ENDER'S GAME (2013)

***

3

           

            Odmah da kažem: nisam čitao roman(e) nego samo originalnu priču iz koje je sve ovo posle izraslo, a i to je bilo pre nekoliko decenija, u nekom MONOLITU, čini mi se. Pamtim samo da mi se veoma dopala – ali ne baš toliko da bih ganjao romane. Uostalom, u to vreme sam se sve više okretao ka hororu a SF mi je značio sve manje. Dakle, ovo je samo rivju filma, bez bavljenja time da li je adaptacija dobra, koliko je verna itsl.

            Ukratko, ENDER je prijatan za gledanje i ima moju umerenu preporuku. To je jedan pitak, vizuelno nadahnut, mestimično spektakularan SF koji vredi pogledati u bioskopu, kome se može. Zaplet je veoma sličan onome u STARSHIP TROOPERS: bube iz dalekog kosmosa prete Zemlji, i zato, da se ne bi čekao njihov novi napad (prethodni je prilično zla naneo planeti), u pripremi je kontranapad s namerom da im se zatre leglo. U tom ratu, primarnu ulogu imaju – DECA. Navodno, deca su mnogo bolji stratezi od odraslih; kao, umovi su im otvoreni, vide više kombinacija, brži su im refleksi itsl. 

            Kad se pogleda u kakvo autopilotsko mrtvo puvalo se pretvorio Harison Ford – android potpuno mrtve mimike, kao da su mu mišići lica plastifikovani; uz to, ravnog glasa i lišen one žeravice u oku koja je nekad krasila Hana Soloa i Indijanu Džonsa – onda čovek još nekako i može da poveruje u tu žvaku. Pa opet…

…Meni ta fraza ne pije vodu: čovečanstvo je sasvim fino ratovalo kroz ovolike milenijume, narodi su zatirali i genocidirali jedni druge a da im nisu balavci komandovali, pa ne vidim zašto bi sad odjednom matore prdekanje otišle u dobrovoljnu penziju (ko je još to ikada video u vaskolikoj dosadašnjoj istoriji?!). Dakle, sama premisa ovoga je malkice apsurdna i bezvezna za progutati, ali ako preko nje pređete onako lako kako to film od vas traži (alibi za đecu se daje bukvalno u jednoj ili max dve rečenice, i onda se odmah vozi dalje, bez zadržavanja na obrazlaganju tog PIPAVOG pitanja) – film nije bez svojih zadovoljstava. 

            U suštini, ovo je samo još jedna (ali malo bolje napravljena) varijacija na "Ružno pače" – žgoljavi dječarac, uprkos krupnijim i bezobraznijim "drugarima" i nepoverljivim, sumnjičavim, pa i neprijateljskim odraslima, pokazuje svima da je baš on IZABRAN, da je bolji od jačih, bučnijih, nadmenijih. Što ga više vređaju, ponižavaju, ugnjetavaju, što mu manje veruju, to on veći frajer ispada svaki put kad, iznova i iznova, ispadne najpametniji i najsnalažljiviji u društvu. Bolji – za šta? Za borbu do pobede! Izabran – za šta? Da povede čovečanstvo u međugalaktički genocid kao jedini način za kolektivni miran san.

            Kao što se da videti, film se dotiče vrlo ozbiljnih i AKTUELNIH pitanja – danas, kada Amerika vodi nekoliko paralelnih ratova, što otvorenih, što potajnih; kad se ratovanje najčešće zaista umnogome i svodi na video-igrice; kad se neprijatelj prethodno demonizuje do nivoa INSEKTA kojeg nije nikakva šteta istrebiti do poslednjeg; i kada se deca sve više koriste u ratu (istina, za sada češće kod suparničke, "terorističke" ili partizanske strane).

            STARSHIP TROOPERS (the movie) je bio pregenijalna antimilitaristička satira, što danas, evo, posle 16 godina, NAJZAD dolazi iz dupeta u glavu pojedinim Američanima. I tamo smo za junake imali, ako ne baš decu ali svejedno ne ni zrele osobe, nego tek-svršene srednjoškolarce, što bi se reklo: barely legal mlađariju koja je odmah po diplomiranju bačena u uniforme, tako da penkala zameni puškama. Verhoven je tamo izvrgao ruglu američki vojnoindustrijski kompleks, kolonijalno-genocidnu US politiku, ratnohukačku retoriku i besomučnu propagandu, zloupotrebu mladih i nebrigu ne samo za "neprijateljski" nego i sopstveni narod, i praktično izjednačio američku spoljnu politiku sa nacističkom.

            Reditelj Gevin Hud ovde ne pokušava ništa slično: isto kao što nam u par rečenica servira svoj najveći sociološki novum (društvo u kome su pretpubertetlije – generali što komanduju zvezdanim flotama!), tako nam, naoko uzgred (štono reko Severin Franić), prezentira i onu drugu problematiku koja u filmu jeste prisutna, ali je tu samo zato što NUŽNO proističe iz zapleta, odnosno predloška (kažu neki da je roman kritičkiji prema militarnom child abuse-u, što mi je teško da poverujem imajući u vidu recentne frikšou-kripšou istupe pisca Orsona Skota Karda…), a ne zato što scenario namerava da tu bilo šta istražuje – ili, daleko bilo, da kritikuje. 

            Većim svojim delom, ENDER'S GAME je pričica o tome kako Enderovo pače poraste u kur… ovaj, labuda; od balavca kojeg kod kuće mlati stariji brat, a u školi mu ne daju mira siledžije pa preko (neizbežnog!) Crnog Narednika TM i nadrkanog oficirčića, sve do zapovednika flote koja će (SPOJLER!) pobediti vanzemaljsku pretnju. I to je, mora se priznati, ugodno gledati iz istog razloga iz kojeg nam imponuju sve te željoispunjavajuće storije o "izabranima": ko se od nas nije osetio okružen grubijanima i sirovinama koje ga sputavaju, i maštao o tome da se jednom izdigne nad njima i svima im pokaže svoju superiornost?  

Ovaj film ne kritikuje vojnu propagandu – on joj ide niz dlaku, jer ilustruje slogan kojim se i ova naša, već propala, desetkovana, demolirana vojska reklamirala, tražeći novo topovsko meso u onom epp-u koji kaže: BUDITE ODABRANI. A ko ne bi voleo da bude ODABRAN – da mu daju priliku da pokaže svima ono što čuči, zapreteno, zatomljeno, zgnjavljeno u njemu?! Da, dečače: i TI možeš biti ENDER!

            Istina, ENDER'S GAME nije gung-ho storija koja fetišizuje onaj fašizam koji je Verhoven parodirao. Ne, u svojim senkama i uzgrednim nagoveštajima on implicira da možda nije baš lepo ubijati i DECU bacati u ratnu mašnu – ali…

            …ali sledećih par pasusa sadrži SPOJLERE… preskočite ih pa čitajte dalje, ispod crnila

…ali zaplet nam pokazuje zašto se to tako MORA; odnosno, kulminacija daje za pravo američkim stratezima, jer dete im je zaista dobilo rat. Therefore, BRING MORE KIDS!

            Kraj, takođe, sadrži i gorku notu kakvu ne viđamo u staromodnim fašistoidnim epp-ima za klanje i zatiranje. Ne, jer ovde Ender, shvativši da ga je vojska izmanipulisala (o, zar se i to može…?) i da je, ne znajući to, istrebio čitavu rasu (insektoida, ali inteligentnih!), odluči da jedno sačuvano jaje, od poslednje, umiruće matice, ponese na neki plodan svet, i da zametne novu-staru rasu, postajući usput GOVORNIK ZA MRTVE – to pod uslovom da film zaradi dovoljno da izrodi franšizu, što, kako izgleda, ipak neće da se desi.

