WERNER HERZOG

kratki vodič kroz opus jednog od najvećih živih (a i šire) svetskih reditelja, unikatnog po tome što je ostavio skoro podjednak broj fascinantnih igranih kao i dokumentarnih filmova.

naslove sam poređao po svojoj ličnoj preferenciji i propratio ih ocenama i kratkim komentarima.

IGRANI:

1- EVEN DWARFS STARTED SMALL

****(*) (5-)

najcrnja od svih crnih komedija – u kojoj je smeh na račun čoveka.

maltene svaka scena je memorabilni set-piece koji se urezuje u mozak, pokoricu, i dublje od toga – sve do reptilskog mozga.

živi košmar, egzistencijalno-metafizičko crnilo izbija kako iz spaljenog, apokaliptičkog ambijenta tako i iz spaljenih, opustošenih, opatuljačenih duša.

zlo živine, lepota insekata, jeza patuljaka, preteća tišina pustinje i neba…

2- AGUIRRE: THE WRATH OF GOD

****(*) (5-)

romantičari, evo vam vaše 'mame prirode' u svom njenom zlom, neljudskom, indiferentnom sjaju: džungla kao metafora sveta, i ljudske duše.

mrak, mrak, mrak.

čovek, čovekoliki majmun, majmun. nema granice ni viznog režima.

fascinantna uništiteljska lepota sila koje nas prevazilaze.

a tu je i društveni angažman i satira o moći i vlasti za one suviše ograničene da primete metafiziku.

3- NOSFERATU: PHANTOM DER NACHT... NOSFERATU THE VAMPYRE

**** (4+)

veličina ovog filma ogleda se u tome što se drznuo na ultimativni bezobrazluk – da bude rimejk najvećeg horor filma ikada (i jednog od 10ak najvećih filmova, nevezano za žanr, svih vremena), i da iz tog sumanutog poduhvata izađe ne samo živ i zdrav, nego čak sa jednim respektabilnim, na svoj sopstveni način fascinantnim rezultatom.

elegična, melanholična poema o prolaznosti i smrti, i inteligentno ogledalo okrenuto ka mraku nemačke duše, od romantičara pa do nacista…

4- EVERY MAN FOR HIMSELF AND GOD AGAINST ALL ... THE ENIGMA OF KASPAR HAUSER

**** (4)

kako ne voleti film sa verovatno najboljim naslovom ikada?

ultimativnog hercogovskog autsajdera, začudo, ne igra kinski, no naturščik.

oda (i parastos) individualnosti, slobodi, ludilu…

5- COBRA VERDE

*** (3)

kinski ulazi u srce tame, ali bez kurca. on, zapravo, počinje kao marlou a završava kao kurc. i još gore, i neslavnije.

uzaludnost ljudskih napora, naspram džungle i afričkog crnila ljudske duše.

6- FITZCARRALDO

*** (3)

za moj ukus preoptimistička, previše vedra, previše normalna poema o zaluđeniku koji, prosto, nije dovoljno zanimljiv kao oni u gornjim, boljim filmovima.

ipak, kontrast opere i džungle je zaista veličanstvena metafora, kao i scena prebacivanja broda preko brda.

'ako me realnost demantuje, utoliko gore po realnost' – kaže, između redova, fickaraldo. retko vedar film u h. opusu.

7- HEART OF GLASS

*** (3-)

neverovatno hipnotička, nezemaljska, vanvremena atmosfera…

8- RESCUE DAWN

**(*) (3-)

najnormalniji, najkonvencionalniji herzogov film ipak, ako apstrahujemo ko ga potpisuje, nudi sasvim dovoljno uzbuđenja za jedno solidno, mada ne naročito memorabilno filmsko uživanje.

9- WOYZECK

**(*) (2+)

uninvolving 'tragedija' koju bukvalno na plećima nosi k. kinski u, otherwise, previše suvom i sterilnom i ružnom filmu.

10- STROSZEK

**(*) (2+)

samo herzog može da napravi film koji je, u suštini, 'slike iz života polusveta' – actually half-zanimljivim i gledljivim, mada lutanje i lomatanje ovih karikatura po pustoj americi nije ni za plač ni za smeh, pa ostaje na pola puta do bilo čega.

11- INVINCIBLE

** (2)

potentan koncept pretvoren u čudno uninvolving i tek sporadično zanimljiv, ali predug film.

12 - CERRO TORRE SCREAM OF STONE

** (2)

13 - SIGNS OF LIFE

*(*) (2-)

14- WHERE THE GREEN ANTS DREAM

*(*) (2-)

ova 3 gore su, zapravo, teške smaračine preporučljive samo za naj-najveće herzog kompletiste.

DOKUMENTARNI:

1- GRIZZLY MAN

***** (5)

jedna od najvećih, najzabavnijih tragikomedija ikada.

2- THE WHITE DIAMOND

***** (5)

čista poezija slike i zvuka.

3- ENCOUNTERS AT THE END OF THE WORLD

**** (4)

slikoviti frikovi u nikad fascinantnijem pejsažu planina ludila.

4- THE WILD BLUE YONDER

**** (4)

ilustracija onoga što je još lavkraft prokljuvio: da je svemir sa svojim alienima mnogo bliže tu, oko nas - u okeanu, pod vodom…

5- MY BEST FIEND

*** (3+)

surov, iskren, elegičan, 3-D portret klausa kinskog (a indirektno i autoportret herzogov).

6- GESUALDO: DEATH FOR FIVE VOICES

*** (3+)

neopisivo! tragično, smešno, jezovito, misteriozno…

7- LESSONS OF DARKNESS

*** (3+)

apokalipsa sada i ovde.

8- FATA MORGANA

*** (3)

poezija.

9- LA SOUFRIÈRE

*** (3)

herzog dolazi na ostrvo koje tek što nije explodiralo u vulkanu, i snima.

in your face, nature!

10- LITTLE DIETER NEEDS TO FLY

**(*) (2+)

precenjeno.

ono što ovde nije navedeno - još uvek nije odgledano.

ANTICHRIST (2009)

fon trirov ANTIHRIST bio mi je najiščekivaniji film ove godine – u jednom sumanutom trenutku bio sam na ivici da zapucam čak u jebeno sarajevo ne bih li ga pogledao na tamošnjem festivalu: na svu sreću, nisam; na još veću sreću – upravo sa tog festivala je, po svemu sudeći, smesta i procurio screener koji danas imamo radost i privilegiju da gledamo.

 

u razmaku od 3-4 dana pogledao sam ga dvaput, što je već po sebi dovoljan kompliment.

ipak, moraću da ga pogledam i 3. put pre nego što sednem i napišem svoj definitivan sud. ne toliko zato što već sada ne znam šta bih mislio/rekao o tom filmu, koliko zato što mi se ANTICHRIST zaista ponovo gleda. a ja zaista užasno retko u istoj godini isti film pogledam više od jednom. ove godine sam po 2 puta pogledao samo MARTYRS, VINYAN i ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE.

 

dakle, nakon prva 2 gledanja, moja ocena za ANTICHRIST-a kreće se oko četvorke (****). tačnije, na prvo gledanje bio sam u procepu 3+ / 4-, ali sam mu nakon II gledanja povećao ocenu. nije nemoguće da ću to uraditi i nakon III gledanja. svakako je u pitanju retko komplexan i zajeban film. svoje misli i impresije pokušaću da uobličim vrlo uskoro u textu za jedan novi niški filmski časopis, što znači da ga, na žalost, verovatno neću tako skoro kačiti onlajn.

