**
2+
Nikad
nisam otkidao na Nolana: niti me je kupio gimmicky MEMENTO niti sam nešto
posebno sek'o vene na MRAČNOG VITEZA (nastavak mu nisam ni gledo) a još manje
sam uživao u besmislicama INCEPTIONa.
Otud ni od ovog filma nisam očekivao ništa više od, eventualno, jedne gledljive
razbibrige u vidu holivudskog preskupog SF superspektakla sa pompeznim efektima
(najboljim koje stotine miliona dolara mogu da kupe). Avaj, kako sam samo bio
optimističan! Jer MEĐUZVEZDANKO ne samo što nije isporučio pamet (koja se nekim
gledaocima prividela usled napadno "dramske" i dosadne priče) nego,
dođavola, nije isporučio ništa pomena vredno ni na planu neviđenih
međuzvezdanih prizora!
INTERSTELLAR
je jedna nehumano razvučena, besmisleno nabudžena, nepojmljivo uninvolving
kliše-dramurdetina od skoro tri sata nadtrajavanja koja se, NOMINALNO, bavi
sukobom Zemlja vs. Zvezde – tj, još ekstremnije, Prašina vs. Vasiona. S jedne
strane su oni što vide samo zemlju (pune im oči prašine i štroke – da, deco, ako
niste znali, tlo pod nogama Ameri zovu DIRT, i u tome se nalazi plodan povod za čitav jedan
esej, kojem nije ni mesto ni vreme) a s druge su sanjari, pioniri,
avanturisti, (svemirski) kauboji... koji svet guraju napred, dalje, IZNAD te prašnjave
zemlje... "Explorers, pioneers... not caretakers," kaže naš glavni
junak u jednom trenutku, ako nekome do tada nije jasno o čemu se ovde radi.
I
sve bi to bilo lepo i krasno – da je ovaj film zaista proizvod VIZIONARA. Ali
ne; vizionar je neko kao Stenli Kjubrik, recimo, čovek koji se ovih dana
verovatno vrti u grobu kao čigra, jer ga svako malo neka budala prizove/pomene kako bi opisala INTERSTELLAR, film bez i najblaže veze s tim genijem i
njegovim masterpisom, ODISEJA U
SVEMIRU 2001. Zato, apelujem da se već jednom prestane s tim
beslovesnim skrnavljenjem. Ne zazivaj uzalud ime Gospoda tvoga, Kjubrika
Stenlija, ako hoćeš da dugo poživiš na Zemlji! Zašto? Zato!
Kjubrik
je pomerio granice filmskog jezika toliko radikalno da to čak nije ni smešno!
Nolan, pak, hoda utabanim stazama, i na planu dramaturgije i na planu
vizuelnosti i, naročito, na planu korišćenja muzike: sve je to go kliše do
klišea do deža vija. Ništa za udžbenike, ništa za antologije, ali sve za boks
ofis, boks ofis nizašta.
Kjubrik
je snimio remek delo koje u svoja dva i po sata smesti celu evoluciju čoveka,
od krvožednog majmuna do Zvezdanog Deteta, sa trista zabavno-podsticajnih
glavolomki na toj odiseji usput. Nolan u svoja skoro tri sata pokriva nekoliko
decenija bliske (?) budućnosti u kojoj, how
convenient, elipsama krije ono što nije znao ili umeo (npr. prirodu
"apokalipse" koja je strefila Zemlju) i veći deo vremena troši na
"pictures of people talking" (pozdravio ga Hitch i reko mu da manje
sere).
Kjubrik
je napravio naučno-FANTASTIČAN film u kojem je maltene svaki minut krcat
nezaboravnim slikama i situacijama, antologijskim set-pisovima, neviđenim, wtf,
ludačkim, hrabrim, da – PIONIRSKIM kadrovima i scenama. Nolan je napravio jednu
otužnu kabezu za zasenjivanje prostote koja je u suštini samo bedasta,
mediokritetima povlađujuća melodrama.
Kjubrik
je napravio film koji se i intelektualno, i duhovno, i umetnički-kreativno HRVE
sa time ŠTA ZNAČI ODVOJITI SE OD ZEMLJE I PUTOVATI U DALEKI SVEMIR. Nolan je
napravio filmčić čije je naravoučenije – "Svuda prođi, opet kući
dođi." U dilemi koja se tri sata nateže između SHOULD I STAY OR SHOULD
I GO – Nolan nam poentira sa eksplicitnim, decidiranim – STAY. Miran,
Džeki.
Prema
tome, molim vas, kad čujete nekoga da Nolanov film upoređuje s Kjubrikovim, a da to nije u smislu antipoda (kao što sam ja gore učinio) - šljapnite ga posred face! Idealno,
nekom velikom ribom, ali nije obavezno: važno je samo da glasno šljusne.
