NAPRATA (2013) - srpski found footage

 NAPRATA Mladena Milosavljevića, najduži film (65 minuta) u takmičarskom delu ovogodišnjeg nedavno završenog Festivala srpskog filma fantastike, osvojio je dve nagrade. Ovaj found footage o novinarskoj ekipi koja tokom snimanja priloga o nasilju nad ženama nabasa na vodenog demona izglasan je za najbolji film po izboru publike, a pripala mu je i nagrada za najbolju priču. 

Na slici:

Miloš Cvetković (Emitor), neki zombi bez oka, Mladen M, Marko Pišev i dr Ghoul

 

Film je režirao Mladen Milosavljević, čitaocima ovog bloga poznat po svoja dva slikovita izveštaja iz žanra "Srpski gothic": Močvare i stara groblja (Veliko Orašje kod Velike Plane) a onda i Zlokobna klanica, točak za mučenje i stari most (Velika Plana, Smederevska Palanka). I sad vi mislite: "Ha, pa to je radio neki Ghoulov ortak, ili bar saradnik bloga. Sad će da ga dr G. ishvali kao da je ovaj snimio novu NOĆ VEŠTICA, ili bar srpsku VEŠTICU IZ BLERA!"

Well – think again!...

            Iako već neko vreme istražujem domaći folklor i hororična verovanja, moram priznati da sam za stvorenje po imenu naprata prvi put čuo u najavama za ovaj film. Na prvi pogled, činilo mi se samo kao japanski izgovor srpske reči "naplata". Nakon filma ne mogu reći da mi je mnogo jasnije o tome šta je to, zapravo, čemu služi i kako radi – sem da je vodeni demon kojeg je, kao i sve demone, pametnije ne prizivati, nego ga radije ostaviti na miru.

            Naravno, da nema debila koji čine baš ono što ne treba, ne bismo imali (ovaj) film!

            Pre svega, treba reći očigledno: NAPRATA je plod entuzijazma grupice fanatika koji snimaju kratke filmove – a sada, evo, i srednjometražne – pre svega za svoj groš, za svoje drugare, sličnomišljenike, i na kraju, za publiku Festivala srpskog filma fantastike. Ovo nije komercijalan projekat u smislu toga da neka ozbiljna produkcija stoji iza njega (budžet = to što se autorima trenutno zateklo u džepovima), niti je to u smislu da može da se proda (distribucija, prava, DVD-i, TV emitovanja...). 

            Zbog ovoga je nezahvalno kritikovati jedan ovakav projekat; s jedne strane, pravili su ga dobri momci s dobrim pobudama; s druge strane, da li je to razlog da samo i jedino aplaudiramo onome što su napravili kad već nije samo za kućnu upotrebu nego i za javno prikazivanje pred publikom koja nisu ni rođaci ni prijatelji (mada jesu, u najvećoj meri, blagonakloni poklonici ovakve sorte filmova)? Verovatno jeste – ali ja ću, ipak, kazati ponešto i o problemima ovog filma, u nadi da će ih filmmejkeri shvatiti kao dobronamerne i razmotriti ih pri pravljenju svog narednog dela.

            NAPRATA je, pre svega, nefokusirana, i iz toga proističu njeni glavni nedostaci (mada, i po neka sitna vrlina). Ovaj film, naprosto, nema razloga da traje 65 minuta; negde oko 40 bio bi optimalan njegov obim, sa ovim scenarijem i ovim snimljenim materijalom. Recimo, početak, u kome Marko Backović ima podugačak rant o pokvarenom automobilu itd. zabavniji je i življi nego što sam očekivao, zbog toga što o njegovim rediteljskim radovima nemam dobro mišljenje: kao glumac se, ovde, pokazao znatno bolji. Avaj, on posle ovog podugačkog uvoda od nekih 7-8 minuta naprosto – nestane (iza kamere) i više ga skoro i ne vidimo do kraja. To je šteta, jer on jedini od ekipe pokazuje potencijal harizme potreban za glavnog glumca, što nedostaje i glumici "voditeljki" i glumcu "reditelju priloga".

            Zatim, ekipa ode da intervjuiše nekakvog meštanina, Kaleju, zvezdu Jutjuba, zbog snimka na kome, valjda, tuče majku (ili bar preti da će to učiniti). Tu imamo dva problema: 1) POVOD za taj razgovor nije jasno dat jer autori podrazumevaju da je opskurni (stvarni!) Jutjub snimak family abuse-a na koji se tu aludira toliko opštepoznat da ne zahteva nikakvu elucidaciju;  

2) DUŽINA: taj čiča priča li priča, od Kulina bana pa nadalje, i to brzo smori, a traje i traje i traaaje – a nema čak ni najblaže veze sa ostatkom filma. Milim, OK; to je, kao, bio povod da ta ekipa dođe tamo, ali to nije srž filma, nije film o njemu! Umesto da tog čiču upotrebi kao MekGafin i odskočnu dasku, film nas smara sa nekih 10-ak minuta naklapanja tog lika koji nije naročito zanimljiv ni sam po sebi a kamoli u kontekstu onoga čime bi film trebalo da se bavi.  

