Predavanja: Download

Na traženje mnogih, evo još malo sound fajlova: pre svega, ponovo kačim fajl za predavanje o razvoju horor književnosti koje je u međuvremenu postalo nedostupno:

Predavanje OD GOTSKOG ROMANA DO DANAŠNJEG HORORA by Dejan Ognjanović
Održano u beogradskom Domu Omladine u utorak 18. marta 2008. Njime je počela serija predavanja pod zajedničkim nazivom 'Uvod u užas'.

Tema je nastanak horor književnosti, od gotskog romana u Engleskoj, preko visokog gotika Meri Šeli i kratkih priča E. A. Poa, do priča o duhovima iz XIX veka, 'pulp' proze iz ranog XX veka, do Stivena Kinga – i dalje. Ono prati razvoj i osmišljavanje gotskih motiva kroz vekove kao i prošlost i budućnost horor proze.

http://rapidshare.com/files/200407053/Predavanje_OD_GOTSKOG_ROMANA_DO_DANASNJEG_HORORA.rar

A kada se umorite od suve teorije, istorije i ostalih gnjavaža - evo nešto sasvim drugačije: snimak živopisne, dinamične, svađalačke, ogovaračke promocije moje knjige o srpskom horor filmu.

Promocija knjige U BRDIMA, HORORI u Kinoteci
Održana u okviru festivala nitratnog filma, marta 2007.

Učesnici: Vuk Pavlović (voditelj); Dejan Dabić, urednik filmskog programa NKC-a; Slobodan Aranđelović, filmski kritičar; Aleksandar Radivojević, filmski kritičar i scenarista; i autor knjige, Dejan Ognjanović.

Pored hvalospeva knjizi, ovde se mogu čuti i nadanuta Radivojevićeva vizija budućnosti srpskog horor filma, kao i žestoka paljba (od strane S. Aranđelovića) po većini sadašnje i bivše filmske kritičarske scene, sa mnogo sočnih detalja.

http://rapidshare.com/files/200408674/Promocija_U_BRDIMA__HORORI_u_Kinoteci.rar

Uživajte.

EDGAR A. PO

Kao što verovatno znate – a pominjano je i na ovom blogu – ove godine navršava se 200 godina od rođenja utemeljitelja horora kao žanra kakav danas poznajemo, genijalnog američkog pisca, kritičara i pesnika, Edgara Alana Poa.

27. marta 2009. u 19h u Bibiloteci Grada Beograda održaću predavanje o ovom velikom piscu, a nakon njega biće prikazana najbolja od ozbiljnih ekranizacija njegovih dela, nemi film Žana Epštajna iz 1928. slobodno inspirisan "Padom kuće Ašer".

U to ime, kao neka vrsta najave, evo odlomka iz mog eseja MODERNIZACIJA GOTSKOG HORORA U DELU EDGARA A. POA.

Gotski motivi u delu E. A. Poa (Edgar Allan Poe) imaju istaknutu ulogu i nalaze se u gotovo svim njegovim značajnim pričama. Teško je pronaći izbor najboljih njegovih priča, a da u njemu ne preovlađuju one sa gotskim motivima. Zbog estetskih dometa ostvarenih njihovom upotrebom i zbog uticaja na razvoj fantastične i gotske književnosti, Poovo je ime nezaobilazno u bilo kojoj studiji gotske proze.

Razvoj narativnih konvencija, ali i idejnih aspekata horora, otpočeo je ubrzano da se odvija sredinom XIX veka, nakon što su bili uobličeni u romanima visokog gotika. Ovaj proces je iz sfere romana prešao na polje kratke priče, delom zbog kulturoloških aspekata (omasovljenje književnih časopisa koji su objavljivali kraće forme), a delom zbog uticaja autora među kojima se posebno ističe Edgar Alan Po. Po je bitno uticao na razvoj specifičnog ''američkog gotika'', ali i na pojedinačne autore poput Embrouza Birsa (Ambrose Bierce) i Hauarda Lavkrafta (Howard Phillips Lovecraft). U Evropi, a pre svega Engleskoj XIX veka, cvetala je ''priča o duhovima'' (eng. ghost story) kao prepoznatljiv pod-žanr horora koji je takođe imao određenu ulogu u razvoju žanra.

Delo E. A. Poa predstavlja najveći dotadašnji pojedinačni doprinos hororu, kako u užem (žanrovskom) tako i širem (umetničkom) smislu. Ovo je tim značajnije ako se ima u vidu da su kvaliteti koje je Po doneo žanru sadržani u, kvantitativno gledano, manjem delu njegovog opusa. (Od sedamdeset kratkih priča koliko je Po napisao, tek dvadeset i jedna obrađuje gotske motive, široko shvaćene, tako da obuhvataju i 'morbidnu' psihologiju i motive kasnije preuzete u naučnoj fantastici). Doprinos ostvaren kroz tih dvadesetak kratkih priča ogleda se dvojako: na tematsko-idejnom, i na formalnom planu. Ali, pre svega, u njegovom delu nalazimo treći veliki korak u razvoju horora kao žanra: korak koji je, kao i prethodna dva, blisko povezan sa tretmanom čudesnog.

