ISTINITE LAŽI (prir. Goran Skrobonja) – prikaz (1)

Pošto imam svoju priču u ovoj antologiji, ne bi bilo u redu da pišem prikaz za neke medije. Moj blog je jedino mesto na kome ćete pročitati totalno subjektivan ali i neuvijen sud o ovoj knjizi. Na svu sreću, moj generalni utisak je VRLO povoljan, pa nema potrebe za nekim preteranim ogradama bilo koje vrste: uopšteno gledano, ISTINITE LAŽI su krupan korak napred u odnosu na solidan BELI ŠUM. Priče su prilično bolje, a konkretno, po redosledu njihovog pojavljivanja u knjizi, moje ocene i impresije izgledaju ovako – zbog velikog obima zbirke (400 strana sitnih slova) podeliću ove impresije u dva dela:

1. Ilija Bakić - KULA U RUŽI VETROVA

= 7+

Ilija je fino, mada pomalo mehanički, isprepleo nekoliko urbanih legendi iz svog kraja (Vršac). One među sobom nemaju neku jaču vezu sem geografske, a nisu baš najupečatljivije povezane ni narativno. Okvirna priča unutar koje se ove priče-u-priči nalaze daje umereno zanimljiv ugao posthumne analize (izučavanje daleke prošlosti, nakon velike kataklizme), ali ne uspeva da tim legendama podari neki dodatni smisao, ili da makar pruži neki zamajac po sebi, već se naprosto ta okvirna priča prekine bez neke poente jednom kada su istrošene "legende" spremljene za izneti. Ipak, pritajeno elegična atmosfera tog utihlog post-sveta iz koga se sadašnjost sagledava dobro je ostvarena, a pripovedanje je sve vreme zanimljivo.

2. Darko Tuševljaković - DOK NE DOĐU ŠEJTANI

= 7

Ovom pričom Darko se vraća u stanje i oblik u kome sam navikao (i u kome želim) da ga gledam. Za razliku od fejk priče iz BELOG ŠUMA, ova je sasvim ubedljiva čak i u svojim extremnijim momentima vezanim za zbivanja u ratom okuženoj Bosni, i za njihove posledice. Grupa jarana okupi se posle duže vremena, krenu sa svojim bosančeroskim 'đes, ba' fazonima (treba malo tolerancije da se probije kroz ovo!) i prisećanjima ko je gde bio i šta radio za vreme rata, i to se vremenom od TOP LISTE NADREALISTA pretvori u JAGODE U GRLU. Odnosno – viljuška u grlu. Dobro napisana, prilično zanimljiva, i sa finim krajem (mislim na sam samcit završetak – iako mi makljaža koja mu prethodi nije baš delovala ubedljivo, kao ni način na koji se junak iz nje izvuče).

3. Adrijan Sarajlija – ABRAKADABRA

= 9

Za mene, najbolja priča u zbirci. Ujedno, za mene, prva Sarajlijina priča koja mi se baš dopala; njegove prethodne na mene nisu ostavile jači utisak kao celine, mada je i u njima bilo potencijala. Ovog puta je ambiciozna ideja ostvarena na pompezan način, razvijena je vrlo dobro, ubedljiva u svakom svom detalju (i geografskom, i istorijskom, i psihološkom) a naročito imponuje širina platna koje je pred sebe Adrijan postavio, i minucioznost s kojom je pažljivo i pametno rasporedio detalje po njemu. Posebna pohvala za originalnu pred-istoriju 'zlog' jezera i za vrlo solidnu jezovitu atmosferu ostvarenu bez jeftinih trikova. Od ovoga bi se mogao napraviti odličan film.

Sitnije zamerke: citati ispred poglavalja uglavnom su proizvoljni ili nebitni, ničemu ne služe; predugačka flešbek deonica u italiku otežava čitanje; naslov je suviše banalan za ovakvu priču, makar u njoj i bio donekle opravdan. Krupnija zamerka: kraj je proizvoljan, maltene ga i nema, tj. nejasno je zašto "čarobnjakov sin" na kraju uradi to što uradi, šta ga je navelo da baš tada baš to uradi, te kako i zašto je izgradnja brane nastavljena iako se na kraju priče nije desio i kraj jezivih dešavanja tj. pogibija radnika, koje traju još 4-5 godina nakon što se priča "završi".