 

zbog toga, umesto moga, na ovom blogu možete da pročitate prikaz filma koji ja teško i da ću uspeti da dostignem – ako ne ultimativno čitanje ovog filma, a ono svakako superiorno bilo kojem na koje sam do sada naišao, i vrlo, vrlo blisko mom doživljaju i interpretaciji filma. text sam pronašao na sajtu podgoričkih VIJESTI, a potpisuje ga – ko drugi? – do Alexandar BEČANOVIĆ, dragi prijatelj i kolega iz Bara, od koga se slabiji text na ovu temu nije ni očekivao. dakle, čitajte ovo samo ako ste već gledali film: text je pre nekoliko dana izašao ovde: http://www.vijesti.cg.yu/index.php?id=315163

Radikalizacija jezika

FILM: “ANTIHRIST” LARSA FON TRIRA POTVRĐUJE OSOBENU POZICIJU SVOGA TVORCA U SAVREMENOJ KINEMATOGRAFIJI

piše: Aleksandar BEČANOVIĆ

U čemu se, zapravo, sastoji šokantna snaga novog filma Larsa fon Trira Antichrist? Zašto je fon Trir baš režiser od koga se, u današnjoj prilično pasivnoj svjetskoj kinematografiji, očekuje da bude kontroverzan, da pomjera nove granice, da tematizuje ono što će neminovno narušiti klimavi liberalni društveni konsenzus, ono što će probiti barijere podrazumijevanog ukusa, ideološkog, političkog i, nadasve, estetskog? Je li fon Trir ona posljednja preostala intelektualna figura u svijetu filma koja je u stanju da se – sa svom ozbiljnošću, što dakako znači i inkorporiranje ogromnih količina crnog humora i ciničke dekonstrukcije – suoči sa determinišućim egzistencijalnim problemima, shvatili ih u u modernističkom ili postmodernističkom horizontu? Režiser koji se ne ustručava da se – ma koliko teren bio sklizak, ma koliko postojala opasnost da vas proglase za prepotentnog ’profetu’, preambicioznog diletanta ili prosto nesuzdržanog ego-manijaka – uhvati u direktni i depresivni koštac sa razarajućim anksioznostima Zapadnog čovjeka?

U skladu sa navedenim pitanjima, Antichrist bi se mogao uzeti kao fon Trirov meta-poetički film, kao ostvarenje koje ’eksplicira’ neke od režiserovih stilističkih i semantičkih preokupacija, kao djelo koje je bilo nužno u ovoj fazi autorovog razmišljanja. Otud, iako nema formalnu perfekciju Breaking the Waves (1996) i Dogville (2003), Antichrist zauzima suštinski važno, možda i presudno mjesto u razvoju režiserove vizije, budući da radikalizuje samu osnovu fon Trirove estetike, način na koji on razumijeva filmski jezik i što se sa njim može postići, dijegetički i vandijegetički. Da bismo ukazali na kompleksnost te postavke, obratićemo pažnju samo na četiri dimenzije filma.

Antichrist kao horor film. Antichrist je nastao iz fon Trirove ’neobavezne’ i vjerovatno ludističke želje da napravi horor film. S obzirom na produkcijsku istoriju gdje je režiser pristupio snimanju Antichrist kao nekoj vrsti terapije, horor intonacija je već mogla biti dobijena kada se cijeli proces, umjesto lagodnog ’žanrovskog’ eskapizma, sagledao kao konfrontacija sa ličnim traumatičkim čvorovima, manjkom koji potresa cijelo biće. Ovdje kao da je dramatizovana sama psihoanalitičarska metoda koja se – umjesto izliječenja – pretvorila upravo u noćnu moru: pokušaj da se nereprezentabilna moć internalizovanog bola spasonosno eksternalizuje i tako principijelno dislocira završava neuspjehom, i Antichrist je, otud, eksplikacija i formalizacija tog neuspjeha. Ta metoda istovremeno uvodi u film rodnu problematiku u njenom pojačanom (ili krajnje stereotipnom) obliku: sukob racionalne muške riječi terapeuta i haotične ženske emocionalnosti pacijentice, kao konfrontiranih modusa doživljavanja i shvatanja realnosti, odnosno Realnog (koje se po pravilu manifestuje u vidu gubitka).

On (Vilem Defo) nastoji da pomogne njoj (Šarlot Genzbur) kako bi izašla na kraj sa gubitkom njihovog djeteta (Storm Akeke Salstrom), koje je u prologu Antichrist palo kroz prozor dok su njih dvoje imali strasni seks, ali njegove strategije su očigledno nedostatne i deplasirane. Razlog se nalazi u identifikovanju žene sa prirodom, što fon Trir dva puta u toku filma potencira metonimijskim pretapanjima sa Genzbur na naturalnu ikonografiju: u njenoj bolesničkoj sobi, kamera zumira na biljku u tegli, a kasnije postoji i (seksualizovani) prelaz sa slike šume na krupni kadar njene kose. Kada se tome doda da je Genzbur proučavala stradanje vještica u srednjem vijeku i pisala knjigu pod nazivom ’Ginocid’, jasno je da fon Trir igrao na opasnoj granici mizoginije.

Štoviše, Antichrist je horor film – da li smo do sada imali ovako ekstremnu konkretizaciju u cijeloj žanrovskoj povijesti? – u onom omjeru koliko je mizoginijski. Žena kao ’sila prirode’ (koja je, kako se kaže u filmu, ’Satanina crkva’), kao ’ostatak’ Realnog koji se ne može kontrolisati, kao nerazlučiva mater(ija) koja izmiče analizi, kao subjekt koji narušava bezbjednost logosfere. U takvoj konstelaciji, ispitivana će nužno postati i violentna napadačica: žena kao kastraciono prisustvo. Zato je – sve u skladu sa naslovom – završetak filma u kojem je Defo okružem nadirućim ženama ništa manje nego – apokaliptičan.

Referencijalni sistem. Kažu da je kanska publika sa glasnim podsmjehom dočekala posvetu na kraju Antichrist Tarkovskom, što je još jednom potvrdilo svu ignorantnost sa kojom fon Trir mora da se bakće. Kao: kakve veze ima ruski majstor, suptilni stilista, sa ovom nasilnom i ’pornografskom’ dramom? Fon Trirovo korištenje Tarkovskog, tačnije dubinski dijalog koji vodi sa njim, i ikonografski i semantički čini konstitutivni dio filma: razgovor/polemika sa ruskim režiserom nije evidentan samo kroz nekoliko otvorenih citata (ovaj uticaj je bio vidljiv još u dugometražnom prvijencu The Element of Crime iz 1984), on je promišljeno impliciran nakon što se se radnja Antichrist preseli u ’Eden’, kolibu okruženu primordijalnom šumom. Od svih spiritualnih režisera, Tarkovski je bio najviše vezan za slikovlje prirode, zemlje, blata, čime je njegov svjetonazor – o čemu svjedoči, dakako, posljednji kadar Rubljova (1966) – praktično bio panteistički što je, između ostalog, vizuelno odgovor na potrebu prihvatanja ne baš naročito ’filmičnog’ ruskog pejzaža.