U ranom gotiku (približno, 1764 - 1800) fantastični motivi koriste se bojažljivo, oprezno, u pokušaju kompromisa sa racionalističkim težnjama, i zahtevima romanse kao književne vrste, pa su tamo prisutni polovično: upotrebljeni radi efekta (kratkotrajna strava, kao 'začin'), samo da bi na kraju bili raspršeni racionalnim objašnjenjem koje ih razotkriva kao trik i prevaru. Tu se po prvi put na nivou žanra javlja dihotomija realno – fantastično. U njoj realno (konvencionalno, zdravorazumsko, ovozemaljsko) odnosi jasnu prevagu nad fantastičnim, koje je svedeno na privid i jalovu fantazmu, bez trajnijeg i dubljeg dejstva na svet u kome se javlja. Dakle, rani gotik priziva fantastično radi kratkotrajnog efekta, samo da bi ga potom negirao i još jače potvrdio svakodnevni, ''realni'' svet.

U ''visokom gotiku'' fantastični motivi se koriste otvoreno i nedvosmisleno: oživeli mrtvaci, vampiri, sablasti, pa i sam đavo, aktivni su učesnici dešavanja u kojima snažan upliv iracionalnih sila najčešće odnosi prevagu. Povratak u svet kojim rukovodi ''zdrav razum'' je u najmanju ruku diskutabilan, ako ne i nemoguć. U delima ''visokog gotika'' oba elementa dihotomije imaju podjednaku snagu: fantastično je dovoljno snažno da prodre u realni svet, delotvorno je u njemu i proizvodi trajne posledice. Može se čak reći da natprirodno u ovim delima odnosi prevagu nad realnim, budući da se pokazuje kao nesvodivo na njegova merila (u toj meri da čak i uništava one koji to pokušaju). Prema tome, ''visoki gotik'', kao druga faza u razvoju gotika, koristi fantastiku da bi dopunio i proširio dotadašnji koncept realnog. Evolucija fantastičnog od ranog do ''visokog gotika'' je jasna: moć fantastičnog sve više jača i otrže se kontroli dogovorene stvarnosti. Umerenost, uravnoteženost, dobar ukus, zdrav razum, logika, i drugi ideali osamnaestog veka bivaju, već u prvim decenijama devetnaestog veka, sve ubedljivije poraženi onim što su tako dugo i uporno pokušavali da poreknu i suzbiju.

Treći veliki iskorak u tretmanu fantastike u okviru horora, koji je doneo Edgar A. Po, sastoji se u logičnom napretku u odnosu na prethodna dva: u njegovim horor pričama fantastično je toliko poraslo i ojačalo da bukvalno guta svaku prepoznatljivu realnost. Ovaj napredak nije samo kvantitativan, kako na prvi pogled može izgledati. On donosi bitnu kvalitativnu promenu: kada je drugi član dihotomije (realnost) ''nestao'', onda i onaj prvi (fantastika) gubi svoju prvobitnu ulogu i značenje koje je crpeo upravo iz suprotnosti sa onim drugim. Međutim, realnost kod Poa nije uništena u smislu potpune anihilacije i neprikosnovene vladavine fantastičnog koje jedino preostaje potom. Jer, nakon što je fantastično toliko ojačalo da je ''progutalo'' realnost kakvu većina priznaje, ono rekonstruiše jednu novu realnost, samo prividno istovetnu ili barem blisku pređašnjoj. Sve Poove horor priče zbivaju se u toj novoj, rekonstruisanoj realnosti – projektovanoj iz perspektive fantastičnog i iracionalnog. Dihotomija više ne postoji u smislu dva jasno razlučena i međusobno suprotstavljena elementa kakvu nalazimo u ''visokom gotiku'', već je bliža onoj koju nalazimo kod ranog gotika, ali sa potpuno promenjenim predznakom: jer, kod Poa je fantastično to koje je neprikosnoveno, dok se logika i zdrav razum pokazuju kao varke i obmane bez ozbiljnije moći da utiču na prirodu sveta u kome se javljaju.

Ovaj kopernikanski preokret izveden je krajnje jednostavnom metodom: uvođenjem nepouzdanog naratora. Po ne veruje ''sveznajućem naratoru'' dotadašnjih gotskih romana, i u svojim horor pričama dvosmislenost i nesigurnost u pogledu interpretacije fantastičnih zbivanja proizvodi upravo time što čitaocu odbija da pruži distancu koji pripovedanje u trećem licu donosi. (Ovo ne treba shvatiti u smislu da je Po prvi u okviru gotika upotrebio naratora u prvom licu, jer postoji nekoliko značajnih ranijih primera ovakve naracije, od kojih je najpoznatiji i umetnički najvredniji onaj u Frankenštajnu Meri Šeli (gde, zapravo, imamo polifonu strukturu sa nekoliko naratora). Međutim, Po je bio prvi koji je narativnu strategiju nepouzdanog naratora samosvesno i dosledno upotrebio na ovakav način i u ovakvu svrhu.) Poov narator je istovremeno onaj koji ''trpi radnju'' i onaj koji je na neki način stvara. O tome govori Klark Grifit (Clark Griffith) u svom eseju o Pou, kada kaže:

