dr ABN vs Ghoul: Estetika smrti i druge ludorije

            Evo sad jedne prave poslastice za sve ljubitelje ekscentričnog, bizarnog WTF humora! Kontroverzni naučnofantastični dr A. B. Nedeljković (čije ste neke "naučne" radove već mogli da čitate na ovom blogu) nudi apsolutno smehotresan osvrt na jedno moje predavanje... ali prvo – kontekst!

            Preneki dan, 7. oktobra, navršilo se punih 17 godina od mog prvog javnog nastupa izvan Niša. Naime, 07.10.1996. održao sam predavanje na temu "Estetika smrti u književnosti i na filmu" u društvu ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić", koje je u to vreme svoje sastanke imalo u beogradskom SKC-u.

            Otkud ja tamo? Tome je direktno zaslužan Goran Skrobonja, tadašnji predsednik društva i urednik EMITORA (najbolji i najvredniji u celoj dugoj istoriji tog fanzina; upravo on ga je doveo do nivoa semi-prozina i nečega što bi neko actually poželeo da KUPI).

            Sa Skrobonjom sam se povezao preko mog horor-fanatizma, odnosno preko činjenice da sam bio Pretplatnik br. 001 njegove edicije KOŠMAR, daleke 1991. Da, zvao sam ga telefonom čim sam doznao za njegove horor planove, a njih mi je došapnuo Boban Knežević, koga sam u to vreme zivkao povodom njegovog HORORA i KNJIGA KRVI i Bredberija i čega sve ne. Smesta sam mu naručio celo prvo kolo (PREŽIVEO + KABAL + TO) pre nego što je Skrobonja uopšte igde oglasio njegov sadržaj i cene... Povremeno smo se tada čuli telefonom (bilo je to pre interneta, mejlova, Fejsbuka...) povodom njegovih izdavačkih planova, ali i uopšte, pričali smo o raznim temama vezanim za horor, pošto sam ja u ovoj zabiti (Niška Banja) bio gladan vesti, informacija i KNJIGA i FILMOVA horor žanra toliko da vam se to ne može opisati...

            U to vreme, početkom 1990-ih, bio sam samo ubogi student, zemlja je bila na ivici rata (doslovno, ginulo se i klalo na par stotina km dalje) a kad je došao kakav-takav mir, ja sam počeo da povremeno odlazim u Bg, počev od 1996. U to vreme nisam poznavao skoro nikoga u velegradu; spavao sam kod jednog očevog prijatelja i njegove dve ćerke, a ponekad, u trenucima nužde, i kod jednog vrlo dalekog rođaka u Surčinu, i nisam izbijao iz Biblioteke Kinoteke (gde sam požudno iščitavao i maltene prepisivao AURUMOVU ENCIKLOPEDIJU HORORA) i iz Bg knjižara i antikvarnica, koje su meni, iz Niša došavšem, bile poprilično otkrovenje. Šteta što u to doba nisam imao više para...

            Anyway, sa Skrobonjom sam se upoznao naživo tek u nedelju 26.06.1996. Znam tačan datum zato što mi je tom prilikom poklonio po primerak svog BLEFERSKOG VODIČA ZA HOROR i GUMENE DUŠE, sa potpisom i posvetom, pa eto, tu stoji i datum... On me je smesta vrbovao za EMITOR: kazao sam mu da od novije horor proze imam antologiju PRIME EVIL, pa me je angažovao da otuda prevedem jednu priču... I tako, počeo sam da pišem i prevodim za EMITOR, a kad sam 1998. intenzivno i duboko zakoračio u sajberspejs, sakupljao sam sa neta i Goranu mejlom slao VRUĆE HOROR VESTI (koje ponekad, zbog velikog kašnjenja fanzina, više i nisu bile tako vruće – ali to već nije bilo do mene).

            I tako, eto, nije prošlo ni par meseci otkako smo se upoznali a Skrobonja mi je već ponudio da u "Lazi" održim predavanje na neku horor temu po mom izboru. Te 1996. sam po prvi put došao do Lavkraftovih priča na engleskom (uključujući tu i neke koje u to vreme nisu bile prevedene na srpski), a kada sam ubrzo zatim u jednoj YEAR'S BEST FANTASY AND HORROR antologiji naišao na priču Popi Z. Brajt "Njegova usta imaće ukus pelina" (His Mouth Will Taste of Wormwood, 1991), mom iznenađenju i oduševljenju nije bilo kraja kad sam shvatio da se radi o originalnoj i zabavnoj preradi/modernizaciji priče "Gonič" (The Hound, 1923) Hauarda F. Lavkrafta!  