Izuzetno lijepi kadrovi prirode u Antichrist, prekrasna ikoničnost fon Trirovog mise-en-scenea, otud su tu da akcentuju disproporciju između dva svjetonazora: panteistička ikonografija je prizvano samo da bi se potkopala, da bi se ironičnije urezala poruka o korumpiranoj i paloj prirodi, da bi se ukazalo na razliku između njene fascinantne površine i mračne dubine. Na drugom, pak, nivou referencijalno uporište za Antichrist je Bergmanov Scener ur ett aktenskap (Prizori iz bračnog života, 1973), izuzev što su beskrajno duge i dosadne tirade iz filma švedskog režisera sada brutalno eksplodirale u ’akciji’: ono što je bilo potiskivano, neizrečeno i neprikazano, vratilo se sa užasavajućom žestinom.

Antichrist kao (ipak!) ženska melodrama.

Antichrist, ne samo preko Bergmana, naslanja se na znakovitu i plodnu skandinavsku tradiciju istovremene opčinjenosti i razočaranosti, adoracije i defamacije, mazohističke empatije i sadističke agresije spram snažnih heroina, tradiciju koja otpočinje sa Ibzenom i Strindbergom (koji su se možda i prvi u Zapadnoj literaturi suočili sa pojavom moderne, emancipovane žene), ali je svoju ingenioznu sintezu dobila baš sa Drajerom za koga je fon Trir opsesivno vezan. Drajerovo obilježavanje narativnog prostora taman između La Passion de Jeanne d’Arc (Stradanje i smrt Jovanke Orleanke, 1928) i Getrud (1964), dakle, onog raspona između ženinog prihvatanja vlastite žrtve i odbijanja da se prilagodi socijalnim i drugim konvencijama, jeste ujedno i teritorija koju je analitički markirao i sam fon Trir, a što je započeto njegovim režiranjem Drajerovog scenarija za Medea (1988), interpretacije antičkog mita o junakinji koja destruktivno preuzima stvari u svoje ruke iz osvetničkih pobuda.

Fon Trirov briljantni niz Breaking the Waves, Dancer in the Dark (2000), Dogville i Manderlay (2005) može se posmatrati upravo kao autorova moćna prerada ženske melodrame: u sva četiri slučaju u pripovjednom i vizuelnom centru stoji žensko martirstvo, samo što se u prva dva filma u tome ide do kraja, dok se u druga dva ono prekida u trenutku (kontemplacije) kada lik Grejs (Nikol Kidman, Brajs Dalas Hauard) odlučuje da reaguje i napusti svoj pasivni položaj. Antichrist uzima temu krivice iz Medea, a onda dodatno transformiše ono što je već bila, kako je navedeno, redefinicija jednog generičkog okvira: ako u početku film prati ’tradirani’ put o patnji i mučenju žene (pri čemu njen muž istovremeno igra ulogu i terapeuta i mučitelja), onda rasplet fabule oslobađa feminini agens, ali opet sa tragičnim završetkom. (Izuzetno intrigantno čitanje ovog melodramskog segmenta su dali Sanja Martinović i Andrej Nikolaidis koji u ponašanju lika Genzbur vide isplaniranu mazohističku trajektoriju u potrazi za konačnim smirajem.)

Antichrist kao napad na sam kinematografski aparat. Antichrist počinje crno-bijelim, ekstremnim sloumoušnom koji prikazuje vođenje ljubavi Defoa i Genzbur i pogibiju njihovog sina, što je praćeno božanstvenom arijom Hendla (originalno napisanom – čime asocijacije postaju još dalekosežnije – za kastrata!) Lascia chi’o pianga iz opere Rinaldo, čiji je tekst lament nad okrutnom sudbinom i čežnja za slobodom. Arija ovdje ne funkcioniše samo kao objava predestinacije, već i kao – prije nego što to postane kontekstualno jasno – disruptivni element koji već na startu najavljuje da nešto ’nije u redu’ sa režiserovom inscenacijom uz ovu transcendentalnu muziku u pozadini.

Naime, već izraubovana kodifikacija seksualnog užitka (plus i prizor stvarne genitalne penetracije, što je neka vrsta utemeljujućeg kadra za koordinate i sudbinu oba ’člana’), čitava ta signalizacija i stilizacija esktaze, ukrštena je – u istoj formalnoj obradi – sa sinovljevim padom kroz prozor. Ono što je trebala biti glorifikacija, pretvara se u denuncijaciju: seks biva trajno povezan sa krivicom, sa traumom koja se ne može izbrisati, zbog čega je podjednako cinično, koliko i užasno, da Genzbur izlaz iz očaja u kome se našla pokušava da pronađe u pribjegavanju seksu tokom seansi. U tom smislu, prolog za Antichrist jeste i adekvatni uvod – teorijska prolegomena – za fon Trirov atak na samu filmografsku instituciju. Kinematografski aparat jeste mašina za proizvodnju želje, a time i užitka: želje da se vidi, želje da se čuje, želje da se osjeti, želje da se učestvuje u jednoj fantazijskoj projekciji, i posljedičnog užitka kada nam je spektakl otkriven, kada je scena odigrana, kada je ’mimeza’ uspostavljena.

Nasuprot tome, Antichrist teži da subverzivno poremeti libidalnu ekonomiju koju sedma umjetnost – svjesno ili nesvjesno – artikuliše, ne samo u pomjeranju (žanrovskih, ikonografskih, seksualnih) preferenci, već upravo u poricanju osnove na kojoj stoji filmska struktura. ’Kulminacija’, ’vrhunac’, ’ekstaza’ te tendencije koja je započeta prologom jesu dva kadra koji denotiraju prekid u cirkulisanju želje i zadovoljstva: scene krvave ejakulacije i amputacije klitorisa, scene fanatičnog brisanja užitka. Zgroženost i šok koji je doživjela publika gledajući Antichrist tek je sporadično vezana za ekscesivnost i visceralnost ovog slikovlja: mučnina je primarno posljedica redeskripcije seksa i nasilja, tih fundamentalnih sastojaka od kojih se prave filmski snovi (i košmari). Ma koliko fon Trir volio da kritikuje protestantizam, biće da je Antichrist (posebno kada se uzme u obzir i njegovo religiozno-ideološko tumačenje prirode) jedan od ultimativnih puritanističkih filmova: on je snažan i frontalni napad na filmski jouissance kao takav.

MY BIG AMERICAN ADVENTURE (2)

Od avgusta 2003. do jula 2004. bio sam u Americi kao stipendista programa JFDP (Junior Faculty Development Program) koji realizuju American Councils. Bila je to neka vrsta usavršavanja na koje sam otišao kao asistent-pripravnik, tada zaposlen na Filozofskom fakultetu u Nišu (grupa: Anglistika; predmet: Američka književnost). Godinu dana proveo sam kao visiting scholar na University of California at Berkeley, California. Ovo su delovi mojih zapisa, impresija, putopisa, komentara, i drugih pisanija koja sam slao svojim prijateljima u Srbiji, ili ih zapisivao za svoje potrebe.