Ako užas treba da bude proizvod unutarnjih misaonih tvorevina, onda više nije nužno posmatrati njegovog naratora kao 'običnog čoveka' koga spopadaju i nadvladavaju ogavne okolnosti. Umesto toga, o njemu možemo isto tako misliti kao o Kreativnom Čoveku, a o samim okolnostima kao o produktima njegove užasne kreativnosti. Barem u smislu potencijala, mesto onoga što užasava [eng. the locus of the terrifying] izmestilo se sa prizora na onoga ko posmatra.

(Clark Griffith, 'Poe and the Gothic', in: Michael Stuprich (ed.), Horror: The Greenhaven Press Companion to Literary Movements and Genres, Greenhaven Press Inc., San Diego, 2001, p. 102)

Kod Poa, kako i Grifit pokazuje, fantastično (ili privid fantastičnog?) se koristi da bi miniralo sam koncept realnosti, odnosno dihotomiju između stvarnog i fantastičnog. Stvarnost je kod njega konstrukt i krajnji kreativni čin uma u kome sve nastaje i koji sve što postoji projektuje iz sebe. Zato se može reći da je užas (horor) koji Po opisuje – užas solipsizma, izražen kroz poziciju čoveka koji je ostao sam u svetu bez krajnjih, apsolutnih vrednosti, u svetu bez boga. Sa ovim u vezi je i odnos prema religioznosti u dotadašnjem gotiku: rani gotik u suštini prihvata osnovne hrišćanske vrednosti i promoviše hrišćansku vrlinu, a eventualna kritičnost prema njima usmerena je uglavnom na lokalne pojavne oblike (katoličanstvo), a ne na preispitivanje civilizacije bazirane na tim vrednostima. Rani gotski romani završavaju se afirmacijom statusa quo. Pozni gotik, iako često blasfemičan u pojedinim svojim elementima, u suštini prihvata hrišćanstvo, ali teži da ga dopuni i popravi, odnosno humanizuje i približi realnosti. Većina dela ''visokog gotika'' i dalje potvrđuje dihotomiju greh-vrlina onako kako je religija poima, prikazujući načas stvari iz perspektive ''grešnog'' glavnog junaka, faustovskog prestupnika i buntovnika. Za njega je, ipak, rezervisana kazna zbog ''drskosti'' da zadire u nadležnost boga.

Kod Poa, boga jednostavno - nema. Hrišćanstvo nije zastupljeno na pojavnoj ravni, na nivou zapleta i ikonografije, jer u njegovom opusu ne nalazimo crkve, samostane, zabludele sveštenike i opatice, niti druge slične motive. Što je još važnije, kod njega nema ni traga hrišćanske bogobojažljivosti, ili bilo kakvog oblika religioznosti zastupljenog na nivou idejnosti njegovih dela. U tome je on usamljen u svom vremenu, pa i mnogo kasnije, kao jedan od retkih autora koji su se u tolikoj meri oslobodili robovanja konceptima vrednosti svog kulturnog okruženja da oni nisu čak ni implicitno prisutni u njegovim delima...

(Ostatak eseja možete pročitati u mojoj knjizi STUDIJA STRAVE)

STUDIJA STRAVE: AUDIO-VIDEO PROMOCIJA

promocija je prošla vrlo dobro.

u načelu, ako je manje od 10 posetilaca, to je slabo.

10-20 je OK, 20-30 je vrlo dobro, a sve preko 30 je odlično, izvanredno, fascinantno i neverovatno.

u petak 13. na priču o STUDIJI STRAVE došlo je oko 25 posetilaca.

I TO NE BILO KAKVIH: u publici su bili neki ugledni i štivani stanovnici niša, npr. književnici goran stanković i bata stanojević, direktori poput srđana savića, saradnici slavnih blogova poput šoza hirona, itd.

znači, ono što je možda falilo u smislu rulje, nadoknađeno je kvalitetom slušalaca.

tim pre su i govornici bili inspirisani da daju svoj maximum, pa je i tribina potrajala ciglih 90 minuta, iako je dabić u principu ljubitelj bržih radova, do 45 minuta. i to uprkos činjenici da se s. vladušić veoma žurio zbog važnih obaveza kod kuće.

govornici su, dakle, bili nadahnuti i za ozbiljnost i za zezanje, dobacivanje i šegu, tako da je atmosfera bila solidan spoj opuštenosti i ozbiljnosti, i rekao bih da je i publici to tako najbolje godilo.

uostalom, evo audio fajla cele te večeri, pa oslušnite i ocenite sami – pošto smo malkice kasnili (akademskih 15 minuta!), nisam uhvatio prvih par rečenica uvoda voditelja promocije, dejana dabića, zato se izvinjavam svima što priča kreće usred rečenice, ali brzo ćete pohvatati sve.

