DYLAN DOG: DEAD OF NIGHT (2011)

**

2-

            Ovo je izrazito slab film, gotovo nevredan pomena, a kamo li analize – jer u njemu se nema šta analizirati, sem davno ofucanih mehanizama proizvodnje američkog fast-fooda, o čemu je već sve rečeno, i ovaj bezukusni plastični zaboravljivi produkt nema šta važno toj staroj priči da doda. Međutim, pošto se ovo sočinjenije nominalno poziva na DILANA DOGA, verujem da se od mene očekuje nekakav osvrt, pa ću ga ipak ostaviti ovde, iako bih radije pisao o nečem vrednijem.

            Najave ovog filma traju već više od 10 godina. Sećam se da sam o njemu, pod istim ovim generičkim naslovom (MRTVACI U NOĆI! U GLUVO DOBA NOĆI!), čitao još u praistoriji interneta, na sajtu Cabinet of Dr Casey – jedno vreme nezaobilaznom mi horror mestu, koje je ugašeno još na samom kraju 20. veka (ako me pamćenje ne vara).  

Ali ako neko misli da je preko 10 godina krčkanja ovog scenarija moralo uroditi još boljim i zrelijim rezultatom, taj je notorna naivčina koja nema pojma o tome kako stvari u Holivudu funkcionišu. Pre će biti da su eventualne sporadične kvalitete, koji su se možda zalomili u inicijalnom scenariju, tokom tog vremena nadležni službenici i odradeci razblažili, obezmudili, razbljutavili i smlačili u povraćku koju danas imamo pred sobom. 

            Istina, već prve najave o pravcu u kome su to hteli da vode bile su zabrinjavajuće, a sve što je zatim usledilo – vesti i fotke sa snimanja, privjui, prve reakcije i kritike – sve, ama baš sve, uključujući i zasluženo očajan rezultat na USA box office-u, ukazivalo je da se radi o BOMBI, tačnije o ćorku nebitnom za bilo koga sem za najzadrtije fanove i frikove Dilana Doga, kojih ipak ima dovoljno (a po nekim teorijama i previše). 

To znači da sam eventualna očekivanja, do trenutka do koga je DVD screener procurio na net, u sebi ugasio bilo kakav entuzijazam ili pak mutnu nadu po pitanju ovog nedela. Sve, uključujući i moje šesto i po čulo, govorilo je da se ovde nema šta očekivati, i da će biti dobro ako ne boli baš suviše. 

Pre svega, ovo nema nikakve veze sa Dilanom Dogom kakvog znamo iz Sklavijevog stripa. Nikakve, sem najpovršnije koja se može zamisliti. DEAD OF NIGHT proizvodi neodoljiv utisak nekakvog generičkog low-budget skripta u koji je neko naknadno, usiljeno, i bez mnogo dubinskog truda, ubacio nekoliko površnih referenci na ovaj strip i njegovog junaka, i tako ga "preveo" u njegov univerzum. Otprilike kao ona nakaradna prešminkavanja scenarija za pozne direct-to-DVD "nastavke" HELLRAISERa, samo još gore (jer, recimo, DEADER uopšte nije loš, i čak u nekoj dalekoj perspektivi i može da se zamisli u proširenoj verziji Barkerovog univerzuma).

Znači – šminka. "Dilan" nosi crvenu košulju (ali tamniju nego u stripu) i crni sako.

Tokom najavne špice vidimo uramljenu fotku sa nekim maskiranim u Gruča Marksa.

Tu je čak i maketa jedrenjaka, koju će primetiti svi fanovi stripa koji ne trepnu baš u toj polu-sekundi. Naravno da se na nju, nakon špice, više nikada ne vratimo.

Vidimo na sekund i klarinet, u koji Dilan nikad ne zasvira.

Pištolj takođe liči na onaj u stripu, mada se vidi prebrzo a ja nisam gun nut i ne mogu da potpišem da li je to baš taj ili neki sličan.

Da ludilo bude još veće, čak i onu njegovu naslonjaču su iskopirali da izgleda kao u stripu.

Ali, na tom šminkeraju se cela priča o "vernosti" završava.

