JOŠ JEDNO BUĐENJE, Dejan Ognjanović

            Evo jedne moje stare, prastare priče, odnosno minijature. Zapravo, od svega što sam napisao, ovo je prva (najstarija) koju mogu da pokažem javnosti bez mnogo stida. Ono pre nje, na svu sreću, ostaje u rukopisima, neobjavljenim, i od vrlo malo parova očiju viđenim.

            Napisao sam je sa svojih 18 godina, 19. IX 1991, neposredno po okončanju jednog vrlo srećnog perioda, i na početku najmračnijeg u kome sam ikada bio, do tada, a i šire. Sumorna je, melanholična, neko bi je nazvao i patetičnom – ali, rekao bih da unutar svojih skromnih, neambicioznih granica nije tako loša, i da prilično dobro hvata moje tadašnje stanje.

            Do sada nije nigde objavljivana, tako da je ova ekskluziva za blog istovremeno i svetska premijera.

            Ako vas smore ovaj čemer, jad i beznađe, ili ako vam ovo bude previše kratko i nesupstancijalno, podsećam da u kategoriji PRIČE na ovom blogu možete pročitati i neke moje radove nastale kasnije, kad sam naučio da se smejem beznađu i tmini.

JOŠ JEDNO BUĐENJE

(c) Dejan Ognjanović 

                                       

            Budiš se, dečače, u hladnom krevetu hladne sobe, ali ne primećuješ to odmah. Još te drži toplina sna iz kojeg upravo izranjaš.

            Buljiš u tmurno svitanje što prodire kroz prozor, iako ga ne primećuješ. Tvoje misli još su u snovima i ti si na trenutak zbunjen, ne znaš gde si.

            Dok se dosadno poznate konture još uvek mračne sobe polako ocrtavaju u tvom umu, i dok postaješ svestan da ti je hladno, znaš da se paučinaste niti kidaju i da se nešto veliko ponovo udaljava od tebe. Ne, ne – želiš da vrištiš, dok čvrsto stežeš svoje pesnice – to nije pravo, to nije pravo! Ali vrištanje ne pomaže. Ponovo zatvaraš oči i uranjaš u jastuk, i vidiš sebe kako pružaš ruke, najdalje što možeš. Iza tvojih kapaka je sada samo tama, i sve što osećaš je negostoljubiva hladnoća jastuka, kreveta, pokrivača. Ponovo otvaraš oči, svoje duboke, plave oči, i u njima je samo tuga.

            Uspravljaš se u krevetu i posmatraš prste svojih ruku, proveravaš da li su znojni, klizavi: čini ti se da su oni krivi što ti je Ono opet umaklo. Ali oni su suvi, i hladni, i sanjivi.

            O čemu je to bilo ovoga puta?  Gde si to sada bio?

            Baš ničega se ne sećaš?

            O, sve je dalje i dalje, tone poput davljenika kome si prekasno pružio ruku, i koji se spušta nazad u mračne dubine što ga lagano gutaju. Njegova silueta je sve mutnija, sve manja, sve dalja: samo tačka koja se rastapa u tami i ništavilu.

            Ne vredi, ne vredi, i ovoga puta je umakao, i ponovo u sebi osećaš prazninu, dečače, prazninu kojoj je na trenutak bilo obećano ispunjenje, u koju je na tren prodrlo nešto – bojažljivo i oprezno, samo načas – nešto dovoljno veliko i snažno da te potpuno prožme -čini ti se- ali sada se to nešto uplašilo prodorom druge realnosti i pobeglo, ostavivši još jednom prazninu da odjekuje sumornim jutrom.

            Tvoja svest je sada čista, snovi su otišli i ostao je samo razum. Svestan si da je toplota tvoga tela otišla na sanjanje, i da ti je zbog toga sada hladno – kao i zbog zahladnelog jutra koje viri kroz zamagljeni prozor, mutno i bezlično oktobarsko jutro koje ne želiš, ali koje svejedno redovno dolazi i budi te.

            Ustaješ iz kreveta i prilaziš prozoru. Ulična svetiljka još uvek gori i meša svoju nepotrebnu svetlost sa bledom izmaglicom oktobra. Jutro se monotono uvlači u uske uličice. Uskoro će u sivim zgradama zazvoniti budilnici, kao i svih prethodnih, kao i svih budućih jutara. Uskoro će živi mrtvaci početi da se teturaju pločnicima.

            Prolaziš prstima kroz svoju snom umršenu kosu.

            Navlačiš papuče i odlaziš u kupatilo. Oko tebe su vlažni peškiri, lavori s vešom, i WC šolja koja očekuje da je zaliješ svojom toplinom. Pošto si to obavio, prolaziš pored ogledala ne usuđujući se da ga pogledaš, ovlaš pereš ruke i izlaziš iz tesne prostorije dok te prati šum vodokotlića. Bezvoljno se teturaš natrag u sobu.

            Ponovo si kraj kreveta. Stavljaš dvostruko preklopljeno ćebe preko jorgana i nestrpljivo se uvlačiš ispod. Otežali jorgan sada se čvršće priljubljuje uz tebe i ne dozvoljava da tvoja toplota otiče van. Polagano prikupljaš energiju za novi san. Toplina, da, to je ono što ti je potrebno. Ali nisi siguran da li ti se spava, ne znaš da li to ima nekog smisla – vraćati se, ponovo pokušavati: spavati, možda sanjati...

            Hajde, savij se u klupko dečače, i spavaj. Spavaj, jer to je jedino što ti preostaje u ovom tmurnom jutru što se steže oko tebe i preti da se pretvori u novi dan.