Mrzi
me da se dalje bakćem Nolanovim besmislenim gnjavežom – a to mu je
najveći greh koji uopšte mogu da zamislim: nema veze što efekti nisu baš tako
spektakularni, nije propast sveta što ideje baš i nisu neke ali, bate, kad ovi
krenu da keeeeenjaju, jebote, tome nema kraja! Ovo je neverovatno nezanimljiva
i uninvolving dramurdetina zapletena u svoje otužne klišee, i stoga, da
parafraziram već pomenutog Balaševića: sve, sve, ali – DOSADU MU NEĆU
OPROSTITI!
Na svu sreću, ima onih koje nije mrzelo da se bakću ovim dosadnim filmom. Zbog
toga, prepuštam vas tekstu povremenog saradnika ovog bloga, Aleksandra
Janjića. Dobar deo ovog napisa uopšte se ne bavi MEĐUZVEZDANKOM – a već i
to vam dovoljno govori o kako nezanimljivom i neinspirativnom filmu se radi, kad čak i čovek koji je
seo da piše o njemu zapravo ne može da se bavi njime, nego drugim stvarima, jer
um mu luta, nema na čemu da se zadrži, sve vam je jasno. Ali samo strpljenja:
doći će Janjić i do Nolana, posle naizgled nepovezanog uvoda. Evo, pogledajte i
sami, zabavno je ovo i vredno vaše pažnje daleko više nego kretenski Nolanov
film! Uživajte!
INTERSTELLAR
review by Aleksandar
Janjić
Režija: Christopher Nolan
Scenario: Jonathan Nolan, Christopher Nolan
Ovaj tekstić
započećemo ne sa Kristoferom Nolanom, već sa Dejvidom Finčerom. Prvo zato što
će nam pomoći za razjašnjavanje nekih poenti, a drugo, zato što je na kraju
krajeva pljuvačina po Finčeru postala u posljednjih nekoliko godina moj
omiljeni sport.
Daklem, dvije tisuće
i osme godine, Dejvid Finčer je konstatovao da je jednostavno nedopustivo da ga
članovi Američke akademije nauka i umjetnosti tako dugo zaobilaze sa svojom
nagradom Oskar Pistorijus, pa je odlučio da snimi ultimativni Oskar-tizer,
ultrapatetičnu dramurdu koja je toliko besramno patetična da jednostavno ne
može da omane kod nagradodavaca. Ne bih sad da ulazim čovjeku u glavu, ali
uvjeren sam da je mislio da kao što svaka negativna kritika upućena Grbavici
podrazumijeva podržavanje opsade Sarajeva i masovnog silovanja, e pa isto tako
sve osim najpozitivnije reakcije prema toj njegovoj dramurdi predstavljalo bi
ništa manje od totalnog cinizma, bezosjećajnosti i mržnje prema cijeloj
ljudskoj rasi.
Tako je nastao Radoznali
slučaj Bendžamina Dugmeta, potpuno negledljiva bljuzgetina od filma,
koja u nedopustivom trajanju od skoro tri sata bez trunke stida i srama od prve
do posljednje scene obasipa gledaoca takvim cunamijem neobuzdane patetike da je
to nezabilježeno u analima filmske umjetnosti. Kad biste izdvojili
najpatetičnije momenta iz filmova Frenka Kapre i Vitorija de Sike (koji su,
žurim da dodam da ne bi bilo kakve zabune, velikani i njihove filmove mnogo
volim) i začinili ih prstohvatom nekakvog ljubavnog vikend romana, dobili biste
nešto što je u poređenju sa ovim Finčerovim nedjelom Terminator, Predator,
Konan, Sudija Dred, Stiven Sigal i Vladimir Putin. Ne bih sad baš ulazio u
detalje, pošto sam milosrdno već uveliko tu grozotu potisnuo iz pamćenja, a i
na kraju krajeva ovo nije tekst o tom filmu, tek spomenućemo da se radi o
nebuloznoj premisi koja ima smisla jedino kao urnebesna komedija, a ovde je
tretirana smrtno ozbiljno (vidjeti pod Plezentvil Gerija Rosa, abominaciju
srodnu ovoj Finčerovoj), sa likovima koji od vas iskaju sažaljenje od prve
svoje replike, prije nego što su uradili bilo šta što bi to sažaljenje
opravdalo, sa preeeeeeeeeeeeeeeedugim scenama koje bi da nam dočaraju ljubavne
i ine jade mladog (i starog) Breda Pita i njegove žene, među kojima se ističe
naročito kretenska dionica kad nekog spiči auto, pa sad oni jedno pola sata
analiziraju kako je taj nesrećni slučaj mogao da se izbjegne, dok već polumrtav
gledalac s druge strane ekrana sa suzama u očima i sklopljenim rukama moli i
preklinje da već jednom nastave sa prokletom pričom jer čak i ona tako dosadna
ipak je zanimljivija od te debilne analize.