            Pa, dobro, kažete vi sad: je li ovo pro-ratni ili anti-ratni film? E, tu je kvaka! Nominalno, on je anti-ratni, po onome što nam Ender (po)kaže na kraju. Isto kao što je Obama protiv rata, baš mu nešto mrsko da ratuje, ali stalno ga neki dušmani nateraju i onda: šta da radi, što se MORA – nije teško, pa vrag nek nosi i tu Nobelovu nagradu za MIR i sve! Suštinski, ENDER'S GAME je pro-ratni, jer tokom 9/10 svog trajanja ne dovodi u pitanje SUŠTINU ratnohuškačke lažljive kolonijalne decoizrabljujuće politike, ne upituje Sistem, nego, eventualno, sporadično, njegove pojedine NEBITNE šrafove (ovaj ili onaj oficir).

 Čak ni ta 1/10 na kraju, ma koliko bila dobrodošla, ne nosi sa sobom dovoljno gorčine ili preokreta da bi nas navela da rekonsiderujemo sve ispočetka, nego je tu pre kao šlag na govnetu da ga lakše progutamo, isto kao što Ameri danas (uglavnom) gutaju ratnohuškačku retoriku svog Nobelovca samo zato što je "demokrata", pa još crn. I tu je, ta desetina, naravno, zbog nastavka filma… 

Drugim rečima, moglo bi se reći da je ENDER, u ovom obličju, savršeno indikativan i znakovit film za vreme Obame, i da svojim "spolja gladac a unutra jadac" kvazifinim politički korektnim (pogledajte samo tu multi-kulti ekipu dečurlije – mada, zna se, Vođa je ipak arijevski plavooki dječačić a ne neko od hindu-crno-smeđe-žuto-ženske ekipe) pristupom pipavoj temi precizno oslikava današnju Ameriku, baš kao što su akcijaši i ratni filmovi iz 1980-ih (direktni i blatantni, besramni u svom militarizmu i vojske-fetišizmu) bili slika i prilika Reganove Amerike. Odnosno, suština je ista, samo je namaz na torti druge boje, he he he. Pre je bila vanila, sad je čokolada, ali ispod je isto ono što traje, truli i kancerozno se razvija bar od Atomske bombe naovamo…

Ček, pa kako onda trojka jednom takvom filmu? Pa, eto: ako sam mogao da gurnem u stranu apsolutno ogavnu agendu HURT LOCKERA (pa čak i ovog Leninog novijeg) i priznam da sam uživao u triler & saspens momentima, mogu valjda da i ovde svesno prenebregnem tj. jednim okom zažmurim na daaaaleko manje transparentnu i ogavnu agendu i uživam u stvarima kao što su: odlična scenografija i kostimi; odlična gluma (a naročito ovaj mali Asa koji igra Endera: biće od njega glumčina, ako ga pre toga ne izjedu alkohol, pičke i droge, kao tolike druge decu-zvezde u Holivudu), u super efektima, u odavno neviđenoj svemirskoj pucačini ovih razmera, 

u izvanredno lavkraftovski dizajniranoj matici tuđinske rase (šteta što je na kraju ipak pokažu jasno i ukrupno, na svetlu: raniji kadrovi, u kojima se njena nakazna anatomija samo nazire u mraku, iza nekakvih stena, apsolutno su genijalni i stravoužasno-uznemirujući kao malo šta u nominalnim "horor filmovima viđenim u skorije vreme!) i, naravno, uživao sam u ovako lepo i zanimljivo ispripovedanoj željoispunjavajućoj fantaziji. Hej, 'oću i ja da budem ODABRAN!

RUŠEVINE STAROG MANASTIRA (Homolje: Gornjačka klisura, Blagoveštenje...)

                     Pred sam kraj oktobra ove godine iskoristio sam priliku da se sa dragim prijateljem Markom Piševim (čiji je spisateljski opus poznat probirljivijim i upornijim ljubiteljima kvalitetnog domaćeg horora!) zaputim u još jednu slikovitu ekskurziju. Krajem prošle godine s njim i još jednim njegovim drugom obišli smo selo ZAROŽJE, i čuvenu vodenicu SAVE SAVANOVIĆA, o čemu ste na blogu već bili opširno obavešteni (i to OVDE, OVDE i OVDE). 

Ovog puta, naše odredište je bilo nešto manje izvikano, manje opštepoznato, pa smo, stoga, sada bili blaženo lišeni susreta sa kojekakvim Pinkovim voditeljima, snimateljima i sličnom bagrom. Naša meta ovog puta bila je Gornjačka klisura, na samoj "Kapiji Homolja", s posebnim naglaskom na jednoj slikovitoj ruševini koju sam sebi, čim sam joj slike video na netu, smesta zacrtao kao obaveznu destinaciju.

 Evo, pre svega, dajdžest fakata o odredištu koji sam sakupio i priredio, pre nego što se bacim na subjektivne opise i impresije. Sve fotke koje idu uz ovaj prilog eksluzivno načinili i sva prava zadržali (c) Dejan Ognjanović & Marko Pišev for The Cult of Ghoul, Inc. Kliknite na njih za veći i detaljniji ugođaj.

Usled svog specifičnog geografskog položaja, Homoljski kraj nalazi se pomalo izvan glavnih puteva, tako da su u njemu najbolje sačuvana obeležja stare balkanske kulture, narodnih običaja, starih zanata i tradicionalne arhitekture.

Jedna od specifičnosti Homolja su mnogobrojne klisure: Gornjačka, Ribarska, klisura Velike i Male Tisnice, zatim Osaničke reke i klisura reke Do. Najpoznatija je Gornjačka klisura, duga 16 kilometara, koju čine četiri velika meandra. Na platou jednog od njih, na levoj obali Mlave, nalazi se manastir Gornjak, koji je ime dobio po vetru koji duva u klisuri. 

Gornjačka klisura označava ulazak u Homolje i usečena je između Vukana sa desne i Ježevca sa leve strane toka Mlave, koja njome protiče. U njenim liticama su ostaci srednjevekovne Mitropolije, izvor "Četiri lule", i jedan mnogo intrigantniji, jer su mu vode poznate po lekovitosti za bubrege. Manastir posvećen Vavedenju (što znači da im je slava 4. decembra) je zadužbina kneza Lazara i građen je u periodu od 1376-1380. godine. Knez Miloš brinuo je i za obnovu i održavanje Gornjaka, ali je po pisanju Vuka Karadžića, tu je pohranio i neke dragocenosti, među kojima i barjak cara Dušana Silnog…  

Na kapiji Homolja, na ulazu u klisuru, pošavši od donje Mlave, nalaze se ostaci srednjevekovne Mitropolije. Posedovala je rezidenciju za 400 kaluđera koji su se bavili pisanjem i prepisivanjem rukopisa, a bili su u sastavu manastira Manasije pri čuvenoj Resavskoj školi.

U neposrednoj blizini Mitropolije nalazi se isposnica Blagoveštenje. O isposnici u kamenu se kaže da je u njoj boravio prepodobni Sv. Grigorije. 

U klisuri se nalaze i brojni ostaci utvrđenja starog srpskog grada koji je prestao da živi posle pada Smedereva. Na ulazu u klisuru mogu se videti razrušene stražarske kule, koje su nekada služile za odbranu rimskog vojnog puta (Via militaris) što je prolazio ovuda vodeći za Niš.  

Manastir Gornjak nalazi se u Gornjačkoj klisuri, između Žagubice i Petrovca na Mlavi. Gradnja manastira završena je 1380. godine, a ktitor je bio knez Lazar. Od kada je manastir sagrađen, monaški život u njemu odvijao se bez prekida. Od najstarijih građevina sačuvane su glavna crkva posvećena Vavedenju, i mala kapela u pećini, posvećena sv. Nikoli.  

