ČUDOVIŠTA SU MEĐU NAMA

            Pitanje "monstruma" centralno je pitanje horora, jer on (ona, ono...) je nosilac pretnje i izazivač strave (i ne samo strave...), pa je kao takav sine qua non žanra. Zbog toga je ispravno razumeti koncept čudovišnog neizostavni korak za svakoga ko želi da horor kao žanr i kao fenomen shvati kako valja. Ako ne verujete meni, verujte Klajvu Barkeru, koji ovih dana reče ovo:

"I am here for The Other. I am here for whatever form of monstrousness or freakishness the filmmakers can provide, be it Blob, Thing, Werewolf, Vampire, Alien, Zombie, Patchwork Corpse Animated by Lightning, etc. It is the creature that stands at the center of horror movies, not those who have made it their business to bring the beast down. We're all the same. The easiest test of this theory? Try and remember the names of the protagonists (or the actors who play them) in 20 great horror movies. It will be difficult. But you'll remember the monsters. We always remember the monsters."

Ja sam imao tu sreću da jedan od prvih tekstova iz teorije horora na koji sam u životu svome naišao, in my younger & more vulnerable days, bude možda i najbitniji esej o hororu napisan u poslednjih 50 godina: "Uvod u američki horor film" by Robin Wood. To je izašlo u časopisu Pitanja br. 4-5-6, Zagreb, 1989. godine, kada sam ga i kupio u sada, naravno, pokojnoj niškoj knjižari SVETLOST (grad je pretvoren u NIŠta, a umesto svetlosti sad vlada MRAK). Mnogo kasnije otkrio sam da je ovaj esej, u srpskom prevodu, izašao i u tematu SINEASTA o hororu – ali u skraćenom (fuck that!!!) izdanju.

Anyway, tragovi uticaja Vudovog eseja vidljivi su u mom donjem napisu, a i u mnogim drugim mojim tekstovima o hororu – jer, makar Wood malkice i prećerivo sa svojim psihoanalitičkim, marxističkim i gay englovima, čak i kad se malko oljušte naslage njegovih ideologija i njima izazvanih zastranjivanja (npr. u njegovom neshvatanju Kronenberga), to ostaje jedno od najrelevantnijih čitanja poetike horora i mesta/značenja čudovišta u njoj. Druga senka uticaja koja se kod mene (naročito u juniorskim danima) može zapaziti jeste Ranko Munitić, čiju sam legendarnu knjigu ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI kupio i čitao godinu-dve posle Wooda. Ona je kasnije proširena i sada postoji u pet tomova kao must have prvog reda, koji – ako vam je do sada nekako promakao – na predstojećem Sajmu knjiga možete potražiti kod Kreativnog centra. Uzimajte to dok ima, nemoj posle: Ghoule, pomagaj, gde da nađem, itd.

Ovaj esej koji sledi, naslovljen ČUDOVIŠTA SU MEĐU NAMA, izvorno je pisan za niški (naravno, pokojni) časopis NIŠKI ANALITIČAR – kojega sam ja, svojevremeno, u drugoj polovini 1990-ih, u šali, zbog nepredvidivog ritma izlaženja i sve većih kašnjenja, zvao NIŠKI PARALITIČAR. Sada je i taj paralitik ugašen (a i FILAŽ se jedva koprca, hvala na pitanju...). Donji sken potiče iz reprize tog teksta, objavljene u jednom prastarom broju Skrobonjinog EMITORA (koji, začudo, još izlazi, mada ređe, i s drugim urednikom)!

Dakle, ako želite da vidite kako uzimam Wooda da njime lemam Spilburgera & co. bacite pogled na ovaj kratak ali, čini mi se, još uvek sladak napis iz mojih mlađih dana.

 

 

 

NOVI HORORI 2013: Čuvajte se!

             Evo nekoliko slabunjavih i jadnih izgovora za horor koje uglavnom slobodno možete preskočiti, ili gledati samo kad vas uhvati kriza ("novi horor! daj neki novi horor!"), znači: u trenucima očaja i krajnje neprobirljivosti.

