NEPRIJATELJ (2011)

*** 

3-

            uzdah olakšanja je barem četvorostruk:

            - za srbofilmofile: NEPRIJATELJ je natprosečan, okej srpski film;

            - za zekofile: NEPRIJATELJ je zekin najbolji film do sada;

            - za hororfile: NEPRIJATELJ je dovoljno horor da se može, ako baš želite, smatrati pripadnikom tog žanra;

            - za srbofile: NEPRIJATELJ nije anti-srpski film, iako je sniman u rep. srpskoj, koja nam je već ugostila i omogućila GEORGIJA i TURNEJU (ali i proterala srbokill-lovera sergeja i MOJTEVIDEO – winds of change?).

            ovim glavnim uzdasima mogu se pridružiti i oni vezani za druga sasvim realna strahovanja koja bi neko, videvši ekipu filma, mogao imati: 

- jugodrvo vuk kostić nije nesnosno negledljivo drven kao što to ume, s tim što se od njega ovde traži manji opseg emocija, a neke od njih imaju veze sa njegovom ljubavlju prema oružju i uniformi, pa se tu bolje snašao nego kada je trebalo da igra rastrzane, zaljubljene i iznutra podeljene likove; 

- zvezda reality genocida mozga, nakazna pojava pod imenom dragan marinković maca, takođe ne škripi previše jer (kao i vuk) igra sebe: odurnu bosančeros copinu; 

- a, što je najvažnije, đorđe milosavljević, scenarista nekih od najnegledljivijih novijih domaćih filmova – kao što su nebeska udica, nataša, ringeraja, konji vrani, jesen stize, dunjo moja i slični – ovog puta je nekako sočinio sasvim podnošljiv scenario (istina, od ideje koja je nudila više, ali hej, pogledajte taj CV: pa ovo je kvantni skok u odnosu na bilo šta drugo što je radio)!

            premisa je super: 7 dana posle dejtona u nekoj bosanskoj rupi, u napuštenoj i gotski sjebanoj ukletoj fabrici grupa srpskih vojnika pronađe zazidanog čoveka, obična, neupadljiva izgleda, ali – kako ubrzo postaje sve jasnije – neobična ponašanja. za nekoga ko je proveo ko zna koliko zazidan (zašto zazidan?!) u tom mraku, on nit je gladan nit žedan, a ne pokazuje ni želju da ode odatle, recimo nekoj porodici il tako nekome. na pitanja daje dvosmislene ili neodređene odgovore: tvrdi da je odatle, tu blizu, i da se zove hromi daba (ne diznijev, koji se u originalu i ne zove tako, nego onaj iz našeg folklora, gde je to ime sinonim za đavola)…  

vremenom se pokaže da ovaj zna ponešto o vojnicima što ne bi trebalo da zna, i pretvara se u katalizatora sukoba između njih – nešto između stvora i hanibala lektera. setimo se da hanibal nije expert samo za fizičko kanibalsko nasilje, nego pre svega za psihičko, i da je recimo jednog nevaspitanog ludaka samo svojim psiho-govorom, iz udaljene ćelije, uspeo da natera na samoubistvo. 

 

e, na sličan način, manipulišući psihom okupljenih i koristeći isključivo jezik, bez ikakvog telesnog delanja i akcije, bez pipanja, i ovaj hromi daba seje razdor među ionako načetim vojničinama kojima je rata i sranja dosta i koji jedva čekaju da se vrate ostacima domova…

             NEPRIJATELJ odlično barata gotik-horor ikonografijom rata i razaranja, ne samo u eye candy scenama iz spektakularne zapuštene fabrike, nego i u centralnoj lokaciji ovog klaustrofobičnog filma: polusrušenoj, nedopaljenoj kući usred ničega gde ova grupica radi na čišćenju minskog polja i čeka na smenu. kuća ratom razorena: eto autentično srpskog gotika, eto domaće 'uklete kuće' za novi srpski horor! dakle, scenografija je odlična, smisleno upotrebljena, i predstavlja 'lik' po sebi, kao što u hororu (i ratnom filmu) to najpametnije i biva.

            fotografija je sjajna – s tim što je za moj ukus delovala previše desaturizovano (obezbojeno), gotovo do ivice crno-belog, ali nisam baš siguran koliko je na taj izgled uticala projekcija u maloj sali sava centra gde sam ovo gledo na novinarskoj projekciji, pa ću se suzdržati dok ovo ne pogledam na fantaziji ili tako nekom svetskom mestu, ili barem na dvd-u. vidim na netu neka neozbiljna i bezvezno neutemeljena poređenja izgleda filma sa STALKEROM – to je svakako preterano i besmisleno, i stvara pogrešno očekivanje koje nema blage veze s izgledom ovog filma (sem u par kratkih kadrova).

            pored dobre premise, solidno zanimljivog zapleta i pristojne doze saspensa (čega nema bez dobre režije), kao najveći kvalitet NEPRIJATELJA istakao bih – suprajz! – tihomira stanića koji igra 'hromog dabu' odnosno inkarnaciju đavola. pratiocima ovog bloga i čitaocima FAUSTOVSKOG EKRANA svakako je poznato da je 'neprijatelj' izvorno etimološko značenje imena 'satana'!  

nisam ga slučajno gore uporedio sa hanibalom: njegova pojava ovde ima poprilično od hopkinsovog tihog intenziteta koji odličnom mimikom i govorom tela uspeva da bude veoma jeziv i zlokoban a da to nikada ne spadne na nivo kreveljenja, grimasa, bečenja u stilu al paćina u ĐAVOLJEM ADVOKATU ili vinsenta prajsa u b-hororima. 

dakle, zaista izvanredna glumačka kreacija koja zaslužuje da bude istaknuta u novoj, apdejtovanoj verziji mog FAUSTOVSKOG EKRANA: ovo je zaista inovativna i kvalitetna reinterpretacija đavolskog lika. dok sam ćaskao sa zekom u sava centru prišao nam je načas stanić, te sam mu i lično čestitao na ulozi, a on mi kaza da je u pozorištu već igrao mefista u FAUSTU, te stoga kvalitet ove kreacije ne čudi.