Dakle rijetko glup i
dosadan film, što je, rezonovao je Finčer, garantovan put ka slavi i pozlaćenom
čikici i govoru u kome će da se zahvali Akademiji i svojoj pokojnoj babi i
usput odbaljezga još koju pametnu. Ali avaj, plan mu je neslavno propao, jer
imbecili iz Akademije nisu shvatili njegovu genijalnost, te mu je nagrada
pobjegla (mada je dobio nominaciju), a slično se desilo i sa nekim dotadašnjim
velikim fanovima, među kojima sam prvi ja. Normalno, nisam prestao da gledam
njegove filmove zato što mrzim čovjeka, nego kontam, kad snimi nešto što bar
izdaleka zvuči zanimljivo, okej, pogledaću, nije problem. Ali do sada? Fejsbuk?
Bitch, please! Nekakva švecka kofol krimi priča sa nekom istetoviranom i
izbodenom nakazom natovarenom psihičkim problemima? Bitch, please! Ful frontal
Ben Aflek? Bitch, please! Doviđenja!
S druge strane,
nekih četres i kusur godina ranije izvjesni Stenli Kjubrik je odlučio da snimi
superdubokoumni film o čovjekovom mjestu u svemiru i svemu ostalom i tako je
nastala Odiseja u svemiru, jedno od najfantastičnijih djela u bilo
kojoj vrsti umjetnosti, ever. Neukusno je poređenje Odiseje sa većinom drugih
filmova, jer su joj skoro svi potpuno inferiorni, ali ako bismo je napali
komparacijom sa nekom drugom umjetnošću, npr. književnošću ili slikarstvom,
nije teško doći do zaključka da je Kjubrikova Odiseja veća i od
Homerove, pa čak i od Mikelanđelovih slika golih muškaraca.
A onda je došao red
i na Kristofera Nolana da se pravi pametan. Istina je da su njegovi filmovi
bili veoma uspješni i da su pobrali salvu pohvala (i love) i od publike i od
kritike, među kojima naročito treba izdvojiti pozitivno mišljenje autora ovog teksta,
kome je Memento u vrlo uskom skupu omiljenih filmova, a mnogo voli i Insomniju,
Prestiž i Betmene. Ipak, devastiran negativnim kritikama Bojana Baće na
račun Betmena, kao i izjavom Miljana D. Tanića da je Memento
„samo dobro montiran“, Nolan je odlučio da začepi usta svima i da napravi
najveće umjetničko djelo od postanja svijeta pa do danas.
Nije slučajno što je
za žanr svog budućeg magnum 44 opusa odabrao SF dramu. Grandiozne ljudske teme
mogu da se kanališu jedino kroz ova dva žanra. Ako oćete odnose čoeka sa
spoljašnjim faktorima, snimate SF. Ako oćete unutarljucku dramu, onda snimate –
dramu. Za Nolanovu ambiciju nedovoljno je bilo šta od ovo dvoje pojedinačno,
tako da je bio prinuđen da radi mješavinu žanrova, ali niko nije reko da je put
do besmrtnosti lagan. Što rekli momci iz Zabranjenog pušenja, samo se hrabri
dokopaju slave, tako da je Nolan uzeo pod mišku kameru, pisaću mašinu i svog
brata i otišao do izvjesnog Kipa Torna, zaduživši ga da bude naučni konsultant
za budući najbolji film na svijetu, jer kao što reče Abdulah Sidran, ako si
genije, ne smiješ da imaš nijednu grešku. Daleko bilo da najveće remek djelo
EVER propadne zbog nekih naučnih propusta koji bi omogućili ekipi zlobnika sa
IMDb-a da šleperima tovari goofs sekciju.
Nažalost, kako to
obično biva kad umjetničkom djelu pristupate naopako, Nolan se temeljno zeznuo.