4. Jovan Ristić - GODINE U MAGLI

= 7

Ovo je najpitkija Jocina priča koju sam pročitao, možda i najzabavnija. Nepotrebno je zakomplikovana sa čak tri ugla pripovedanja, tj. tri lika koja naizmenično govore iz prvog lica. Zaista nije bilo potrebe za tim, naročito na ovako svedenom prostoru; vrlo originalna i potentna poenta mogla se sasvim lepo preneti i iz "samo" jedne perspektive, bez ovog "budženja". Inače, likovi su ubedljivi, kao i ambijent koji je ključan za priču (beogradski KST). Iako postoji doza lokalnog koja može biti izgubljena u prevodu na jezik čitalaca koji nisu odrastali u Beogradu, iz kontexta se sasvim solidno može sve pohvatati. Joca se, za moj ukus, malo zaneo sa svojim komentarima na rock i pop pjesme koje se čuju na tom mestu, a naročito su mi smetale previše explicitne, prenaglašene zajebancije na račun gotičara. Gotičari su suviše laka meta, a zezanje njih je ovde nedovoljno duhovito da bi opravdalo svoju direktnost. Odličan je twist dat motivu susreta starih drugova posle dugo vremena (kao kod Tuševljakovića, samo ovde još bolje), i uopšte je taj ugođaj proteklih godina, vremena između 'nekad' i 'sad' (uključujući ne samo vreme nego i ljude kakvi su bili nekad i sad) odlično uhvaćen i prenet, nepatetično-elegičan, adekvatno vrlo dobrom naslovu. Moja najveća zamerka tiče se kraja, kada se začudnost KST-a (zarobljenog u vremenu) naprasno proširi na ostatak grada. Nekako mi je izmakla poenta toga.

5. Nikola Petrović - DEVOJKA U BELOM

= 6-

Fina, korektno napisana ali uninvolving minijatura o zombi korisnici taxi usluga, i onome koji ju je u zombija pretvorio. I ovde je jednostavnost premise nepotrebno zakomplikovana pripovedačkom perspektivom (2. lice jednine, pa onda malo i prvo...). Nije to bez razloga upotrebljeno, ali –za mene- taj razlog nije bio dovoljan da bi opravdao naporno probijanje kroz ovako ispričanu priču.

6. Vladimir Lazović i Miroslav Lazović - MUZIKA SRCA

= 6-

Uf! Reperi! Pitam se, gde je tačno horor u priči o 'ukletom' CD-u s rep 'muzikom' u kome 21. (bonus) pesma izaziva smrt slušaoca? Zar to nije neka vrsta higijene? Mislim, da li bi uopšte trebalo da nas bude briga, da strahujemo za život nekoga ko sluša rep 'muziku'? Ko se repa laća, glavom neka plaća! Enivej: ako nekako po strani ostavimo moj lični animozitet prema toj ciganskoj 'muzici' i prema jezivo ispraznim 'stihovima' koji se ovde sporadično citiraju, sama premisa nije bez đavla. Ipak, previše je tu veštačkog i fejk tuđinstva. Em se govori o repu, dakle o sasvim neautohtonoj, i kulturološki sasvim nesrpskoj muzici (to je što je ta ciganija ovde primljena ko svoja - tema je za drugu priču); em se u sve to umeša vudu, iako u prvom komšiluku imamo jednako moćnu, ako ne i zajebaniju vlašku magiju. No, dobro.

Ovde je lepota premise pokvarena ne nekim zajebanim pripovedanjem (koje je okrepljujuće linearno i bez egzibicija) nego sasvim apsurdnim dodatkom koji potpuno ubija suspenziju neverice. OK, poverovaću u muziku koja navodi na ubijanje; poverovaću i u Barona Samedija i sve bogove vudua; ali ne mogu bre da poverujem u nešto tako bezvezno kao što je CD koji ne samo što sa sebe pušta muziku, nego sam od sebe i upija, tj. snima zvuke oko sebe – a u dodatno bezveznom twistu, ti zvuci su tu samo na jedno slušanje, a onda se izbrišu. COME ON! Pa nemojte nas zajebavati, tehnologija jeste na neki način kao magija, ali fuck, čak i magija ima neka svoja pravila i zakonitosti, ne može to tek tako, anything goes!