Čini mi se da bi ponešto od toga moglo biti zanimljivo i širem čitateljstvu, pa ako vas moji opširni putopisi ne smaraju previše, evo.

REPORT 2: O (ne)ljudima i Berkliju

gde se nemilice opisuju neke kreature s kojima mi je bilo suđeno da zajedno odem u Berkli, ali i neke fine osobe koje su moj tamošnji boravak učinile podnošljivim

i gde se najzad opisuju prve impresije o Berkliju, prva poseta San Francisku itd.

a) Ljudi (ako su to stvarno ljudi)

Mrgud (ime poznato redakciji) = prvi put sam ga upamtio po 'energičnom' nastupu u mom i Draganinom kabinetu, kad je upao, tražeći TOEFL testove, i buneći se što ih mi nemamo niti možemo da mu ih damo, kojom prilikom je i vratima zalupio... Ignorisao sam ga, potom, kad bi me na hodniku sreo i pitao šta ima novo sa stipendijom (i kad je gunđao na test iz jezika koji je znao da je slabo uradio). Nešto potom, on mi reče da stipendiju nije dobio, tj. da su ga stavili u 'rezervu'. Na žalost, od tada su mnogi otpali s liste= neki pozvani u vojsku, neki shvatili da bez familije ipak ne mogu tako dugo [koj' su se k*** uopšte prijavljivali is beyond me], drugi se preračunali i shvatili da sebi ne mogu priuštiti da plate dovođenje žene i dece u Kaliforniju, a neki su čak otišli tako daleko da - umru u cvetu mladosti. I tako, čak i za Mrguda 'rezervu' ukazalo se mesto, i to ni manje ni više no baš na =Berkliju. Fuck!

Još od aerodroma u Bg je počeo da mi ide na jetra, i tako se nastavilo tokom puta avionom sve do dana u Mineapolisu kada ga još bliže upoznah. Sve vreme je imao namrgođeni, cinično-kritičarski odmak prema stipendiji, putu, i naročito= Americi, čije gostoprimstvo i pare je sam tražio, i dobio. 'Ma i ta Amerika... Ehh, ize'm ti američku kulturu... Pogledaj, ovo je, kao, umetnost [ovo povodom pop-art slike na zidovima čikaškog aerodroma]... Ameriko, Ameriko, dokle si došla / Kuda ideš...' i sve u tom smislu. Gunđao je zbog smeštaja u stud. domu [smrdi, jadno je...], gunšao je zbog hrane [slatka, sirova...], gunšao je zbog prejakog erkondišna, zbog gustog rasporeda 'predavanja' [kao i njihovog sadržaja], zbog 'nelogičnosti' engleskog jezika (s kojim kuburi), zbog svoje nesposobnosti da se prilagodi/pomiri sa većinom onoga što amere čini amerima... i, naročito, zato što je, jedini od nas Srba, umesto cimera iz rodne grude dobio da deli sobu s nekim muslimanom iz Kazahstana/Turkmenstana ili tako nekog -stana, koji se stalno [ujutro, popodne, uveče...] moli i moli i moli Alahu.

Gunđao je kad smo ga ja i Ljilja 'naterali' da ostane u St Paulu posle večere, zbog šetnje/lutanja koje je usledilo, gunđao je što mu ameri praktično SVUDA zabranjuju da na javnom mestu dudla te idiotske cigare, zbog grisina u avionu [umesto sendviča], i zbog, praktično, svega ostalog. Pazi, nisam ni ja bio najsrećniji zbog mnogih od ovih stvari, ali ipak se nisam prema tome odnosio kao arogantna prick-madona koju je neko silom oteo od žene i deteta i dovukao u ovu neku vukojebinu među sirovine koje kulturnim ljudima zabranjuju da uvlače dimove u svoja pluća a onda ih ispuštaju u lice svima ostalima. Ako tome dodaš njegove totalno reakcionarne i šovinističko-rasističke vladimire nazore o multietničnosti [melting potu], o narkomanima, hipicima i homosexualcima kojih, navodno, ima mnogo u San Francisku, o amer. obrazovanju, arhitekturi, kulturi, književnosti itd. itd. onda možeš samo da mi se diviš do imbecilnosti zbog umeća da sve to odslušam, primim kroz uši i mozak, i ne oteram ga u pizdu materinu.

Kako sam to uspeo? Odgovora je nekoliko. Najbitnije = suviše sam srećan što sam ovde da bi mi to ovakva budala zagorčala, pa sam sve ovo njegovo slušao blago zabavljen, sa smeškom na spoljašnjoj ili unutrašnjoj strani usana, kao blago opijen čovek koji sa sedmog neba posmatra muvu-zunzaru koja uporno lupa o unutrašnju stranu okna. Sem toga, ipak sam ja nekakav pisac, pa mi je donekle i korisno da izbliza proučavam ovakav lik, it might come handy once.

Ljiljana Izbosne = aka iritirajuća osoba koja je dobila Berkli, No. 2: Plavuša, maltene ko iz vica. Glupa, nesvesna svoje nesvesti, isprazna, površna, engleski joj je užasan a usta ne zatvara [zbog čega je meni slušati nju blisko iskustvu slušanja osobe koja strašno muca ili ima neku još goru govornu manu, što mi izaziva skoro fiziološku reakciju!], nema minimum osećaja pristojnosti ili tuđih osećanja dok kenja, užasno se rasplinjava i nekontrolisano razvija sasvim irelevantne žvake [npr, šta god joj se ovde objasni da treba raditi tu i tu, i tako i tako, ona mora da prelije svojim opširnim komentarom koji obično počinje sa 'In my country we...' ili 'But I thought...' Ma koga zabole kurac šta si ti mislila ili kako se to radi na Balkanu, ako ti čovek kaže šta treba ovde da radiš, radi to tako i ćuti, jebem te glupu!]

Imali smo već najmanje 3 clasha, i biće dobro ako ostane na tome:

1. Krunisanje našeg boravka u Mineapolisu bile su 'prezentacije' od po 10 minuta, u kojima je svako od nas trebalo da se osvrne na svoje iskustvo sa Amerikom, kulturnim shockom, osećanjima i očekivanjima, itd. Duboko se kajem što nisam eskivirao to dešavanje: slušati odrasle ljude, pa još univerzitetske profesore/asistente, kako tako neorganizovano i neosmišljeno kenjaju ispraznosti na nivou loše pripremljenog srednjoškolca /ili osnovca/ bilo je na ivici podnošljivosti, a često je upadalo u najčistiji nadrealizam = recimo, u nezaboravnim momentima kada je izvesna Zalkida (or somesuch) sa Univ. u Sarajevu mrtva ozbiljna, sa ushićenjem pričala o svom oduševljenju uređenjem američkih klozeta [ilustrovano slikama koje je napravila: sl.1=Zalkida (koja ima profil transvestita sa vrlo muževnom nosinom i čelom), nasmejana, pere ruke u USA lavabou i ceri se u kameru; sl.2= WC šolja, na svu sreću, bez Zalkide na njoj, itd. itd.]. Te priče, već po sebi površne i isprazne, dodatno su simplifikovane činjenicom da tih 8 drugih osoba iz Laurene-grupe svi zajedno nemaju ni trećinu mog fonda eng. reči, a ne znam koliko duboke misli da imaš [što ovde nije ni bio slučaj], kad imaš rečnik od 100-200 izraza i vrlo mutnu predstavu o eng. gramatici= the result is hillarious.

