уторак, 15. фебруар 2011.

HAUNTED CHANGI VS THE HAUNTED HOUSE PROJECT



Haunted Changi (2010) Andrew Lau **

The Haunted House Project (2010) Lee Cheol-Ha **

RIVJUZ BY SHOZO


U poslednjih nekoliko dana gledao sam 2 filma sa sličnom temetikom koja zaslužuju komentar, pa makar on bio i negativan. Negativan u ovom slučaju znači i koristan. U stvari, kada malo bolje razmislim, gledao sam i treći (The Troll Hunter), ali je on već živopisan na blogu, pa rekoh da ocenim njegove prošlogodišnje azijske parnjake sa sličnom žanrovskom matricom.

Reč je, a što se iz naslova da zaključiti, o dva handy-cam duhojurišnička horora, iz različitih zemalja: Haunted Changi je singapurski, a The Haunted House Project je korejski. Zajednički imenitelj im je da su oba izuzetno nemaštoviti, nekreativni, prosti i naivni radovi. Zamalo pa sramota za žanr, koji je u poslednjih nekoliko godina iznedrio, ako ništa, a ono zabavne filmove. U poređenju sa ova dva medikritetska amaterska projekta Paranormal Activity, pa čak i The Last Exorcist, deluju kao maksimalno inventivno i profesionalno odrađen posao.
Anyway...

Prva pomisao, kada se odmotala poslednja scena filma Haunted Changi, bila mi je: Ove Singapurćanke zaista dobro izgledaju!

I stvarno. Ne znam da li se ekipa potrudila da na ulici intervjuiše samo izuzetno privlačne i moderne devojke, ili je Malajski arhipelag rasadnik neotkrivenih lepotica? Međutim, šta je sa ostatkom filma... mislim, njegovom drugom polovinom?

Pa ona izgleda kao kad se neki klinja umori od pisanja domaćeg zadatka, i u nadi da učiteljica neće do kraja pročitati njegov esej, krene da povraća i uriniše po svesci...
Stara bolnica na periferiji grada je stecište nečastivih sila, duhova bolesnika, i logoraša iz WWII, koji su mučeni od strane japanskog okupatora. E sad, sve je to lepo, ali od duhova, u filmu se pojavljuju samo neka nesrećna Kineskinja, koja zavodi vođu projekta!, i neki blesavi japanski oficir, koji vrši nekakvu odmazdu. Teško je ovde reći ko pije a ko plaća, a u finalnoj sceni naš junak juri dobrih 15 minuta hodnicima sa kamerom u ruci naravno (od nje se ljudi teško odvajaju u ovakvim filmovima!), samo da bi na kraju puta naišao na bedno smotani leš Kineskinje u nekoj pocepanoj vreći. Da stvar bude još gora on krene da se vraća onim istim lavirintom, sve uz dreku, viku i ciku, i to traje još jedno 5 minuta, da bi ga na kraju, kada napokon izađe iz zgrade, smaknuo jedan od njegovih članova ekipe, koga je zaposeo neki duh u međuvremenu verovatno. Ne treba posebno naglašavati da ovaj film treba izbegavati, osim ako niste u nekom halucinogenom tripu, pa nesrećnim slučajem nabasate na ovaj izbljuvak.

Premisa korejskog filma nagoveštava dobro nam poznatog negativca iz japanske horor ikonografije: dugokosu, crnokosu, bledoliku devojku u pocepanoj beloj spavaćici. Zašto uopšte tragati za boljim duhom, kada su nam komišije već odavno prezentovle obrazac za siguran uspeh i gledanost? Očigledno da su tako bar mislili autori ovog nesrećnog filma.

Za razliku od singapurćana, korejski ghostbustersi su prilićno oskudno tehnički opremljena ekipa, iako se izdaju na početku za nekakav organizovani tim raskrinkavača. Uskoro ćemo videti da su samo studenti... amateri. Mada smo to mogli da zaključimo na početku oba filma, jer i jedan i drugi počinju gotovo identično, sa onim čuvenim introm: NESTALI SU, OSTALE SU SAMO TRAKE! Pa, majke mu ga, što ne uništiše i te trake, kad ih pronađoše, nego dozvoliše da one sada slobodno haraju svetskim piratskim tržištem?!