Sem toga, priča oscilira između neujednačenih (generacijskih?) registara, između referenci na šale Laneta Gutovića (!) i na vudu; na Bajagu (!) i na neke crne repere! Ta džekil-hajdovska podeljenost ogleda se i u nekim iznenađujuće zastarelim referencama (u jednom trenu naši junaci koriste Navigator kao brauzer! Fuck, zar IKO to više koristi, zar to još uvek POSTOJI?) te u totalno neubedljivoj karakterizaciji 12-godišnjeg dečaka. Možda su 12-godišnjaci bili tako naivni u vreme kada je stariji Lazović imao toliko, ali ovi današnji sasvim sigurno ne bi govorili niti razmišljali niti se ponašali tako naivno kao ovaj ovde.

7. Milivoj Anđelković - TRIDESETI DAN KOŠAVE

= 7-

Ova priča bi imala veću ocenu da je njen autor zapravo našao za shodno da nam je ispriča kako valja, sa glavom i repom. Iz nekog razloga, ona nema glavu. Rep je veliki, lep, šaren, baš paunovski, ali... fali glava. Možda je tomu tako zato što je autor hteo da proizvede učinak mistifikacije umesto mistike (tj. da nam proda maglu), možda ni sam nije znao kuda ide s pričom kad je krenuo, u svakom slučaju ova priča ne da je fragmentarana nego su neke suštinske kockice iz nje nasilno izvađene i ključne informacije za njeno razumevanje autor nije hteo da nam kaže, čime joj je ubio i efekat i značenje. Ne znamo čime se bavi glavni junak i ko mu to i zašto povremeno preti; ne znamo ko je nevidljivi lik koji ispija (a mestimično samo šeta po stolu) čašicu rakije; ne znamo ko su ljudi sa tri prsta i kakve veze imaju TV ekipe sa njima; što je najgore, ne znamo koja je prava priroda košave, i kuda ide između 21. i 30 dana svog (ne)duvanja, niti zašto je to bitno. Zaista šteta.

Imao sam utisak da čitam odličnu priču iz knjige iz koje je neki obesni čitalac nasumice pocepao nekoliko listova, uključujući i poslednji. Što je najbizarnije, ovde je te listove pocepao sam autor...

8. Vesna Ilić - ISTINITE LAŽI, ili REČ-DVE O BACANJU KOCKICA

= 3

Jedina priča za koju bih u ovoj zbirci kazao da je ćorak. Vrlo naivan i isprazan pokušaj naivno shvaćenog postmodernizma, srećom blaženo kratak tako da ne smara previše, mada za svoje trajanje zaista smara više nego što bi se od tolicke pričice očekivalo. Tu je i neubedljivo-naivan "citat" iz enciklopedije koji ne služi ničemu, tu su i neke veze i vezice između naizgled nepovezanih (i savršeno irelevantnih) događaja, tu su unutrašnji tokovi svesti likova sa beskrajnim ponavljanjima kakva jedino "žensko pismo" može da tako besramno plasira, to je gomila bla bla blaaaaa bez kraja i konca a kamo li poente.

9. Petar Petrović - 'AJDE DOBRO, SVAKOM SE TO DESI PONEKAD, AL' TI, TI GA BAŠ PRETERA, BRATE ili Gotovo je mojih pet minuta

= 7

'Ajde dobro, svakom se desi ponekad da napiše priču s nekim prenadrkano samozaljubljenim 'Look at me! Look at me!' naslovom, al' Petar Petrović ga baš pretera, brate. Ovo nije toliko priča koliko tirada ispunjena digresijama koje nemaju blage veze sa zapletom (kao npr. razglabanje na dve strane o Nemanji Vidiću, fuzbaleru, i raznim navijačkim igrarijama sa imenom Nemanja). Te digresije nisu nezabavne, ali je njihova svrhovitost upitna u materijalu koji, kao i naslov, pati od prenadrkane samozaljubljenosti naratora/autora i njegove potrebe da nas zabavlja i zasmejava i impresionira svojom coolnošću. Petar Petrović, stoga, pokazuje solidnu dozu harlanelisovštine u pokušaju, ali treba mu još mnogo discipline u naraciji da, actually, deliveruje fabulu radnje a ne samo povezane viceve i pošalice. Inače, odabrana urbana legenda ovde je prilično originalna i potencijalno zabavna, šteta samo što se autor njome najmanje bavi, i što te famozne Bregine porno VHS houm muvije maltene i ne vidimo. Oh, well, Petar Petrović je još jedan od zagovornika teze da je put važniji od destinacije – pa je tako i ovde put do tih kaseta bio zanimljiviji od samih kaseta. I vrlo tanko je uopšte povezan sa njima.