ENTITY

UK, 12

**(*)    3-

            Jedan od najjezivijih novih FFF: lokacija (napuštena ruska ludnica) je slikovitija i zabavnija od uobičajenih ruševina, a i misterija u pozadini (gadni eksperimenti na ludacima, i njihovi rezultati) je zlokobnija nego inače u ovoj vrsti filmića. Nisu ovi izmislili rupu na saksiji, ali su napravili hororčić koji uspeva mestimično da bude jeziv i zastrašujuć, pa zato, ako imate toleranciju na uobičajene elemente ovog podžanra (iritirajući likovi, osrednja gluma, drmanje kamere, mrak, uh-i-a-h-i-oh, itd.) ovo ima moju umerenu, opreznu preporuku. Kao takav, može da posluži kao solidan drugi film u double-billu sa GRAVE ENCOUNTERS. PS: Jednu od glavnih uloga - naravno, Rusa - igra Srbin (na slici).

ZOMBIE ASS

JAP, 12

**        2+

            Nije svaki dan – blagdan, niti Noboru Iguči svaki put nabode. Taman kad je prevazišao moja očekivanja sa iznenađujuće zabavnim DEAD SUSHI, i kad se činilo da ima siguran HIT sa ZOMBI DUPETOM (aka KLOZET MRTVIH) – a ono, patka. Usiljeno, nenadahnuto, jadno, dosadno... Samo za zadrte gutače ove vrste treša.

HOME SWEET HOME

USA, 13

**        2

            Samo još jedan dosadni home invasion flick... sa twistom! Naime, ženicu i njenog dragog gnjavi maskirani lik u belom spec. odelu koje klinički izoluje njegove dlačice i druge tragove, tako da ne ostavi ništa za sobom nakon što se poigra sa njima u njihovoj zaheftanoj kući. Zašto tako pazi? Zato što je pajkan. A zašto to radi? Pa, voli to, a može mu se. Kao. Eto. PS: Ovaj mini-rivju sadrži SPOJLER, ali pošto film nije neki – ne važi se!

STRANDED

USA, 13

**        2

            Istrpeo sam ovu orgiju mediokritetizma samo zato što ga je režirao Rodžer Kristijan (dizajner scenografije na ALIENU) i jer sam se nadao da Kristijan Slejter nije baš skroz pukao da bi igrao u nečem trećerazrednom. Pa, ovo je samo drugorazredno, zaboravljivo i nebitno. Vrlo jeftini SF triler sa samo 4-5 junaka na mesečevoj bazi gde... više se i ne sećam šta tačno biva. Neka zaraza. Trčanje. Urlanje. Drmanje kamere. Tako nešto...

LA SENDA (THE PATH)

SPA, 13

**(*)    2+

            Volem filmove o zločestoj deci, ali ovaj španski triler-horor je napadno nedokuvan. Dobra je lokacija (usamljena koliba u šumi) i fotografija, glumci se trude, klinac ume da složi jezivu facu... 

...ali, sve je to uzalud kad je priča o nesimpatičnom liku i njegovim pokušajima da se rekonektuje sa bivšom ženom i čudno-ladnim i zločestim sinom tako uninvolving, pa još zamućkana twistom koji sve baca u zonu sumraka o neizbežnosti hodanja zacrtanim putem predodređenog zločina...

100 BLOODY ACRES

AUS, 13

**    2+

            U nekoj australijskoj zabiti dvojica braće nađu zlatnu koku tj. đubrivo im postane popularno kad u smesu ubace ljudski leš. Oni nastave s tim, hvatajući zalutalu omladinu po pustari – sledi mlaki torture porn sa neduhovitim pokušajima komedije. Predvidivo i zaboravljivo... Plus, brutalno nasilje nije baš najveštije balansirano sa komedijom, i opšti utisak se kreće negde između bljutavosti i gorčine.

KILL ZOMBIE! aka ZOMBIBI

HOL, 12

**          2+

         Uprkos nekim pohvalnim rivjuima na koje naiđoh, ovo je samo još jedna ispod-osrednja ložačka kvaziromantična zombimedija za klinčuriju i tinejdžere braindead mozgova zatupljenih stripovima i igricama.

I likovi i situacije i "humor" i "stil" i poze i sve sve sve je podešeno najnižem zajedničkom imenitelju... 