Umjesto da kaže „e, ja ovim filmom oću da kažem/poručim/ispričam to-i-to, hajde
da vidimo koja filmska sredstva su mi neophodna za to“, on je rezonovao ovako
„hoću da ispadnem načitan i kul, da se na mene lože svi oni što vole Kjubrika i
Klarka, ali i Saganoljupci iz Ateista Srbije i momci iz Fejsbuk grupe Aj fakin
lav sajens, hajde da vidimo šta bih mogao da uturim u film da to postignem“. Na
kraju balade, i žanrovski i kvalitativno je završio negdje između Kjubrika i
Finčera i njihovih gore pomenutih filmova, s tim da je daleko bliži ovom
potonjem. Neću reć da sam ga izbrisao sa spiska ko Finčera i vjerovatno ću
pogledati i njegov sljedeći film, kakav god da je, ali očekivanja su mi
temeljno smanjena. Tužno je što je iz gledanja Interstelara i Bendžamina
Batona očito da, dok je Finčer bio uvjeren da snima sure-fire
Oscar-winning hitčinu uz koju će mnoga labilna tinejdžerka da natopi bar dva
pakovanja maramica, Nolan je smatrao da sa Interstellarom pravi ako ne najbolji
film svih vremena, a ono bar veličanstveni filmski ep koji bi za 21. vijek bio
što i Odiseja za dvadeseti. Avaj, pokušavanje da se nadmaši Kjubrik
je maltene samo po sebi smrtna presuda, a još kad to radite ne naučivši ništa
od pomenutog majstora, stvari su još tužnije. Ja se ozbiljno pitam da li je
ovaj Nolan uopšte gledao Odiseju. Da jeste, valjda je toliko
pismen da shvati kako funkcionišu slike i u kolikoj mjeri riječi znaju
da budu suvišne. Ali jok, ovi njegovi likovi toroču sve u 16, ko žene u
frizerskom salonu.
O čemu se, konačno,
radi u ovoj zavrzlami. To je u stvari prilično komplikovano. Aparentli, desila
se nekakva neimenovana katastrofična kataklizma, od koje je svijet postao
prašnjav i desile su se razne druge stvari koje braća Nolan nisu pokušavala
detaljnije da nam objasne jerbo film ipak treba smjestiti unutar razumnih tri
sata trajanja. Što je bitno jeste da planeta umire, a sa njom i ljucki rod, ako
se ne desi nešto sasvim nepredviđeno i ne dođe do spasa u posljednji čas. Odmah
se upoznajemo sa galerijom likova koji su svi odreda grozno antipatični. Metju
Mekonahej je nekakav mašinski inženjer sleš farmer sleš naučnik amater sa
strašnim južnjačkim akcentom, koji u sumrak sjedi na trijemu i ispija pivo sa
svojim tastom, diskutujući o životu, svemiru i svemu ostalom, a po danu
obrazuje svoju mladu šćer u putevima Nauke. Kad se njoj učini da joj se nekakav
duh vrzma po sobi, Mekonahej je ukori kako to nije „veri sajentifik“. Sajens,
biatch!
U svakom slučaju, ta
Mekonahejeva porodična priča je beznadežan kliše, kao i svi njihovi dijalozi.
Prašnjav put, pivo u ruci, pogled u daljinu, pokojna mater, Džon Litgou koji
dijeli savjete, sve to je recept za da se mašite za daljinski upravljač i
pronađete nešto drugo na TV-u, ali onda se sjetite da niste u kući već u
bioskopu, te da vam ostaje ili da šibate neku igru na telefonu ili da dalje
pratite ovo čudo u nadi da će postati nešto interesantnije. To se naravno ne desi.
Normalno, film propušta priliku da se pretvori u revolucionarni
postapokaliptični goust stori, jer će ovaj duh na kraju biti objašnjen na jedan
krajnje bezvezan način, a to je tek prva u nizu prilika da se uradi nešto
originalno i interesantno, koje je sve redom Nolan bacio u smeće. Jer on pravi
kao neki ozbiljan film.
Umjesto da postanu
bolje, stvari vrtoglavom brzinom krenu nizbrdo kad Mekonahej dobije poziv od
direktora škole, koji mu kazuje o nedoličnom ponašanju njegove ćerke. Naime,
ista je svima pokazivala nekakvu knjigu o slijetanju na Mjesec, a u verziji
budućnosti u kojoj se ovo dešava takve knjige su zabranjene jer je postignut
konsensuz da su Apolo misije bile čista propaganda. Na ovom mjestu sam već bio
na rubu demonstrativnog izlaska iz bioskopa, jer ovakvu naučnu euforiju od
osamsto pedeset kilosagana zaista nisam očekivao. Hrabri zaštitnik nauke
Mekonahej i njegov teksaški akcent ne mogu da vjeruju – takvo Svijetlo
Postignuće, takav trijumf Nauke nad Praznovjerjem, proglašen je za izmišljotinu.
Toliko što se tiče ubjedljivosti Nolanove vizije budućnosti. Da li iko ko nije
čitav život proveo u buretu može i da pomisli da bi se Amerikanci pod
bilo kakvim okolnostima odrekli svog Najsjajnijeg Dostignuća, kad su bar za
trenutak trijumfovali nad Sovjetima u takmičenju u dužini penisa? Ali eto,
Nolan smatra da je ta velika nacija sposobna i za takav agresivni atak
skromnosti. Volfganže Petersene i Rolande Emeriše, smatrajte ovo za rukavicu u
lice! Moraćete dobro da poradite u budućim filmovima e ne biste li se pokazali
za malo veće patriJote od Krisa Nolana.