dakle, učesnici su d. dabić (voditelj), d. ognjanović (autor knjige), m. stojanović (izdavač) i s. vladušić (knj. kritičar). evo, pa slušajte i uživajte!

http://rapidshare.com/files/199262553/STUDIJA_STRAVE__Promocija__Nish__petak_13._feb._2009..rar

inače, ova promocija je najavljena gostovanjem autora u četvrtak 12.02. na NTV (vidi sliku).

u petak 13. na TV Zona se predveče takođe govorilo o ovome, a u subotu popodne se u emisiji Kafenisanje na TV Kopernikus govorilo ne samo o STUDIJI STRAVE, nego i o drugim recentnim knjigama autora (NOVI KADROVI i NEKRONOMIKON).

ovo poslednje pomenuto gostovanje možete skinuti i pogledati kao video (.avi) fajl.

http://rapidshare.com/files/199263714/Dejan_Ognjanovic_na_TV_Kopernikus__sub._14.02.2009..rar

inače, baš na petak 13. na Popboksu je izašao prikaz STUDIJE STRAVE:

http://popboks.com/tekst.php?ID=7121

STUDIJA STRAVE – Dejan Ognjanović

Apostol užasa

Studija strave, novi naslov u teorijskom opusu Dejana Ognjanovića, zbirka je eseja koja predstavlja još jednu ozbiljnu studiju o hororu u književnosti i na filmu koja kritički promatra ovaj često omalovažavani žanr

Filip Rogović

Dejan Ognjanović iskreno voli horor. Iskrenost i veličina njegove ljubavi ogleda se u tome što nije beskrupulozni hvalilac svih horor filmova, knjiga ili stripova već (hororično) oštar kritičar svega što u taj zabran spada. Kritičkim promišljanjem i procenjivanjem, koje neupućenima i neposvećenima izgleda kao cepidlačenje, Ognjanović izdvaja, veliča i propagira sve što je vredno u hororu, i na taj način se trudi da pribavi društveno (akademsko) priznanje omraženom žanru.

Studija strave zaokružuje njegovo dosadašnje proučavanje horora jer sadrži tekstove koji su nastajali u rasponu od čak 13 godina i koji su objavljivani na najrazličitijim mestima. Prva polovina knjige uspeva da bude vrlo kompaktna celina jer daje uvid u put koji je horor književnost prešla od gotskog romana do Hauarda Filipa Lavkrafta.

Esejima Horor i njegova estetička namera i Horor, imenovanje neiskazivog Ognjanović počinje od temelja, kako i treba, objašnjavajući najpre šta podrazumeva pod pojmom horora, šta horor čini žanrom i koji su mu osnovni motivi. Narednih pet tekstova ukazuju na razdoblje od gotskih romana, preko proze Edgara Alana Poa i Embrouza Birsa, do 20. veka i Lavkrafta, kao i njegovog uticaja na dalji razvoj žanra.

Preostali eseji nisu strogo tematski povezani a pretežno se bave kinematografijom. Po kvalitetu se izdvajaju Ves Krejven i postmoderni horor, Japanske priče o duhovima i Mračni Eros u delima Đorđa Kadijevića.

Kao najznačajniji esej, izdvojio bih Lavkraft – izvan ovog univerzuma jer govori o jednom od autora kojima je Ognjanović najstudioznije pristupio. O tome najbolje svedoči nedavno objavljeni Nekronomikon, zbirka Lavkraftovih priča, koju je Ognjanović priredio, napisao predgovor i pogovor, preveo deo priča i napisao kratak prikaz svake od njih. Deleći žanr na kognitivni i laki horor, Ognjanović smatra da je Lavkraft jedan od najznačajnijih i najboljih primera kognitivnog.

Kao i u njegovim ranijim knjigama, i ovde postoji mala doza navijačkog tona, tj. davanja prednosti kognitivnom hororu i omalovažavanja lakog. Razlog za ovo je antropocentričnost lakog horora, koja se može videti kod autora kao što je Stiven King. Ipak, jasno je da autor prednost daje kognitivnom hororu zbog ličnih afiniteta a ne zato što je horor proza bolja ukoliko nije antropocentrična.

Ovo se svakako može oprostiti iz dva razloga. Prvi je prosta činjenica da upravo zahvaljujući ovako naduhnutom i navijačkom tonu Studija strave (a i prethodne Ognjanovićeve knjige) nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Daleko je uzbudljivije čitati teoretske radove u kojima autor izriče jasan stav (makar sa njim i ne bili saglasni!), nego stoprocentno objektivne, ali beživotne naučne spise.

Drugi razlog je dragocenost ovakvog štiva, kakvo ranije gotovo da i nismo imali u Srbiji. Ognjanović osuđuje kratkovidost i neupućenost zahvaljujući kojoj se horor osuđuje kao infantilan, neozbiljan i manje vredan žanr. Taj prekor, koji je utemeljen u velikom znanju i vrednom radu autora, provejavao je i kroz studiju o srpskom horor filmu U brdima, horori, i knjigu o prikazima Satane u filmskoj umetnosti – Faustovski ekran.