Elem, pošto sam se ja u mojoj prezentaciji hvalio time da ne osećam cultural shock, već se, naprotiv, u mnogo čemu, osećam ovde više kod kuće nego u Srbiji, i pošto sam pomenuo da ipak dolazim iz jedne kulture čija se književna tradicija ne može pohvaliti značajnijim prisustvom excentrika, slobodnjaka, individualista [kakvi obeležavaju amer. književnost], niti se pak po svojim svetskim dometima može porediti s američkom, Ljilja je -u prostoru za pitanja i komentare- uskočila sa 'sarkastičnom' željom da me Ameri prime kao svoga i da ovde zauvek ostanem, i čudila se kako neko može 'tako loše da govori o svom narodu i svojoj književnosti.' Ja sam i ovo primio sa osmehom [kad bolje razmislim, čim sam raspršio mračne čikaške oblake, ja na faci imam samo kez, već nedelju dana unazad...] i u par reči samo pojasnio zašto sam kazao to što jesam, bez ljutnje na nju ili išta slično. (*update: osoba koja mi je na početku boravka u USA zdušno poželela da ostanem u Americi na kraju je sama protivzakonito, na 'divlje', ostala tamo, prekršivši obavezu svoje J-1 vize, zato što je nepažljivo zatrudnela sa nekim 15ak godina mlađim francuskim studentom…)

2. Na areodromu u Oaklandu (kada smo već pošli na Berkli) dočekale su nas Stela i još jedna koleginica joj, sa Berklija, i ova plavuša je odmah počela da melje i melje. U jednom od trenutaka kada joj je ponestala prava reč [to se, s njenim engleskim, dešava svakih 20-ak sekundi] ja upadoh u tu priču sa objašnjenjem koje ona nije bila u stanju da pruži, da prekratim njene, ali pre svega svoje muke = samo da bi mi se ova kokoš na granici učtivosti obrecnula u stilu: «Excuse me, Dejan, I'm trying to talk here...» or some such crap.

3. Treći slučaj je bio kad sam tokom neke njene priče s Mrgudom, ne čuvši dobro kontext/početak priče, o tome kako nije završila neki fakultet, upitao [više ozbiljno nego cinično]: «Šta, ti nisi diplomirala?» a kad se ona začudila kako mogu tako nešto da pitam, ja se 'ispravio' komentarom: «Pa dobro, otkud znam kakva je situacija kod vas, u Bosni...?» što je nju smrtno uvredilo.

Stela = zamenica Barbare Vojtek, našeg koordinatora za JFDP-related stvari, koja u njenom odsustvu završava sve tehnikalije, papirologije i ostale vrste ispomoći za omogućavanje i olakšavanje našeg prilagođavanja i snalaženja u prvim danima ovde. Niska, ali ljupka i vrlo simpatična young woman, čijem se bezgraničnom strpljenju iskreno i duboko divim: toliko otvorena, spremna da objasni [istu stvar i po nekoliko puta], da pomogne na svaki zamislivi način, toliko ne-nervozna, ne-otresita, ne-neprijatna da je to čak i jednom (ne)Srbinu poput mene zaprepašćujuće i naučnofantastično. Vodila nas je, lično, da vadimo social security number, objašnjavala i rukovodila čitavom procedurom otvaranja bank accounta, vađenja kartice, itd. čak pustila ovo dvoje jadnika da joj skoro ceo dan vise u kancelariji jer tamo gde odsedaju nemaju internet [nasušan za kontakt sa potencijalnim landlordima]... Ne, ja stvarno ne mogu da pojmim TOLIKU dobrotu i ljubaznost. Ne mogu iskreno da joj pozavidim na tome, ali stvarno - zadivljen sam.

Irena = moja stanodavka/domaćica u prva 4-5 dana u Berkliju. Pošto u International House ne mogu da se uselim pre 17h u petak 15. avgusta, Stela je nekako došla do ove cure, koja ovde studira [organsku hemiju, ili tako nešto], i koja se dobrovoljno javila da me primi u svom student's apartmentu tih nekoliko dana. Može joj se, jer njeni roditelji (iz Sarajeva, ba) žive u obližnjem Oaklandu, pa ona s posla umesto ovde odlazi kod njih da noći. U nekom filmu, ili bar porno priči, situacija bi se odvijala kao u nekom wish-fulfillment scenariju, ali -kako to u mom životu, ili barem ovom njegovom aspektu biva = ništa od toga.

Cura je dražesna, ima šarma, a iz onog što o njoj saznadoh iz priče i posmatranja moram reći da je umnogome poštujem: vrlo je samostalna, jaka, promišljena, pametna, proračunata, zrela [ima samo 22 god!]. Još malo pa šovinista prema koleginicama koje prezire zbog sposobnosti da satima razgovaraju o odeći i šminci, bavila se plivanjem i speleologijom, voli logorovanje, putovanja, prirodu, sad redovno ide u teretanu [što se i vidi= niska je, ali deluje veoma čvrsto - ne na muškobanjasti, ružan, nabijen način, već ženski snažno, žilavo...]. Kao da nije dovoljno dobročinstvo to što mi je ustupila stan na 5 dana, nego mi je ostavila i dovoljno hrane u frižideru [salama, viršle, sirevi, mleko, đus, coke, povrće, pita...].

Pored toga, u utorak uveče me je provela kroz blic setnju Berklijem, da vidim gdje je što, [istina, bila je u velikoj žurbi zbog večere na koju je išla, pa je to trajalo jedva sat i po], a u sredu uveče je organizovala trip do San Franciska s nekim svojim pajtašem iz teretane. O ova 2 tripa i ostalim Berkli related topicima, u idućem pisaniju.

b) Berkli. Dugo čekani.

Za divno čudo, Berkli je baš onako lep kako sam očekivao. Bar jednom, za promenu, da realnost bude prilično blizu mojim maštarijama.

Stigli smo, nas troje berklijevaca, na aerodrom u Oaklandu u ponedeljak (11.08) popodne, gde su nas dočekale Stela i njena pomoćnica, sa dvoja kola. Odvezoše me pravo do Irene, moje domaćice narednih dana dok mi se vrata International House-a ne otvore. Usput sam, naravno, upijao okolinu, i uživao u životnosti mesta: male zgrade, simpatična arhitektura, mnogo zelenila, odsustvo brzine, sivila, 'urbanosti', megalomanstva i ostalih stvari koje mrzim.

Te prve večeri sam video što sam video samo iz auta: Irena me je odvela u svoj stan, i posle kraćeg razgovora ostavila samog - ostavila, u bajoslovnom apartmanu ZA STUDENTE (nemrem bolivit kako je ono dobro za student's apartment: militantno joj zavidim! Soba, kupatilo, hodnik, zajednička kuhinja i dnevna soba...Sve blistavo belo, novo, čisto...). U drugom delu stana su bili neki Kinezi, ali mi ona reče da nisu preterano druželjubivi, which is just about fine with me, ne moram da se pravim fin i traćim vreme na isprazne 'učtive' žvake. Istuširao sam se i ostatak vremena proveo za kompjuterom, i uz svoju muziku (sa diskova koje nosim).