E taman kad
pomislite da ste se našli međ Scilom i med Haribdom, dok vam se s jedne strane
kezi Nolan koji bi da bude veliki režiser, a s druge na vas reži Mekonahej koji
bi da bude veliki glumac, taman u tom trenutku stvari iz nekog razloga počnu da
se dešavaju. Mekonahej sa kćerkom dešifruje misterioznu poruku duha iz
biblioteke i otkrije nekakve koordinate. Njih dvoje se odvezu tamo pod okriljem
noći, samo da bi pali u šake misterioznoj organizaciji koja... nažalost ne
podvrgava ljude jezivim metodama mučenja da bi saznala šta se dešava nakon
smrti, već se bavi istraživanjem svemira. Da, pogodili ste, u pitanju je NASA,
koja je takođe turena izvan zakona, jerbo ko će da se zamlaćuje nekom tamo
Naukom dok pošten svijet crkava od gladi? Preposterous! Iako nije eksplicitno
naznačeno u filmu, nema apsolutno nikakve sumnje da su ovu sumornu budućnost
planeti Zemlji donijeli Rusi ili u najgorem slučaju Srbi. Samo neko od ta dva
legla zla može da izvrši takav gnusan udar na tekovine Amerike (čitaj:
civilizacije) kao što su Slijetanje Na Mjesec i NASA.
Long stori šort,
ispostavlja se da se sprema neka ultra-mega-giga-tajna misija spašavanja
čovječanstva, koja se sastoji u tome da Mekonahej, kao jedini kvalifikovani
pilot (da, zaboravio sam da spomenem da je on kao nekakav pilot), odnese u
svemir neke likove koji treba da istraže planete za koje su neki ranije poslani
likovi utvrdili da su potencijalno pogodni za naseljavanje. Plan A je da se sve
to obavi dovoljno brzo da bi postojeće stanovništvo bilo spašeno, a plan B je
da se jednostavno ta stoka pusti da propadne i da se buduća planeta naseli
embrionima iz nekakve termos boce. Nisam baš siguran da sam ovo interpretirao
kako treba, pošto je ovaj film mnogo komplikovan, a ja sam glup, ali u svakom
slučaju to je kao nekakva suština. Što
bi reko Klu Gulager na kraju Feasta 3 – „We need to repopulate
the Earth!“, samo što je ovde umjesto zemlje neka druga planeta. Što se tiče
tih ranije lansiranih likova, kod njih je situacija ovakva: Oni su lansirani
nekoliko godina ranije i troše vrijeme na izučavanje gostoljubivosti planeta na
koje su stigli. Te podatke šalju u centralu, koja onda analizira te podatke i
bira đe će da se ode. Ako neko sleti na negostoljubivu planetu – tough luck.
Ljudska ekspedicija neće tu doći i dotični će da krepa.
Da ne bude da je
dramski dio filma najednom pao u zapećak, Mekonahejeva kćerka se gadno
naljutila zbog njegovog odlaska i odbila da komunicira sa njim, a sin mu se
naprasno transformisao u Kejsija Afleka i oženio. Ovde se naime desio
potencijalno fenomenalan (a u ovom filmu katastrofalno neiskorišten, kao i sve
ostalo) fenomen da su oni na putu do neke planete morali da prođu blizu neke
crne rupčage i tamo za njih vrijeme teče tako usporeno da za sat vremena na toj
planeti za normalno čovječanstvo prođe nekih sedam godina. I Nolan ovo naravno
koristi za kuknjavu, umjesto da napravi neku scenu tipa da se oni potuku nasred
planete i da tamo potroše nekoliko dana i onda kad se vrate na zemlju skontaju
da su upali u vladavinu majmuna ili tako nešto. Jok, ovde su ostali taman
toliko vremena da neki ljudi poumiru, neki da omatore, a Mekonahej da prolije
gomilu suza pred video rekorderom gledajući poruke iz prethodnih decenija. Lejm
da lejmnije ne može biti. I pored toga, ovo slijetanje na tu neku prvu planetu
je grozno glupo iz razloga što je tu nekakav ogromni okean i sad umjesto da ih
odmah napadne čopor hodajućih ajkula ili divokoza-oktopoda ili šarktopusa ili
već nečeg sličnog, oni se suoče samo sa nekim velikim talasom (Perl Bak
approved). Koji, uzgred budi rečeno, jeste dobar, ali ni blizu kao Veliki Talas
iz režiserove verzije Kameronovog Ponora.
Negdje u to vrijeme
te budale skontaju da su potrošile previše goriva i da su od preostale dvije
planete u mogućnosti da posjete samo jednu. Pitanje je da li da idu na planetu
koju je posjetio momak En Hatavej ili na drugu na kojoj se nalazi gost
iznenađenja, koji je Met Dejmon. Glasanjem se odlučuje da se ide do Dejmona,
pošto je to planeta čiji podaci više obećavaju, a En Hatavej je ukorena što
dozvoljava da njeni erocki nagoni pomute Naučnost njenog razmišljanja.