Pre svega, lik Dilana Doga je sasvim drugačiji. Kod ovoga ovde, u tumačenju Supermena, nema nimalo melanholije, niti poezije, niti ennui-ja; nema simpatične trapavosti, otuđenosti, nesnalaženja u svetu; nema ničeg luckastog i ekscentričnog. Ovaj Supermen ovde je ne samo mišićavija polutka nego što je žgoljavinjasti Dilan ikada bio, nego je i inače dosadno tupavo strejt u svemu: jaki, pametni, nepogrešivi, uber-cool baja bez mane i straha: bezlično napisan i drveno "odglumljen" sa tim praznim očima i četvrtastom vilicom Brendana Ruta. 

Ekscentričnost je donekle vezana za njegovu profesiju (o tome malo dole) i za njegovog "comic" sidekicka. Sad, okej, razumem da nisu mogli da upotrebe ni ime ni lik Gruča Marksa, jer su oni pod kopirajtom (!) koji ove šićardžije nisu htele da plate (istina, pominjala se neka baš sumanuta suma). Ali ono za šta nema nimalo izvinjenja jeste – zašto su onda Gruča morali da zamene najiritantnijim "comic" sidekickom u vasceloj dugačkoj, mučnoj, ofucanoj i imbecilnoj istoriji "comic" sidekickova? Zar je toliko teško bilo stvoriti LIK s kojim bi ovaj ovde "Dilan" mogao da uđe u neku iole zanimljivu vrstu dinamike, feedbacka, (al)hemije i bar u najavi zabavnog odnosa?

Izgleda da jeste, jer neki od najškripavijih momenata vezani su upravo za situacije i kreveljenja i mono-dijaloge koje su napisali ovom nesrećnom Semu Hantingtonu koji igra "Markusa". Citirao bih vam neke, ali muka mi je samo kad ih se setim. Dođavola, prilikom jednog naročito idiotskog i izlizanog fazona poželeo sam da je scenario (ili barem viceve u njemu) pisao Zoran Čalić. Veća bi šansa bila da neki od njih izazove nešto što nije sažaljivi osmeh.

Dilanova profesija višestruko je besmislena: 1) u poređenju sa stripom, i 2) sama po sebi. Ali, pustimo strip, jer kad se već tvorci ovoga nisu njega držali, što bih ga ja bez potrebe cimao. Profesija, u svetu ovog filma, je besmislena zato što ovde imamo premisu da među nama baš rasprostranjeno šetka čitav paralelni svet grdnih nekakvih vampira, vukodlaka i zombija – dakle, bućkuriš svetova KONSTANTINA i HELBOJA – a Dilan je… šta? Nekakav posrednik između ljudi i monstruma, pri čemu nijednog trena nije jasno kakav, i zašto baš on. 

Da li ima neke specijalne moći? Da nije upao u zombi-kazan kao mali? Da mu nije tatko možda neki ludi doktor Abraksas? Jel' možda vidi nešto što drugi ljudi ne vide, jel' otporan na vampirske zube i vukodlačke kandže, pa da se slobodno šetka među njima? Da nije možda nji'ov?

Jok. Jedina posebna moć koju iskaže u celom filmu jeste ta da ga na svakih 10 minuta filma neko nokautira tako snažno da ovaj preleti 5-6 metara kroz vazduh, tresne o zid ili pod, i da mu od toga ne ostane ni čvoruga, ni dislocirana vilica, ni potres mozga, a kamo li uganuto rame ili naprsla nadlanica.

Ali okej, kao, ovo je po stripu, pa je to sve u redu, comes with the territory. A što Dilanovo mesto u hijerarhiji tog sveta nema nimalo smisla, što se niko nije ni potrudio da objasni zašto bi tim alama i baucima trebalo nekakvo JugoDrvo da im pripomaže – pa, nikom ništa. Nema veze. Ko će sad i time da se bavi, idemo dalje.

Uh, toliko me mrzi da uopšte promišljam ovaj komad bezukusne, davno prežvakane žvake da moram da malo ubrzam i sažimam. Dakle:

Lik Dilana Doga je bezvezni bezlični goody two shoes učinjen "dubljim" i "težim" kroz najotrcaniji trik u knjizi Screenwriting for Dummies: "mučen sećanjem na stradalu dragu." (Jedino je "mrtvo dete: It's MY fault!" grđi fazon iz istog žanra.)

Njegov sidekick je najkretenskije levo smetalo u istoriji otrcanih glupih i nenadahnutih filmova: Dilan ga sve vreme tretira kao govno na svojoj cipeli, a ovaj je isto tako beskičmeno govnasto zalepljen za njega, i služi samo za ispaljivanje patetičnih komentara, za neprestano upadanje u sranja i posledično kukanje i zapomaganje i jaukanje, i za namigivanje najkretenskijim slojevima populacije koja se prevari da ovo sedne da gleda. Ukratko, "Markus" (Ne-Gručo) je 100% prepisan iz poglavlja o "smešnim pomoćnicima" iz knjige Screenwriting for Imbeciles.