Sutradan zajedno sa ovo troje odoh do Stele da obavim neke formalnosti/potpisivanja papira, i usput se prvi put susretoh sa kampusom. Lele! Ono nije humano. Park. Gusto zelenilo. Veliko drveće. Potočići, mostići, cvetići, leptirići, veveričići... Velike, lepe zgrade, neke od njih očigledno stare (Berkli je osnovan negde oko 1873. - treba da proverim), ali i one nove su arhitektonski zanimljive i oku ugodne. Narednih dana sam koristio priliku da se još bolje upoznam sa okolinom, što u samom kampusu, što okolnih ulica.

Irena me je u utorak odvela u jednu pomalo zbrzanu šetnju (jer je žurila na neku večeru) kroz najbitnije lokacije Berklija (cheap fast food joints, reasonably priced clothes stores, cinemas, stanica gde se hvata podzemna za San Francisko...) + čak i svratismo u 3-4 radnje da vidim šta znače 'razumne' cene, i stvarno - nađoh starke za 30$, i još ponešto za sasvim affordable cijene. Definitivno će mi trebati više stvari sa dugim rukavima, te jakna i cipele, jer tu sam se najviše zajebo pri pakovanju: ja sam mislio da je cela Kalifornija u fazonu: sunce, plaže, surf, palme, vrućina... Međutoa, nije baš tako.

Donekle je i dobro što je tako: svida mi se dnevna klima, koja podseća na naš pozni april, ili maj= sunčano, vedro, prijatno, ali često ima neki svež vetrić, vrlo dobrodošao, tako da nikad nije sparno, vrelo, znojno. Razlika je samo što sam umesto u večito leto došao u oblast večitog proleća, a to znači i nešto svežije večeri i noći, a već su me upozorili da imaju čak i magle, dok u 'zimu' ovde pada kiša. Već se kajem što nisam poneo pidžamu (ja naivno mislio da godinu dana spavam otkriven...).

Ja sam notorno slab snalazilac u prostoru, ali ovde je stvarno teško izgubiti se: em je mesto malo, em su ulice organizovane u rešetkastu strukturu (=ukrštaju se pod pravim uglom), em su sve bitne lokacije smeštene within a walking distance: ulaz u kampus je 50m od ulaza u zgradu u kojoj živim, Kinoteka je 150 m od mene, niz ISTU ulicu, a ako (tom!istom!ulicom!) produžim nekih 700-ak metara nizbrdo, dolazim do najvećeg/najboljeg cineplexa u gradu; 50 m od njega je GENIJALNI video klub, a još 20-ak m dalje =ogromna Barnes&Noble knjižara. Ulaz u podzemnu je u toj istoj glavnoj ulici (Shattuck Avenue), 50-ak m desno od bioskopa, a svuda okolo imam radnje za sve ostalo. Bukvalno mi nije nužno da se majem bilo gde dalje od tih par kvadratnih kilometara...

Da li se osećam kao stranger in a strange land? Gotta be kidding! U stvari, osećam se mnogo opuštenije nego kad šetam ulicama Beograda. Možda je to zato što sam oduvek i žželeo da budem na ovakvom jednom mestu, možda je placebo efekat, autosugestija, ne znam šta = ali, poenta je, osećam se skroz domaće ovde, sigurno, bezbedno, opušteno, kao neko ko tu pripada. Tome umnogome doprinose ljudi koje srećem, i opšta atmosfera koja vlada mestom.

Na primer, većina muškaraca na ulicama Srbije na facama ima izraz tipa: 'I'm a badass, I'm a mean motherfucker, I'm a big deal guy, I'm a macho man, Yeah, I'm so full of myself' ili barem, u blažem obliku, ima neki ako ne baš ciničan, kiseo itsl. izraz, a ono barem neku zatvorenost, nekomunikativnost. Srpske devojke, pak, najčešće imaju podignut nos, ne-elegantne pokrete, često neku animalnu drčnost, izraz samoispunjenosti (sa ili bez opravdanja), te ili osećaj nedostižnosti, ili jadnosti koja nije vredna dostizanja. I naravno, srpske ulice pune su čiča i teta, te deda i baba koje je život šibao i varao i potkradao i podjebavao, lica izbrazdanih frustracijama, lišavanjima, borbom za preživljavanje, oguglalih na prevare, na zavist, na potkradanje, na nemaštinu, na dog-eat-dog world, često na pola puta ka animalnim kreaturama Dr Moroa.

Ništa od toga u Berkliju.

Pre svega, ljudi koje viđam na ulicama skoro isključivo su mladi- ništa čiče i tetke, a kamo li babe. Lica su opuštena, vesela, otvorena, nasmejana, dobroćudna, a takvo je i ponašanje, body language, fragmenti razgovora koje načujem u prolazu, čitav attitude ljudi odraslih u sasvim drugačijem =normalnom= okruženju, koji nisu ukiseljeni u autizam i cinizam i primitivizam koji redovno srećem u Srbiji. Zamisli ovo: prelazim ulicu na mestu koje nema semafor, već samo zebru. Nailazi momak na biciklu, zakoči (pošto ja, po običaju, prilično sumanuto i bezobrazno prelazim ulicu) i umesto da me, kao svaki Srbin koji drži do sebe, otera u pizdu materinu, kaže (svojim ušima sam ga jasno čuo): 'I'm sorry'!!! Ej, čovek mi se izvinjava što sam mu izleteo pred biciklu ko kreten!

Slučaj br. 2: Juče u knjižari jedna žena slučajno obori 3-4 knjige sa police, i one padnu na 30-ak cm od mojih nogu. Video sam ih još dok su padale, i nisam se čak ni trgao kad su tresnule. Ona stade da se izvinjava kao da su mi na nogu pale, čak pita (bukvalno, ne preterujem): 'Jao, izvinite, nadam se da vas nisam povredila?' Ili, možda sam već pominjao onaj par u St Paulu, koji nisu mogli da nam se dovoljno naizvinjavaju što nemaju pojma gde je autobuska stanica u 23.30 h.

Da i ne razglabam o stvarima koje se ovde podrazumevaju, koje su rutina, i koje zaprepašćuju samo nekog ko je navikao na Srbiju = recimo, da ti osoba koja ti proda kartu za bioskop kaze: 'Enjoy the movie.' Sasvim je irelevantno što je to rutina, gotovo isprazna fraza koju ta osoba ponovi stotinama puta u istom danu, što nju privatno možda baš zabole da li mi se film sviđa ili ne - ali CENIM tu kulturu pristojnosti i finoće, čak i u sitnicama, odnosno, UPRAVO U SITNICAMA, jer tu sva dobrota, i sva kultura počinje. Za sve ove godine u niškim i beogradskim bioskopima nikada mi na blagajni niko nije rekao: 'Uživajte u filmu,' = najčešće ne kažu NIŠTA dok vraćaju kusur i pružaju kartu (Rekao bih da prosečna srpska box office tetka može, eventualno, da se napregne i izgovori 'Izvolite' otprilike jednom mesečno, kad dobije svoju mesečnu porciju zbrzanog sexa od umornog muža...), a namrgođene srpske cepače karata da i ne opisujem: pred većinom njih osećam se kao kafkijanski molilac koji došao u Biro da preda neku molbu, or some such shit, i samo čekam kad će da mi se izderu, ili da mi zajedno s kartom otkinu i 2-3 prsta pride.