Korejac ima frenetičniju režiju, i ne preporučuje se gledaocima sa visokim procentom alkohola u krvi. Ako ne povratite od šejkikema, umrećete od dosade! Dva-tri jump skera... i... to je to.

Zaključak: iako i on ima svojih manjkavosti, preporučujem vam da odgledate The Troll Hunter (ako ste ljubitelj ovakvih horora), i izbegnete ove celuloidne otpatke.

понедељак, 14. фебруар 2011.

Ghoul's Love & Craft Art (2): ABOMINATIONS

             u prethodnoj instalaciji predstavio sam ovde neke moje lavkraftoidnosti relativno humanog karaktera – metamorfoze ljudskog u monstruozno, ali ipak sa određenom dozom čoveka još uvek prisutnom.
            u ovom nastavku artwork odiseje predstavljam kreature, bogove i demone potpuno neljudske – bogohulne, nečastive, neiskazive abominacije što urlaju u dubinama kosmičkih ponora dok idiotske frule bezimenih obličja zavijaju a idiotski bog u središtu kosmosa diriguje!!!
            i ovi radovi, kao i svi prethodni, potiču iz ranih 1990-ih – pretežno iz perioda 1992-1996, uz samo par kasnijih izmuzetaka.



















субота, 12. фебруар 2011.

петак, 11. фебруар 2011.

1001 FILM KOJI MORATE VIDETI PRE SMRTI (7. deo)


you know the drill – dakle, idemo dalje kroz najbolju filmsku dekadu u istoriji civilizacije – sedamdesete, posred srede!


* Dersu Uzala (1974)
= 4
memorabilne slike i ugođaj, ali poluzaboravljeni plot – zrelo za obnovu!


The Conversation (1974)
= 3
žešće precenjen film. iako sjajno režiran, previše je uninvolving, a (nužna?) repetitivnost, sa beskrajnim vraćanjem snimaka i njihovim ponovnim preslušavanjem i pregledavanjem postaju prenaporni. da, poneke rekontextualizacije jesu zabavne, ali premalo je to za previše presipanja iz šupljeg u prazno sa tim formalnim egzibicijama.


The Texas Chainsaw Massacre (1974)
= 5
remek-delo prvog reda, i svako kome to nije jasno već posle prvih minut-dva nema šta da traži u filmu, ni kao kritičar, ni kao gledalac, a kamo li kao stvaralac. divim se ovom filmu do imbecilnosti – hintovi su genijalni, akumulacija pretnje retko dosegnuta, opipljivost i visceralnost groze neviđena, patologija dražesno razuzdana like there's no tomorrow – a potonja fraza (like there's no tomorrow) savršeno opisuje ne samo apokaliptični etitjud ovog filma, nego i, en generale, jedini način na koji se, 100% predano i nekalkulantski, i kao da nikad više nećeš snimiti film, nešto ovako genijalno može napraviti. meni, naravno, posebno imponuje kosmički i gotovo metafizički aspekt nečega što je u plićim i trapavijim rukama bilo i ostalo tek backwoods redneck slasher. da i ne govorim o brutalno crnom humoru... o dirljivom liku lederfejsa... o savršenoj ikonografskoj, glumačkoj i svakoj drugoj koncepciji lika stopera... o zoranradmilovićevski savršenom džimu sidovu kao 'kuvaru'... a tek deka... a tek kokoš u kavezu za tice... pa soba puna kostiju... a onaj nameštaj? a scena nabijanja na kuku? a šok kad lederfejs prvi put izleti i tresne onog čekićem i kad, na kraju, zalupi onim metalnim vratima koja dotad nismo ni slutili? a non plus ultra večera? a grozomorna musique concrete? itd itd itd. sve u ovom filmu – svaki kadar, svaki minut trajanja – predstavlja potpuno jebanje keve, a sa vrhuncem u jednom od najgenijalnijih finalnih kadrova IKADA!
horror doesn't get much better than this – prema tome, ko ne voli MASAKR, ne zaslužuje ni da živi!
moj pokušaj da o ovom filmu pišem 'objektivno' i bez ejakulacija nalazi se OVDE, ali – MASAKR zahteva i jedino primerenom čini isključivo HIPERBOLU te zato o njemu tek treba da sačinim svoj definitivan text...