Za to vrijeme, na
Zemlji se dešava neka drama koju nisam baš najbolje ukapirao, uglavnom Majkl
Kejn (koji je tata En Hatavej i ujedno naučnik koji je sve organizovao) i
Mekonahejeva kćerka koja se transformisala u Džesiku Čestejn jure rješenje
nekakve jednačine od koje zavisi Budućnost Zemlje...
ODAVDE KREĆU EKSPLICITNI
I TOTALNI SPOJLERI!
U principu, običaj na ovom
blogu je da se spojleri (za okej i dobre filmove) kriju crnilom – ali je takođe
pravilo maksima da se LOŠI FILMOVI NE MOGU POKVARITI, pa zato, ovog puta neću
da zacrnjujem tekst, nego samo još jednom upozoravam – od sad pa nadalje govori
se, s podsmehom, o glupostima koje se dešavaju sve do kraha ovog jadnog filma.
...samo da bi se u
stravičnom tvistu ispostavilo da ta jednačina nema rješenje i da je Majkl Kejn
đubre jer je lagao i da će svi na Zemlji da crknu u najgorim mukama, tj. da
plan A nikad nije bio opcija, naime da je iskorišten samo kao mamac za
Mekonaheja e ne bi li se prihvatio misije. To Kejn na samrti kaže Džesici
Čestejn, koja momentalno šalje preko Skajpa poruku Mekonaheju, koji se grdno
nasekira zbog svega, ali kakav bi to heroj bio kad ne bi našao rješenje tog
sitnog problema?
U svakom slučaju,
dakle, oni slete na Dejmonovu planetu i izvuku ga iz hibernacije i ispostavi se
da je to jedna dosta hladna planeta, ali da je Dejmon topao i simpatičan lik,
ali se vrlo brzo pokazuje da je to laž i da je on zapravo jedno obično đubre.
Naime, njegova planeta je običan krš, a on je namjerno slao lažne podatke jer
se prepao smrti, pa je htio da namami posadu da dođe upravo po njega. Ovo je
ubjedljivo najbolji dio filma. Dejmon se, sa svojim kratkotrajnim skrin tajmom,
pokazuje kao jedini višedimenzionalan lik, koji lijepo otjelovljuje praiskonski
ljudski strah od smrti koji čuči u svima nama, ma kolko se neki trudili da nas
ubijede u suprotno. Da se film sastoji samo od dijela sa Dejmonom, dobio bi
palce gore. Međutim, i film i sam Dejmon ovde počinju da pokazuju sklonost ka
krajnje bizarnom ponašanju, te tako Vil Hanting bez ikakvog razloga agresivno
atakuje na Mekonahejev život, međutim to naravno samo vodi do toga da izgubi
svoj. Siromah. Ubjedljivo najsimpatičniji lik u filmu, primjer ljudskosti sa
svim limitima koje ona donosi, kao Saul u Starom zavjetu ili Boromir u
Gospodaru prstenova.
Nakon što je Dejmon
mirno preminuo u nekakvoj eksploziji, Mekonahej i ekipa dolaze do zaključka da
treba nekakvog robota (za koga je meščini Miljan D. Tanić genijalno
prokomentarisao kako je u pitanju hodajući bankomat) da lansiraju u crnu rupu,
da bi postigli više se ne sjećam šta (u to vrijeme su dužina filma i sok koji
sam popio već počeli da čine svoje, tako da sam se više brinuo kad će kraj
filma nego šta se dešava na ekranu tj. platnu). Film tu propušta sljedeću
priliku da sklizne u genijalnost, jer robot mirno prihvata svoj zadatak,
umjesto da se sa ekipom upusti u filozofske rasprave o egzistenciji i smislu
iste, što pokazuje da Nolan ne samo da ništa nije naučio od Kjubrika, već ni od
Karpentera.