10. Oto Oltvanji - LEPŠE NEGO PTICE

= 6

Sasvim solidna, ali idejno (i ideološki) prazna zajebancija o Bati Životinji, zombijima, i alternativnoj istoriji partizanskog filma. Kratka i slatka bombonica, i to je sve. Šteta, moglo je mnogo više. Trebalo je ovu priču dati na skript-doktorovanje ili kolaboraciju sa Dimitrijem Vojnovim, ili nekim drugim ko se u film (a naročito partizanski) malo bolje razume.

(nastaviću se...)

NEKI NOVI OK, OSREDNJI I SLABI HORORI

osvrnuću se vrlo kratko na neke filmove koji me nisu inspirisali za opširnije bavljenje njima: neki su gledljivi ali ne mnogo više od toga (ovi što teže trojci), a neki su naprosto suviše dosadni ili nenadahnuti (ovi bliže dvojci).

konkretno:

A PERFECT GETAWAY

USA, 09

**(*) 3-

lepi su havajski pejsaži, lepe su glumice, ali fuck, ne gledamo horore zbog toga. valjda. imate BAYWATCH za tu vrstu eye candyja. previše vremena prođe ovde u bavljenju savršeno nezanimljivim likovima (kurtezija: scen. i rež. DAVID TWOHY) i njihovim svedenim interakcijama, a kada saspens krene, to je – too little, too late. nije to nezanimljivo, nije negledljivo (barem pred kraj kad krene jurnjava i akcija), ali je savršeno neoriginalno i u krajnjem saldu – nebitno. zašto je ovaj film morao da nastane? nemam pojma. to je jedan kompetentan mediokritetizam za ubijanje vremena onih koji ga imaju za ubijanje.

INFESTATION

USA, 09

**(*) 3-

prijatan, gledljiv, zabavan film o invaziji velikih (ne džinovskih) buba i mini-apokalipsi do koje one dovedu. dinamika je solidna, likovi su jedva-podnošljivi, efekti su uglavnom OK, a za svaku pohvalu je ambiciozna inscenacija nekoliko set pisova sasvim neočekivanih na ovom (niskom) nivou produkcije. vrlo lepi auto-sudari, interakcije buba i okruženja, buba i ljudi, letenje sa ljudima u naručju i njino ispadanje i lomatanje po prostoru... a i završetak je simpatičan. znači, ništa specijalno, ali ovo je prijatnije gledalačko iskustvo od gornjeg getaveja jer i ne pokušava da bude nešto više od dobrog popkorna. takođe, za razliku od hajdaveja, infestejšan deliveruje ravnomerno tokom celog trajanja.

WRONG TURN 3

USA, 09

** 2

ovo, zajedno sa DOGHOUSE, nosi šnjur kao najgori i najiritantniji glumački ansambl u hororu ove godine: nepodnošljiva količina antipatičnih njuški u savršeno besciljnom i tupavo slikanom filmu. ceo se dešava usred noći, glavni 'junaci' su nekakvi robijaši, a šuma po kojoj bazaju i povremeno nagaze na neki bubi-trep onih rednek degena osvetljena je kao usred dana! to što je film sniman u bugarskoj nije nikakvo opravdanje: otpustite DP-ja! inače, prolije se tu nešto krvi (loše boje, vuče na ljubičasto), ima i CGI-sakaćenja (neubedljivog i fiziološki i crtački), a kraj nema veze s mozgom. ako ste baš očajni, uz ffw se može prebacivati od set-pisa do set-pisa (mlako zanimljivih zbog efekata a ne zbog režije), ali onaj filler između je baš nesnosan i glup. šteta, II deo je bio sasvim OK.

TAKUT: FACES OF FEAR

INDO, 08

** 2-

zaboravljiv omnibus od 6 naivnih i besciljnih pričica za malu decu iz indonezije koje sam uglavnom već zaboravio mesec dana nakon gledanja. u sećanju mi ostala samo epizodica sa ženom-muškožderkom koja ubija i kasapi svoje udvarače – nema to ni logike ni poente, ali tu je bilo par simpatičnih momenata. ovo ostalo – bože me sačuvaj. producirao brajan juzna, samo zbog njega sam izdržao ovo u celosti, ali – onaj njegov producentski TOUCH iz 80-ih i 90-ih ovde se ne oseća.