The Mirror (1974)
= 5-
tarkovski možda at his best – a u svakom slučaju, at his least pretentious & pathetic. magija, eto šta je. il mađija. ima ovde scena čija hipnotička moć i onozemaljski kvaliteti prevazilaze većinu filmmejkinga u ostatku sveta.


A Woman Under the Influence (1974)
= kasavetes? spasavaj se ko može!!!


* Young Frankenstein (1974)
= 3+
e, ovako se rade prave parodije – sa respektom, a ne sa podsmehom. eh, otkad se nakanjujem na reprizu...


Chinatown (1974)
= 4-
sve je to super na intelektualnom nivou, donekle i u smislu te gnusno znojave atmosfere, ali uz svu moju ljubav prema polanskom, teško mi je da nešto preterano volim ovaj film – ostavlja me gotovo hladnim. dobro, ne baš, ali... ne tangira me kao neki njegovi manje izvikani.


Celine and Julie Go Boating (1974)
= A mysteriously linked pair of young women find their daily lives pre-empted by a strange boudoir melodrama that plays itself out in a hallucinatory parallel reality.
ovo bi trebalo da je kvintesencija francuskog arsty-fartsizma – ali, negde, u dubini duše, neki crv će me, jednog dalekog dana, verovatno naterati da ovo pokušam da pogledam.


** Blazing Saddles (1974)
= i ovome je vreme za reprizu, ali, po sećanju, biće to nešto kao jaka trojka (svakako ispod frankenštajna jr-a).


The Godfather Part II (1974)
= 4+
sve što sam reko za I deo, pa još malo više, jače i bolje.


Ali: Fear Eats the Soul (1974)
= fazbinder.
Emmi, a woman truly in the second half of life, falls in love with Ali, a Berber guest worker more than ten years younger
žalim, al ne zanima me.


* Bring Me the Head of Alfredo Garcia (1974)
= 4
...a možda i malo jače od 4; vrlo rado ću se, vrlo uskoro, ponovo odati ovom unikatno zlomračno megacinično mizantropskom filmu.


* Dog Day Afternoon (1975)
= ne bih se izjašnjavao pre reprize, al ne pamtim ga kao nešto spektakularno dobro: verovatno negde oko trojke.


* One Flew over the Cuckoo's Nest (1975)
= 3+
i ovo je naduvano izvan svojih proporcija zahvaljujući nekim odličnim glumačkim performansama (uključujući mladog breda durifa!) – ali, koja, tačno, beše poenta? moraću to da overim ponovo, pošto mi se javlja da je ovo površnije, naivnije i vremenom pregaženije nego što će mnogi priznati.


Jeanne Dielman, 23 Quai Du Commerce, 1080 Bruxelles (1975)
= Jeanne Dielman, a lonely young widow, lives with her son Sylvain following an immutable order: while the boy is in school, she cares for their apartment, does chores, and receives clients in the afternoon
wow, slike iz života domaćice! that's what cinema is all about! to da vidim, pa da umrem!


The Rocky Horror Picture Show (1975)
= 3+
simpatično, ali predugo i malkice razvučeno prema skoro antiklimaktičnom kraju. sve najbolje stvari u filmu nalaze se u prvih 40ak minuta... evo ga moj prikaz knjige o ovom filmu.


The Wall (1975)
= 3-
ovo pamtim kao zamorni egzersajz u prenadrkanoj klinačkoj 'filozofiji', sa nekim lepim slikama, i okej muzikom.