Smesta sam tog leta seo i napisao esej NEKROFILIJA - NEKAD I SAD, tekst koji je dobio više pohvala od raznih čitalaca, i znanih i neznanih, nego bilo koji drugi moj esej. I ako me baš povučete za jezik, priznaću da mi je to verovatno najdraži non-fiction tekst koji sam ikada napisao. Niko me nije angažovao za njega; niko me nije terao; štaviše, kad sam ga pisao apsolutno nisam imao obezbeđeno mesto za objavljivanje. Bio je to tekst doslovno pisan za svoju dušu – direktno iz duše, bez uprošćavanja, spuštanja na ovaj ili onaj nivo, bez prilagođavanja ovom ili onom medijumu, uredniku, publici; bez ikoga nad glavom da mi određuje formu, sadržaj, dužinu, kratkoću, debljinu... Napisao sam ga tačno kako sam ja mislio da treba, koliko treba, i... Eto. To svakako nije moj najozbiljniji, pa strogo gledano ni najbolji analitički tekst (ipak sam u to vreme bio mladi, neiskusni akademac, tek diplomirao; na postiplomske studije sam krenuo tek te jeseni...) – ali taj rad ima izvesnu mladalačku dražesnost i naivnost, nepatvoreni duh bunta i gnušanja, ima etitjud na lopate i, ukratko, da ponovim, MNOGO volim taj tekst.

Kasnije je on objavljen u EMITORU, a onda i u ZNAKU SAGITE br. 5, odakle ga mnogi verovatno znaju. Btw, još uvek imam extra primerak tog broja, pa ko to dosad nije nabavio a želi da se proveseli, on je još u mom SHOPU (cijena: prava sitnica! Samo 400 din!)

Elem, kad mi je Skrobonja tog leta ponudio predavanje, ovaj esej mi je bio još svež u glavi, i ponudio sam da usmeno elaboriram njegove teze – istina, bez referenci na dve priče kojima se bavi, jer one publici nisu bile poznate, ali zato sa više primera iz književnosti i filma. Naslov NEKROFILIJA - NEKAD I SAD bio je suviše kontroverzan za njihovog tadašnjeg domaćina, SKC, pa sam predavanje naslovio "Estetika smrti u književnosti i na filmu".

Vrlo slabo se sećam te večeri i predavanja. Mutno mi se čini da nije bilo loše, i da ako sam neku tremu i imao, ona je ubrzo nestala. Skrobonja mi je pripomagao pitanjima i potpitanjima da to moje naklapanje ne postane suviše suvoparno, sala je bila prilično puna (bilo je bar 30-40 osoba, čini mi se), a najveću živost izazvali su komentari i pitanja ABN-a, koga sam tada prvi put video. Niko i ništa nije moglo da me pripremi za tu osobu; nikakvi opisi i komentari ne mogu preneti iskustvo razgovora s njim; i zato, umesto jalovih pokušaja da to učinim, za vašu razonodu i pouku nudim opširni izveštaj koji je ABN napisao ubrzo posle mog predavanja, i objavio ga u EMITORU (zajedno sa osvrtom na druge tribine tog meseca).

Ovaj izveštaj praćen je i komentarom Gorana Skrobonje, koji se osvrće na neke od ABN-ovih netačnosti i nebuloza koje su mu se prividele u moj priči ili ih je u nju projektovao. Ja sam, videvši ovaj ABN-ov osvrt, poslao i svoj odgovor – ne mogu da nađem taj EMITOR, znam da negde u arhivi imam samo kopiju rukom pisanog pisma koje sam poslao Goranu, pa ga je on prekucao i objavio u narednom EMITORU. Možda je i bolje što ga nemam pri ruci, jer, iskreno, taj moj odgovor bio je previše oštar, grub, i sad mi je žao što sam ga sročio tako. Bio sam mlad i besan (angry young man), totalno nepripremljen na ABN-ovski nadrealni diskurs i iritirala su me njegova (nenamerna? nesvesna?) podmetanja, neshvatanja, glupiranja i pornićarenja, pa sam se "osvrnuo u gnevu" – umesto da to učinim, kao danas, u smehu i zajebanciji, u kojem duhu vam ovo sada nudim kao zaista nešto najsmešnije što se može naći na ovom blogu!

PS: Za slučaj da to nije jasno: ne, ja se ABN-u ne podsmevam! Ja mu se divim isto onako duboko i iskreno kao što se divim Žiki Pesniku, jer radi se o isto takvom unikatnom talentu, jedinstvenoj pojavi i (nenamernom?) komičarskom geniju koji neminovno razgaljuje i uveseljava! Dakle – neka nam je živ i zdrav ABN još 100 godina, i neka piše što više ovakvih izveštaja, pa makar im povod bio i ja! Uživajte!

PPS: Evo kako je ABN u prethodnom, septembarskom izdanju svojih rekapitulacija meseca najavio sledeći mesec, u kojem je imalo da bude i moje predavanje:

"...па је онда ваљда петог или који је први термин у октобру, овај из Врњачке бање са некро-хорором као естетским феноменом, то је мени потпуно ван свести, ван појма, икаквог, и тако даље."