SCOTT PILGRIM VS THE WORLD (2010)

**(*)  

2+

            u okviru akcije 'srednjački novi filmovi reditelja od kojih smo očekivali mnogo', nakon mlakih i skoro nebitnih produkata dejvida finčera i gaspara noea, evo i sasvim zasluženog flopa edgara rajta.

ovo bi mi verovatno bio izvanredan film da sam normalan i da sam tinejdžer; pošto nisam nijedno, dakle pošto nisam ciljna grupa za ovu tvorevinu (čije bi prikazivanje trebalo zabraniti starijima od 20 godina!), nisam imao sa čime da korespondiram. ništa ne pomaže ni hiperstilizacija da ovo učini bitnije prijemčivijim i zabavnijim nego što bi bilo, lišeno sve te šminke i šarenila i animacije i videoigrizacije koji su debelo naslagani na jednu krajnje dosadnu, predvidivu, ispraznu i nebitnu pričicu od 'boy meets girl, so what?' sorte. a još manje pomaže što su i 'boy' i 'girl' savršeno iritantni moroni za čije zdravlje, dobrobit, ljubav i potomstvo me baš živo zabole.  

recimo, glavni i naslovni junak je nekakav mediokritet koji pozira da je neki 'alternativac': on je toliko 'alter' da čak spava u istom krevetu sa gay cimerom (bez sexa, naravno) a to natkompenzuje time što ima i po dve 'cure' istovremeno, pa bi čak trebale da nam budu zabavne i smešne peripetije kroz koje prolazi poigravajući se sa osećanjina jedne i na sve načine pokušavajući da zadobije osećanja one druge – i još da se 'bori' sa bivšim dečkima njegove željene curice, koja btw. budući jedva punoletna, a već sa sedam bivših, mora da se pustila u promet već negde oko svoje 11. godinice... 

skot je, pored toga, toliko 'cool' da čak drnda gitaru u nekom klinačkom 'bendu' za proizvodnju nečega što samo 15-godišnjaku može da bude slušljivo i gotivno – apsolutno odurno i šuplje poziranje sa instrumentima koje, naravno, služi samo za namamljivanje kokoši koje padaju na dečake koji imaju 'bend' (videti epizodu pevca krelca i njegovog sina nebojše koji na tu foru zasenjuje kokoši za ilustracije ovog truizma). a još ga igra majkl sera, hurt puppy asimetrične lobanje & face te unjkavog glasa, koji je iz meni nepojmljivih razloga postao zvezda run-of-the-mill teen romkomova nafilovanih manjom ili većom dozom onoga šta plitkoumni doživljavaju duhom 'alternative'...

edgar rajt je ovde, što se mene tiče, protraćio svoj pozamašni talenat na materijal nevredan (tolikog) truda: mislim, lepe su sve te sličice i način na koji su ukomponovane, ali me uprkos svem sjaju i bleštavilu i dinamici kvazi-witty momenata nije ubedio ni na sekund da bi trebalo da me bude briga za bilo koga i za bilo šta što mrda na ekranu. gomila naduvenih, ispraznih pozera i njihovih banalnih 'ljubavnih' muvanja – zabole me bre za romkom čak i kad ga maskiraju u stripizovanu video-igricu.

ENTER THE VOID (2010)

Gaspar Noe 

FRA/JAP

***     

3-

najnoviji čimbenik žanra 'film gašpara noja': ako ste voleli prethodne, i ovaj će vam biti okej (mada verovatno ne toliko drag kao raniji), a ako niste bili makar blago tolerantni prema njegovim dosadašnjim egzibicijama, nema nikakvog razloga da uopšte traćite skoro 3 sata na ovo. 

svaki naredni noeov film je progresivno 'tanji', površniji i idejno rudimentarniji od prethodnog, dok je istovremeno svaki progresivno sve napadnije formalno egzibicionistički, sve dok, slutim već u narednom 'filmu', forma savim ne pojede 'sadržaj' i ne pretvori se u samodovoljnost. ne bi me iznenadilo, imajući u vidu noeove tendencije, da se njegov naredni projekat zove RINGIŠPIL, i da ga čini tročasovni real-time snimak kamere prikačene na naslovni objekat u nekom luna parku, koji se vrti, i vrti, i vrti okolo...

sad, ja kao ljubitelj 'čistog filma' nemam baš mnogo razloga da se žalim, i svakako ću da pratim gaspara do kraha, ali... ne mogu a da ne zapazim da je, uz svu vizuelnu superiornost koju ENTER THE VOID pruža tokom svog pompeznog trajanja, njegov sadržaj ništa više od trivijalnog, čak infantilnog. 

