Negotin Gothic (4): ALIEN u pećini

 Jutros sam sanjao da intervjuišem Ridlija Skota (ali sam zaboravio da uključim diktafon)! Divan čovek... Elem, fina koincidencija, kao i ovo što sledi.

...Pošto smo razgledali napuštene, ruševne kuće, Siniša i ja smo krenuli njegovim autom ka sledećoj lokaciji. U pitanju je pećina u kojoj se nalazi okamenjena glava Gigerovog i Skotovog ALIENA. Ili barem bliska aproksimacija tako nekog čuda.

Da bismo do te pećine stigli, trebalo je da odemo u šumu između Štubika i Plavne, potez prema kanjonu reke Zamne. A da tome priđemo, morali smo da pređemo jednu popriličnu čistinu gde je vetar baš insistirao da nas oduva s puta ka uskovitalnoj travi polegloj ka tlu. Beše to bukvalno – brisani prostor. Zamalo i nas da pobriše.

Što je najgora ironija, ispade da je put ka našoj lokaciji bio sasvim dobar, i da uopšte nije bilo potrebe da auto ostavljamo tako daleko: ovu gnjavažu s vetrom (jedinu celog tog dana!) mogli smo da zaobiđemo da smo samo tu deonicu prešli u kolima i ostavili ih kod poslednjih kuća na obodu šume, umesto što smo nepotrebno pešačili misleći da je put loš za auto. 

No, šta da se radi: pozajmljena vindjakna i kapa zaštitili su me od Vendigovog besa, a pošto vetar nije bio naročito hladan, ne mogu da se žalim. Čim smo zašli u šumu, u kanjonu, vetra više nije bilo.

Lepotu majskog zelenila neću da opisujem: to je izlišno, pored ovih slika.

Da bi se prišlo pećini valjalo je preći reku – a jedina opcija za to bila su improvizovana brvna preko vode. 

Naravno, spretni & okretni Ghoul (iako formalno nije planinar) glatko je, i suvo, prešao preko svega toga.

Divlja šuma pružala je niz slikovitih lokacija, čudnog rastinja, prirodnih lukova, od kojih neke možete videti ovde.

Ipak, hajlajt je pećina sa ALIEN glavom na koju mi je Siniša skrenuo pažnju.

Pećina je relativno mala i uska. Tačnije, takav je deo po kome se može ići uspravno. Zatim sledi deo koji je prenizak čak i za mene, i on ide u dubine koje mi nije padalo na um da istražujem. Iz tog mraka smo svojom galamom i blicem Sinišinog foto-aparata uspeli da isteramo jednog šišmiša, ali nažalost bio je prebrz da ga uhvatimo i na slici.

Tuđinska kamena formacija je zaista inspirativna, a vala i faktura stena i njihovih oblika na nekim mestima nisu bili daleko od fantastičnih organskih formacija sa Gigerovih slika.

Naravno, uz nas je bio i FAUSTOVSKI EKRAN kao svojevrsna amajlija i štivo za prigodno prekraćivanje vremena.

Pošto u ovom delu šume nismo naišli na živuljke poput kornjače prethodnog dana, knjigu smo pozirali na nekim zabavnim izdancima vegetacije – a vrlo ubrzo, i na neočekivanim izdancima lobanja koje nađosmo na ulazu u Rajsku prerast.

O tome, u idućem nastavku...

 

MI PLAČEMO IZA TAMNIH NAOČARA (2012)

PIŠE (I FILM SNIMA!): Marijan Cvetanović

Jeste, narode: prvi učesnik/saradnik bloga THE CULT OF GHOUL koji je snimio film nije (kako bi neki očekivali) GHOUL itself, nego - Marijan Cvetanović! Evo njegove najave ovog vrlo važnog i dragocenog sočinjenija - a Ghoul's review stiže za par dana!

MI PLAČEMO IZA TAMNIH NAOČARA (2012)

Režija: Velimir Stojanović i Marijan Cvetanović

Scenario: Marijan Cvetanović
Saradnik na scenariju: Milan Krajnalić
Ton: Nikola Ristić
Grafička obrada i dizajn: Đorđe Veljović
Kamera i montaža: Velimir Stojanović
Distribucija: Voyager media
Producenti: Marijan Cvetanović i Velimir Stojanović
Trajanje: 72 min.
Žanr: Dokumentarni

Ideja o filmu dokumenarne forme koji bi se bavio problemima niške rokenrol scene javila se u meni negde početkom 2000. U to vreme svirao sam sa 4-5 benda u isto vreme. Kako sam izgubio korene sa svojim matičnim bednom Nikako, koji je tih godina lagano krenuo da se gasi, osećao sam da mogu objektivno da sagledam kompleksnu problematiku sviranja muzike bez novčane naknade, za neke više ideale...