Monty Python and the Holy Grail (1975)
= 3
predugačko, prehaotično, sa previše apsurdnog a neduhovitog anti-humora... za moj groš, premalo fazona koji zaista uspevaju i koji su memorabilni. iako ovo ima grdan kult među nekima, ja sam ipak (predvidivo) LIFE OF BRIAN person, a ne GRAIL person.


Barry Lyndon (1975)
= 3
fascinantno ispripovedana uninvolving priča o tamo nekom kretenu. samo kjubrik može da skoro tri sata nezanimljivosti učini (marginalno, mestimično) zanimljivim.


Fox and His Friends (1975)
= neće mi duša fazbindera, pa da me streljaju! eto! neće, i bog!


India Song (1975)
= možda ću u nekom mazohističkom trenutku dopustiti nekome – ili, faute de mieux, sebi – da me ubedi kako ovo treba pogledati, ali do tada... nema žurbe.


Picnic at Hanging Rock (1975)
= 4


Manila in the Claws of Brightness (1975)
= ... a showcase for the social ills of the Philippines, particularly in the urban center of Manila...
aha. jedva čekam... not!


Salo, or the 120 Days of Sodom (1975)
= 4-
nije to loše, al pokvareno je politikom i istorijom, te činjenicom da non-porn film ne može da dosegne pune razmere patologije romana, ali i njegove filozofije, koja je ovde nužno banalizovana, trivijalizovana, svedena na mnogo ljudskiji, 'normalniji' nivo. to je knjiga o a-istorijskim, univerzalnim stvarima, i njeno smeštanje u bilo koji izrazito specifičan period, pokrajinu, lokaciju – neminovno ubija poentu.


Nashville (1975)
= ne mogu da smislim kantri, i živo me zabole za američki SOK OD ŠLJIVA...


*** Cria! (1975)
= ne znam dal se ovde misli zapravo na CRÍA CUERVOS, ali ovaj plot mi svakako zvuči intrigantno i provere vredno:
In Madrid, the orphan sisters Irene, Ana and Maite are raised by their austere aunt Paulina together with their mute and crippled grandmother after the death of their mother and their military father Anselmo. Ana is a melancholic girl, fascinated by death, after seeing her mother having a painful death and her father dead in bed.


The Travelling Players (1975)
= šta je bre ovo, nešto ko grčka TURNEJA sreće BALKAN EXPRES (al bez humora), i u trajanju od ČETRI sata (!!!), što u režiji tea angeloteleskopulosa verovatno proizvodi subjektivni osećaj od najmanje osam sati jebanja u mozak bez vađenja!

Jaws (1975)
= 4+
apsolutno vrhunski storiteling i muvimejking – pokazna vežba iz pravljenja saspensa i horora. ovo je najbolji i nikad više dosegnuti nivo za spilburgera. njegov populizam ovde još uvek nije tako napadno gnjusan. treba napraviti uporednu analizu tema, retorike i poetike stivena spilberga i stivena kinga – odavno se nakanjujem na taj esej, pod već utvrđenim naslovom DVA STIVENA – samo još da nađem vremena i povoda za to.


The Killing of a Chinese Bookie (1976)
= kasavetese, već sam ti reko da mi se više ne obraćaš! od tebe – ROZMERINA BEBA, i dosta mi je. eventualno još i FURIJA. i zdravo!


Carrie (1976)
= 5
mora da je nešto bilo u zraku tih godinica, jer zaista je fantastično da su neki značajni reditelji svoje vrhunce doživeli na samim svojim počecima, u razmaku od par godinica, i nikada im više nisu prišli. evo, pored de palme, tu spadaju i huper i spilberg.
u svakom slučaju, KERI je vrhunski napravljen i vrhunski odglumljen film, savršen spoj drame i melodrame, suptilnosti i spektakla, preterivanja i suzdržanosti, strave i groze, realizma i nad-realizma, feminizma i mizoginije...

* The Outlaw Josey Wales (1976)
= ovo pamtim kao vrlo ljubak, mračan i crn western, verovatno negde oko 3+ al moraću da ga ponovim, ipak, pre def. suda.