SKJULT aka HIDDEN

NOR, 09

** 2

auh, koje isprđivanje! ovo je izvanredno lepo uslikano, kamera i lokacije su super, šteta samo što su likovi i fabula radnje nebitni, neubedljivi i konfuzni a u drugoj polovini to pređe u takvo mrsomuđenje da nisam bio sasvim siguran ŠTA se tu zapravo izdešavalo, i zašto; neko vreme sam nakon gledanja vraćao film napred-nazad u pokušajima da shvatim ko tu koga jebe i zašto, ali sam u nekom trenu shvatio da me uopšte nije ni briga, i smesta sam ga obrisao s harda.

THE MISSING

KOR, 09

** 2-

ovo je nekakvo korejsko torture porn đubre bez ikakvog smisla, poente ili svrhe, pa neka je još 100 puta 'inspirisano' stvarnim događajem. neki psiho u korejskoj zabiti otima žene, drži ih u kavezu u šupi, iživljava se nad njima, i to mu je to. najveći deo filma protekne u pokušajima antipatične cure da otkrije ono što smo mi videli već na početku – da je njena iritantno praznoglava sekica oteta i mučena od strane ovog idiota. sudbina te otete je jedina blago zabavna stvar u celom otherwise nenadahnutom i uninvolving filmu koji čak i nema dovoljno lepog korejskog splattera. pošto je film glup, spojlovaću vam tu jednu finu ideju: tupava sekica završi samlevena u nekakvoj drljači ili tako nekoj poljoprivrednoj spravi za, pretpostavljam, mlevenje kukuruza ili tako nečega. čak ni to nije režirano niti prikazano za maximalan efekat, ali sirotinja ne mož da bira, to je as good as this shit gets!

DOGHOUSE

UK, 09

** 2

JAKE WEST potpisuje svoj najmanje negledljiv film do sada, ali to još uvek nije dovoljno. ako ništa drugo, barem ne smara kao RAZORBLADE SMILE, i nije ubi-bože infantilan kao EVIL ALIENS, ali to je još uvek jedna isprazna lakobrijada – gomila rudimentarnih spec. efekata umesto likova i priče. namazani su ravnomerno kroz ceo film, ali ova grupa savršeno ružnih, odbojnih, iritirajućih degena –koji usto mumlaju i frfljaju jedva-razumljivim kokni engleskim- zaista mi je išla na živce, a zombi-žene ih uopšte nisu tamanile onom brzinom i sadizmom koji je njihova iritantna priroda zahtevala. uz značajnu samo-retardaciju (alkohol, lake droge itsl.) ovo nije sasvim negledljivo, ali na čist um zaista nema potrebe podvrgavati mu se.

NIGHTMARE DETECTIVE 2 (2008)

**(*)

3-

šinja cukamoto je najpouzdaniji živi reditelj horora, u smislu da promašaja praktično nije ni imao, da je sve što je do sada pravio –u okvirima horora ili šire – bilo u najgorem natprosečno ako ne i genijalno, a u uže-žanrovskom smislu on je svakako najinovativniji horor reditelj, i zaista jedan od retkih koji zaista a) žele i b) UMEJU da proizvedu stravično-napeto-žestoke scene.

NIGHTMARE DETECTIVE je bio njegov prvi full-blown horror, iako tih elemenata ima u skoro svim ranijim filmovima (a najviše u trashy detinjastom HIRUKO THE GOBLIN). u ND1 je vrhunskom upotrebom zvuka, muzike (uvek pouzdani i nenadmašni ču išikava), svetla/senke, montaže, hiperkinetičke kamere i žešće krvopljusnih efekata kreirao jednu sjajnu horor epopeju i jedan od retkih novijih podsetnika na to zašto smo jedno vreme u japanu videli najveću uzdanicu modernog horora.

nastavak je znatno slabiji. ipak, imao je dobre namere, i zato ću prema njemu biti blaži nego li da je, recimo, propao zbog nekog beslovesnog prodavanja dupeta producentima, tinejdžerkama ili već tako nekoj ciljnoj grupi.