Upravo te 2000. godine, iza sebe sam već imao 3 odsvirane Zaječarske gitarijade, i na svakoj od njih bendovi su, bez obzira na status loše prolazili. Sa Procesom smo spavali u šatorima, jeli iz vojničkog kazana, i umalo se potukli sa nekim ljudima iz publike. Romantik u meni danas govori da sve to i nije bilo tako loše, ali je onda mladi idealista drugačije zamišljao rokenrol.

Sistem (DDB) je svirao u zagušljivoj hali 1999. godine, i pored ozbiljnog sviračkog potencijala, okružen ispod prosečnom konkurencijom, nije uspeo da dobaci do prva 2 mesta.

Novembar je naredne godine bio bend sa statusom hedlajnera. Međutim, to nikako nije sprečilo policiju da instrumente pretriše kao da se u njima kriju kilogrami heroina. Organizator je naravno bio sprečen da organizuje bolji smeštaj tako da smo se u Niš vratili u 10 ujutro.

Nastupi na Exitu narednih godina doneli su identična iskustva...

Sve ovo govori idealista u meni. Danas sam apsolutan siguran kako funkcionišu stvari.

Međutim, tek negde 2009. stvorili su se uslovi da ozbiljno razmišljam o projektu koji će se baviti problematikom Niške muzičke scene. U to vreme moj kolega iz benda Proces, Velimir Stojanović, imao je iza sebe par odličnih spotova, i mi smo krenuli da zajednički razmišljamo o filmu koji bi se bavio rokenrol istorijom našeg grada. Vezali smo se tematski za period 1990-2010, jer smo mislili, da pored činjenice da smo aktivno učestvovali u kreiranju scene, negde bi najinteresantnije bilo pokriti period od raspada države, preko tranzicionih godina, do današnjih vremena, a sve to sagledano kroz prizmu umetnosti pobune.

Nakon logističke i tehničke pripreme mogli smo svom snagom da pohrlimo u kreiranje projekta. Neki dobri ljudi iz grada su prepoznali potencijal filma, i deo sredstava je dobavljen preko Saveta za kulturu. Hvala im.

Peđa Cvetičanin, frontmen kultnog niškog sastava Dobri Isak nam je ustupio naziv za film "Mi plačemo iza tamnih naočara" prema njegovoj kompoziciji, koja na dobar način simbolizuje sudbinu rokenrola na ovim prostorima uopšte.

Snimali smo na preko 50 lokacija u gradu, sa 70-80 sagovornika, u 3 grada. O količnini audio i video materijala neću da trošim reči. Izuzetno je bilo teško nabaviti kvalitetan arhivski materijal, a o siromašnoj video produkciji mogao bih satima da govorim.

Sve to nas nije sprečilo da uložimo veliki količinu energiju, ne bi li ostavili narednim generacijama autorskih stvaraoca dokument, putem kojeg će imati najbolji uvid u iskustva, mišljenja i stavove starijih kolega.

Film počinje svoj život press konferencijom u petak 25. maja, u 12h (podne), u maloj sali NKCa. Nakon toga sledi prva projekcija. Uveče je premijera u bioskopu Vilin grad od 20h, samo za učesnike u filmu, muzičare, kao i za ljude iz javnog i kulturnog života grada.

Na kraju, u nedelju, u klubu Juridicum na Pravnom fakultetu, od 20 h, biće održana treća Niška projekcija filma.

Za kasnije ćemo videti...

Negotin Gothic (3): Uklete kuće

             Posle obilaska Mokranjskog vodopada i šetnje preko Alije do Rogljeva, koji su sačinjavali akciju za subotu, osvanula je nedelja, 13. maj, sa novim planiranim avanturama. Avaj, kad sam se probudio i kroz prozor spazio sivo nebo i mahnito njihanje drveća na vetru, prva pomisao mi je bila: "#&%$*#$! Moraćemo da menjamo planove – kakav *&$#%& dan, nema šanse da idemo u divljinu po ovom vetru!"

            Na svu sreću, moj domaćin i vodič po oko-negotinskim slikovitim lokacijama, Siniša, pokazao se kao još tvrdoglaviji od mene. Kazao je: "Pih, nije ovo ništa što vindjakna i kapa ne mogu da ponište! Idemo po planu i programu!"

Tako je i bilo.

Što je najlepše – mada možda zvuči kao "kiselo grožđe" – ali zaista se ispostavilo da je, zapravo, BOLJE što se vreme promenilo u ovom pravcu. Prethodni dan, po žegi, sa suncem koje je pržilo do oko 35C, nosio je svoje napore i gnjavaže koje su već narednog izostale. Nije bilo potrebe za kremom protiv pečenja, slamnatim šeširima ili preteranim količinama tečnosti.

