AMERICAN GODS (2017, TV)

            Kad je do mene pre nekoliko godina prvi put dospela najava da se sprema TV serija HANNIBAL, bila mi je to jedna od onih „Couldn't Care Less“ vesti. Mislio sam da je sve što treba s tim likom već bilo urađeno u filmovima i da TV serija tu može da doda samo nepotrebne i nebitne stvari, na silu. A onda, kad je to sve krenulo – pokazalo se da je taj materijal ipak mogao da se obradi na svež i zanimljiv način. I ma koliko tu seriju nosio najbolji živi glumac, Mads Mikelsen, mora se priznati da je za njen kvalitet podjednako zaslužan i njen kreator, Brajan Fuler (plus dobri direktori fotografije i reditelji). Uostalom, pisao sam odavno o toj seriji – podsetite se toga OVDE.

            Zašto sad to pominjem? Pa, zato što je Brajan Fuler bukvalno JEDINI razlog što sam pogledao prvu epizodu AMERICAN GODS; naime, on je „kreator“ i adaptator istoimenog romana Nila Gejmena (znam da naš pravopis traži da to MEN bude MAN, ali i za to me zabole patka! Može Majkl Man, ali ne može Gejman: neprirodno je!). E, sad, za Nila Gejmena kao pisca –što se mene lično tiče- važi moto „Couldn't Care Less“.

Istina, meni je Gejmena ogadila idolatrija koju prema njemu ima Dexa Pantalejski (a i uopšte neki drugi ljudi koji otkidaju na njega), ali i bez njih, NIŠTA se tu meni (u njegovoj opštoj poetici i nazorima) ne sviđa. Pre svega, nervira me koncept prežvakavanja mitova za publiku koja u te mitove niti veruje niti bi ih u izvornom obliku ikad čitala, ali ih zato guta u pop-dajdžest-hip-pozerskom stripadžijski šarenom izdanju. A ne prija mi ni izvedba: cigle od romana za sve od 7 do 77, i za vašu seku i za vašu babu... Verujem da on ima dobrih kratkih priča, tj. znam to: recimo „A Study in Emerald' nije loša, dapače, to je jedna od solidnijih novih kvazi-lavkraftovština (zapravo, šerlok-holmsovština) – ali svojim romanima i stripovima taj me baja ostavlja ladnim.

Full disclosure: SENDMEN stripove nikad nisam ni hteo da čitam, samo sam ih listao, pre svega zato što su grozno loše crtani (a to mi je u stripu neoprostiv greh), ali i zato što me, rekoh već, ne privlači to da mi taj pop-pozer bude medijator i prežvakator i koktel-majstor koji će da mi mućka grčke mitove i Šekspira i Bibliju i Ilijadu i Kalevalu i ne znam šta sve ne i da to oblači u kožnjake i nitne i goth-šminku i prodaje mi polovnu robu kao novu. Ide mi na jetra i on i svi njemu slični koji rade to isto. Drugima neka te dreške iz radnje „Sve za 500 dindži“ uvaljuje za debele pare kao designer clothes...

Zašto to ne volim? Zato što su ti mitovi mrtvi i treba ih pustiti na miru umesto praviti od njih palp sapunice koje si umišljaju da su nešto više od toga zato što im se junaci zovu Smrt, San, Večiti... odnosno, Sreda, Shadow Moon itd. Po pitanju baktanja starim mitovima i religijama, odnosno u vezi sa alternativnom akcijom stvaranja novih, savremeno-izmišljenih mitova, ultimativnu stvar iskazao je H.F. Lavkraft pre skoro 100 godina i ja se s njim po tom pitanju slažem 110%. Evo šta je on rekao o svom neo-mitu (mada sa preteranom i neprimerenom skromnošću i samounižavanjem kome nema mesta):

“I really agree that ‘Yog-Sothoth’ is a basically immature conception, & unfitted for really serious literature…. But I consider the use of actual folk-myths as even more childish than the use of new artificial myths, since in employing the former one is forced to retain many blatant puerilities and contradictions of experience which could be subtilised or smoothed over if the supernaturalism were modelled to order for the given case. The only permanently artistic use of Yog-Sothothery, I think, is in symbolic or associative phantasy of the frankly poetic type; in which fixed dream-patterns of the natural organism are given an embodiment & crystallisation…” (Selected Letters, Vol. 3, pp. 293–94).