Ništa ne vredi što je ovo holandskog porekla i što su glavni likovi nekakvi arapi i crnci – rezultat je generička bljuzga sa prilično svedenim splater-efektima: 

ili su offsceen, ili trepni-i-propusti ili, onda kad se vide, to je nacrtano i napadno stripovski-igričasto stilizovano i CGI-ojačano tako da i dečica mogu da gledaju a da se ne šokiraju ili zgroze.

Ukratko rečeno, evo testa: ako vam se ovaj film naročito svidi, na pogrešnom ste blogu!

dr ABN vs Ghoul: Estetika smrti i druge ludorije

            Evo sad jedne prave poslastice za sve ljubitelje ekscentričnog, bizarnog WTF humora! Kontroverzni naučnofantastični dr A. B. Nedeljković (čije ste neke "naučne" radove već mogli da čitate na ovom blogu) nudi apsolutno smehotresan osvrt na jedno moje predavanje... ali prvo – kontekst!

            Preneki dan, 7. oktobra, navršilo se punih 17 godina od mog prvog javnog nastupa izvan Niša. Naime, 07.10.1996. održao sam predavanje na temu "Estetika smrti u književnosti i na filmu" u društvu ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić", koje je u to vreme svoje sastanke imalo u beogradskom SKC-u.

            Otkud ja tamo? Tome je direktno zaslužan Goran Skrobonja, tadašnji predsednik društva i urednik EMITORA (najbolji i najvredniji u celoj dugoj istoriji tog fanzina; upravo on ga je doveo do nivoa semi-prozina i nečega što bi neko actually poželeo da KUPI).

            Sa Skrobonjom sam se povezao preko mog horor-fanatizma, odnosno preko činjenice da sam bio Pretplatnik br. 001 njegove edicije KOŠMAR, daleke 1991. Da, zvao sam ga telefonom čim sam doznao za njegove horor planove, a njih mi je došapnuo Boban Knežević, koga sam u to vreme zivkao povodom njegovog HORORA i KNJIGA KRVI i Bredberija i čega sve ne. Smesta sam mu naručio celo prvo kolo (PREŽIVEO + KABAL + TO) pre nego što je Skrobonja uopšte igde oglasio njegov sadržaj i cene... Povremeno smo se tada čuli telefonom (bilo je to pre interneta, mejlova, Fejsbuka...) povodom njegovih izdavačkih planova, ali i uopšte, pričali smo o raznim temama vezanim za horor, pošto sam ja u ovoj zabiti (Niška Banja) bio gladan vesti, informacija i KNJIGA i FILMOVA horor žanra toliko da vam se to ne može opisati...

            U to vreme, početkom 1990-ih, bio sam samo ubogi student, zemlja je bila na ivici rata (doslovno, ginulo se i klalo na par stotina km dalje) a kad je došao kakav-takav mir, ja sam počeo da povremeno odlazim u Bg, počev od 1996. U to vreme nisam poznavao skoro nikoga u velegradu; spavao sam kod jednog očevog prijatelja i njegove dve ćerke, a ponekad, u trenucima nužde, i kod jednog vrlo dalekog rođaka u Surčinu, i nisam izbijao iz Biblioteke Kinoteke (gde sam požudno iščitavao i maltene prepisivao AURUMOVU ENCIKLOPEDIJU HORORA) i iz Bg knjižara i antikvarnica, koje su meni, iz Niša došavšem, bile poprilično otkrovenje. Šteta što u to doba nisam imao više para...

            Anyway, sa Skrobonjom sam se upoznao naživo tek u nedelju 26.06.1996. Znam tačan datum zato što mi je tom prilikom poklonio po primerak svog BLEFERSKOG VODIČA ZA HOROR i GUMENE DUŠE, sa potpisom i posvetom, pa eto, tu stoji i datum... On me je smesta vrbovao za EMITOR: kazao sam mu da od novije horor proze imam antologiju PRIME EVIL, pa me je angažovao da otuda prevedem jednu priču... I tako, počeo sam da pišem i prevodim za EMITOR, a kad sam 1998. intenzivno i duboko zakoračio u sajberspejs, sakupljao sam sa neta i Goranu mejlom slao VRUĆE HOROR VESTI (koje ponekad, zbog velikog kašnjenja fanzina, više i nisu bile tako vruće – ali to već nije bilo do mene).