u pitanju je intelektualno lenj film o intelektualno lenjom mladom čoveku koji usred tokija, uz pomoć droga oživljava nekakve mandale i psihedelične vizije samo da bi ubrzo glupo stradao u nekom šugavom klozetu zato što tu ni vodokotlić ne radi. 

nakon toga, njegov duh luta po gradu, leti, lebdi, ide kroz prozore i kroz zidove, priseća se stradanja svojih roditelja, zezanja sa sestrom koju je obećao da će da pazi, razotkriva izdaju koja nam je jasna i bez predugog puta koji on pređe da otkrije ko šta kako i zašto ga je prodao u tom klubu po imenu ŠUPLJINA, i sve u svemu, i u svom zagrobnom životu naše momče luta isto koliko i za 'života', sve dok u jednom trenutku njegova bestelesnost ne uđe u rodnicu svoje sestre, gde iznutra posmatra in-out & in-out glavić koji mu štrcne nešto belo u duhovno oko, što ovaj iskoristi kao priliku za maraton na 200 metara prsno, kako bi pre svih ostalih spermića doplivao do sekine jajne ćelije i tako efektivno postao svoj sopstveni sestrić. the end.

to je sve gomila preočiglednih edipovskih simbola promućkanih sa prelistavanjem tibetanske knjige mrtvih imena, a sve kao alibi za jedno suštinsko gnušanje od postojanja uz istovremenu ambivalentnu želju da se postojanje započne ispočetka (u jalovoj nadi da 'novi' život neće biti same old, same old...). ja poštujem ludilo i doslednost u njemu, poštujem donekle i emociju (ako već ne ideje) iza ovoga, i s uzdahom olakšanja mogu reći da film (meni!) nije bio nimalo dosadan, iako sam se bojao smora. ova noeova TAŠTINA PRAZNINE je svakako vredno filmofilsko iskustvo kome vredi dati šansu, iako njegova šupljina (i neutemeljena pretencioznost) većini mogu s pravom biti iritantni.

SOCIAL NETWORK (2010)

David Fincher

**(*)     

3-

priznaću da mi je asocijalni glavni junak (izumitelj fejsbuka) ovde bio bukvalno jedini 'hook' u otherwise polunezanimljivoj priči, likovima i situacijama. početak je obećavao više nego što sam do kraja dobio: činilo se da će finčer da pruži jednu ozbiljnu i relevantnu disekciju stanja svesti i nesvesti (zapadnog, a i šire) čovečanstva na početku milenijuma, ali je sve ostalo na nekim polukuvanim i nedopečenim frazama i opštim mestima.  

pritom i džesi polako postaje zamoran sa svojom one-note performansom koju je ovde bukvalno preneo iz ZOMBILENDA – štaviše, potonji bi mogo da se gleda i kao nastavak finčerovog filma, odnosno SN je kao prikvel za ZOMBILEND. sve je odrađeno tek kao malo ambiciozniji i bolje režiran TV movie of the week, a adaptacija likova i zbivanja iz stvarnog života nije uspela da postigne onu čaroliju koja sirovi materijal (život) transcendira u nešto arhetipsko i večno (umetnost), već se svodi na prilično banalnu, jednodimenzionalnu ilustraciju (reportaža). nema velike drame, nema velikih lomova, nema set-pisova, memorabilnih scena niti dijaloga za večnos. možda adekvatno povodu, ali ipak – čemu onda trud uopšte? film bi bio nešto zanimljiviji da se zove ULOGA ŽENE U ŽIVOTU ASOCIJALNOG I MANJE-VIŠE PAMETNOG MUŠKARCA, i da su barem do kraja sproveli tu agendu, ali ovako i to ostaje na nivou (neko bi reko - mizoginične) sugestije...

ipak, ništa od ovoga neće sprečiti amer-akademiju da finčera nagradi nekim oskarčićem na proleće. to mi se javilo već nakon odgledanih prvih pola sata, i to čvrsto predviđam da će da se desi. sa svim svojim pretencioznim, a plitkim materijalom, ovo je kao poručeno za oskarizaciju u nekoj od glavnih kategorija (scenario, režija, naj-film). a ako tako bude, to će da bude i definitivni spomenik na njegovom preuranjenom grobu kao reditelja od koga smo dugo vremena očekivali nešto više (a još od SEVEN to nismo dobili). amin.