Ja ne sumnjam da će ovaj populistički pristup mitologiji imati uspeha kod masa, kao i kod fanova Gejmena, ali ja nit sam masa, nit sam fan, tako da... ne samo što me uglavnom nije bilo briga nego me je prečesto čak i nerviralo ovo TV izvođenje, uključujući čak i onog 'poor man's Paćina' koji igra 'đavola' ili kojugod njegovu varijaciju (ah, da – Votana, tj. Odina; Votever), koja bi u teoriji trebalo da mi bude simpatična, jer ipak je to nekakav trickster figure. Ali ne, ne vredi kad je i to zatrovano užasno iritirajućom koncepcijom lika i NEPODNOŠLJIVIM dijalozima, tipa:

- I'm supposed to take your drink, sir.

- Yeah, but you're not going to, are you? Because you would have said "I need to take your drink, sir" or "I'm gonna have to take that drink, sir," neither of which happened. So don't worry about it.

Pretpostavljam da nekoga u tinejdžerskim godinama mogu da impresioniraju ovakve "I'm so fucking clever" pozerštine, ali stvarno ne razumem odrasle, punoletne ljude koji gutaju ovo. Ja, recimo, kad vidim ovakvu repliku, 'vatam se za pištolj: „One of those "behaviors that work inside a specialized environment such as a prison but can fail to work when outside such an environment" - sort of situations.“ Ne mogu bre, I'm too old for this shit! Ovi napadno iritirijaći dijalozi i monolozi od nabudžene 'jao-što-sam-pametan' stripovske sorte su mi nešto podnošljiviji u oblačićima nego na filmu, ali ih ne volim nigde. I uopšte ima ovde previše jebenog brbljanja, svi samo melju, samo izbacuju te „mudrolije“ i skockane MOUTHFULe koji privlače pažnju na svoju napadnu izveštačenost i u meni, umesto zadivljenosti i impresioniranosti izazivaju samo kolutanje očima i uzdisanje.

A tek kad dođe scena na sa'rani, pa na groblju uveče, kad prevarena žena dođe da piša na grob muža koji je poginuo u autu sa kurcem u ustima druge žene, pa kad krene da se nabacuje suprugu te iste žene (inače, antipatičnom, obojenom „junaku“ ovog sočinjenija za kojeg bi, po nekom automatizmu, valjda trebalo da me bude briga, a nimalo nije) - kuku majko, izbavi me odavde! Ovakav transfer blama imam samo u novijim domaćim TV serijama i na konferencijama Neše Sline iz Beograda!

Dakle: tuđ mi je i gnusan sam koncept šminkanja mrtvih mitologija za 'novo' doba. Sama ideja Gejmena me momentalno uspavljuje. Gejmen je moj Sendmen!

Ukratko, ova serija me učvršćuje u distanci prema Gejmenu i pokazuje da ovo ni Brajan Fuler nije mogao da oživi i osmisli onako kao Hanibala, barem za moj groš. Ovo svakako neću dalje gledati. NIŠTA mi se tu nije svidelo, a mnogo toga me nerviralo. Previše CGI-ja (uključujući šminkerski CGI 'splatter'), nezanimljivi likovi i glumci (neki indiferentni a neki, vala, žešće iritantni), uninvolving plot, treš dijalozi... Ne, deco, nije ovo za mene. Mit o Ktuluu je mit Novog Eona. Jog-Sototovanje, a ne ovi šminkeraji za tinejdžerke.

Bogovi su bre mrtvi, a ti koji se još pomalo koprcaju na zemlji, njima treba pucati u glavu, a ne šminkati im blede leševe i praviti nakaradne vaskrs-travestije od toga, sa porukama tipa „VERUJTE!“

E, baš neću.