Krenuli smo u rano nedeljno jutro, 27.10.2013. Markovi drugari, koji je trebalo da pođu s nama, u zadnji čas su otkazali svoju nazočnost, što nas nije sprečilo u planiranom i jedva čekanom naumu. Osvanulo je prelepo jesenje jutro: sunčano i vedro, ali sveže. Ovog puta Marko je vozio, što je aktivnost koju inače ne obavlja baš često. Zbog toga sam se malko i šalio na njegov račun – srećom, moje brige i pošalice pokazali su se neutemeljenim, jer ispade da je on (ipak!) odličan i pouzdan vozač.

Vožnja do Požarevca, i dalje, do ulaska u klisuru, prošla je bez događaja vrednih pomena: glatko, bez lutanja, i uz minimalno oslanjanje na uputstva meštana da ne omašimo neko skretanje. A onda, već kad se nađosmo nadomak klisuri (tj. Kapiji Homolja) – priroda postade nešto sasvim drugačije, lepše, i na neki primetan način, POSEBNO.

Sa slika koje sam video na netu nije bilo baš najjasnije koliko je ruševni manastir, ugrađen u stenu, daleko od puta i kako mu se može prići. Kad mi tamo a ono – ispade da je ODMAH do auto puta, da ne treba prolaziti ni kroz kakvu šumu niti se verati uz stenje: jedino što je nezgodno jeste da odmah uz njega, na putu i okolo, ne postoji ni trunka prostora za zaustavljanje auta. 

Uski auto-put krivuda kroz klisuru, i na tom mestu ili blizu njega nema nikakvog ispusta. Zato odosmo autom nekih 500-ak metara dalje, gde nađosmo mesto da se ostavi auto, pa krenusmo pešice u prijatnu šetnju kroz klisuru, većim delom utonulu u hladovinu čak i usred bela dana. Pošto nema prostora izdvojenog za pešake, neki su morali da se snalaze na betonskoj ogradi koja vozila štiti od survavanja u plitku rečicu na dnu klisure.

Bilo je prijatno videti da oko manastira nema planinara i dosadnih turista: mogli smo da mu priđemo i u bizarnoj arhitekturi srođenoj sa stenama uživamo bez intruzija drugih ljudskih bića. Novi drveni krst u podnožju, na otvorenom, zajedno sa skromnim natpisom, na papiru, da se tu nalazi manastir Blagoveštenje, i jedna kruška na vrhu krsta, bili su jedini tragovi nečega iz ovog veka. 

Sve ostalo odisalo je vekovima, i vekovima... baš onako kako to volim! Zurio sam u zidine i pokušavao da dokučim s koje strane se tu nekad ulazilo, odnosno, da li je i sada moguće ući s one strane zidina, ili ćemo morati da im se divimo samo spolja – mada, čak i odavde pogled je bio predivan, kao što se na slikama da videti...

Pokušavao sam da zamislim monahe koji su ovde obitavali u mračnom srednjem veku, u ovoj divljini i pustinji, u ovim kamenim zidinama. Nadao sam se da su prepisivali i u svojoj biblioteci čuvali ne samo dosadna žitija svetaca i sličnu bogougodnu literaturu, nego i neke zabavnije, mračnije nekronomikonoidnosti...

Ugođaj ove građevine ne bih nepotrebno opisivao, kad su fotke tu da nadoknade hiljade mojih reči. Umesto toga, bolje je da krenem dalje sa pričom, jer priča se ovde tek zapliće... Naime, pošto se s prednje strane nigde ne naziru vrata ili bilo šta što bi kao ulaz moglo da posluži, stao sam da se muvam okolo, i krenuo stazicom levo od manastirskih zidina, ka stenama i šumarku iza kojeg sam zapazio veliku pećinu.

Iz pećine je curkala, kap po kap, nekakva vodica, a u dubini zapazih i ostavljene plastične sudove za njeno sakupljanje. Lekovita voda, očito. Krenuo sam da slikam aparatom koji je Marko obezbedio (ništa profi, obična prosečna mašinica, ali poslužila je svrsi; mada, voleo bih da ovde jednom dođem sa nekom ozbiljnijom aparaturom za fotkanje!) i dok sam, tako, bio usredsređen na pećinu i liniju koju su kapi vode iscrtavale kroz vazduh, začuo sam sa svoje leve strane šum nečijih koraka i povike: "Hej, hej, nemojte da slikate!"

Prema meni je išao čovek sa sekiricom u rukama – čovek s kojim ćemo zapodenuti neverovatno bogat i slikovit, one-of-a-kind višečasovni (!) razgovor... To će sve biti opisano u narednom nastavku, kao i ostatak moje i Markove ekskurzije tog dana. STAY TUNED! Ne menjajte kanal, jer što ima kod Ghoula, nema nigde drugde!

---NASTAVIĆE SE---

CARRIE (2013)

**  

2-

            Od svih suvišnih, nepotrebnih, nebitnih, ispraznih, promašenih, poludupasto-bezvrednih rimejkova (rimejaka?) ovaj, za KERI, nosi šnjur kao najsuvišniji, najnepotrebniji, najnebitniji, najisprazniji, najpromašeniji, najpoludupasto-bezvredniji u celoj toj tužnoj i sve brojnijoj bulumenti.

            Da se razumemo, de Palmina KERI je jedan od najbezgrešnijih i savršenstvu najpribližnijih horora ikada snimljenih – film kome osoba od ukusa ni uz najveće napore prosto NEMA šta da zameri: to je perfekcija kakva se retko viđa u toj kristalnoj čistoti na svakom zamislivom planu postojanja, počev od dve glavne uloge (Sisi Spejsek i Pajper Lori) koje netaknute počivaju u najužem panteonu najikoničnijih horor performansi ikada na celuloidu zabeleženih, pa preko sporednih, do najepizodnijih, u jednom od najgenijalnijih kastova kojim se ikad neki horor mogao podičiti.  

Savršenstvo je i SVE ostalo: ingeniozan skor Pina Donađija, savršena eterična fotografija, neprejebiva montaža, memorabilna scenografija… a s naročitim naglaskom na De Palminu nikad dotad i nikad od tada tako preciznu, 100% tačno pogođenu režiju tako da stoji u savršenom balansu između egzibicije i storitelinga. Da i ne govorimo da se radi o "prvo pa muško" perfektnoj adaptaciji Stivena Kinga, pisca koji je u neadaptiranom, sirovom obliku dobar samo za svog kućnog "reditelja", retarda Mika Gerisa, ali inače ZAHTEVA adaptaciju (ne samo zbog različitih medija, nego zbog pažljivog odabiranja žita od kukolja u njegovim prerazbrljanim all-over-the-place romanima). 

Niko nikada više nije tako pronicljivo uzeo Kinga, očistio ga od sranja, izvukao bisere i uglačao potonje tako da zasijaju još jače no u knjizi, nego što je to Lorens D. Koen uradio s Kingovom, ako ćemo pravo, treš melodramom. (Da, THE SHINING je još bolji film, ali ZATO što je Kjubrik daleko slobodnije čistio roman od koještarija i što je mnogo više ubacivao sopstvenih fora i fazona, pa se stoga ne može govoriti o toj dozi vernosti duhu knjige koji u filmskoj KERI postoji.)

            Nova KERI nije baš ništa od toga. To nije čak ni novo čitanje romana – iako, rekoh, nema tu šta novo da se čita: to je PROČITANO kako valja još pre 37 godina: TAČNO kako valja; ali ajde, teoretski, MOŽDA bi neki novi engl mogao da se nađe… da je ikoga bilo briga da takav engl uopšte traži. Ne, ovo je bedasti, isprazni, nenadahnuti RIMEJK DE PALMINOG FILMA – samo što je lišen duha, energije, smisla, poente, žara, wicked spirita, impakta, podteksta – FUCK, lišen je čak i jeftinih žanrovskih zadovoljstava jer, ne samo što je ovo idejno imbecilan i šupalj film, on je, sa svim svojim nabudženim budžetom i zvezdama i savremenim efektima napadno inferioran pred relativno skromnim ali ipak nadahnutim, vešto izvedenim i pregenijalno režiranim set-pisovima kod de Palme.  