            što se tiče zamerki, najveća mi je vezana za likove, koji nisu dovoljno zanimljivi, kao ni to što im se dešava. odnosno, teško je za bilo koga od njih zaista strepeti ili navijati (iako se zeka u nekim detaljima oslonio na karpenterovog STVORA, ne očekujte ovde kurta rasela). 

osim toga, drama bi bila potentnija da su sukobi i trzavice između njih bili originalnije i složenije postavljeni pa da, kad 'hromi' dođe među njih, to dovede do neke ozbiljnije i zabavnije igre mačke i miševa nego što ovde dobijemo. nije to nezanimljivo, da se razumemo, ali paranoja i neizvesnost i drama mogli su i morali biti jači, tim pre što su imali elemente za to.

zatim, konotativno je nedovoljno iskorišćena činjenica da se sve ovo dešava u vreme nominalnog mira - dugočekanog, željenog i maštanog, ali i kontroverznog. među ovim vojnicima nema ni najmanje diskusije o dejtonu, o tome za šta su se borili a šta su dobili, je li sve to vredelo itsl. film odlučuje da se time uopšte ne bavi, što malkice rasteže plauzibilnost u tom kontextu, al ajde.

zatim, scenario se bavi mistifikacijom malo previše za moj ukus - ako je ovaj 'hromi' ovde jedini i pravi, the one & only demijurg, šta se onda zbiva sa ostatkom sveta, zašto se niko ne javlja iz baze, postoji li  uopšte još uvek ostatak sveta, šta se valja iza brda, ko je zavadio vojsku na drugoj strani žice...? pored toga, zanimljiva je, ali potpuno neistražena ideja da je pakao počeo tek sa dolaskom 'mira'...

            feminista u meni zgrožen je još jednom protraćenom, ništavnom ženskom ulogom: naiđe ovde ukupno jedna cura, ali je ona, u skladu sa tipičnom srpskom mačo dramaturgijom, svedena na ukras za odmaranje očiju i na levo smetalo koje treba da imbecilno upadne u jasno obeležno minsko polja (pa još posred bela dana!) samo kako bi je muškarci vadili iz toga. 

potom ona poslušno prizna 'trebalo je da vas slušam' i iščezne u svoju sobicu da se više ne vrati skoro do kraja. psihološki i dramaturški je neverovatno i neiskorišćeno to da mlada i zgodna žena dolazi među sex-izgladnele vojničine, odnosno to je dotaknuto preblago za taj kontext i nema šanse da 'hromi', koji je milenijumima najčešće preko ribe mamio ljude na gubitak duše, ovog puta propušta toliko zgodnu priliku!

            nevezano za to, voleo bih da hromog malo više i konkretnije vidim na delu – ne u smislu nekih natprirodnih lebdenja i čuda, nego psiho-igara sa ovim nesrećnicima. ako se baš moralo preterivati sa suptilnostima, neka to bude i offscreen, kao u pomenutoj hanibal-epizodi, ali nešto u tom stilu, više i naglašenije nego što već ima u filmu, dobro bi mu došlo. 

            najzad, kraj bi valjalo da je malo dramatičniji, emocionalno pregnantiji nego što jeste – mada sa tim i takvim likovima to je zaista bilo teško izvesti – dok je sam samcit završetak svakom žanrovski verziranom ili iole iskusnom gledaocu predvidiv i jasan već u prvih 10 minuta i tu nema iznenađenja. voleo bih da je tu zeka bio malo hrabriji i maštovitiji (mada, iskreno, taj koncept i ne dopušta previše mogućnosti za okončanje).

            no, sve u svemu, film mi je prijao, rado ću ga ponovo pogledati u boljim uslovima (if any) a preporučiću ga i nekim strancima jer mislim da ima solidne (mada ne preterane) šanse da bude zanimljiv i stranom gledaocu, pošto su lokalno i univerzalno u zadovoljavajućem balansu, a opet je to izvedeno tako da ne bude bljutavo uopštavanje već sasvim pristojna (iako nedovoljno avanturistička) pričica o zlu u ratu i zlu u čoveku. 

            spoj žanra i nežanra izveden je tako dobro da se o ovom filmu legitimno može govoriti a da se reč 'horor' i ne pomene, a opet, ima toga više nego dovoljno da zasluži svoje poglavlje u apdejtovanoj verziji U BRDIMA, HORORI. svakako je više horor nego što je to KIČMA. pored toga, NEPRIJATELJ je i poprilično uspeo spoj aktuelne, indirektno angažovane tematike sa nečim što je pre svega narativni, zabavni, bioskopski film, i svoju solidnu priču uspeva da plasira bez napadnog popovanja kao i bez autorasizma, srbounižavanja ili nekih sumnjivih relatizovanja uloga u ratu (mi smo loši, oni su loši, svi smo loši, al srbi ponajviše…) pošto se time i ne bavi. 

čak su ove vojničine sa iznenađujućom dozom respekta prikazane (ne računajući jednu odurnu kreaturu koja izgleda kao ružnija verzija dimitrija vojnova, i koju svi opravdano nazivaju 'guzica') tako da je ovo jedan sasvim pristojan film (po)ratnog horora koji preporučujem za gledanje u bioskopu.