U sredu uveče Irena mi je organizovala trip do San Franciska. Zamolila nekog druga, crnogorca, da nas poveze kolima u grad (pošto on tamo radi i bolje ga poznaje od nje) i pokaže mi koješta. Na žalost, nekoliko činilaca je bilo protiv optimističkijih očekivanja jednog ultra-memorabilnog događaja:

1. Dok je on stigao s posla i došao po nas, već je bilo veče,

2. Bilo je mnogo magle, a nebo nisko i tmurno, pa ne videh ni Golden Gate niti grad u punom sjaju,

3. Grad je, ni kriv ni dužan za moja očekivanja, relativno mali i nizak (zbog zemljotresnog područja nema nebodera koje sam očekivao),

4. Zajebo sam se u proceni i pošao u majici= na kraju sam morao da obučem neku njegovu iznošenu trenerku koju je, srećom, imao u kolima = dakle, bilo je ili da sve vreme izgledam ko dizelaš, ili da se smrznem ko pička...

5. On baš i nije neko mnogo inspirativno društvo, niti je bio mnogo razgovorljiv (kaže da je umoran, spava mu se, itsl.) - vrsta čoveka koja je sama sebe definisala kad sam zamolio da me sačekaju dok skeniram jednu veliku knjižaru, a on kaže: 'Moram da pazim da me neko ne vidi da ulazim u knjižaru - moram da pazim na svoju reputaciju.'

6. A cene u knjižari bile su one sa korica (=bez popusta), što je velika šteta, jer bilo je nekoliko koje bih rado posedovao (naroćito 1 zbirka ARTO-ovih pisanija koju je editovala S. Sontag, te zbirka pisama HPLa i D. Wandreija),

7. Obišli smo sve u svemu 2-3 ni po čemu posebne ulice (sa uličarima, besposličarima, šta li su...), onda nas je častio sa po jednom čokoladicom po izboru (u velikoj čoko-radnji) i odveo u češki pab na pivo (u nedostatku ičeg boljeg, ja sam subverzivno cedio sprajt, a potom, čisto da ne ostanem slep kod očiju, popio i pola čaše tog mnogohvaljenog češkog piva... I evo me, i dalje nekonvertovanog na tu tekućinu.) On je častio, neću da grešim dušu, iako sam ja hteo da podelimo trošak, ali srećan sam što sam nešto malo ipak ručao pred polazak...

Budne časove u Ireninom stanu provodio sam uglavnom uz komp, zapisujući prve utiske odavde, surfujući po svojim uobičajenim sajtovima, slušajući muziku, spremajuci si 'jela' od materijala koji mi je ostavila u frižideru (bless 'er!), a tih dana obavio sam i sve što se u ovoj fazi moglo uraditi povodom social security numbera, otvaranja računa u banci, vađenja debit/kredit kartice (pohranio sam 2.300 $ svoje uštedevine, a 200 $ ostavio da imam keša za u džep + nešto oko 4.365 $ što je stipendija za prva 2,5 meseca + 250$ settling in allowance-a), vađenja čl. karte za sve biblioteke u Berkliju (inicijalni surf kroz kataloge je = san snova. Ima SVE što sam ikad želeo + naslovi za koje nisam ni znao!) i ID za korišćenje svih computer labs u kampusu...

U petak, 15og avgusta, konačno dođe čas da se udomim u famozni International House = ogromnu belu zgradu sa simpaticnim zvonikolikim vidikovcem (or some such shit) na vrhu 8 spratova. Irena je pošla sa mnom da mi pripomogne (mada nije bilo neophodno), a ponela je i svoju digitalnu kameru da me usnimi na toj lokaciji.

E, sad, ima i dobrih i loših vesti.

Dobre:

1. Procedura prijave je bila brza i glatka,

2. Odmah sam dobio posteljinu i ćebad,

3. Odmah sam imao i hranu i, što je još vaznije, kompjutere (u spec. prostoriji za te svrhe),

4. Hrana je bogatija, raznovrsnija i bolja nego u Mineapolisu (i nije slatkasta= mada, mnogi od začina, sosova itsl. mi stvarno nisu po volji)...

Loše:

1. Dobio sam sobu na 7. (SEDMOM!) spratu, u zgradi vrlo blizu epicentra zemljotresa koji se očekuje (tzv. The Big One) u naredne 2 godine,

2. Soba baš i ne izgleda onako bajoslovno kao na slici na internetu (nameštaj je relativno star, blago izlizan, mada prihvatljiv), ali je barem prostranija nego što sam mislio,

3. WC, kupatilo i umivaonica su sasvim na drugom kraju drugog hodnika koji se račva od moga, što znači da do njih imam da prepešačim nekih 100ak metara!!! (užas ovoga sam iskusio već prve noći kad su me neki popijeni soci od prethodne večeri naterali na toliko dugačko, rasanjujuće putešestvije! Koje sranje!)

4. Da bi dopro do lifta moraš da prođeš kroz vešernicu, koja 'miriše' po praškovima, ali i vešu (koji idiotizam!)...

Eto, smeštaj je ispao u ponekim aspektima ne baš idealan kako sam zamišljao, ali daleko od toga da se kajem, naročito kad pomislim kroz kakvu torturu ostalo dvoje berklijevaca prolazi u potrazi za adekvatnim smeštajem, i sa uslovima koje tamo neće imati (sređena hrana, bez brige o suđu, pranju veša, nameštaju, itd. itd.). Uostalom, navići ću se već, naročito ako mi Irena pozajmi svoj laptop i uspem da ga instaliram u sobi = inače tamo ne boravim previše, za sad.

U idućem nastavku, o kulturno-umetničkim aktivnostima kojima sam do sad sebe častio, te o ‘retreatu’ u divljinama Kalifornije…

GROTESQUE (2009)

***

3

 

e, ovo se zove torture porn!

ovo, a ne ona američna sranja poput izvikanih HOSTELA i SAW-serijala ili njihovih bedastih klonova (nedavno ovde prikazani TRAIN).

pre svega, ko je ikada video neki 'porn' u kome prođe pola jebenog filma bez ijednog money shota?! kod ovih američkih imbecila čovek osedi dok mu najzad, kao milostinju, ne bace neku blink-n-miss gore scenu. to je zato što su ameri stoka što se tiče ove vrste filma, i zato bi im bolje bilo da se sklone u stranu i ne brukaju se više pred svetom, nego da puste majstore i očeve ove vrste filma da im pokažu kako se to radi.

case in point: GROTESQUE. nema ovde sranja, nema tupljavine, nema idiotskih likova čije beskrajne dijaloge ni o čemu i savršeno nebitne romantične i ine životne probleme treba da sagledavamo u beskrajnim minutama pre nego što upadnu u vodenicu za meso (za šta smo ionako sve vreme navijali)! ne, bato: prva scena u ovom filmu jeste brzo i jebitačno onesvešćivanje i otimanje dvoje mladih ljudi na parkingu; dok si trenuo oni su već u podrumu psihopate koji izgleda kao poor man's takeshi kitano (ista ta 'smrznuta', bezizražajna, ladna faca), i zabava smesta kreće. postoji tu samo jedan kraći, ali vrlo smisleni flashback na prethodno veče, u kome saznajemo da se ovo dvoje upravo sada upoznalo, tj. da im je ovo bio prvi sastanak - nakon koga su imali tu nesreću da ih zaskoči manijak čiji je jedini cilj: poniziti, namučiti i što bolnije priklati žrtve, bez trunke milosti ili tako bedastih (američkih!) stvari kao što su 'motivacija', 'logika', 'razlozi', 'osveta' itsl. sranja.

zašto ih muči? zato što je psiho!

zašto baš njih? zato što su bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme!

i kraj priče.