Mislite da su ovi bednici makar prišli na kilometar antologijskom telekinetičkom kuhinjskom zakucavanju mame za okvir vrata? Think again! NISU! Mislite, okej, možda nemaju takve legendarne glumice u glavnim ulogama, možda DRAMA nije na nivou, ali mora da je barem spektakl na maturskoj večeri ovog puta neprejebana orgija pirotehnike i neviđenog krvoprolića? FUCK, NO! Ne samo što su pogibije bedaste i nikakve, nego je i sama Keri u tim scenama debilno namaskirana nacrtanom krvlju, i još ovog puta ona kretenski DIRIGUJE svojim nevidljivim silama, odnosno maše ručicama, 

krivi se i izvija i pokazuje rukama kao nekakav dirigent. To izgleda patetično, a ne jezivo kako je SISI SPEJSEK ledila krv u žilama golim izbečenim pogledom, bez ikakvog dodatnog mrdanja i klovnovanja! Plus, u JEDINOJPRAVOJKERI ona izgleda kao da je u transu dok se iz nje skoro spontano izliva ubilačka energija (tako da ostaje rezerva simpatije prema njoj čak i dok ubija, jer ona teško da uopšte kontroliše te svoje sile, više je prikazan kao neki provodnik), dok u ovoj ŠUGAVOJKERI curica definitivno jeste budna, svesna, i s predumišljajem ubija sad ovoga, sad onoga, polagano, promišljeno…

 

            Ovo protrčavanje kroz de Palmin film bilo bi možda za par nijansi snošljivije da kasting glavne uloge nije toliko fundamentalno PROMAŠEN: Kloi Morec (zvezda još jednog nikom sem idiotima potrebnog rimejka: LET ME IN) previše je slatka, ljupka i NORMALNA! Džaba joj pogrbljen stav i smešna puritanska odeća iz 19. veka i stalni tugaljivi pogled pretučenog šteneta – ne vredi, ovo je gore od onih teen dramedija o nerdovima, gde "nerda" igra tamo neki lepotan kome metnu klark-kentovske đozluke i malko zamaste kosu dok je, kao, "ružno pače", a posle, čim ga socijalizuju, samo mu skinu cvikere, drugačije ga očešljaju, i eto nama frajera kakav će ovlažiti svaku curicu – i njenu mamu pride! I ne samo njen izgled, nego i gluma nije ni blizu onog nivoa koji ovo zahteva: njeno "ružno pače" je obična karikatura.  

Paradoksalno, iako je Kloi simpatičnije face, ružnjikava Sisi (zahvaljujući boljem scenariju, glumi i celokupnoj inscenaciji kod de Palme) daleko efektnije pobuđuje simpatiju za svoj LIK. A kad Keri u originalu upicane za matursko veče – ona stvarno PROCVETA, autentično prosija iznutra, kako to samo Sisi ume. Kloi je slatka već u samom startu: za maturu je samo neznatno doterana, ali nema tu magije, nema tu Girl, You're a Woman, Now, nema tu NIŠTA – pa čak ni de Palminog egzaltiranog vrtenja kamere oko nje i njenog lepuškastog manekena, da naglasi koliko je za nju taj njen PRVI PLES – SPECIJALAN TRENUTAK. Ne, ova nova KERI niti ume da dočara tuđi specijalni trenutak, niti ume da gledaocima ponudi neki takav, svoj – ama baš ništa sa impaktom, ništa za pamćenje u ovih 100 minuta. Istina, verujem da će današnjoj klinčadiji odrasloj na FINALNIM DESTINACIJAMA i TESTERAMA STRAVE da godi preterani, comicky način na koji sada stradaju Glavna Zlica i Njen Dečko u autu. Meni je to bezveze isto kao i mikrotalasni završetak rimejka ZADNJE KUĆE LEVO – čista ITCHY & SCRATCHY teritorija, nedostojna iole ozbiljnog filma.  

A kad već pomenuh Zlicu – pfffft! kakav izduvani balon, kakav promašaj od kastinga: potpuno neupečatljiva, nezapamtljiva, bedasta glumičica, nedostojna i tampon da promeni jednoj Nensi Alen! U ovoj glumačkoj ekipi, jedino Džulijana Mur (kao Kerina mama) dobaci do OKEJ ALI NIJE BITNO nivoa; svi ostali su primetno ispod.

Još jedan prividni paradoks ovog filmčića je u tome što se on od samog starta trsi da je HOROR: i kroz uvodnu scenu (u kojoj mama rađa malu Keri, i maše joj makazama pred lišcem) i kroz špicu (uključujući totalni TREŠ sa slovima naslova niz koja se cedi KRV) i kroz spooky muziku, mada, odmah da kažem da je skor ove KERI toliko besramno bedast, neupadljiv i mlak da tog Marka Beltramija treba prekriti katranom i perjem i takvog ga izbaciti iz jebenog Holivuda! Originalna KERI je, kao što reče Spaske (uz moguće sufliranje by Aca R.) za SRPSKI FILM – drama koja se spušta u pakao; i baš zato što ne žuri sa krvlju i spec. efektima, što takes its sweet time – ta nezaboravna kulminacija ima i emotivni i žanrovski i svaki drugi impakt – da se naizmenično raduješ, tuguješ i useravaš u gaće! Nova KERI je običan cheesy B-hororčić od samog početka, tu je svaka drama u zametku potkopana, a razbacivanje efektima (uuu, nameštaj cele sobe lebdi! uuuu, Keri telekinetički podiže mamu i drži je u vazduhu još pre nego što ode na matursko veče…) ubija i to malo dramskog potencijala scena u kojima se javlja.

Mislili ste da će filmu da pomogne to što ga je režirala ŽENA – da će njen ženski engl da nekako drugačije, dosad neviđeno, pronikne u lik Keri, da nam kaže nešto vredno i pametno o položaju Žene danas, ili tako nešto? Ha ha! Kako da ne! Evo, odma'! Btw, ne zaboravite da je i onaj nebitni nastavak, CARRIE 2, od pre tuce godinica, takođe režirala žena – pa mu to ništa nije pomoglo, dapače. Uostalom, sve velike filmove (romane, pesme, slike, cirkuske predstave…) o ženama napravili su – muškarci. Mislite o tome…

Da od ovog filmića nema ništa jasno mi je bilo već kod prve scene (posle prologa). Naime, umesto odbojke na terenu, curice ovde na fizičkom igraju to u bazenu. Kad sam video kadrove iz ptičje perspektive, ponadao sam se da će ovde biti varijacija: da Keri dobije menzis u bazenu, pa da vidimo crveni cvet kako se širi u vodi oko nje… Eh, lažno obećanje ludom Ghoulu radovanje… Tu ništa ne biva – a ni u čednoj, do grla zakopčanoj svlačionici, kad smo već kod toga… Hell, oštrooki gledalac zapaziće u jednom kadru, kad Kloi padne na pod s peškirom oko pasa (nakon što je "dobila") – da na sebi ima gaćice… Pih!

Imao bih još što-šta da kažem o ovom abortusu (taj kraj! aaaarghh, the pain! ta imbecilna poludupasta završna scena!!! neeee!!! ne podsećajte me!!!!) ali već sam mu poklonio i previše vremena i pažnje. Zato, pametnima dosta.