Visok stepen posvećenosti koji Ognjanović pokazuje pri izučavanju i pisanju o tamnoj strani postojanja predstavlja svetao primer za svakoga ko želi da se bavi bilo kakvim stvaralaštvom. Jednostavnije rečeno, za svakoga ko pokušava nešto da voli. Nailazeći na precizne, kompetentne i tečne Ognjanovićeve radove, čitalac dolazi u iskušenje da zapeva: „Živela, živela ljubav, pevajmo sada u glas!“

najzad, evo kako su niške NARODNE NOVINE izvestile o promociji u svom izdanju od utorka, 17.02.2009.

(klikni na sliku da vidiš u punoj veličini)

OTTO, or Up With the Dead People (2008)

***(*)

4-

 

brus la brus, veteran levičarskih mock-angažovanih (?) gay-soft/hard porno art filmova (sic!) poduhvatio se zombija – i napravio svoj najkoherentniji, najzabavniji, najduhovitiji, najpametniji i all-in-all najkomunikativniji film.naravno, pod uslovom da vam povremeni prizori muške ljubavi nisu nepremostiva prepreka.

i da niste toliko učmali u buržoasku samodovoljnu estetiku banalnog da bi vas šokirao jedan tako logičan i normalan prizor (za zombi film!) u kome jebač svog mrtvog-pa-oživelog ljubavnika trpa u krvavu rupu na stomaku.

suština poente ovog filma je u zombiju kao metafori za umrtvljenu ljudskost jednog mladog čoveka, autsajdera, neuklopljenog, izgubljenog, koji luta besciljnim svetom na ivici apokalipse u kome je sve moguće. osim ljubavi.

ako ovo zvuči kao nadrkano opšte mesto, smesta naglašavam da je ono u filmu ilustrovano obiljem duhovitih scena, od kojih je možda najrečitija sledeća: oto odlazi u stan jednog momka koga upoznaje na ulici; oni se skidaju u krevetu; zatamnjenje; idući kadar, oto ustaje sa kreveta na kome leži golo i potpuno okrvavljeno telo ljubavnika, a zidovi sobe su skroz umazani krvlju; oto ga okreće na leđa, i vidimo njegova istrešena creva; oto krivi glavu i pucketa vratom; tada, ovaj 'leš' na krevetu progovori: 'hej, to je bilo ludo. super, čoveče. ajde da se nađemo još neki put?' oto se smeška.

na stranu teme i ideje, ovo je film koji nudi brojne priceless vizuelne i audio momente vredne pažnje: soundtrack mestimično zvuči kao da ga je COIL radio, što je uvek plus – i pored ostalog, sadrži nadahnuti detalj koji nikada do sada nisam zapazio u zombi filmovima: zbrzani mix i 'salatu od reči i zvukova' kao audio-korelat mrtvog mozga koji je zapravo prilično efektan u prenošenju percepcije jednog zombija. OTTO nas prilično ubedljivo stavlja u cipele jednog zombija – daleko uspešnije i zanimljivije od sličnog pokušaja u nesnosno pretencioznom a dosadnom filmu I, ZOMBIE i nj. nastavku DEAD CREATURES.

naime, radikalni preokret koji OTTO donosi nije čak ni u tom gay momentu - i ovo bi bio jedan užasno prozaičan film da je njegova inovacija samo u tome da hetero odnose među likovima zameni gay odnosima (or lack thereof).

ne, deco, stvar je mnogo dublja: za razliku od svih meni znanih zombi filmova, u kojima se apokalipsa prikazuje kao nešto strašno, u kojima je slom ove usrane civilizacije nešto negativno i žalosno, gde su živi=pozitivci, a zombiji su bad guys – OTTO ima dirljivo nihilističku vizuru koja priželjkuje krah ovog gnusnog sveta, pri čemu se 'normalni' i živi likovi prikazuju kao negativci (uostalom, oni su stvorili, ili bar produžili trajanje ovog užasa; dakle saučesnici su u zločinu, ako već ne i sami zločinci), a zombi je ne samo glavni lik nego i jedini prikazan sa simpatijama.

umesto još jedne priče o grupici normalnih živih likova zatarabljenih iza nekih vrata dok spolja nadiru zli gadni mrtvaci, ovo je film o jednom manje-više mortifikovanom liku koji luta kroz 'mrtvi' svet normalnih u kome ne nalazi svoje mesto.

naravno, ne očekujte savršen blend svega ovoga, ne očekujte koherenciiju (uostalom, i ona je možda tek ideološki konstrukt ovog 'racionalnog' sveta), ne očekujte ne znam kakvo prosvetljenje: u suštini ja ovaj film vidim kao ekvivalent nečijeg igranja na sopstvenom grobu i na grobu ovog sveta koji još nije sasvim shvatio ni prihvatio da je mrtav iako je svoje karte odavno proigrao.