** All the President's Men (1976)
= ovo bi valjalo ponoviti, jedva ga se (ne) sećam.


Rocky (1976)
= 3
opet ovi boxeri! pa dokle bre više? ovo je dobro ispričana budalasta, predvidiva i srcedrapajuća, idejno otužna priča...


* Taxi Driver (1976)
= nikako da se prelomim o čemu je ovaj film, zapravo, i koja mu je poenta, te se stoga još lomim i oko ocene, koja svakako nije ispod 4, al moraću da ga overim još jednom. sve ostalo nije sporno: gluma, režija, atmosfera, mood, mudovitost... jedino se oko smisla svega toga dvoumim...


* Network (1976)
= i ovo sam davno gledo, i veoma voleo u to vreme, al moraću da obnovim gradivo. sigurno nije ispod 3+  verovatnije da je oko 4-, ili više.


***Ascent aka Voskhozhdeniye
 (1976)
= oho-ho! nisam znao za ovaj – zvuči odlično – skidam ovog časa:
Two Soviet partisans depart their starving band on a short march to a nearby farm to get supplies. The Germans have reached the farm first, so the pair must go on a journey deep into occupied territory, a voyage that will also take them deep into their souls.


* In the Realm of the Senses (1976)
= 3-
nije me ovo nešto posebno kupilo, ni emotivno, ni intelektualno, a kamo li erotski, al mogo bih mu dati još jednu šansu, jer u teoriji zvuči bolje nego što ga u praxi pamtim.

1900 (1976)
= 3+
pregenijalne deonice, savršeno uhvaćena atmosfera, životnost, stvarnost, emocije... ali smeta mi napadna političnost sa tezom i ceo taj levičarski angle + predugo trajanje. ima ovde zaista prvorazrednog filmmejkinga i nezaboravnih scena – streljanje u onom žitkom blatu, poseta epileptičnoj kurvi (double hand job included), sve scene sa saterlendom a naročito ubistvo mačke glavom i ubistvo deteta uvaćenog za noge vrtenjem ukrug i treskanjem glave mu o stub ili zid ili šta već beše... avaj, impakt takvih scena malkice se razvodnjava u predugačkoj i meni nedovoljno involving tročasovnoj celini.


* The Man Who Fell to Earth (1976)
= ovaj so-70s cult film mi stoji u umu kao prepatetična i vremenom pregažena (dated) stvarčica, ali daću mu još jednu šansu, nekad, u bližoj budućnosti. teško da će dobiti više od 3 u najboljem slučaju.


Star Wars (1977)
= 3
pucajte, ja i sad držim čas. ova prenabudžena i naivna bajčica nije toliko loša po sebi – to je tek jedna gledljiva ali praznoglava populistička šarena laža – koliko mi je gnusna njena istorijska uloga uništitelja svega što je valjalo u filmu 1970ih, i njegovog svođenja na imbecilne infantilne pričice za tinejdžere i nedorasle idiote (tzv. lukaspilbergizacija).


Close Encounters of the Turd Kind (1977)
= 2+
kakvo je ovo neverovatno đubre od 'filma'! nedavno sam ga reprizirao i stojim vam prav da je ovo najveći blef u istoriji filma – ovde nema likova, nema priče, nema zapleta, nema drame, nema ničega – ovo je jedno veliko šuplje NIŠTA, jedna ogromna vrlo razrađena predigra na čijem kraju uopšte nije sex nego, pošto vas je dva sata draškao i golicao i dirkao i pipkao, spilberg umesto klimaxa nepažljivim gledaocima naprosto u dupe gurne vibrator sa ogoljenim žicama čije varničenje oni neprobirljivi mogu pobrkati sa orgazmom. naprosto je fascinantno kolika minutaža je posvećena savršeno irelevantnim i nekonsekventnim besmislicama – drajfusovo glupiranje sa pireom, pravljenje makete đavolje stene od blata i žbunja usred sobe dok ga familija napušta... – i koliko su prolog i njegovi nastavci (sa brodovima usred pustinje ili na vr brda brod mrda) niđe veze sa krajem. ovo je odurna gomiletina fejk trućanja u kojoj se, na kraju, bilo kakav prisenak humanog elementa ili priče 'razrešava' tako što sa neba sleti džinovski kič luster, i u njemu krhki anemični bebi-alieni koji drajfusa odvode ko zna gde i zašto i za čije babe zdravlje al nema veze, sve je to toliko lepo i šareno i dotad neviđeno, jer niko dotad nije dao tolike pare da se snimi toliko nekonsekventna ne priča nego ODSUSTVO priče – niko nije još napravio jedno ovoliko gigantsko potemkinovo selo čija je apsolutno jedina svrha postojanja – u toj ispraznoj šarenoj industrial light & magic LAŽI na kraju koju samo potpuno zaglupavela i poluretardirana fast fud stoka može da proguta kao kulminaciju, ili kraj, ili završetak bilo čega. to nije završetak prosto zato što tu nema šta da se završi, jer ništa čestito nije ni počelo pre odjavne špice.