Iako je mestimično vetar bio malkice naporan, sa dodatnom opremom u vidu jakni i kapa to se podnelo muški i bez problema. Najbitnije je da dan nije bio hladan, i da nije bilo kiše (ona je počela tek uveče, kada smo već bili pod krovom). 

Štaviše, sivo-beličasto nebo bilo je još bolje za obilazak gotskih lokacija i njihovo adekvatno uslikavanje. Zlokobne i puste kuće i štale koje smo prvo obišli ne bi izgledale ovako atmosferično da ih je zableštalo vulgarno šljašteće sunce!

Zato neću mnogo da pričam jer slike govore dovoljno za sebe: radi se o nekadašnjim štalama i pastirskim kućama, odavno napuštenim i ostavljenim očnjaku vremena i tipičnoj srpskoj nebrizi.

Puštene su da do kraja urastu u žbunje i puzavice i da istrule sasvim, dok neko ne nađe interesa da na njihovo mesto podigne nekakve prodavnice, trafike ili koješta.

Što se mene tiče, super. Raspadanja i ruševina nikad dosta! Uživajte... (Click the pic da je vidiš veću!)

PS: A ovo je tek prva od četiri slikovite lokacije koje smo hodočastili tog dana. Nastaviće se...

 

 

 

 

 

PHILOLOGIA MEDIANA: OTRANTSKI ZAMAK i retorika horora

            Izašao je novi, četvrti broj godišnjaka za srpsku i komparativnu književnost PHILOLOGIA MEDIANA (M52) kojeg izdaje Filozofski fakultet u Nišu. U njemu možete naći moj rad pod naslovom "Otrantski zamak i retorika horora".

            Odmah da naglasim: to NIJE isti onaj rad "Otrantski zamak Horasa Volpola i poetika ranog gotika" čiji je I deo izašao u časopisu SVESKE (mart), a čiji drugi deo izlazi uskoro, u junskom broju, niti je to njegova izmenjena verzija, već je potpuno novi rad koji se nadovezuje na njega. To se može videti i prostim upoređenjem sažetaka ta dva rada, ako već ne samih radova. Rad u SVESKAMA bavi se, pre svega, kulturno-istorijskim kontekstom rađanja gotika (proto-horora), i Volpolovim pokušajem da pomiri starinsku i modernu romansu.

            U radu objavljenom u MEDIANI naglasak je na formalnim elementima i postupcima kojima je, u Volpolovom romanu, postavljen temelj poetici horor žanra. Drugim rečima, analiziraju se motivi i njihova organizacija, kao i konkretne odlike retorike horora (analizirane kroz close reading reprezentativnih odlomaka romana) koje će postati karakteristične za horor žanr.

            Evo kako izgleda sažetak ovog rada.

Dejan B. Ognjanović

Doktorant Filološkog Fakulteta u Beogradu

Otrantski zamak i retorika horora

Ovaj radi bavi se romanom Otrantski zamak Horasa Volpola, opšte priznatim začetnikom gotskog romana (tj. gotika, koji se posmatra kao rana faza horora). Analiziraju se motivi uvedeni u ovom delu koji će, nakon njega, postati karakteristični za gotik, kao što su zamak, samostan, tajni prolazi i podzemni hodnici; istražuje se njihovo značenje i funkcija u zapletu. Takođe se analiziraju tipski likovi koji će, nakon ovog romana, postati tipični za ranu fazu gotika: progonjena junakinja, zlikovac, i junak. Istražuju se značenjske i idejne konotacije njihovog portretisanja i značenja proizvedenog njihovim međuodnosom, kao i uplivom toga na poetiku gotika. Najzad, rad istražuje osobene pripovedne postupke kojima se sprovodi estetska namera žanra gotika (horora), odnosno izazivanje jeze, strave i napetosti, a naročito identifikaciju, retardaciju i suspenziju. Na konkretnim primerima iz teksta demonstrira se rađanje poetike horor žanra kroz upotrebu motiva, tema i književnih postupaka uvedenih u Otrantskom zamku, usavršenim i dopunjenim tokom dalje istorije žanra, i aktuelnim do današnjih dana. Pokazuje se da je tekst, već u ovom prototipu žanra, ustrojen u skladu sa estetskom namerom horora.

Ključne reči: gotski roman, horor, žanr, motiv, poetika, fantastika, retorika, identifikacija, retardacija, suspenzija, narativna perspektiva

Ovaj rad sada je u celosti dostupan onlajn, i možete ga skinuti i čitati OVDE.