            Ta njegova priča bila bi smislenija da su autori zapravo stvarno imali na umu da kažu nešto o porodičnom nasilju u Srbiji, pa da se priča o naprati nekako simbolično nadoveže na ovo; ali ne, od toga nema ni traga, i zato je previše minuta ovde protraćeno, a bez prave naplate (pay-offa).

Što je još gore, čiča je iskorišćen na način koji ni etički nije najčistiji, jer on priča, jadan, ubeđen da govori za dokumentarni film: otud "ubedljivost" koju pojedini gledaoci hvale. Pa naravno da je "ubedljiv", kad tu nema scenarija ni napisanih dijaloga, nema glume nego čiča priča iz glave o sebi i svojoj pokojnoj majci, a ne o fiktivnim "likovima" nekakvog "zapleta". Problem je samo što je njegova nevesela životna priča stavljena u fiktivni (pa još HOROR) okvir, po svemu sudeći bez njegovog znanja. Pitam se da li je, i kako, reagovao kad je sebe video u "igranom" filmu horor žanra u kojem ga drugi likovi nazivaju "monstrumom"...

Onda ekipa ode kod razdrljenog, oznojenog, usporenog a možda i podnapitog "profesora", kojega igra još jedan reditelj (eto patterna!), Branko Radaković (ovaj je, istina, posvećen home-movie dokumentarnim filmovima). I njegova deonica je preduga, i opterećena nepotrebnim ponavljanjima. Npr. razgovor se prekida i počinje ispočetka da reditelj bolje namesti scenu. Zašto? Čemu to? Da se nabiju minuti tim smaranjem? Ili: naoko iskusna autorka priloga tri puta omaši ime sagovornika, pa započinje priču ispočetka. Zašto, čemu to beslovesno vraćanje? Da se pokaže koliko su žene glupe? Zašto gubimo toliko minuta na ove gluposti? U nečemu što bi trebalo da bude horor film?... Ali ova scena barem, kako-tako, napokon posluži da priča krene tamo gde je ODAVNO trebalo da krene – prema NAPRATI.

Istina, ne baš direktno!

"Profesor" naše snimatelje, naime, uputi ka dvojici živih legendi srpske folkloristike, koji ovde "glume" sebe. Tu su, as themselves, Milanče Marković, izdavač časopisa OMAJA i priređivač knjige ĐAVOLSKI SVATOVI (u koju je stavio 3-4 klasične prozne priče zajedno sa tucetom narodnih zapisa o susretima sa nečastivim silama) i Zlatimir Pantić, saradnik TREĆEG OKA, koji je narodna svedočanstva na sličnu temu sakupio u knjizi TAKO JE BILO, OČIJU MI. Obe ove knjige imaju moj umereni pečat preporuke – ali u knjižarama ćete uzalud da ih tražite. No, uz malo upornosti, ko zna... 

Zlatimira možda pamtite i iz serije PARANORMALNA SRBIJA o kojoj sam ovde već pisao. U svakom slučaju, i on i Milanče su iskusni pred kamerama, i s njihovom pojavom film (najzad! posle 40-ak minuta trajanja!) počne da živi i kreće se u nekom smislenom pravcu – u pravcu prizivanja naprate. Istina, dramaturgija ovom filmu nije jača strana (bez obzira za Koskara "za priču"), jer su oba krupna okreta u zapletu slabo motivisana: 1) ekipa priloga o zlostavljanim ženama suviše olako s te i takve teme skoči pravo u oblast Zone Sumraka, a spikerku šutnu u stranu, bez prava glasa, i ona postane epizodista (toliko o nasilju nad ženama u Srbiji!), i 2) odluka da se famozna naprata prizove, eto tako, iz čista mira, protivno svim upozoravanjima od strane Zlatimira i prostestima Milančetovim, takođe nije adekvatno motivisana. 

Radoznalost? Senzacionalizam? Želja za slavom, bogatstvom? Prkos? Nešto peto? Ne znamo, jer filmu nedostaje i fokus u vidu pravog GLAVNOG JUNAKA: tu se skače sa Backovića na "rediteljku" sa nje na neke treće i četvrte (reditelj je prilično neprimetan u svemu tome...), i ne znamo više ko nas kroz ovu priču vodi – što je u hororu veliki minus. Dakle, ako je, kao što slutim, motivacija – senzacija (snimićemo natprirodno biće i s tim snimkom uraditi: šta? Prodati ga "Beogradskoj hronici"?), to je trebalo adekvatno akcentovati u filmu.