A onima drugima, ako takvih ovde ima – nudim donji SERTIFIKAT:

PDV na knjige iz inostranstva

             Od pre nekoliko meseci ova država počela je da, preko Carine, naplaćuje reket na knjige koje vam stižu iz inostranstva, bez obzira na njihovu vrednost, poreklo, svrhu... Donedavno se činilo da se radi o ograničenom, niškom slučaju – ali pre nekoliko dana javilo mi se par ljudi iz Novog Sada kojima je carina takođe počela da naplaćuje PDV na naručene knjige... Zato, obratite pažnju na donji tekst, čak i ako se, ZA SADA, ne odnosi na vas, odnosno, ako u vašem mestu JOŠ UVEK ne naplaćuju taj gnusni reket... Možda počnu već od sutra...

KAKO SAM SISTEMATSKI UNIŠTEN 
OD IDIOTA SA CARINE!

 

Dragi moji, imate privilegiju da posmatrate, in vivo, proces sistematskog uništavanja jednog važnog aspekta intelektualnog života Srbije, odnosno: mogućnost povoljnog, nereketiranog nabavljanja knjiga iz inostranstva. Pisao sam već na blogu o blagodetima sajta Bookdepository, čije usluge koristim poslednje 2,5 godine u cilju povoljne nabavke inostranih knjiga na kućnu adresu. Očito, stvar je bila suviše dobra da bi potrajala! Čim je u Srbiju polu-provirio jednostrani Pejpal (mi njima plaćamo, oni nama ne mogu, jer im naša kretenska država ne da) – ovdašnji lopovi su uveli reket!

Zaslugom niške (?) Carine meni je sada definitivno nemoguće da više na kućnu adresu dobijam knjige po iole razumnim uslovima koji važe za ljude u drugim delovima Srbije. Evo najnovijeg razloga, što govorio moj pokojni nastavnik istorije, DA ČOVEK PRSNE NA ŠVAJSOVANO MESTO! Počelo je ovako...

Sredinom maja meseca stigle su mi 3 knjige sa Bukdepozitorija. Poštar hteo da mi naplati dodatnih 333 din za svaku kako bi mi ih uručio! Ja poskočim, zabezeknut:

- Šta, kako, zašto?

- Ne znam, kaže, idi u poštu pa vidi ako nećeš da primiš.

- Naravno da neću!

Odem potom u poštu, kod šefice. Kaže ona, nije to do nas, tako došlo od carine, sa tim papirima. Na svakoj koverti sad više ne piše OSLOBOĐENO CARINE (kao ranije) nego sad stoji ljubičasti pečat OCARINJENO + na svakoj nalepljen A4 papir na kome stoje ime i podaci, uključujući taj da je u paketu KNJIGA, i otprilike vrednost stavljena 10 E – vidi sve dole na skenu.

- Pa dobro, rekoh, po kom to sad osnovu, kako carina na knjige, zar one nisu oslobođene?

- Ne znam ja, kaže šefica, tako je došlo.

Posle još malo moje uzbune ona reši da pozove carinu (nišku) da joj oni objasne. Ukratko, kažu joj da je to na osnovu neke nove uredbe ili odluke ili ne znam čega, koja navodno važi od 19. aprila.

- Ama, kakav 19. april, skačem ja. Pre dva dana (13. maja!) stigla mi knjižurina od 500 strana, tvrd povez, paketčina – i nisam za nju platio ni dinara ekstra nameta!

- Kako to, čudi se ptt šefica, pa morao si bar onih 66 din za proveru šta je unutra.

- Ne znam ja, kažem, došla mi knjiga džabe (i još nekoliko njih u prethodnih mesec dana, pa ništa ekstra nisam plaćao), a sad treba da dam iljadarku za 3 knjige, a ne znam ZAŠTO!

- E pa, šta ga znam, tako je kako je, rekli su mi da je to neka nova odluka, da hvata SVE pošiljke, pa je tako u'vatila i ovo tvoje.

- Ama ljudi, ali ponavljam, unutra su KNJIGE, što lepo piše i na artijama, otkud sad ovi nameti kad su KNJIGE, oduvek bile oslobođene carine i sličnih nameta?

- Ne znam, kaže, vidi to sa njima...

Slika iz normalnih vremena:

Dakle, svaka od tih knjižica (običnih, ništa luksuzno, prosečna vrednost im i jeste oko 10E) me je koštala još po

- 222 din za JEBEM LI GA ŠTA

- 45 din za plaćanje preko priznanice (WTF?!)

- 67 din za prelepljivanje koverte

= ukupno 333 din reketa po svakom pojedinačnom primerku.

Da, mogao sam da to ne platim, da se knjige vrate na carinu, pa da idem sutra tamo da se svađam i žalim – i da u međuvremenu nestanu, da ih ovi zevzeci posle ne mogu locirati ili nešto tome slično. Rešio sam, možda glupo, ali eto, nevoljan da pustim da meni dragocene knjige pojede carinski mrak, da platim tih hiljadu dinara sada, a da sutra sa svim tim 'artijama idem na carinu da vidim OTKAD SE TO I ZAŠTO NAPLAĆUJE BILO KAKAV JEBENI REKET ZA FUCKING KNJIGE!

U međuvremenu malo proguglam i vidim, kažu neki na netu da jednom kad si platio šta su ti tražili, k'o da si pristao da te jebu u dupe, i još potpis'o, tako da je svaka dalja akcija džaba, i verovatno je tako, Srbija je ovo – a na kraju, tako nekako i ispade!

Dakle, otišao sam narednog dana i popričao sa glavnom ženom u carini. Rekla mi je sledeće:

Ove pare što su mi naplatili, to je PDV na vrednost knjige, odnosno 20% od 10E (koliko su ove moje približno koštale) + ove ostale moronske kurvinske svinjoguze 'dažbine' (za jebenu uplatnicu 45 din, i još oko 66 za otvori-zatvori kovertu).

Po kom osnovu to?

Na osnovu ZAKONA O PDV-u koji je od 19.04. navodno počeo STRIKTNO da se primenjuje tako da se ODNOSI NA SVE SVE SVE (uključujući time i KNJIGE). Kao, ovo do sad što nisu naplaćivali, to je bila milost i dobrodušje, propuštali nas, ali od sad pa nadalje NEMA LABAVO. Ima li neki način da se ovo izvrda? Nema.

Čak i ako se pozovete na to da radite na faksu (recimo), da vam je to stručna literatura i treba vam za posao i tralalala? Uz sve 'artije i potvrde od faksa mogu da vam samo nešto sitno skinu, ali opet za glavnicu ima da DERU. Dakle, ako je neko hteo da naručuje knjigu akademskog izdavača (a one su znatno skuplje od obične beletristike), koja košta npr. 70 E - neka računa da će je na kraju platiti bar još oko 15-20 E dodatnih! Divan način da se podstakne naučni i intelektualni razvoj ove sjebane zemlje! Ako malo proguglate, naći ćete na netu vest o profesoru iz Novog Sada kome su debili sa carine naplatili grdne pare da bi mogao da primi fucking ZBORNIK RADOVA sa neke inostrane konferencije na kojoj je učestvovao, pa mu inostrani univerzitet to poštom poslao, misleći da šalje u neku normalnu zemlju a ne u Srbiju.

Naravno, i dalje ostaje da je ova tzv. 'srbija' zapravo DIVLJI ZAPAD i da će se neki provlačiti a neki neće, nekog će da oderu a neko će da prođe dž, i da će ANYTHING GOES i dalje da vlada.

Uostalom, ponoviću:

- ja sam od BD naručio 4 (četiri!) knjige ODJEDNOM, u istom cugu, istog dana:

- jedna mi je stigla u PONEDELJAK 13. maja - ostavljena na vratima, nije naplaćen NI DINAR.

- 3 su mi stigle u ČETVRTAK 16. maja - zajedno sa svim onim artijama, nametima, porezima, pdv-ima, uplatnicama i kurcima; pritom je ova prva, što mi je stigla dž, zapravo bila i najglomaznija i daleko najskuplja od sve 4.