            I tako, eto, nije prošlo ni par meseci otkako smo se upoznali a Skrobonja mi je već ponudio da u "Lazi" održim predavanje na neku horor temu po mom izboru. Te 1996. sam po prvi put došao do Lavkraftovih priča na engleskom (uključujući tu i neke koje u to vreme nisu bile prevedene na srpski), a kada sam ubrzo zatim u jednoj YEAR'S BEST FANTASY AND HORROR antologiji naišao na priču Popi Z. Brajt "Njegova usta imaće ukus pelina" (His Mouth Will Taste of Wormwood, 1991), mom iznenađenju i oduševljenju nije bilo kraja kad sam shvatio da se radi o originalnoj i zabavnoj preradi/modernizaciji priče "Gonič" (The Hound, 1923) Hauarda F. Lavkrafta!  

Smesta sam tog leta seo i napisao esej NEKROFILIJA - NEKAD I SAD, tekst koji je dobio više pohvala od raznih čitalaca, i znanih i neznanih, nego bilo koji drugi moj esej. I ako me baš povučete za jezik, priznaću da mi je to verovatno najdraži non-fiction tekst koji sam ikada napisao. Niko me nije angažovao za njega; niko me nije terao; štaviše, kad sam ga pisao apsolutno nisam imao obezbeđeno mesto za objavljivanje. Bio je to tekst doslovno pisan za svoju dušu – direktno iz duše, bez uprošćavanja, spuštanja na ovaj ili onaj nivo, bez prilagođavanja ovom ili onom medijumu, uredniku, publici; bez ikoga nad glavom da mi određuje formu, sadržaj, dužinu, kratkoću, debljinu... Napisao sam ga tačno kako sam ja mislio da treba, koliko treba, i... Eto. To svakako nije moj najozbiljniji, pa strogo gledano ni najbolji analitički tekst (ipak sam u to vreme bio mladi, neiskusni akademac, tek diplomirao; na postiplomske studije sam krenuo tek te jeseni...) – ali taj rad ima izvesnu mladalačku dražesnost i naivnost, nepatvoreni duh bunta i gnušanja, ima etitjud na lopate i, ukratko, da ponovim, MNOGO volim taj tekst.

Kasnije je on objavljen u EMITORU, a onda i u ZNAKU SAGITE br. 5, odakle ga mnogi verovatno znaju. Btw, još uvek imam extra primerak tog broja, pa ko to dosad nije nabavio a želi da se proveseli, on je još u mom SHOPU (cijena: prava sitnica! Samo 400 din!)

Elem, kad mi je Skrobonja tog leta ponudio predavanje, ovaj esej mi je bio još svež u glavi, i ponudio sam da usmeno elaboriram njegove teze – istina, bez referenci na dve priče kojima se bavi, jer one publici nisu bile poznate, ali zato sa više primera iz književnosti i filma. Naslov NEKROFILIJA - NEKAD I SAD bio je suviše kontroverzan za njihovog tadašnjeg domaćina, SKC, pa sam predavanje naslovio "Estetika smrti u književnosti i na filmu".

Vrlo slabo se sećam te večeri i predavanja. Mutno mi se čini da nije bilo loše, i da ako sam neku tremu i imao, ona je ubrzo nestala. Skrobonja mi je pripomagao pitanjima i potpitanjima da to moje naklapanje ne postane suviše suvoparno, sala je bila prilično puna (bilo je bar 30-40 osoba, čini mi se), a najveću živost izazvali su komentari i pitanja ABN-a, koga sam tada prvi put video. Niko i ništa nije moglo da me pripremi za tu osobu; nikakvi opisi i komentari ne mogu preneti iskustvo razgovora s njim; i zato, umesto jalovih pokušaja da to učinim, za vašu razonodu i pouku nudim opširni izveštaj koji je ABN napisao ubrzo posle mog predavanja, i objavio ga u EMITORU (zajedno sa osvrtom na druge tribine tog meseca).