Negotin Gothic (2): Rogljevo pimnice

 Direktna posledica obilate šetnje po brdima i šumama oko Negotina, oslikane u 1. delu ovog izveštaja, bilo je to da sam, kada smo najzad stigli na finalno odredište – pojeo najveću količinu mesa u jednom neprekinutom obroku u čitavom svom životu!

Na kraju putovanja čekale su nas pimnice (sic) u Rogljevu. Ko ne zna, to su građevine namenjene pre svega za čuvanje vina (dakle, podrumi) ali sa manje-više opreme za (privremeni, preko leta) ljudski boravak. 

Hint: klikni na fotke da ih vidiš veće. Autor svih je moj dragi domaćin-vodič & prijatelj Siniša.

Pimnica je nešto između seoske kuće i vikendice, čiji najveći deo zauzima – vinski podrum. Više nego podrum – manje nego kuća. Videti moj slikoviti izveštaj iz nešto poznatije i slikovitije naseobine Rajac, koji sam obišao pretprošle godine.

Sve je tu podređeno pravljenju, čuvanju i obožavanju vina, kao što se na fotkama može lepo videti.

Slikovito, atmosferično, egzotično, ruralno, srpsko-gotsko...

Pošto sam tokom pet sati pešačenja iscrpeo svoje rezerve vode, kako u organizmu tako i u rancu, prvo odredište bilo je – bunar sa pitkom vodom. Vaistinu ništa bolje ne krepi od čiste vode ohlađene u dubini zemlje.

Kraća šetnja kroz Rogljevo otkrila je nekoliko slikovitih zgrada ovekovečenih na slikama koje ovde ekskluzivno predstavljam.

Pokazalo se, takođe, da je baš tog dana u mestu neka vrsta Dana Vina, pa su lokalni proizvođači izložili svoje ponude namernicima na prodaju (mada, nisam baš primetio opciju degustacije pre kupovine).

U svakom slučaju, i vino a i još ponešto već nas je čekalo spremno kod našeg domaćina za taj dan.

U pimnici kod Bata Petka, u prijatnoj blago-podzemnoj hladovini, bio je postavljen izdašan ručak za sve planinare, da se okrepimo i snagu junačku nadoknadimo. 

Jelovnik nije bio raznovrstan ni naročito maštovit, ali to što je ponuđeno bilo je izuzetno. Na ražnju su se našle šnicle, krmenadle i (specijalitet) pamflaci, a to je bilo praćeno (pomalo odocnelim) crnim lukom i zaliveno obilnim količinama odličnog domaćeg vina. Bilo je i rakije i sličnih proizvoda, ali to sam i ovog puta zaobišao.

Zaprepastio sam samog sebe količinom mesa koje sam uspeo da smestim u svoj iskusni dionizijski trbuh, a vala ni na vinu se nije štedelo: bilo je služeno u velikim čašama od najmanje 3 dl. Pošto sam iskapio prvu čašu, sa solidnim crnim vinom, rešio sam (na svu sreću!) da okušam i drugu ponuđenu sortu, ružicu.

Ta ružica me je oduševila još i više. Na licu mesta sam kupio 2 l, a samo par dana kasnije, u Beogradu, slatko sam je popio sa dobrim društvom (Marko Pišev i Ivan Velisavljević; Markova cura –i autorka odlične večere indijske hrane- neznatno je učestvovala u ispijanju ova 2 litra, koja su nam fino legla posle hindu začina).

Inače, tog vikenda se u Negotinu odigravao tradicionalni Sajam meda i vina, i prvobitna ideja je bila da i to overimo kad se u grad vratimo – ali posle svih napora, a onda otežali od tog ručka i vina i svega, mudro rešismo da to zaobiđemo. Sa ovom sadašnjom pameću samo mi je žao što ne kupih bar još 2l one ružice; baš sam i mogao to da poteglim sa sobom.

Sve u svemu, beše to jedno vrlo prijatno putešestvije dosad mnome neutabanim stazama i bogazama Istočne Srbije. Tom prilikom testirao sam granice izdržljivosti svojih nogu (a naročito butina, koje sam zaista doveo do ivice snaga) i svog želuca (koji je daleko iskusnije podneo iskušenja pred koja sam ga stavio). I jedan i drugi odlično su se pokazali na delu.

Bio je to dan za pamćenje – ali čak i kao takav, on pomalo bledi pred onim koji je usledio.

Jer, u nedelju smo Siniša i ja otišli na čak četiri međusobno ne baš mnogo bliske lokacije, i obišli još daleko slikovitija (i hororičnija) mesta. O tome, u sledećem nastavku...