Slika iz nenormalnih vremena:

Pokušao sam da zainteresujem nišku TV Belami da naprave prilog o ovome: dežurna novinarka mi je uzela br. telefona, ali se nikad više nije javila. Kako mi posle reče jedna insajderka, "gazda na televiziju" nema običaj da čačka mečke koje njega ne diraju, i ne pada mu na um da glumi servis građana (za kakav se izdaje) i da pravi priloge koji talasaju one s kojima je dobar, a Carina ga za sada, očito, nije dirala, kao ni Moćnici (partijski kadrovi) koji nju drže.

Istovremeno sam cimnuo i dopisništvo TV B92, jer sam rešio da dignem dževu oko ovoga maksimalno: oni su došli i napravili prilog. Tačnije – snimili su razgovor sa mnom u kome sam detaljno objasnio suštinu problema – NAMET NA MADRFAKING KNJIGE. Avaj, tačno sam znao da će to nekako da se izvitoperi, jer su ovu moju priču o nametu za KNJIGE na kraju, u prilogu koji je emitovan, ugušili pričom o Pejpalu uopšte i o drangulijama koje su Srblji navalili da za dž preko Pejpala kupuju od KINEZA. Naravno, zabavniji momenti iz moje priče su izostavljeni...

            Ja sam im sve lepo rekao, sve je to usnimljeno, ali ispostavilo se da su ovi dopisnici iz Niša u toj B92 priči samo snabdevaoci sirovim materijalom, koji se u centrali (BG) montira, u BG se odlučuje šta ulazi, šta ne... Ovaj delić mojih izjava što su pustili je bukvalno početak moje priče, prve 3-4 rečenice, a suština je u onome što sam rekao zatim, a što su isekli da bi bilo mesta za onog sa Carine i za neke bezveznjačke priče, uključujući kretenski natpis PEJPAL POREZI (Alo, debili! Ne postoje nikakvi "PEJPAL POREZI" – zvanično, sve ovo NEMA veze sa Pejpalom, mada suštinski, zapravo ima...)... Evo tog priloga ispod:

Jeste, kilav je prilog, priča o knjigama smesta je rasplinuta stvarima koje nemaju veze s njom, ili je veza indirektna (Pejpal, Kinezi, itd). To je urađeno tako jer, izgleda, nikoga ne zanima da se od ovoga napravi KULTURNA priča o hororu oporezivanja KNJIGA (koje čita MANINA), nego je sad akcenat na tome što masa naroda (VEĆINA) naručuje đinđuve i bljuvotine direktno od Kineza iz Kine, umesto od ovih ovde Kineza u Kinez Mihajlovoj i okolo, pa im onda na te drangulije neko udara PDV. I sad je to glavni porez, što se traži doplata tamo nekom debilu koji kupuje futrolice za mobilni i baterijice za daljinski naveliko od Kineza – a ne što se traži doplata šačici preostalih pismenih ljudi koji, o ludila & luksuza, od tog nekakvog inostranstva hoće da KUPUJU KNJIGE! Kao, malo im ovih naših, lepih, ћириличних...

Naravno, za sve ovo je kriv PayPal. Jedva ga dogledasmo, a sad – ima da ga proklinjemo. Barem mi koji pretežno kupujemo knjige (i stripove i tome sličan štampani materijal), jer sad ćemo da najebemo zbog ovih što su navrli da kupuju jeftine priveske za ključeve i jebem li ga kakve imbecilne kineske đinđuve i drangulije... Mi, knjiški, ispadosmo kolateralna šteta dolaska Pejpala i posledične navale strane robe na našu Carinu, koja je smesta privukla budne okice a ove odmah rekle: HEJ, OVDE MOGU DA SE NARODU UZMU JOŠ NEKE PARE!

Nego, da se vratim knjigama. Na netu nađoh NAJSVEŽIJI MOGUĆI AKT, od 22.05.2013. pod nazivom Spisak dobara koja se oporezuju posebnom stopom PDV razvrstanih po nomenklaturi CT.

U njemu lepo stoji da se knjige oporezuju po nižoj stopi od 8% a ne 20% koliko ovi sa Carine režu svima bez razlike:

49.01 Štampane knjige, brošure, leci i slični štampani materijal, uključujući i slobodne listove

Paralelno sa svim tim dešavanjima maja meseca, javlja mi prijatelj iz BG da mu je baš tih dana stiglo 11 knjiga sa BOOKD. Bez ijednog dinara ma kakvog nameta! Jedan drugi mi piše: "Kao neko ko ima već deset godina iskustva naručivanja knjiga i stripova sa neta, i skladno tome isto toliko sedih vlasi i iskustva zajebavanja sa carinom, drago mi je da mogu da kažem da mi je u zadnjih mesec dana stiglo oko 20 pojedinačnih pošiljaka sa Bookdepository-ja i da ni za jednu nisam platio ništa. Istina, neke su stigle potpuno otvorene, neke su stigle udarene i oštećene, neke su imale famozni pečat 'Ne podleže državnom haraču' a neke čak ni to, ali sve su uredno stigle i niko mi nije tražio da platim bilo šta državi." 

Slika iz Beograda - DANAS:

A ovi iz Niša mene za isto to – odraše. Dakle, ispada da je neko u NIŠKOJ CARINI kreativan (ili doslovan?) u tumačenju propisa: ili ovi ostali kaskaju (ako je Niš najdoslovniji u primeni) ili se ovi u Nišu kurče i naplaćuju šta ne treba i u iznosu koji definitivno ne treba. Nažalost, ja ne poznajem nikog drugog u Nišu ko naručuje knjige iz inostranstva, pa da uporedim iskustva...

            Što je još gore, ovaj reket se ne naplaćuje samo za KUPLJENE KNJIGE, nego i za POKLONJENE! Ubrzo posle ovog haosa sredinom maja, stigao mi i gift paket iz New Yorka. Cijena - prava sitnica: samo 826 din dugujem carini za paket čiji su poštarina i porez u USA već plaćeni (oko 50 $)! Pošiljalac je na deklaraciji napisao da je VREDNOST pošiljke 30 $, ali je takođe napisao da je u pitanju GIFT. Ali jebe se ovima na carini: 30$ je po njima 2.568 din, na šta su odrezali 20% (da, 20% na KNJIGE), što će reći 513,50 din + 267 + još 50-ak din (valjda za uplatnicu?) = 826 din!

            E, tu mi već dozlogrdi, pa rešim da pišem Carini, na mejl koji postoji baš za te svrhe (pitanja i pritužbe). Eno ga, stoji na njihovom sajtu, a evo vam ga i ovde: glisicg@carina.rs. Na njega sam poslao sledeće pismo.

Poštovani:

obraćam vam se zbog toga što smatram da se niška ispostava carine odnosi nepropisno i diskriminatorski prema pošiljkama (knjige) koje dobijam iz inostranstva.

Pre svega, za razliku od dotadašnjeg višegodišnjeg iskustva, počev od 15. maja pa naovamo, na knjige koje sam kupio na sajtu Bookdepository, naplaćuje mi se PDV u iznosu od 20% od vrednosti tih knjiga + namet za otvaranje pošiljki (67 din) i namet za ptt uplatnicu (45 din), tako da sam, praktično, za svaku od knjiga čija je vrednost bila oko 10 E (i poslate su u zasebnim pošiljkama) morao da platim još po trećinu njihove vrednosti, odnosno 333 din za svaku.

Zatim, prošle nedelje, dobio sam iz SAD paket sa tri knjige, ukupne (na deklaraciji navedene) vrednosti 30$. Na deklaraciji je bilo jasno naznačeno da je u pitanju POKLON (GIFT) – ali uprkos tome, i ovog puta mi je naplaćen PDV (20%), u iznosu od 826 din (uračunat zajedno sa nametima za otvaranje paketa i uplatnicu).

Molim vas za odgovore na sledeća pitanja:

1) Zbog čega, odnosno na osnovu kog pravila ili propisa, mi je naplaćen PDV na kupljene, odnosno poklonjene KNJIGE?