Ovaj izveštaj praćen je i komentarom Gorana Skrobonje, koji se osvrće na neke od ABN-ovih netačnosti i nebuloza koje su mu se prividele u moj priči ili ih je u nju projektovao. Ja sam, videvši ovaj ABN-ov osvrt, poslao i svoj odgovor – ne mogu da nađem taj EMITOR, znam da negde u arhivi imam samo kopiju rukom pisanog pisma koje sam poslao Goranu, pa ga je on prekucao i objavio u narednom EMITORU. Možda je i bolje što ga nemam pri ruci, jer, iskreno, taj moj odgovor bio je previše oštar, grub, i sad mi je žao što sam ga sročio tako. Bio sam mlad i besan (angry young man), totalno nepripremljen na ABN-ovski nadrealni diskurs i iritirala su me njegova (nenamerna? nesvesna?) podmetanja, neshvatanja, glupiranja i pornićarenja, pa sam se "osvrnuo u gnevu" – umesto da to učinim, kao danas, u smehu i zajebanciji, u kojem duhu vam ovo sada nudim kao zaista nešto najsmešnije što se može naći na ovom blogu!

PS: Za slučaj da to nije jasno: ne, ja se ABN-u ne podsmevam! Ja mu se divim isto onako duboko i iskreno kao što se divim Žiki Pesniku, jer radi se o isto takvom unikatnom talentu, jedinstvenoj pojavi i (nenamernom?) komičarskom geniju koji neminovno razgaljuje i uveseljava! Dakle – neka nam je živ i zdrav ABN još 100 godina, i neka piše što više ovakvih izveštaja, pa makar im povod bio i ja! Uživajte!

PPS: Evo kako je ABN u prethodnom, septembarskom izdanju svojih rekapitulacija meseca najavio sledeći mesec, u kojem je imalo da bude i moje predavanje:

"...па је онда ваљда петог или који је први термин у октобру, овај из Врњачке бање са некро-хорором као естетским феноменом, то је мени потпуно ван свести, ван појма, икаквог, и тако даље."

 

WORLD WAR Z (2013)

 

**         

2+

            Upozorenje: film je PG-13, ali je zato njegov rivju NC-17! I sadrži SPOJLERE!

            Tražili ste – gledajte: podžanr filmova o zombijima, koji je decenijama tavorio u štap&kanap produkciji, sa nekim jedva srednjim budžetima at best, a zvezda nije bilo nigde ni u najavi, nakon recentnih hitova a la ZOMBIELAND, najzad dobija svoj prvi mega-budžetirani, prenabudženi zombi-superspektakl sa Bredom Pitom u glavnoj ulozi!

            Kola i kombiji i kamioni jurcaju i prevrću se i krše po ulicama velegrada u gromoglasnim akcionim scenama! Pirotehnika pršti! Hiljade nacrtanih zombija penju se jedni preko drugih! Nosači aviona poslednji su spas (hvala američkom vojnoindustrijskom kompleksu)! Helikopteri eksplodiraju! Putnički avion u letu se cepa (zahvaljujući genijalnoj Bredovoj strategiji) i pada u šumu! I takoo…

            Istina, zombi filmovi nikada nisu bili o spektaklu: uvek su to bile intimističke pričice o maloj grupi likova zatočenih na jednom mestu, i tek kad je Holivud počeo da dreši kesu za ovu vrstu filmova (počev od promašenog, ali komercijalno uspešnog DAWN OF THE DEAD rimejka) javile su se zahtevnije varijante sa road-movie elementima (ZOMBIELAND) i sličnim lomatanjima po pustim selima i gradovima Amerike (uključujući i meni negledljivu ali kod rulje popularnu sapunicu WANKING DEAD – ili walking dead, whatever).

            WORLD WAR Z se nominalno oslanja na nečitljivu i napadno nezanimljivu (te nefilmljivu) knjižicu Mel Bruksovog sina – koju bi u daleko zabavniji film pretočio piščev Tatko! – ali iz nje ovo filmče zadržava vrlo malo: samo nizak nivo jedva-mediokritetskog kvaliteta i "ideju" globalnog pristupa zombi-apokalipsi. Umesto, dakle, da je, kao do sada, gledamo kroz prozorče brvnare u nekoj nedođiji, ili iz podruma američkog gradića, ovde nam Holivud baca u oči stotine miliona dolara pompeznim helikopterskim i avionskim vizurama koje nam, pored uobičajenih američkih prostranstava, pokazuju kako to izgleda u Jerusalimu, u Koreji (Južnoj, naravno; Severna bi bila too much), u Engleskoj… A i šire!