The Last Wave (1977)
= 4
već rekoh... jedini pravi horor pitera vira, izvanredan je primer kinematografskog stvaranja jeze i strave bez posezanja za extremnijim horror prizorima ili efektima....


**Annie Hall (1977)
= nisam ovo voleo kao klinac, al malo sam omatoreo od tih dana, pa ajd da vidim dal sam i pametniji postao... repriziraću.


Last Chants for a Slow Dance (1977)
= Not for the artistically squeamish, you have to be very comfortable with sloooow, zero-plot, flicks to make it through this one. Made for $2K, it's about a guy, and Butte Montana. It's more of a time capsule of 70's kitsch than artistic relevance/genius.
pa da, tako sam i mislio.


Stroszek (1977)
= 2+
od svih hvaljenih herzogovih filmova ovaj mi je najmanje drag, uprkos igrajućim kokoškama... ne prijaju mi ni glumci ni likovi ni situacije, sve mi je to nesnosno uninvolving i mračno i besciljno na jedan neprijatan i nezanimljiv način.


Man of Marble (1977)
= slabo me zanima tematika, al u nekom dokonom trenutku možda ću i pokušati da se ovome podvrgnem.


Saturday Night Fever (1977)
= svaka ćelija u mom telu gnuša se i protivi samoj pomisli da ovo gledam – ne računam sporadične uvaćene deonice na TV-u, davnih dana – znači džontra i njegove kragne i njegov body language i njegove žabarske fore za pecanje riba... ništa od toga ne da ne korespondira sa mnom, nego pripada svetu s kojim ništa ne želim da imam. džontra voli disko, a ja kolo šumadisko...


Killer of Sheep (1977)
= neka, fala.


Eraserhead (1977)
= 4
košmar i pakao retko su bili ovako plastično & uspešno uhvaćeni na filmu, a još ređe su bili tako direktno (i smisleno) povezani sa ženidbom i decorađanjem. savršena c/b fotografija i standardno košmarni linčov sound design + mladi sloba milošević u svom horror debiju. pošto ona bezimena budala sa camera politica bloga inspiraciju crpe na ovom blogu, evo mu besplatna ideja: tumačenje Eraserheada kao filma o premonitivnom košmaru mladog slobe koji se užasava kastrirajućeg braka sa mirom marković, pri čemu je monstrum-beba zapravo SPS.


Ceddo (1977)
= neka ga čeda onima kojima je više od mene stalo do afričkih poluamaterizama.


** The American Friend (1977)
= ovo nisam gledo dosad samo zbog moje umerene averzije prema vendersu, donekle potekle iz neuživanja u nekim filmovima koje sam mu gledo, a odnekle zbog njegove idolatrije kod pozera i osoba u čiji ukus imam razloga da sumnjam. no, ovaj zvuči kao da bi se mogo podneti, pa ću mu dati šansu.