od ličnih naklonosti i smisla za (h)umor zavisiće koliko će to nekome biti ili ne biti zabavno. ali za mene već sama explicitna prisutnost biti ili ne biti pitanja ovaj film izdiže iznad mora prozaičnih zombi-reciklaža koje zakrčuju recentnu zombi-ponudu u zombi-hororu i koje služe ubijanju vremena zombi-fanova; OTTO je film sa STAVOM, i to smelim i originalnim, a to što je taj stav iznesen sa mnogo duha svakako je veliki plus.

moja koherentnija i ozbiljnija kritika ovog filma objavljena je na Popboksu, pa evo i nje ovde:

OTTO, or Up With the Dead People - Bruce La Bruce

ŽIVELI MRTVI!

Evo najzad daha prave svežine u mrtvosanom pod-žanru zombi filma gde gladna publika prečesto i najmanju varijaciju na stereotipe izlizanog pod-žanra uzdiže kao mini-revoluciju, iako se najčešće radi o minornim drhtajima mrtvog nerva

Dejan Ognjanović

ocena: 7/10

Originalni naslov: Otto, or Up With the Dead People
Scenario: Bruce La Bruce

Uloge: Jey Crisfar, Katharina Klewinghaus, Susanne Sachße, Marcel Schlutt

Žanr: Gay-soft porno art zombi horor komedija
Trajanje: 95 min
Proizvodnja: Nemačka/Kanada, 2008

A sada – nešto sasvim drukčije!  

Bruce La Bruce, veteran levičarskih mock-angažovanih filmova sa dražesnim naslovima poput Give Piece of Ass a Chance (2007), poduhvatio se motiva zombija – i napravio svoj najkoherentniji, najduhovitiji, najpametniji i najkomunikativniji film. To pod uslovom da vam povremeni prizori eksplicitne muške ljubavi nisu nepremostiva prepreka za "komunikaciju" s ovim filmom. I da niste toliko učmali u buržoaskoj estetici da bi vas šokirao tako logičan i normalan prizor (za zombi film!) u kome ljubavnik svog mrtvog-pa-oživelog partnera "voli" kroz krvavu rupu na stomaku.

Ako ste u stanju da prevaziđete gadljivost prema pomenutim stvarima, i još imate žicu za kemp humor, parodiju i artističko ludiranje, onda Otto nudi najviše originalne, sumanute zabave koju je ijedan zombi film pružio još od Shaun Of The Dead.

Ipak, upozorenje: čak i bez gay momenta (koji nije preteran), postoje bar još dva moguća problema u recepciji ovog filma.

1) Ovo uopšte nije horor, pa oni koji očekuju puku gay varijaciju na ustaljene (hetero) zombi situacije mogu biti razočarani.

2) Struktura filma je 'iscepkana', epizodična, po uzoru na, recimo, rane filmove Johna Watersa (sa često apsurdnim i iracionalnim razvojem situacija) što naviklima na uobičajeno žanrovsko pripovedanje može biti veći problem od tih nekoliko sekundi gay sexa.

"Zaplet" se sastoji u sledećem: Otto je mladić koji ustaje iz groba, odlazi u grad, cunja po klubovima, sreće neke likove, ima prilično bez-strasne odnose sa njima (sa krvavim ishodima), a onda naiđe na rediteljku-lezbijku Medeu Yarn koja veruje da je njegov zombi izgled samo emo-šminka a ukočeno ponašanje - prebukvalno shvaćena metoda Stanislavskog. Ona ga angažuje za svoj artistički politički epik u kome kritikuje današnji svet, njegovu obezljuđenost, samo-destruktivnost, proizvodnju đubreta i sranja u bukvalnom i metaforičkom smislu.

Zombi je ovde očita metafora za umrtvljenu ljudskost jednog mladog čoveka, autsajdera, neuklopljenog, izgubljenog, koji luta svetom na ivici apokalipse u kome je sve moguće. Osim ljubavi. Otto je film sa stavom, i to smelim i originalnim, a iznosi ga sa mnogo duha.

Mnoge od duhovitih scena vezane su za pretenciozni (crno-beli) film u filmu, u kome se pompeznim glasom i još pompeznijim manirizmima iskazuju stvari koje, zapravo, nisu neistinite, a prošarane su gnušanjem prema ovom svetu, u stilu: "Ah, volim miris groblja popodne. Podseća me na istrebljenje." Reklo bi se da La Bruce to polu-parodično intonira iz rezignacije pred besmislom ozbiljnog angažmana, tj. zaludnosti pokušaja da se evidentno zatrovani svet reanimira i ozdravi. Bruce je razočarani idealista, dakle cinik, koji je ozbiljan dok se šali, jer jedino kao šalu može da plasira ideale u svetu koji je i sâm pretvoren u vrlo crnu šalu na račun svih nas.