Zar knjige nisu toga oslobođene? Čak ni POKLONJENE?

2) Zbog čega se za KNJIGE obračunava PDV od 20%, kad za njih važi (u slučajevima kada se taj porez uopšte naplaćuje, ako takvi postoje) PDV od 8%?

3) Zbog čega su stanovnici čije pošiljke kontroliše niška carina DISKRIMINISANI u odnosu na druge u Srbiji? Naime, razgovarao sam sa više prijatelja iz Beograda i Novog Sada, koji su prethodnih nedelja takođe naručivali knjige sa istog tog sajta sa kojeg i ja, a svima njima, bez izuzetka, knjige su bile isporučene BEZ IJEDNOG DINARA NAMETA – niti im je naplaćena kontrola pošiljke, niti PDV. Štaviše, na svima njima uredno je stajao pečat: NE PODLEŽE CARINJENJU ili OSLOBOĐENO CARINE. Na mojim pošiljkama stoji OCARINJENO!

4) Ukoliko mi je, kako verujem, PDV naplaćen (zajedno sa ostalim nametima) protivno važećim propisima – molim vas da mi odgovorite na koji način mogu da povratim sredstva koja su mi na nepropisan način naplaćena za pošiljke (KNJIGE) koje su inače, drugde u Srbiji, toga oslobođene.

Unapred zahvalan na odgovoru,

dr Dejan Ognjanović

Na ovaj mejl dobio sam sledeći odgovor:

(pošto se radi o odgovoru zvaničnog državnog organa, on je bio na ћирилици: za ovu svrhu, za blog, prebacujem ga u latinicu jer će tekst možda zanimati i nekoga ko barata samo tim pismom)

Poštanski saobraćaj - knjige

1)     Zbog čega, odnosno na osnovu kog pravila ili propisa, mi je naplaćen PDV na kupljene, odnosno poklonjene KNJIGE? Zar knjige nisu toga oslobođene? Čak ni POKLONJENE?

Odredbom člana 218. stav 1. tačka 5) Carinskog zakona (''Službeni glasnik RS'', br. 18/2010 i 111/2012) propisano je da se uvozne dažbine ne plaćaju na pošiljke male vrednosti, nekomercijalne prirode, koje su odredbom člana 29. Uredbe o vrsti, količini i vrednosti robe na koju se ne plaćaju uvozne dažbine, rokovima, uslovima i postupku za ostvarivanje prava na oslobođenje od plaćanja uvoznih dažbina (''Službeni glasnik RS'', br. 48/2010 i 74/2011 – u daljem tekstu: Uredba) definisane kao pošiljke čija vrednost ne prelazi 50 evra, u dinarskoj protivvrednosti.

Odredbom člana 26. stav 1. tačka 7) Zakona o porezu na dodatu vrednost (''Službeni glasnik RS'', br. 84/2004...i 93/2012 – u daljem tekstu: Zakon o PDV) propisano da se PDV ne plaća na uvoz dobara za koja je u skladu sa članom 216. i članom 217. stav 1. tačka 6) Carinskog zakona (''Službeni glasnik RS'', br. 18/2010 i 111/2012), propisano oslobođenje od plaćanja carine, osim na uvoz motornih vozila.

Iz citirane odredbe člana 26. Zakona o PDV proizilazi da za dobra koja se uvoze u skladu sa članom 218. stav 1. tačka 5) Carinskog zakona, čija vrednost, shodno odredbi člana 29. Uredbe, ne prelazi 50 evra, u dinarskoj protivvrednosti, nije propisano poresko oslobođenje.

Poresko oslobođenje propisno je članom 26. Zakona o PDV, za pošiljke male vrednosti iz člana 216. stav 1. tačka 5) Carinskog zakona, koje domaći i strani državljani besplatno primaju od fizičkih lica iz inostranstva, pod uslovim da te pošiljke nisu komercijalne prirode, u ukupnoj vrednosti do 70 evra, shodno članu 6. Uredbe. 

2) Zbog čega se za KNJIGE obračunava PDV od 20%, kad za njih važi (u slučajevima kada se taj porez uopšte naplaćuje, ako takvi postoje) PDV od 8%?

        

Prema odredbi člana 23. stav 2. tačka 9) Zakona o PDV, po posebnoj stopi PDV od 8% oporezuje se promet ili uvoz monografskih i serijskih publikacija.

Odredbom člana 8. Pravilnika o utvrđivanju dobara i usluga čiji se promet oporezuje po posebnoj stopi PDV (''Službeni glasnik RS'', br. 108/04...95/12 – u daljem tekstu: Pravilnik), propisano je da se monografskim publikacijama, u smislu člana 23. stav 2. tačka 9) Zakona o PDV, smatraju publikacije u tekstualnoj ili ilustrativnoj formi na štampanom ili elektronskom mediju, u jednom ili više delova, čije je izdavanje unapred utvrđeno i ograničeno, a koje imaju CIP zapis (Cataloguing In Publication), uključujući međunarodni knjižni broj ISBN (International Standard Book Number), kao njegov sastavni deo.

            Serijskim publikacijama u smislu člana 23. stav 2. tačka 9) Zakona, a u skladu sa članom 8. Pravilnika, smatraju se časopisi, bilteni, godišnjaci, zbornici radova i slična građa, koje se objavljuju sukcesivno, u određenim vremenskim intervalima, na štampanom ili elektronskom mediju, sa numeričkim i hronološkim oznakama čije izdavanje može da traje neograničeno, a koje imaju  CIP zapis (Cataloguing In Publication), uključujući međunarodni knjižni broj ISSN (International Standard Serial Number), kao njegov sastavni deo koji je odštampan na svakom broju publikacije. 

U skladu sa navedenim odredbama Zakona i Pravilnika, na uvoz monografskih i serijskih publikacija koje imaju CIP zapis (Cataloguing In Publication), uključujući međunarodni knjižni broj ISBN (International Standard Book Number), odnosno ISBN (International Standard Book Number), kao njegov sastavni deo, PDV se obračunava i plaća po posebnoj poreskoj stopi od 8%.

Takođe, napominjemo da kada se radi o uvozu monografskih i serijskih publikacija stranih izdavača, koje imaju međunarodni knjižni broj ISBN (International Standard Book Number), odnosno ISSN (International Standard Serial Number), kao sastavni deo CIP zapisa (Cataloguing In Publication), a nemaju odštampan CIP zapis, s obzirom da po propisima zemlje izdavača ne postoji obaveza štampanja CIP zapisa na tim publikacijama, PDV se obračunava i plaća po posebnoj stopi od 8%.

3) Zbog čega su stanovnici čije pošiljke kontroliše niška carina DISKRIMINISANI u odnosu na druge u Srbiji? Naime, razgovarao sam sa više prijatelja iz Beograda i Novog Sada, koji su prethodnih nedelja takođe naručivali knjige sa istog tog sajta sa kojeg i ja, a svima njima, bez izuzetka, knjige su bile isporučene BEZ IJEDNOG DINARA NAMETA – niti im je naplaćena kontrola pošiljke, niti PDV. Štaviše, na svima njima uredno je stajao pečat: NE PODLEŽE CARINJENJU ili OSLOBOĐENO CARINE. Na mojim pošiljkama stoji OCARINJENO!

U cilju pravilnog i jednoobraznog postupanja carinskih organa, Uprava carina je svim carinarnicama dostavila objašnjenja na sporna pitanja koja su se u praksi javila u vezi postupanja carinskih organa pri uvozu pošiljaka u poštanskom saobraćaju putem interneta, a koja se mogu pronaći na web site-u Uprave carina. 

4) Ukoliko mi je, kako verujem, PDV naplaćen (zajedno sa ostalim nametima) protivno važećim propisima – molim vas da mi odgovorite na koji način mogu da povratim sredstva koja su mi na nepropisan način naplaćena za pošiljke (KNJIGE) koje su inače, drugde u Srbiji, toga oslobođene.