The Hills Have Eyes (1977)
= 4
Besprekorno režiran, napet i uzbudljiv film, sa iznenađujuće dobro profilisanim (i odglumljenim) likovima, i sa beskompromisnom vizijom eksplozije besmislenog, neobjašnjivog nasilja apokaliptičnih razmera koje će postati sinonim žestokog horora iz 70-ih. Mnogi su kasnije pokušali da oponašaju Krejvenov (i Huperov) pristup, ali njihov neuspeh u tome samo je dodatno svedočanstvo da 'svetu jednostavnost' tih filmova nije tek tako jednostavno postići. Uostalom, ni sam Krejven (uprkos odličnim filmovima koje je snimio u međuvremenu) nije uspeo da ponovi visceralnu magiju Brda koja ni danas, više od četvrt veka kasnije, nije umanjena.


Soldier of Orange (1977)
= 3-
nije mi ovo naročito leglo, uz svu moju ljubav prema verhovenu. ima tu nekih lepih toucheva, ali en generale... nisam se našao involviranim.


Suspiria (1977)
= 4+
već sam reko zašto... Il maestro uranja pravo u kolektivno nesvesno gde strahovi detinjstva, bajke, folklor, snovi i kulturni atavizmi nesputano vladaju. Moć košmara oslobođena je bez zadrške u zasenjujućem audio-vizuelnom napadu na čula gledaoca. Glasni soundtrack grupe Goblin prati složene set-pisove ubistava snimljenih u veličanstvenom Technicoloru. Primarne boje direktno iz gotskih filmova Marija Bave i Diznijeve Snežane (1937) prskaju po platnu svoje crvene i plave u simfoniji strave bez presedana.

ovime se šnajderov izbor za 1977. godinu završava – skandaloznim, ali sasvim predvidivim izostavljanjem masterpisa SORCERER. oh, well, drugi put ću o tome... za sada, sledim (i kritikujem) njegov izbor.

четвртак, 10. фебруар 2011.

MEMORIES OF MATSUKO (2006)