E sad, u tim
izuzetno napetim scenama dešava se da je neko iz nekog razloga morao da se
žrtvuje, a ko je najpogodniji za žrtvu do sveprisutnog heroja Mekonaheja? U
maniru njegovog idola Brusa Vilisa iz filma Armagedon (režija: Majkl Bej(voč)),
dobri stari Metju skače posred crne rupčage i nakon psihodelične jurnjave kroz
simpatične svjetlosne efekte umjesto da konačno odapne, završava sa druge
strane police sa knjigama u sobi svoje kćerke (!). Da, da, naime kažu da
gravitacija može da putuje kroz vrijeme (iako je ovo ekstremna glupost, al
dobro), e tako je nekako Mekonahej našao način da pomoću te neke gravitacije
šalje poruke svojoj kćeri s one strane police s knjigama, te se na taj način
ispostavilo da je zapravo on taj Duh koji ih je vodio u istraživanju. Da stvari
budu još bolje, tu je negdje (bar mentalno) i onaj robot, tako da sad njih
dvojica nešto divane i kuliraju preko nekih telepatskih poruka. Vidi se da je
Nolan ovde pokušao da posegne za šjamalanovskim tvistom e ne bi li obogatio ovu
kjubrik-finčerovsku mješavinu, al se malo zeznuo, pošto su Šjamalanovi filmovi
fenomenalni i nabijeni odličnom atmosferom i plot tvistovi nisu baš vidljivi na
polovini filma. Doduše, pošteno govoreći, vjerovatno ni Nolan nije namjeravao
da taj tvist bude ne znam kakvo otkrovenje. Način na koji je ovo sve izvedeno,
prvenstveno vizuelno, je korektan, ali tu je opet čitav serijal plakanja i
kuknjave koji nam pokazuje da je Nolan temeljno proučio trilogiju Gospodar
prstenova. Napominjem da bi bilo mnogo interesantnije da je umjesto iza police
s knjigama završio u kupatilu, pa da kćeri šalje poruke dok se tušira, međutim
PG-13 Nolan nije bio dovoljno hrabar za ovakvu ujdurmu.
Na kraju balade,
zahvaljujući njegovim porukama i genijalnosti njegove ćerke, koja je postala
vrhunski naučnik, problem je riješen, ljudi (bar neki) sa zemlje su spašeni i
svi su hepi na nekakvoj svemirskoj stanici ili tako nekom čudu i onda ide
emotivna scena susreta Mekonaheja sa kćerkom koja u međuvremenu ima nekih 100
godina (jer je on proveo dosta vremena proučavajući krokosauruse na onoj
vodenoj planeti). I umjesto da fenomenalno poentira tako što bi kćerka rekla
„Mogu otac da ti budem!“, slijedi nova tura smrtno ozbiljne patetike i tu se
negdje film i završava.
Na kraju, šta smo
dobili ovim filmom? Prvo, ako odete na IMDb i vidite neshvatljivo ogromnu
ocjenu (9.0!) za ovo čudo, pomislićete možda da je u pitanju nešto
veličanstveno. Naravno, nije tako. Interstellar nije ništa pametniji
film od recimo Inseminoida. To što neko ide ulicom i urla „Ja sam pametan, ja
sam pametan!“ ne mora da znači da je stvarno pametan. Ovo je film koji se s
jedne strane kao trudi da bude savršeno naučno korektan (pa tako nemamo nikakve
zvuke u svemirskim scenama) a s druge protura kvazinaučni mambo-džambo o
putovanju kroz vrijeme i uticaju na prošle događaje. To je film koji bi da bude
velika drama, a (osim lika Meta Dejmona) nudi jedva dvodimenzionalne likove i
petsto miliona puta prežvakane moralne dileme. Izgleda da ljudi u svemiru pate
od potpuno istih emotivnih trauma ko u nekoj sapunici u bolnici. Da li je
dosadan? Srećom, ne. Treba izdržati ekstremno iritantan uvod... dobro, treba
izdržati ekstremno iritantnih prvih sat i po do dva, ali onda se pojavi
spasilac Met Dejmon, a i sama dešavanja postaju sve više rendom, sve bizarnija,
prosto se osjeća sve jači šjamalanovski upliv, tako da druga polovina protiče
skoro potpuno bezbolno. Nažalost, ostaje žal za mnogobrojnim propuštenim prilikama,
od kojih su neke gore navedene.
Takođe, ko mi
sljedeći navede Mekonaheja kao nekakvog ozbiljnog glumca, dobiće toljagu u
glavu. To je simpatičan lik za romantične komedije i meni je drag, ali da se ne
zezamo – Brando je Glumac. Mekonahej je... Mekonahej. Isto ko što je Kjubrik
Kjubrik, a Nolan je Nolan.
Možda sam imao još
nešto da kažem o ovome, al sam zaboravio, a i gladan sam i odoh da jedem, osim
toga ovo pišem već tri sata, a oće li mi neko reći hvala? Oće al malo sutra.
Uostalom gledajte taj prokleti film ako vam se tolko gleda.
Hvala! Kraljevska saradnja! Janjic je nepobediv. "Mogu otac da ti budem" je toliko genijalno da je sam skoro dobio egzistencijalni sok kad sam procitao taj deo. Rock on.
ОдговориИзбришиAko ikada budeš igrao igrice na mobilnom dok sediš u mojoj blizini u bioskopu, ti ćeš biti taj koji će dobiti toljagu u glavu.
ОдговориИзбришиD.