šta sad tu, neki debilni amer bi morao da ubaci twist u kome ispadne, npr. da je ova cura nekad ranije odbacila ovog manijaka, ili njena keva, ili tako neko sranje, pa se ovaj sada sveti, pa onda ispadne da njen ćale bla bla kurac palac. ništa tako glupo neće ovde vređati vašu inteligenciju – ovo je čista, sadistička tortura neoskrnavljena imbecilnim 'racionalizacijama'.

dakle – tortura. he he. deco, ovo je jedan stvarno gadan i bolestan film. u engleskoj je zabranjen pre par nedelja. gnusan je van poimanja većine 'normalnih' gledalaca (mada, ja se nadam da mi takvi ne zalaze na blog)! gnusan je po onome što pokazuje u smislu telesnih tečnosti koje cure i prskaju -a ne znam da li je neka preskočena? hm, recimo da nema menstrualne krvi, ni mleka. sve ostalo je tu. ima čak i vrlo sexy scena ženske ejakulacije. krv, znoj, sperma i mokraća se podrazumevaju. gnusan je još više psihološki, po poniženjima kojima ovaj ladni manijak izvrgava ove nesrećnike, i tu je još maštovitiji nego na planu sakaćenja. mada, postoji najmanje jedna grozota od ideje (šifra: guzno crevo) koja do sada nije viđena na filmu.

u smislu splattera, istina, nema baš spektakularnih stvari, i tu sam blago razočaran. ovo je film u kome psiho pali motornu testeru – a onda njome odseče samo nekoliko jebenih prstića!!! pa to si mogao i baštenskim makazama, majmune, što si palio motorku za ovaj sitniš? stvarno bezveze. to se zove: 'na vr brdo za kašiku pilav!' OK, pred kraj se testera upotrebi i supstancijalnije, ali ipak – ne očekujte ne znam šta. no, to efx maske efekata što ima – zaista je super. ako bih cepidlačio – ti prstići su mogli i malo da se mrdaju prilikom sečenja, ali fuck, očito je da animatronika prevazilazi skroman budget ovog filmića. lepo je primetiti da su, sve do poslednje scene, koristili praktične (3D) efekte, sa maskama i prostetikom, i tek na kraju su morali da ubace malo CGI-ja.

film je izvanredno dobro slikan i režiran, što i ne treba da čudi, jer potpisuje ga Kôji Shiraishi, reditelj koji je napravio jedan od poslednjih velikih japanskih horora – NOROI (2005)- a nakon njega je potpisao još i SLIT-MOUTHED WOMAN aka CARVED, koji baš i nije spektakularno dobar, ali je svakako dovoljno iznad proseka da potvrđuje njegov status kao reditelja na čije radove treba paziti. u NOROI-ju je pokazao da ume da proizvede STRAVU kao malo ko; u CARVED-u je pokazao da se dobro snalazi u mejnstrimu i ume da na komercijalan način reciklira formulu J-horora; a sa GROTESQUE pokazuje da je dostojan poređenja sa vrhuncima japanskih TORTURE grozomornosti kao npr. ALL NIGHT LONG.

a kad sam već kod tog serijala, moram odmah reći da GROTESQUE – suprotno onome što ćete pročitati u komentarima internet-debila amerikanoidne provenijencije – zapravo NIJE samo gomila besmislenog iživljanja bez priče i likova: baš kao i prva 3 dela ALL NIGHT LONG serijala, ovo je, uz sav svoj splatter i sickness, film koji nudi: a) zadivljujući nivo dobre glume za nešto što, po mnogo čemu, zaista jeste porno-level of production; b) zadivljujuće nadahnutu i morbidnu boleštinu, koja ga izdvaja od pukih epigonskih klonova i bezličnih reciklaža; i c) zadivljujuće suptilno, ali ipak primetno, utkanu priču koja, actually, ima neku poentu. drugim rečima, ovde je primetno prisustvo reditelja (i to ne samo talentovanog no i pametnog) na setu, a nesposobnost pojedinih kretena da prave razliku između ovoga i recimo filmova tipa GUTS OF A VIRGIN – njihov je problem.

sad, ajde, nije to baš neka slojevita poenta kao u ALL NIGHT LONG trijadi (4. i 5. deo su značajno slabiji), ali nije to 'bez ništa'. recimo da bi nešto prikladniji naslov za film bio FIRST DATE ili DIE FOR ME. 

GROTESQUE se dotiče nekih ozbiljnih pitanja, kao što su: ljubav uopšte, a posebno ljubav na prvi pogled, žrtvovanje, a naročito bukvalno (da li zaista možete da volite nekoga ko vam nije krvni rod da biste bukvalno umrli za tu osobu?), te uobičajena alijenacija i psihotizacija te monstrumizacija japanskog društva u kome su likovi poput ovog ero-guro psiha sasvim logičan (nus)proizvod.

da sumiram: ako verujete idiotima koji piskaraju po IMDB-u i drugde, GROTESQUE je bezvezna boleština i puko iživljavanje za nenormalne.

ako verujete meni – GROTESQUE je odlično uslikana i režirana i odglumljena boleština sa nekim fascinantnim i zaista mučnim iživljavanjima koja, actually, navode ne samo na povraćanje nego i na razmišljanje. ne previše, ali ipak, dok čučite nad wc šoljom i bljujete sadržaj svog stomaka – imaćete o čemu da razmišljate. he he he.

ne, zaista: ako želite da pogledate nešto STVARNO duboko i iskreno i upečatljivo BOLESNO – pogledajte GROTESQUE. ovo je sick cinema at its sickest best. (dobro, ocena bi bila veća da se reditelj malo dublje pozabavio gore skiciranim pitanjima, te da u predzadnjoj sceni nije posegao za fantastičnim preterivanjem koje maltene menja žanr filma, i da je na pameti imao bar malkice manje predvidiv od tog as is otrcanog završetka.)

a kao bonus, evo debilne vesti o zabrani:

British Censors Bar Japanese Horror Flick

19 August 2009 

The British Board of Film Classification, the U.K. counterpart to the MPAA Ratings Board, has refused to issue any ratings certificate whatsoever to a Japanese horror film, titled Grotesque, thereby effectively barring it from being shown in Britain. In a statement, BBFC director David Cooke said, "Unlike other recent 'torture'-themed horror works, such as the Saw and Hostel series, Grotesque features minimal narrative or character development and presents the audience with little more than an unrelenting and escalating scenario of humiliation, brutality and sadism. The chief pleasure on offer seems to be in the spectacle of sadism (including sexual sadism) for its own sake." The board said that allowing the film to be shown in Britain would put those viewing it at "risk of harm."