Otto nas ubedljivo stavlja u cipele jednog zombija. Za razliku od hetero-zombi filmova, u kojima se apokalipsa ove civilizacije prikazuje kao nešto strašno, gde su živi pozitivci, a zombiji su zlikovci – Otto ima dirljivo nihilističku vizuru koja priželjkuje krah ovog gnusnog sveta: "normalni" i živi likovi su negativci, a zombi je tek manje-više mortifikovani lik koji luta kroz "mrtvi" svet normalnih gde ne nalazi svoje mesto. 

Otto nudi najparadoksalnije spojeve emocija, i uspeva da bude i smešan, i melanholičan, i intelektualan, i vulgaran, i zloslutan, i gnusan, i erotičan, i elegičan, i patetičan, i anti-patetičan. Ovaj film vidim kao ekvivalent nečijeg igranja na sopstvenom grobu: dance macabre na grobu sveta koji još nije sasvim shvatio da je mrtav. Dakle: zabava za celu porodicu!

L'ARCANO INCANTATORE

****

4+

Drugde na ovom blogu imate priču o mom prvom susretu s avatijem, i kako je sticajem okolnosti njegov u to vreme najnoviji horor bio ujedno i prvi koji sam odgledao (http://cultofghoul.blogspot.com/2009/02/pupi-avati-i-ja.html) – o istom trošku, ostao je i jedini njegov koji sam gledo u bioskopu (jednu njegovu dramu gledo sam na video bimu u italo centru u san francisku, al to se ne računa).

dakle, ARCANO.

nedavno sam ga reprizirao, sa tek-procurelog DVD rip divxa, i moram reći da je sva magija ostala sačuvana – zapravo, posle dugih godina kada sam imao jedino osrednje i slabe kopije da me podsećaju na to prvo pravo gledanje, ova sa DVDa ripovana verzija oživela je u punoj slavi avatijevu gotsku magiju.

u čemu je tajna efekta ovog filma (inače, po meni, najboljeg avatijevog horora)?

recimo, to što avati ume da kreira ubedljiv ambijent za stravu. ima, matori mračnjak, oko za zlokobnu zgradurinu, za adekvatno svetlo, za pravi ugao da to uslika. pored toga, ume da te uvede u film baš kao veliki e. a. po na takav način da smesta zaboravljaš svet iz koga si došao jer avati te grabi u svoj sopstveni.

setimo se samo genijalno-morbidnog početka KUĆE NASMEJANIH PROZORA, sa onim sepia-torzom u koji se u krupnim planovima zabada kuhinjski nož dok jezivi šapat filozofira o bolu i patnji: smesta kreće sugestija katoličkog SM-a i skrivene perverzije koja će, na kraju, explodirati kroz 2-3 nekrofilno-kros-dresing twista.

setimo se, takođe, in medias res početka ZEDERA, gde nije baš najjasnije ko su ti ljudi i šta to tačno rade, al ono što je odmah jasno jeste da je ovo neka gadna kuća u kojoj se rade gadne stvari i gde nečiste sile neometano šetaju.

isto tako avati počinje moćno sugestivnom najavom i svoj ARCANO… - sveštenici silaze u katakombe manastira gde se čuvaju bolesnici i ludaci, i razgovaraju o nekom nesrećniku, grešniku, demonskoj osobi gnusno kažnjenoj za svoje grehe, koju u tamnici zatiču u najcrnjem mraku. iz tog mraka kreće ispovest koja čini ostatak filma, a njen početak je takođe bez mnogo lepršavih i nepotrebnih veselosti – smesta se kreće sa nezaboravnom posetom ultra-jezivoj gotskoj kućerini u kojoj nevidljiva jeziva osoba skrivena iza panoa angažuje bludnog monaha da postane pisar u službi 'kontroverznog' učenjaka koga priprosti svet čak optužuje za crnu magiju i sl. gluposti. (inače, sjajan je 'detalj', u kome počiva suština avatijevog postupka, to što gl. junak nije tek puki everyman: iako je on dovoljno simpatičan za identifikaciju, ipak je u pitanju 'grešnik', popče koje je oplodilo i na abortus navelo neku nesrećnu djevu; dakle, extremniji slučaj nego čak i junaci gogoljevog – i kadijinog- VIJA, tj SVETOG MESTA; šta se time hoće reći? pa, da kod avatija, niko nije sasvim čist.)

avati ima vanredno suptilnu sposobnost da stravu najavljuje gradacijom zlokobnih detalja: recimo, na putu ka svom novom poslodavcu, mladić u kočiji putuje sa jezivoizgledajućom, smrknutom curicom koja je bila u groznici i čak, na ivici smrti, možda i preko nje, ali su je čudom povratili. u jednom trenutku privatnosti, ona mu prenosi poruku njegove mrtve majke, s one strane, i za zaštitu mu oko ogrebotine – đavoljeg belega kojim je potpisao ugovor za svoje novo radno mesto – nacrta magijski znak. sjajna fora, tim jača što avati ima još jedan veliki dar – izvanredan kast! on ume da pronađe LICA koja će oživeti to što treba. ta devojčica je baš baš spooky!