Hvala na zanimljivim komentarima,.. slatko sam se ismejao. Inace, kad je ova pocela da prica kako treba da krenu na planetu njenog decka, jer predoseca nesto,...petu dimenziju..ljubav.. ja sam poceo glasno da se smejem, na sta me je pola bioskopa strogo pogledalo.
ОдговориИзбриши@Unknown
ОдговориИзбришиSlična situacija. Ja sam se opasno opalio po čelu jer nešto idiotsko poput te scene nisam video odavno. Pomislih da ako ova treba da nas spasava, onda čovečanstvo i treba da propadne.
Ekipo, iz dubine duse sam vam zahvalan na ovim recenzijama jer sam se vec poceo pitati jesam li ja lud i koji film su gledali drugi kad im je dobar bio. Srecom, moja projekcija je imala 15 minuta pauze pa sam se otiso israt od muke.
ОдговориИзбришиBravo i hvala Aleksandru :)
ОдговориИзбришиhvala na komentarima i pohvalama u janjićevo i moje ime: vi već znate da se na ovom blogu ne promovišu opšta mesta i opšteobožavane 'vrednosti'. ipak znajte da je ovaj text za 4 dana pročitalo preko 1.100 ljudi, da je proširen link na nekoliko ofucanih foruma širom neta, i da je dobio gomilu bljuvotina i pljuvačine time što se drznuo da kritikuje sv. nolana bezgrešnog!
ОдговориИзбришиMislis St. Nolan Prepodobni.. nikad nisam slavio tu slavu.
ОдговориИзбришиFilm jeste đubre ali niste dotakli ni 1% toga zašto je đubre. SF je skraćenica od Science Fiction a u filmu ima nauke otprilike koliko i u Moćnim Rendžerima. Nolan je uzeo (odlične) ideje od Klarka, Simonsa i Benforda, sažvakao ih i pomešao s tricama je tako da američka tipična publika može da ih svari i da se posle pravi pametna. Ostale gluposti tipa planete koje su kao nivoi u video igrici (bio sam ubeđen da će treća planeta da bude vatreni nivo) ili robote koje je dizajnirao Pera Konstruktor iz "Svemirci su krivi za sve" (koji je više SF od "Interstellar"-a) neću ni da komentarišem. Nije sramota napraviti glup film, ali jeste sramota napraviti glup film i reklamirati ga kao pametan. Ili pravi nebulozu ili pravi SF, ne može na pola.
ОдговориИзбришиza razliku od drugih mojih ambicioznih rivjua - npr. za INCEPTION - ovom prilikom me je 'film' toliko ugnjavio da nisam ni želeo da se njime bavim: zato sam iskoristio janjića, koji je to želeo, i nije ga mrzelo, a ja sam sročio samo par pasusa o jednom od milion aspekata koji me je naročito nervirao u nekim rivjuima i gledalačkim komentarima (ta navodna veza, makar kakva, s kjubrikom)!
ОдговориИзбришиOdgledao sam hd torent ovog filma danas, yify care. Ljudi, da nije vas, ja bih bio od onih imdb jagnjadi mada mi je u glavi odmah radio crv sumnje kako ovo moze da bude jako poput Shawshank redemption ili Kumceta. Prvo sam se uplasio scene gde su upalili polja SIROVOG kukuruza i to gori, poludeo sam kao biolog po struci. Film jes na mahove ima neke efekte, dobro bi legao lovingdejcima, ideja filma dobra ali nema je nigde u filmu. Nolana ste usrali, da je kojim slucajem ovo procitao ni u ducan za kafu ne bi od sramote usao.
ОдговориИзбришиJoš jedna površna analiza osnovne premise filma, kao i u slučaju filma Dolazak kanadskog reditelja Vilneva. Ajmo prvo da se zapitamo šta su film i umetnost uopšte... Kako se analizira jedno umetničko delo? Da li se traži dlaka u jajetu i gunđa o svakoj tzv. rupi u scenariju ili se gleda jedna celina? Ovde se analizira sve sem suštinskih pitanja i poruka koje film nosi. Neću da nabrajam šta je pogrešno protumačeno i na šta ova kritika obraća pažnju, a na šta ne, jer nas to ne bi odvelo nigde. Bio bi to bespotreban okršaj stavova koji su, čini se, prilično ukorenjeni i nepodložni promenama. Uostalom, Dejan očito prezire Nolana iz nekog njemu znanog razloga. Ne treba Nolana deifikovati, ali on svakako jeste jedan od boljih reditelja današnjice i to sa razlogom. Film Međuzvezdani je puno više od puke naučne fantastike i tumaranja po svemiru, to je jedan egzistencijalistički film, prezentovan na nabojit holivudski način, što u ovom slučaju nije negativna karakteristika. Sve u svemu jedna emotivnija i ljudska verzija Kjubrikove Odiseje. Od mene 10/10!
ОдговориИзбриши