deo razloga što mi je znatno manje prijao jeste taj što je horror ovde značajno smanjen: krvopljusa nema ama baš nimalo – da nema nešto malo karikaturalnih zombija-dece izginule na exkurziji (omaž izviđačima iz DELLAMORTE DELLAMORE? šta će to u ovom filmu?) ne bismo ni kap crvene videli! što je još gore, i scene strave i pogibije ovde su beskrajno ublažene – samo jedna je on-screen, a ovo ostalo, ništa se ne vidi. build-up do njih je takođe inferioran – pristojan, za nečije tuđe standarde, ali ne i za cukamotove. taj build-up je dodatno bezvezan što se dešava u (bizarno scenografski stilizovanom) ženskom školskom WC-u, koji ubija stravu i sve nepodnošljivo blizu prinosi – (nenamernoj? svakako nesmešnoj) komediji. znači, jedina duža, elaboriranija, žešća horor deonica u filmu počinje tek oko 60-og minuta.

cukamota ovde kao da nije zanimao horor nego drama. OK, pošteno. nemam ništa protiv. cukamoto je zabavan čak i kad pravi sportsku dramu (TOKYO FIST!), znači moj problem nije u žanru. problem je šta je s tom dramom uradio.

nastavak se bavi traumom našeg detektiva, čija majka je svojevremeno bila uplašena od svega – dakle ne fobija od ovoga ili onoga, nego od života uopšte. super, vrlo cukamotovski. vrlo japanski. da sebi prekrati muke, obesila se na oči svog sinčića (circa 4 godine).on sada pokušava da se nosi s tom traumom rešavajući slučaj jedne druge osobe uplašene od života samog – studentkinje koju su njene 'drugarice' zatvorile u šupu i tako dovele u stanje neke vrste kome (od straha). a kad umre, ona krene da košmarima davi ove vrle djevuške. ona, praktično, i nije monstrum, već samo vrlo uplašena osoba…

sve to možda lepo zvuči prepričano, ali u filmu traje previše, predugo, gnjavi, vrti se u krug, ponavlja se, i ne dovodi ni do kakve poente niti pay-offa. zakoni cele te fore s košmarima su krajnje konfuzni i proizvoljni, a u svojoj II polovini film previše poseže za iritirajućim san-u-snu-u-snu-unutar-sna… skokovima i prelazima. njih i inače mrzim, a ovde ih ima baš previše, toliko da u nekom trenutku prosto prestane da me bude briga za bilo šta što će u narednom trenu da bude poništeno još jednim 'oh, it was only a dream' twistom.

detektiv je i ovde izmučen i smoren i sav u jednom tonalitetu, ali sada je akcija koje je deo mnogo sporija i nezanimljivija, pa se deo njegove smorenosti nevoljno prenosi i na gledaoca. prostije rečeno, previše je fletlajna u ovom filmu, a to malo skakanja s nivoa ravne crte premalo je i prekasno.

ponavljam: ovde naglašavam nedostatke jer sam od cukamota očekivao mnogo više. međutim, čak i ovakav kakav je, cukamoto je verovatno potpisao najbolji japanski horor u poslednje dve godine, barem od onoga što mi je palo šaka. na plus strani, ima i ovde odličnih zvučnih efekata, glasne muzike, uspešno-jezivih duh-žena koje gmižu ka žrtvi te nekih creepy vizuelnih fora koje ne bih previše otkrivao.

zato, preporuka, ali uz oprez.

DILAN DOG: Definitivno izdanje!

DILAN DOG: Definitivno izdanje!

Kao što sigurno znate, izdavačka kuća pod bleskastim imenom VESELI ČETVRTAK ispala je ozbiljnija od nekih drugih, sa 'ozbiljnijim' imenima, bar što se tiče izdavanja DILANA DOGA među Srbljima. Ovaj sjajni horor (and so much more) strip svoju premijeru je imao u DNEVNIKOVIM izdanjima na žutom roto papiru i sa skrnavom štampom u kojoj su se gubile finese crteža često mnogo pažljivije i detaljnije senčenog, i sa suptilnijim prelivima u tonalitetu senki nego li u retard-estetici Zagora i drugih im izdanja. Još uvek pamtim (i čuvam!) 1. broj Dnevnikovog DILANA DOGA, kupljen tada kada je i izašao, septembra 1986. (ili beše 1987?) koje je toliko šugavo odštampano da su u toj verziji skoro sasvim izgubljene one Stanove šrafure i vizuelni efekti!

Na svu sreću, GAY THURSDAY je – pored izdavanja novih epizoda Dilana (koje su i ovakve i onakve, ali najčešće ni prineti starim, klasičnim) – pokrenuo kolekcionarsku bibilioteku DILAN DOG u kojoj se ponavljaju stare, najbolje epizode na kojima je i izgrađena reputacija ovog stripa.