***
3

u okviru akcije 'rani radovi' overio sam jedan prethodni film od reditelja koji me je nedavno oduševio sa CONFESSIONS. istina, znam ja njega od ranije, gledo sam njegov KAMIKAZE GIRLS = jedna simpatična, luckasta, šarena, razigrana whimsy zezalica sa šarmom koji jedino japanci mogu ovako hipertrofirano da iznesu i sačuvaju uprkos svemu. ipak, ne mogu reći da me je to toliko oduševilo da bih poitao da apsolviram rediteljeva sabrana dela. trebalo je tek da se pojavi CONFESSIONS pa da me na to natera.
a sad, kad odgledah MEMORIES OF MATSUKO, javlja mi se žudnja da repriziram i kamikaze cure, jerbo mi je sad jasnija njegova tendencija – i zaista unikatna sposobnost – da mračne sadržaje plasira ispod gustog sirupa kvazišećera i preteranog sjaja i kolorita. možda bi oleg novković i tako ta kompanija mogli ponešto i da nauče od ovog japanca, a pre svega da mračne, tužne i čemerne priče ne moraju nužno da se jedino snimaju na onaj sirotinjski patetičan 'realističan' način.
Tetsuya Nakashima dakle, pruža sa MATSUKO jedan veoma zreo, komplexan, umereno težak film, ali mrak i težinu pakuje u šareni celofan i šljokice, ne zato da bi sadržaj bio svarljiviji, ili bar ne samo zato, nego pre svega zato što je čemer unutra direktna posledica lažnog sjaja spolja. odnosno, nakašima ovde uzima estetiku američkih mjuzikala i melodrama iz 1950ih (koje su pretežno režirale tetke a la daglas sirk), ali i njihovih japanskih kopija, i razotkriva šovinističku ženotlačiteljsku mračnu prirodu ispod tog šarenila. drugim rečima, samo najpovršnijem gledaocu će da promakne da su ovde forma i sadržina u savršenom skladu.
početak je izvanredan: jedan izgubljeno besciljni momak – izgleda kao mlađa verzija tadanobu asana – dobije od svog otuđenog, dve godine neviđenog tatka, zadatak da počisti stan u kome je živela njegova dotad nepoznata tetka, netom ubijena i kremirana. tatko kaže da je ova bila crna ovca familije, 'no good', bezvredna… ali kad mladac ode u stan, vidi fotke, i kad počne da raspliće klupko te nesrećne žene – dobijemo nešto kao mračno-japanizovanu verziju AMELIJE PULEN.
tako, kroz fragmente (slično CONFESSIONSu) kreće priča o luckastoj ženi zadivljujuće energije i snage da trpi govna koja bi druge odavno poslala putem samoubistva: zapravo, kad čovek zastane pa promisli, njen život je bio jedan niz nesreća, nevoljenja, zapostavljenosti i direktnog zlostavljanja (zahvaljujući naročito njenom unikatnom talentu da se udaje stalno iznova za ženotlačitelje – ili su možda potonji toliko prevalentni u današnjem japanu da je teško naći nekog ko ženu ne šutira i gazi kao deo obaveznog bračnog rituala kome ne treba pridavati preveliku pažnju?) 
feminista u meni dobio je jednu zaista retko viđenu odu ženskome koja nije šuplja, glupa niti iritirajuća, već u kojoj se snaga, šarm i lepota ženskog bića slave na adekvatan filmski način – od zaista čarobne i nikad lepše miki nakatani u glavnoj ulozi pa preko fascinantne kamere koja je voli i obožava i slavi kao retko koju ženu u istoriji pa do odlično koreografisanih muzičkih numera.
potonje moram naročito da istaknem budući da, inače, mjuzikl ne mogu da smislim sem u nekom poluparodičnom ili trešoidnom kontextu (kao npr. u recentnom hindu-ROBOTU). pesme ovde su vanredno uhu prijemčive, sjajno aranžirane i šareno inscenirane – a u svemu tome nakašima režira ko mator, i njegovo vladanje slikom, pokretom, ritmom, svetlom, bojom itd. pa to je gad dem madrfak – da čovek počne da psuje jer pristojnim jezikom je teško opisati! zato neka, bolje, ove slike iz filma posluže kao skromna ilustracija.
MATSUKO nije samo oda ženi, nego i svojevrsna oda japanskom filmu, ili bar određenim njegovim aspektima – filmovi o posrnulim ženama, o jakuzama, o ženama u zatvoru, porodične melodrame, pinku filmovi itd sve to dobija svojevrstan omaž i parafrazu ovde, ali obično sa mračnom notom ispod.
prve 2/3 filma su skoro savršene, i to sve nekako pada tek pred kraj – koji neću da spojlujem, ali reći ću samo da mi finalna matuskina sudba nije delovala niti prirodnim produžetkom prethodećeg, niti je imala dramsku potentnost ranijih delova (naprotiv, pretvara se skoro u parodiju dotadašnjeg), a kraj je višestruko razočaravajuć. iako ovo nije strogo gledano whodunit, ipak na početku saznajemo da je ona ubijena, i kao jedno od pitanja provlači se – ko ju je i zašto ubio. krajnji odgovor na to je krajnje prozaično bezvezan i nekonsekventan (plus, neubedljiv i nemotivisan na loš način). 
takođe, kraj filma potpuno zaboravlja ovog momka koji nam je bio kao neki medijum do tada – i priča o njegovoj tetki nedovoljno se, ili nevidljivo reflektuje na njegovu, a naročito na njegov odnos sa svojim ocem (budući da sličan odnos snažno figurira i kod matsuko). ovo je popriličan propust, bez obzira što je ovo ipak i iznad svega priča o matsuko – ako ovaj momak nije bitan, zašto se onda njena priča iznosi preko njega i kroz njega?
ipak, uprkos nezanemarljivom padu pred kraj (kada se i trajanje filma od preko dva sata pomalo oseti), MATSUKO je rad prvorazrednog reditelja koji retko sigurno vlada medijem, te mu film u sebi sadrži mnogo prvorazrednih kvaliteta zbog kojih ga itekako vredi pogledati.