Primalac može podneti prigovor na nalaz carinskog organa u pogledu vrste, kvaliteta, količine i vrednosti robe. Ako primalac poštanske pošiljke izjavi da podnosi prigovor, pošta će neotvorenu pošiljku vratiti pošti carinjenja zajedno sa Uvoznoj poštansko-carinskoj deklaraciji (UPCD), sprovodnicom i prigovorom primaoca. Postupak izjavljivanja prigovora i donošenja odluke po istom regulisan je odredbama člana 195. Uredbe o carinski dozvoljenom potupanju s robom (''Službeni glsnik RS'', br. 93/10) i člana 96. Carinskog zakona. Pošta carinjenja zadržava pošiljku do pravnosnažnosti, odnosno izvršnosti odluke carinskog organa po prigovoru, osim u slučaju ako je međunarodnim ugovorom drugačije određeno.

Na ovo njihovo bezlično kopi-pejst "objašnjenje" imao sam dodatno pitanje – evo kako su mi na njega odgovorili:

5) Da li je moguće uložiti prigovor na naplaćeni PDV - NAKON ŠTO JE PAKET PRIMLJEN, PLAĆEN I OTVOREN? Podrazumeva se, uz sačuvane carinske deklaracije, račune i obračune dobijene uz pakete na kojima jasno stoji sadržaj paketa, procenjena vrednost i naplaćene takse?

U skladu sa članom 103. Carinskog zakona (''Službeni glasnik RS'', br. 18/10 i 111/12) carinski organ može, po službenoj dužnosti ili na zahtev deklaranta, izmeniti ili dopuniti deklaraciju nakon što je roba puštena deklarantu.

Carinski organ, posle puštanja robe, može da izvrši kontrolu računovodstvenih i komercijalnih isprava i podataka u vezi sa uvozom ili izvozom te robe ili u vezi s naknadnim komercijalnim poslovima s tom robom, da bi utvrdio tačnost podataka koji su navedeni u deklaraciji.

Kontrola može da se obavi u prostorijama deklaranta, u prostorijama bilo kog drugog lica koje je neposredno ili posredno poslovno uključeno u pomenute radnje ili u prostorijama bilo kog drugog lica koje poseduje navedene isprave i podatke. Carinski organ može, takođe, da izvrši pregled i uzme uzorke robe ako je ona još uvek dostupna.

Carinski organ može da napravi kopije isprava iz stava 2. ovog člana i da zahteva da mu se dostave delovi ili kopije tih isprava. Lica iz stava 3. ovog člana su u obavezi da pruže carinskom organu svu zahtevanu pomoć.

Ako se naknadnom kontrolom deklaracije ili naknadnom kontrolom carinjenja utvrdi da su propisi koji se odnose na određeni carinski postupak primenjeni na osnovu netačnih ili nepotpunih podataka, carinski organ, u skladu sa carinskim i drugim propisima, preduzima neophodne mere i donosi odgovarajuće odluke da se nepravilnosti isprave i pravno stanje uskladi s novoutvrđenim okolnostima.

 

             

Na kraju balade, šta je bilo?

            Vidim iz ovog bezličnog robotskog kopi-pejst "odgovora" da u Carini nema LJUDI s kojima se može LJUDSKI razgovarati; da nikoga ne zanima rešenje problema, nego njegovo zatuljenje i zaguljenje putem rogobatnih fraza i citata grdnih članova i odredbi i tačaka i paragrafa dok se normalnom čoveku ne zavrti u mozgu od svih tih dvostrukih negacija i birokratskih zavrzlama... Otišao sam još jednom u nišku carinu ali mi je šefica opet izbacila nekakav blef o tome da se PDV NA STRANE KNJIGE naplaćuje SVUDA a ne samo u Nišu, i čak u cilju dokaza toga pozvala telefonom nekoga, za koga je tvrdila da je nekakav šef u Beogradu i s tom osobom par minuta popričala, tokom kojeg razgovora joj je ovaj, navodno (što ja nisam mogao da čujem) potvrdio da se i u BG naplaćuje isti ovaj PDV na svaku jebenu knjigu koja dođe iz inostranstva, iako ja vrlo dobro i konkrento znam da to (za sada!) nije istina. A u to sam se višestruko uverio i u mesecima posle ovog razgovora.

            Vidim ja i ovde da ne može šut s rogatim, barem ne na ovaj način kako sam ja krenuo. Tim pre što mi se u vreme svega ovoga i otac razboleo i više nisam imao ni vremena ni energije ni volje da se dalje bakćem s ovim problemom kad sam imao mnogo konkretniji i važniji životni – tako da sam digao ruke i prestao da naručujem knjige iz inostranstva, jer mi ne pada na pamet da za svaku od njih ovoj moronskoj, mozak-ubijajućoj državi plaćam još po 350 dinara.

            Ipak, ja bez tih knjiga ne mogu + neke mi i dalje stižu iz inostranstva kao promo, tj. review copies, za prikaze koje pišem za RUE MORGUE magazin. Kako bih izbegao imbecilne PDV namete na inostrane knjige, koji se naplaćuju ili SAMO U NIŠU, ili SAMO MENI (!) – kao privremeno (?) rešenje snalazim se sada tako što knjige naručujem i dobijam na BG adresu jednog prjatelja: njemu se, kao i ostatku non-Ognjanović sveta, naravno, *nikakav PDV* ne naplaćuje, pa mi ih on onda šalje poštom u carinski obruč book-hating Niške Banje.

Slika iz Beograda - DANAS, sa naravoučenijem:

za Dejana, na nišku adresu, PLAĆA SE PDV;

za Dejana na BG adresu - NE PLAĆA SE PDV!

            Sad, pitam se da li među čitaocima ovog bloga postoji bilo ko da živi u Nišu a u poslednjih pola godine je iz inostranstva dobio knjigu poštom? Ako takav redak zver postoji – da li vam je naplaćen PDV ili bilo šta? Molim, JAVITE SE ili u komentaru ispod, ili na moj mejl dogstar666 at yahoo dot com.

            Isto to važi i za čitaoce iz drugih delova Srbije: DA LI STE U PRETHODNIH 6 MESECI SA AMAZONA, BOOKDEPOSITORY-JA I SL. SAJTOVA NARUČIVALI KNJIGE – I DA LI SU VAM STIZALE 'OSLOBOĐENE CARINE' ILI 'OCARINJENE'?

            Beograd je, za sada, oslobođen ovog kretenskog nameta – ali pitanje je DOKLE ĆE. Kao što rekoh gore, par ljudi iz Novog Sada mi se javilo nedavno i kazalo da su, od pre par nedelja, i njima počeli da naplaćuju ovo kao u Nišu. Znači, ne od maja, kao u Nišu, nego od oktobra. Zlo se širi! Da li su NIŠ i NOVI SAD za sada jedini gradovi u Srbiji u kojima važi ovaj reket na knjige? Da li je na delu opipavanje terena, pa ako narod bude MUTAV, ako se ne buni, da li ovo isto čeka i BEOGRAD, uskoro?

            Pitanje: ima li među čitaocima ovog bloga stručnjaka za oblasti relevantne za ovu problematiku koji bi mogli da rastumače to što stoji u Zakonu o PDV i u načinu njegove sadašnje primene (a naročito s osvrtom na zvanični odgovor Carine koji sam gore citirao)?

            Dajte da vidimo kako stoje stvari i da li se nešto može preduzeti da se spreči ovaj (ne)kulturni genocid od strane anti-intelektualne lopovske 'države' srbije prema sopstvenoj budućnosti oličenoj u to malo domaće pameti & pismenosti koja još nije odlepršala u toplije krajeve! Knjige, deco moja, KNJIGE – a ne zvona i praporci!