Horor-kulminacija je najkraći deo filma. Napratu prizovu u 55. minutu filma, ona proviri iz vode, glupača od novinarke zavrišti k'o tipično glupo žensko u glupim hororima i – eto vam je naprata iza vrata! Uz još malo vrištanja, histerisanja i kmečanja ove beogradkinje (Eh, gde je The Final Girl kad je stvarno potrebna? U Srbiji – nigde!) naprata ekipu desetkuje na mrakom-i-drmanjem-sakrivene i nejasne načine, i dođe se nekako i do kraja.

Loše svetlo (u noćnim scenama) i drmava kamera skoro da obesmišljavaju rad Mikija Lakobrije, daleko najvećeg profesionalca u ekipi (bez preterivanja: umetnika svetskog ranga i renomea) koji je dizajnirao jedno sasvim solidno jezivo stvorenje. To znam jer sam video fotke sa snimanja, a sada ih, ovde na blogu, zahvaljujući Mladenu, vidite i vi. Oni koji gledaju samo film, bez pratećih materijala, to, nažalost, neće moći da vide jer je Mikijev rad i ovde (kao i u ZONI MRTVIH) zamućen preteranim mrdanjem...

Ne kažem da je naprata trebalo da se vidi jasno i oštro kao na ovim slikama sa snimanja – ali film bi svakako bio bolji da ima više od JEDNOG stvarno dobrog (odličnog!) kadra. U njemu naprata stoji ispod uličnog svetla, nepokretna ali preteća. E, ovakvih scena je trebalo biti više.

Scena njenog izlaska iz vode je OK, ali mogla je i bolje; zajedno sa ovom, na ulici, usred pustog seoca, to je sve od strave u filmu.

U priči zasnovanoj na našem folkloru trebalo je veći naglasak staviti na atmosferu. Sa jeftinom kamerom i njenom oštro-prozaičnom slikom za svadbe i ispraćaje to je teško – a naročito usred letnjih dana. Razbrbljana ekipa, njihovo ćaskanje i zezanje, kao i preopširni i nebitni sagovornici dodatno banalizuju ugođaj i razbijaju pripremni deo: pogledajte ponovo kako je to rađeno u VEŠTICI IZ BLERA, kako se tamo lukavo i vešto priprema teren za stravu koja će kasnije da dođe... Takođe, prisustvo Milančeta i Zlatimira moglo se možda još bolje upotrebiti. Scena razgovora s njima bila bi još efektnija da je snimljena u sumrak ili veče. 

Scena na groblju bila bi bolja da je starac ipak bio, ako ne glumac, a ono barem neko kome je data uloga, tekst, ko je nekako rediteljski vođen – umesto običnog slučajno zatečenog čiče koji najobičnije ćaska sa snimateljima... Finalne scene trebalo je najpažljivije uraditi, pre svega u pogledu inscenacije, jer su zaista nepregledne i nejasne: mnogo mraka, drmanja i vriske, a ništa se ne vidi i ne razume, sem da NEKI ljudi – NEKAKO stradaju... i eto. Valjda je tu trebalo da bude poenta, ali kao da se ekipa već umorila kad je došlo do pravog "mesa" filma...

Sve u svemu, NAPRATA se dotiče vanredno zanimljivih tema, kako neistraženih, natprirodnih, tako i potencijalno zanimljivog podteksta (položaj žene u provinciji...), ali ni jedno ni drugo ne izmuze dovoljno, nego samo zagrebe i zagolica. Feminista u meni je na ivici zgroženosti tretmanom žena, ženskih likova i tematike ženskih prava u filmu. Pohvalu zaslužuje korišćenje manje izlizanih tema i lokaliteta, što svemu daju veću dozu autentičnosti. Ipak, s ovakvim autorima iza i ispred kamere, čini mi se da je moglo sve to bolje: i pametnije (u smislu tema i ideja), i jezivije (u smislu efektnog filmmejkinga).

S druge strane, uvek se može reći: pa to je snimljeno za 3-4 dana, iz čistog entuzijazma, drugarski, iz zezanja, ne očekujte ovde Reimija – niti VEŠTICU IZ BLERA – i onda, ako se to tako posmatra, što jes'-jes': kol'ko para, tol'ko i muzike. Ispod naslaga svega i svačega, u ovih sat vremena nalazi se skrivena klica jednog odličnog filma, i ja se zaista nadam da će neki dobar filmadžija jednog dana da napravi prošireni rimejk tj. reimagining ovoga, odnosno da sadašnja NAPRATA za taj projekat bude ono što je WITHIN THE WOODS bio za THE EVIL DEAD. Lepo je maštati...