Ali ne! Ovo nije samo puko ponavljanje – DILAN tek u ovoj varijanti najzad biva dostojno i dostojanstveno predstavljen!

1) Štampa je izvrsna, na kvalitetnom papiru, i crnilo je tek sada – CRNO, a ne SIVO kao u DNEVNIKOVIM izdanjima;

2) Stripovi su sada u TVRDOM povezu, sa koricama tako čvrstim da nekoga njima možete i da ubijete (i tako dokažete tezu glupih čika i teta da horor stripovi izazivaju nasilje), što im obećava TRAJNOST koju jedva prilepljene i nakon prvog čitanja raskupusane DNEVNIKOVE sveščice mogu samo da sanjaju;

3) TRAJNOST pored tvrdog poveza obećava i ŠIVENJE – trebaće vam mnogo truda i sadizma (+ gluposti) da OVO uspete da raskupusate!

4) Nove, specijalne korice radio je Corado ROI, jedan od najboljih crtača ovog dugovečnog serijala;

5) Rađeni su novi prevodi, znatno bolji od (istina, solidnih) iz ranijeg izdanja;

6) Svaki od tomova u ovoj ediciji sadrži po 3 (tri!) epizode, što ukupno čini 300-ak strana odličnog stripa na jednom mestu;

7) I na kraju, ali posebno vredno hvale: svaki od ovih tomova praćen je propratnim textovima, pisanim originalno i specijalno za VČ, a u kojima se dodatno osvetljavaju razni aspekti sveta Dilana Doga.

Tako, u I tomu imamo prve 3 epiozde Dilana – DOKTOR KSABARAS (pardon, sada je to u doslovnom prevodu sa italo originala: ZORA ŽIVIH MRTVACA), DŽEK TRBOSEK i NOĆI PUNOG MESECA. Osim njih, tu su i tekstovi: O Ticijanu Sklaviju, "ocu" Dilana Doga, piše Marko Šelić na pune 4 strane, dok Draško Roganović na isto toliko prostora piše, vrlo nadahnuto i zabavno, o Dilanovom pratiocu, tačnije – njegovom holivudskom uzoru, Gruču Marksu.

II tom sadrži epizode DUH ANE NEVER, UBICE i DEMONSKA LEPOTA, a od tekstova, tu su dva gigantska: čak 12 stranica pomne frojdovske analize filma DELLAMORTE DELLAMORE iz ordinacije Marka Šelića, plus 9 strana texta o "Đavoljem trileru" (to je ona muzičica koju Dilan stalno duva u svoju frulicu) koje je napisao i komponovao Borislav Stanojević.

Od trećeg toma počinje kataklizma, jer se timu Dilano-istražitelja pridružuje i Dejan Ognjanović – ovog puta unajmljen da rasvetli misteriju plakata filma THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW na zidu Dilanove dnevne sobe. Tekst zauzima 5 strana, a ilustrovan je i kadrovima iz tog filma. Pored ovog texta, extra dodatak na ovom DVD-u je i studiozna anal-iza toga kako je u epizodi ZONA SUMRAKA Sklavi uspeo da pomeša mesmerizam, E. A. Poa i film MRTVI I SAHRANJENI. One koji ova izdanja kupuju zbog stripova a ne zbog ovih nadahnutih textova možda će zanimati da se u ovom tomu nalaze epizode kojima je hronološki tu i mesto, dakle: ZONA SUMRAKA, POVRATAK ČUDOVIŠTA (ovo se ranije kod Dnevnika zvalo OČI ZLA) i ALFA I OMEGA.

Najzad, u najnovijem (za sada), četvrtom tomu koji je upravo ovih dana izašao i već je u prodaji, stripadžije imaju naredne epizode iz ciklusa o Dilanu, a filozofi i mudrijaši mogu da čitaju: 1) o VESU KREJVENU, koji je zaslužio da čak 6 ulica u Londonu nosi njegovo ime, a u textu Dejana Ognjanovića saznaćete i čime je to zaslužio; 2) pored toga, u dodatku se pojavljuje i tekst Marka Šelića "Smrt, lično ona" o razvoju lika Smrti kroz serijal DD. Posle toga sledi tekst o autorima Dilana koji su radili na ovom broju Biblioteke DD.

I to je sve, narode – za sada!