još jedan sjajan detalj – momak na radno mesto putuje zajedno sa mrtvačkim kovčegom namenjenim za njegovog prethodnika! crni humor? jeza? danse macabre? foreshadowing?

a kada stigne gde treba – avati ispoljava još jedan svoj veliki dar – autentičnost. njega ne zanimaju kartonske kulise 'ukletih zamaka' po kojima su bazale njegove starije kolege tokom 60ih, pa čak i siroti mario bava. avati sva 3 svoja ključna horora zasniva u velikoj meri upravo na autentičnim lokacijama: ko će zaboraviti ono sumorno seoce iz KUĆE… ili onu nedovršenu zgradurinu iz ZEDERA? ARCANO je većim delom smešten u autentično izgledajućoj, pravoj srednjevekovnoj kuli od kamena: ništa barokno ili gotsko, ništa fensi bogato – 'obična' povučena zgradurina u kakvoj bi se realno mogao očekivati neki povučenjak sumnjivih sklonosti duboko u šumi. (pretpostavljam da su enterijeri rađeni u studiju: ali čak i oni su dizajnirani krajnje originalno i autentično-izgledajuće: memla starine i prašina starostavnih knjiga osećaju se u vazduhu!)

a tu tek počinju užasi.

nema potrebe da dalje opisujem film: to uživanje duguju sebi oni koji ga do sada nisu otkrili. takvu atmosferu guste, zlokobne pretnje i paranoje koja sve upornije poprima natprirodne elemente malo je majstora u čitavoj istoriji horora uspelo da stvori sa takvom složenošću i ubedljivošću, i da održi tokom dužeg vremena, a nekmoli celog celcatog filma! kjubrik mi pada na pamet kao jedan od retkih. zaista je malo filmova koji su uspeli da mračna senka u njima pada tokom čitavog filma, nerazvodnjena budalastim romansama, komičnim peripetijama, prozaičnim krimi-akciono-trilerskim tupljavinama i sl.

ovo je svet u kome vlada onostrano: u kome se komunicira sa mrtvima: u kome mrtvi nisu zaista mrtvi: u kome su ovozemaljske perverzije samo prvi stepenici na putu ka mnogo gadnijim grehovima.

i po ovome, kao i po toliko toga drugog, ARCANO je vrlo blizak kadijinim hororima – i ne samo hororima, nego i 'mračnim' dramama kao što su ZAKLETVA ili DAROVI ROĐAKE MARIJE pa i ČUDO, u kojima autentičnost ambijenta nalazi savršenu paralelu u autentičnosti psihologije junaka koji tu obitavaju. i kadiaj i avati umeju da te izmeste i prostorno i vremenski i da te stave u jednu vanvremenu, vanprostornu, a opet prepoznatljivu, arhetipsku tačku – onu u kojoj se susrećemo u snovima.

avatijeva šuma je zaista šuma, a noć je zaista noć; to nisu veštačko šiblje u studiju niti day-for-night shooting. on uspeva da oživi arhetipske situacije i strahove iz najgorih košmara – odnosno, iz najboljih klasičnih horor priča. zaista, na prste obe ruke jedva bi se nabrojali svi oni koji su 100% uspeli da na film prenesu magiju dobro ispričane književne ghost story. avati je to uspeo čak 3 puta, a najuspešnije baš u ARCANO. kao i kadija, avati je veliki stručnjak za umetnost, istoriju i srednji vek, i njegovo poznavanje narodnih verovanja i običaja, a rekao bih i ezoterije, uspevaju da deluju – autentično, živo, upečatljivo i zlokobno.

hari kumel, nadrkani reditelj DAUGHTERS OF DARKNESS i MALPERTUIS, kazao je: 'komedija se mora raditi skroz ozbiljno, a horor film – skroz realistično.' ovu veliku mudrost malo njih je do kraja shvatilo, i primenilo. avati je jedan od njih. on ume da stvori svet strave i užasa, svet oživelih košmara u kome ništa nije onako kako izgleda i u kome su protagonisti samo lutke u rukama nevidljivih i nepojmljivih papet-mastera.

zbog toga mu se može, u velikoj meri, oprostiti što je u ranija 2 horora imao i neke izluđujuće rupe u zapletu – naročito u ZEDERU koji je rađen za TV i do danas mi nije jasno da li je ovo što mi znamo kao film zapravo montirano iz mnogo opširnijeg materijala TV serije ili barem filma iz 2-3 dela, jer jak je utisak da tu mnogo toga bitnog fali. u svakom slučaju, ARCANO je njegov najzaokruženiji horor, sa sasvim zadovoljavajućim krajem, a to što su neka pitanja ostala otvorena deo je efekta košmara, a ne dramaturške nedoslednosti, kao u ranijim filmovima.

tražite horor koji će vas naježiti? uplašiti? trgnuti? prestraviti? naterati da drhtite u mraku i sanjate košmare?

L'ARCANO INCANTATORE je pravi film za to!