I SAW THE DEVIL (2010)

***(*)

4-

            I SAW THE DEVIL je čist, vrhunski primer gran ginjola. ni manje ali ni više od toga.  

negde usput je ubačena tema obezljuđenja koje osveta nosi sa sobom, ali ne očekujte ni velike ideje ni studije karaktera ni krupne moralne dileme. ovo je, kao što rekoh, pre svega i iznad svega jedan vrhunski izveden, mega-preterani granginjolski melodramatično-barokni splatterfest. ili, još prostije rečeno, torture porn urađen sa daleko više talenta, truda i para nego što je to do sada bio slučaj. 

ipak, ne dajte se zavesti površinom – samo zato što ga režira jedan od najzabavnijih današnjih korejskih reditelja, kim dži vun (A TALE OF TWO SISTERS (trojka), A BITTERSWEET LIFE (3+), THE GOOD, THE BAD, THE WEIRD (3-)…), i što u njemu igraju dvojica sada najpopularnijih korejskih glumaca (čoi min sik, iz OLDBOYA, SHIRI, CRYING FIST, i li bjung hun, znan iz naslova kao što su JSA, A BITTERSWEET LIFE, itd), i što sve to – zahvaljujući izdašnom budžetu, obilju lokacija, statista, kranova, slupanih auta itd. – ima znatno jači sjaj, ne znači da u srži ovo ipak nije jedan B-movie u A-pakovanju. i ništa tu loše nema, jednom kad raščistimo sa očekivanjima.

gran ginjol, dakle. ali izveden u nacionalnoj operi.

sadizam, krvopljus, neukus, melodrama, preterivanje svake vrste – u nasilju, u patnji, u krvi, u mučenju, u tučama, u ludačkim situacijama, u odnosima… sve, ali SVE je ovde OVER THE TOP. i sve je krajnje, krajnje jednostavno, jednodimenzionalno, površno, skicirano i dato na prvu loptu: zlikovci su, prosto, ZLI, i nema tu ni pokušaja nekog profilisanja ili složenijih odnosa. lik psihopate koga igra čoi min sik je kliše viđen milion puta u jeftinijim i slabijim filmovima, zao je zato što je zao, otima, siluje i kasapi cure zato što mora, i to je sve. nevolje (i zaplet) krenu kada ubije verenicu jednog spec. agenta koji počne kao dobrica – u jednoj tipično korejski prezaslađenoj sceni na početku, on čak preko mobilnog svojoj ženici peva nekakvu otužnu ljubavnu pesmicu (!) – ali čim žena strada, on istog časa postaje sadistički manijak rešen da navata ubicu po cenu bilo kakvog bola ili štete nanesene svima na putu ka njemu, i tu nema dalje priče, razvoja niti nijansi. a kamo li pak suptilnosti. 

na primer:

nije dovoljno da psiho isecka ženicu na parčiće, nego ona mora da bude i trudna.

nije dovoljno da njeno raskomadano telo pronađu pred desetinama okupljenih radoznalaca, nego moraju i da pronesu njenu glavu u kutiji a zatim se spotaknu i istresu tu glavu - pravo pred noge njenog oca!

nije dovoljno da psiho ima neki podrumčić ili šupu za svoja tranžiranja zgodnih korejki, nego mora da ima nekakav super-staklenik koji bi, realno, moralo da opslužuje bar 3-4 radnika, a samo troškovi za sav onaj grdni neon (tj struju) u njemu višestruko prevazilaze bilo kakve moguće prinose iz njega. ali nema veze, lepo izgleda, kao na filmu.

nije dovoljno da ovaj 'naš' psiho operiše u kraju, nego je tu u komšiluku, nema ni sat vožnje odatle, njegov drugar, koji radi to isto – otima i kasapi žene. i niko da posumnja, niko da ih nahvata. a nije baš da čuvaju niski profil. jok, jer:

nije dovoljno da psihov drugar ima neku finu vikendicu za svoja klanja, nego to izvodi u baroknoj, ogromnoj kućerini sa bogatim sobama, podrumima, hodnicima. nema to smisla ni ekonomski niti je u skladu sa profilom uobičajenih serijskih ubica, ali nema veze – lepo izgleda. ima se, može se (mislim na budget).