            Ženska koja ga angažuje za slučaj je nekakva zaboravljiva, nimalo zanosna, prosečna domaćica kakvih ima na lopate u svakom made-for-TV filmiću danas, a njena "karakterizacija" (ha!ha! smeje se feminista u meni, gorko) doslovno je prepisana iz poglavlja o "dami u opasnosti" iz knjige Screenwriting for Morons. (PS: Ne, ona NE pokazuje sise, a njeno muvanje s Dilanom prikazano je potpuno čedno, u skladu sa PG-13 rejtingom).

            Zaplet, dostojan neke rutinske epizode BUFFY TV BLJUZGE, copy-pastovan je iz poglavlja "potraga za drevnom relikvijom koja budi demona i dovodi ga na Zemlju or some such crap" iz knjige Screenwriting for Retards.

            Da stvari budu još gore, čak i spec. efekti i maske kreatura koje paradiraju ovom bljuzgom precrtani su iz priručnika Make-Up Effects for the Untalented, tako da čovek ni na tom planu nema na čemu da odmori oči kad ga smore onaj američki Vuk Kostić (Brendan Rut) i njegov Boris Bizetić Junior (Sem Hantington) i ona njihova Tamo Neka (nikad čuo).

            Režija svega ovoga je tipična low-level egzekucija: posao je ODRAĐEN, drži vodu, nije bruka, za koga je super je – jer, da se razumemo, ovo NIJE pravljeno za one koji pobožno prate DILANA DOGA i znaju napamet svaki tekst o njemu iz pera Dejana Ognjanovića objavljen u DD KNJIGAMA Veselog Četvrtka. Ovo je pravljeno za prosečnog američkog tinejdžera, prilagođeno njegovim nazorima, ukusima i interesima, njegovoj pažnji i intelektu, njegovom smislu za humor, njegovoj ideji zabave: mlaka akcija, pirotehnika, jurnjave kolima, tuče, nokauti od kojih se leti s kraja na kraj sobe, munje sevaju na sve strane...

            Za fanove su ubačeni tek sporadični "migovi", kao npr. da se jedan nebitni vampir zove Sklavi. U pitanju je zaista bizaran koncept: pasivni čuvar relikvije! Naime, akcija uzimanja tog nekakvog krsta u kome je Belijalova krv, nužna za ritual, istovetna je akciji uzimanja lilihipa od petogodišnje devojčice. Dođeš, uzmeš, ovaj se malo iskezi – i gotovo! 

            Uostalom, ovo je toliko loš film da je u njemu slab čak i Piter Stormer (na autopilotu: "Dajte taj ček pa da begam što dalje odavde!").

            Stoga, sasvim predvidiv savet, ali u duhu ovog filma i jedini moguć: ako zaista volite Dilana Doga iz pravih razloga (jer kapirate svetonazor & duh Ticijana Sklavija), mnogo je bolje da ponovo pogledate poslednji pravi masterpis italo-horora, DELLAMORTE DELLAMORE (1994) – sa Rupertom "THE Dog" Everetom, i prema Sklavijevoj knjizi, pa još u režiji majstora, Mikelea Soavija – a da na ovu budalaštinu MRTVACA U NOĆI što pre zaboravite. 

            Hell, pa više Sklavijevog duha naći ćete i u srednje-solidnom, ali za ovo nedostižnom NERO-u, kojeg ovde nedavno razotkrih publici. U ovom konstruktu ovde, u ovom kvazi-DILANU, nećete naći NIKAKVOG duha: ni Sklavijevog, niti bilo kakvog. I to je finalna poruka koju moram da naglasim: sasvim nevezano za (opravdane) krikove fanova koji kukaju "Svetogrđe!", "Niđe veze!", "Blasfemija!", "Look what they've done to my Dilan!" itsl. DYLAN DOG: DEAD OF NIGHT je naprosto nesnosno prazan i glup film, skockan prema uputstvima iz knjige Generic Film Manufacture for Odradeks, i tu nema pomoći ni leka, nevezano da li ste zadrti Dilanofili ili taj strip nikad niste otvorili.

DD je naprosto DOA.