            Sve je to u suštini samo šareno zasenjivanje prostote, jer ovde ipak nemamo ni priču ni likove ni dramu. Otkud zombi? Šta zombi? Kako zombi? Eto tako! Zašto zombi? Because fuck you, that's why! 

Likovi? Tu je samo Brendolina u ulozi samog sebe: možda bi film bio nešto prijemčiviji da smo imali nekakvog everymana u glavnoj ulozi – ali onda ne bi bilo stotina miliona u budžetu i sve bi se opet dešavalo u nekoj šupi! Umesto anonimusa ili "karakternog glumca" (to su oni s velikim nosevima, buljavim očima, debelim obrvama – ukratko, takvi da bi malo koja šiparica njiov poster metnula na zid iznad svog kreveta da pod njime dahće) imamo larger-than-life Breda koji već u uvodnoj sekvenci vešto jurca kolima kroz mega-gužvu zombijima upravo zaraženog megalopolisa. 

Dok svi ostali bleje ko sivonje zatečene u špicu, Bred spretno, kao pravi action hero, leti levo i desno svojim autom, sasve familijom (žena i dve ćerčice), sve dok se ne sjebe kada se, tokom ludačke vožnje, okrene ka zadnjem sedištu da se dernja na hiperiritantno derište ("Gde mi je ćebence? Oću moje ćebence! Bwaaaa!") da veže jebeni pojas jer šta ako tata, blejeći pozadi umesto jebeno NAPRED, slupa auto pa mu (neprivezana) curica završi kao mleveno meso? Šta ONDA?!

Upravo to se i desi – odnosno, nažalost, ovo kmečavo žgepče preživi, ali Bred se, NARAVNO, zakuca, tj. pokupi ga drugo vozilo dok je imbecil jebeno gledao pozadi umesto da jebeno GLEDA NAPRED DOK VOZI 200 NA SAT! No, dobro, bar se ne može reći da ovaj film nema edukativnu dimenziju: posle njega će, nadam se, veći broj vozača (napokon!) shvatiti da nije mudro voziti 200 na sat i pritom se OKRETATI KA ZADNJEM SEDIŠTU…

Srećom, tatko (Bred, ne Bruks) radi za UN – tu smešnu, jalovu, nemoćnu instituciju koju su u stvarnom svetu upravo Ameri toliko puta minirali i u otužnu parodiju sopstvenih principa pretvorili, a ovde na filmu je prikazuju u smehotresno važnom i ozbiljnom svetlu, kao poslednju nadu čovečanstva. Bredu familiju smeste na bezbedno (na nosač!) a njega pošalju u Koreju da vidi kako je i zašto govno Pacijenta Nula uletelo u ventilator. 

Ni tamo se on ne proslavi kao akcioni junak, jer mu tokom rizične scene, dok se između zombi katakombi šunja na vrhovima prstiju (tj. na biciketu – ne pitajte!) – zazvoni mobilni telefon! Zove ga žena usred misije a kreten zaboravio da UTIŠA ILI UGASI JEBENI MOBILNI! Naravno da zombi smesta nagrnu na njega i drugare, mornaričke foke i srodnu divljač, a pošto je ovo PG-13 film, iz scenarija je na ovom mestu izbačen logičan Pujo-šotkinski usklik: "Jebem ti ženo majku božiju!" 

Ako ništa drugo, barem film sadrži korisnu edukativnu crtu sa naravoučenijem da mudri i oprezni ljudi tokom životopasnih misija treba da gase ili barem jebeno utišaju svoje usrane mobilne telefone, ako im je drag život, ili bar životi svih okolo čija se muda nađu u procepu zato što je Bredovoj anđelini baš tad, usred noći, ćunulo da ga zivka i zapitkuje kako je. "Dragi, kako si? Šta radiš?" "Ništa, evo, vozim biciklo dok na mene urlaju zubati zombi – jebem li ti mater blesavu!"