FOTO: VESELI UREDNIK VESELOG ČETVRTKA

Ne znam da li je veće uživanje držati u rukama ove divno odštampane i opremljene stripove i najzad ih čitati kako to zaslužuju, ili biti počastvovan da za njih još i pišem! U svakom slučaju, ako do sada niste otkrili DILANA DOGA, jedini alibi vam je da ste živeli u nekoj rupi izvan civilizacije, ili da ste vrlo, vrlo mladi.

Ako su vam ova izdanja do sada promakla, ne tugujte.

Za sva propuštena izdanja edicije Veseli četvrtak možete se obratiti KLUBU ČITALACA putem mejla:

klubcitalaca@veselicetvrtak.com, telefonom: 011 271 0 488, ili ih možete kupiti u maloprodajnim objektima TRAFIKA.

Takođe, sva izdanja Veselog četvrtka možete kupiti u Beogradu, u strip knjižarama Darkwood (Lomina 5) i Alan Ford (Bulevar Arsenija Čarnojevića 85b).

Biblioteka Dylan Dog izlazi od juna ove godine u dvomesečnom ritmu. Biblioteka Dylan Dog se ne može kupiti na kioscima. Cena svake knjige (sa tri stripa unutra, ponavljam!) pojedinačno je 1400 dinara, ali zahvaljujući KLUBU ČITALACA Veselog četvrtka, svi članovi imaju osnovni popust od 20%, što bi onda cenu knjige činilo 1120 dinara. Popust u KLUBU ČITALACA se vremenom (čitaj: kupovinom) povećava, pa cena u tom slučaju pada još više; i svoj popust možete ostvariti uz člansku kartu pri narudžbinama preko telefona, e-maila, ili u maloprodajnim objektima TRAFIKA.

Kakva besramna reklama, a? Šta mogu kad mi je najslađi leba koji pisanjem za Dilana Doga zarađujem i još o istom trošku mogu da uživam u ovim sjajnim stripovima!

SRPSKI FILM: premijera

nestrpljivim fanovima žestokog horora imam exkluzivno zadovoljstvo da, zahvaljujući informaciji direktno iz CONTRA FILMA, obznanim podatak da će SRPSKI FILM, ako preživimo epidemiju svinjoguzog gripa i druga sranja, svoju premijeru pred srpskom publikom imati u FEBRUARU.

ako odgovorni drugovi FESTA budu imali hrabrosti da ga uvrste u program, premijera će biti u okviru te manifestacije (krajem februara); a ako ne, onda će film krenuti ranije tog meseca.

inače, SRPSKI FILM je nedavno prošao kroz torturu prema kojoj su one fiktivne, naravno – dečja igra. priča je neverovatno zabavna za posmatrače sa strane, mada za tvorce (istovremeno i producente) filma to sigurno nije. naime, SRPSKI FILM je sniman RED kamerom, i početkom novembra je trebalo da u prestižnoj minhenskoj laboratoriji bude prebačen na filmsku traku. zapravo, film je već i bio prebačen na celuloid; reditelj i direktor fotografije overili su tu verziju na licu mesta i bili oduševljeni rezultatom.

avaj! oduševljeni nimalo nisu bili – advokati laboratorije. kada je već trebalo da se aminuje cela rabota, da se plati šta treba i da se rolne nose u srbijicu, eto ti đavolovih advokata! pravni tim je overio neke od žešćih scena filma i procenio da ta firma ne sme da nastavi s radom odnosno da svoje ime stavi na taj i takav film dok ga policija ne pregleda i ne uveri se da je to sve OK.

dođu tu neki pajkani, pogledaju film i kažu: ovo neće proći! ovo su opasne frekvencije!

uveravanja da je u pitanju igrani film, da je to sve kobajagi, da su glumci živi, da su u pitanju efekti maske, režija, fuckin' fiction – ništa nije pomoglo. švabe su se uplašili filma, odbili da okončaju ugovoreni posao, uplaćeni avans su uredno vratili a film, već na traci – spalili.

trenutno je SRPSKI FILM u mađarskoj laboratoriji koja, nadajmo se, neće da izvodi slične besne gliste...

PS: što je (meni) najzabavnije, švabe su se usrale od dve scene nasilja prema ženama (kadrovi iz jedne od njih mogli su se videti u promo reelu okačenom na netu), a kako izgleda uopšte nisu ni videli dve znatno žešće i gnusnije scene od kojih će barem jedna da uđe u sve antologije.

da jesu, reditelj i producent bi sada već čamili u nekom švapskom zatvoru i dopisivali se s romanom polanskim.