 

 

Ima ovde i drugih poučnih momenata: recimo, da nije mudro aktivirati kašikaru u avionu dok leti (zbog dekompresije, a i šire). Bred uradi baš to (!!!) kad ga pritisnu zombiji na 5-6 km iznad zemljine površine – baci bombu kako bi rupa u avionu isisala zombije (pošto je Bred lukavo sebi privezao pojas).

 

 Srećom, tokom apokalipse je kontrola putničkog prtljaga drastično oslabljena pa mu niko nije prilikom ukrcavanja rekao "Hej, dečko, ne možeš s bombom u avion!" Uostalom, u pitanju je BELARUS AIRLINES – a budući da je to kompanija u kojoj je Nikola Đuričko pilot (kao Boratov dvojnik), jasno je da su standardi bezbednosti tu drastično sniženi!

Dakle, deco, šta smo naučili danas? U avionu, dok leti, pojas da se veže! A bombe koje imamo pri ruci nikako ne aktivirati dok je avion u vazduhu, nego tek kad sleti!

 Đuričko ne preživi grubo sletanje kako bi kasnije mogao da se hvališe da je sreo Breda Pita ("Fin čovek, normalan, šali se s nama, istočnoevropskim epizodistima… Kaže, nije mu lako otkako je Anđelina odsekla sise, ali šta će, trpi čovek…"), ali zato Bred Pit PREŽIVI rušenje aviona (koji se, tom prilikom, još prelomi napola…). 

Kako pa to uspe da preživi? Lako! Jer, on je Bred Pit! Čovek koji preživljava nepreživljivo, nalazi trik-lek za zombije, leči rak side na mozgu svima osim Bori Čorbi (on je neizlečiv!), spasava čovečanstvo i rijunajtuje se sa familijom na kraju u hepiendu koji pod tepih zataškava da je do tog časa bar 2/3 čovečanstva stradalo u zombi holokaustu! 

Ali, hej, ako je 2012 (film Rolanda Emeriha) mogao da ima onaj imbecilni "ceo svet je propao ali preživela je šačica" hepiend, što ga pa ne bi imao ovaj Z-nti svetski rat sa svojim "milijarde izgiboše, svet je u pepelu, ali Bred je ponovo sa ženom i ćerkama" hepiend!?

Šta, niste to očekivali? Kome je ovo bio SPOJLER, neka se odma baci pod Pujinu sjekiru!

PS: Maski zombija praktično i nema jer im njuške izgledaju uvredljivo jednostavno na ovu skupoću. Kao, to je zato što su svi sveži, nisu imali kad da istrunu, nego, u skladu sa ovim brzim vremenima, sve je u filmu brzo: i inkubacija, i zombi-sprint, i propast sveta… U Zlatno Doba 1980-ih se znalo: svaki zombi je bio LIK, i stvarao se dobrom glumom i dobrom MASKOM. Danas sve rade kompjuteri, ne trebaju ti ni glumci ni majstori za efekte maske…

Dobra je ideja sa zombijima koji se ponašaju kao jedan masovni entitet u kome nema individualnosti (pa se zato bezglavo bacaju s krovova i zidova i valjaju ulicama…) ali je zato film praktično upropašćen PG-13 rejtingom zbog koga su sve scene zombi-akcije morale da budu snimljene toliko razmahanom kamerom i iseckane na parčiće koji ne traju duže od 0,6 sekundi tako da se u svem tom lomatanju i cimanju i mrdanju sve dešava u blurovima, razmazano, iseckano i iscepkano da čovek jedva pohvata ko tu koga šta – a o nekakvim set-pisovima i bombonama za oči nema ni reči. 

Takođe nema ni impakta ni u čemu od toga što se dešava: iako ima tu finih idejica, one bi zaživele i efektne bile u nekom drugom, drugačije rejtiranom i režiranom filmu; ovako, sve ostaje na dosetkama i šarenim mrdalicama koje jedna drugu smenjuju, a opet – nikom ništa. Goli šuplji pikseli… 

 

Znači, ne samo što je film scenaristički i dramaturški plitak (da bi rulji bio pitak), nego je ono što bi trebalo da mu bude MESO - zombi-akcija! – toliko raskuvano i razbacano da tu ne ostaje ništa za pod zub, osim najneprobirljivijima, najizgladnelijima, najzombifikovanijima…