čak ni dva psiha koja operišu (sa istim modus operandijem) u bliskoj okolini nisu dovoljna – kad se čoi nađe u ulozi autostopera, u tom kraju, prvi auto koji ga pokupi vozi ne jedan nego dvojica psiho-ubica koji u tom kraju savatavaju stopere. reko bi čovek, u ovoj koreji svaki drugi stanovnik – nekakav serijski ubica! samo sam gledo, kad čoi posle ode u apoteku, dal će i apotekar da ispadne neki trovač il kasapin!

i sve u tom stilu, da ne spojlujem sva grdna prećerivanja do kraja koji je preterivanje po sebi (u jednom trenu sam se ponadao da će da ode u SKOT TENERMAN MORA DA UMRE teritoriju – ali ipak nije! jebeš sve kad jedan SAUT PARK uspeva da pruži savršeniju i u svakom smislu krvaviju osvetu u svojih 24 minuta od prenabudženog splater-horora iz koreje koji traje 2 sata i 24 minuta!)

s jedne strane moje šizofrene ličnosti, moj mr hajd je uživao u svem tom preterivanju i krvopljusu i iživljavanju, ali je dr džekil istovremeno gunđao kako ga sav taj comicky & gimmicky pristup izvlači iz filma, ubija mu dramu i saspens, jer je nemoguće poistovetiti se sa likovima, motivacijama, postupcima i situacijama TOLIKO izdvojenim iz bilo kakve realnosti, pa čak i filmske. aj min, i OLDBOY ima over-the-top barokno preteran zaplet, ali ipak u njegovim okvirima ti likovi i ponašanja imaju smisla, pa se čak i neka (melo)drama provuče: a ovo ovde, eh, mnogo je bliže nekoj super-epizodi DILANA DOGA, recimo (minus metafizika, melanholija, paralelni univerzumi, neshvaćeni patetični monstrumi i ostali sklavizmi). ili jedan drugi primer: ni CHASER nije baš sa likovima i zapletima prepisanim iz novina i večernjih vesti, pa me je opet uvukao u svoj stilizovani zaplet, i postigao saspens kakav odavno nisam osetio tokom filma. 

            I SAW THE DEVIL je, međutim, u najvećoj meri lišen saspensa: vrlo rano, već u prvoj trećini, nakon krupne odluke gl. junaka da se ne osveti odmah kad može, nego da to odloži i prolongira, sve ovo ode toliko daleko i duboko u fantaziju koja nema ni najpribližnije blage veze sa bilo kakvom prepoznatljivom psihologijom i karakterima i svetom kakav poznajemo da čoveku ostaje samo da se zavali, opusti, i da nagađa – who will survive & what will be left of them, ali bez ikakvog emocionalnog ili intelektualnog investiranja, više onako iz jedne indiferentne, blage radoznalosti, tipa 'kolko li će daleko ovi da odu?'

            kim dži vun režira ko mator i sve scene imaju impakt kakav se vrlo, vrlo retko viđa – bez obzira da li se radi o makljanju, pesničenju i nožekanju (među muškima: dakle, akcija) ili o testerisanju, klanju, udaranju čekićem i drugim tupim predmetima po glavi (uglavnom sa ženskim primaocima: dakle, splatter), to je sve žestoko, gadno i ponegde inovativno inscenirano – naročito je dobro što u scenama treskanja u glavu vun ne reže tamo gde smo navikli da se reže, nego prolongira kadrove i impakt i ubedljivost tog čekićanja po lobanjama. svi tehnički aspekti filma su na vrhunskom korejskom standardu – kamera, muzika, efekti maske, itd. – a glumački dvojac daje svoj nezanemarljivi maximum da oživi, koliko se može, ove papirnate, stripovske likove.

            znači, film sadrži vanrednu količinu prizora nanošenja bola – pesnice, čekići, cevke, celofani, udice, satare, noževi, skakavci, kidanje donje vilice golim rukama itd. itd. – i sve je to prikazano sa popriličnom explicitnošću i obilatim krvopljusom, te stoga ovo definitivno može da šokira ili zgadi i neke fanove horora, a o 'normalnoj' publici da i ne govorim. god bless those sick koreans!

            ko voli gran ginjol – uživaće. ko očekuje MAGBETA ili FAUSTA – ili čak nešto ranga SEVEN ili SILENCE OF THE LAMBS – bolje neka malo opusti svoja očekivanja. ovo je, za moj groš, ispod CHASERA, ali čak i kao takvo, definitivno najbolji korejski film koji videh ove godine.

            tehnička primedba: ovaj film odavno iščekujem i skinuo sam ga pre 7 dana, istog sekunda čim je procurio. bila je to verzija u mkv formatu, veličine 3,9 Gb. nisam žalio vremena da to ipak skinem;  a pošto je mkv hiper-šugav format koji mi ide na jetra (jer ga nijedan moj video plejer ne čita kako valja) morao sam da skinem i instaliram program za prebacivanje mkv u avi (što je potrajalo nekih 12ak sati) i u tom izdanju ga najzad odgledao, na savršenom dvd ripu, sa zvukom i ostalim kako valja. titl je odličan. u međuvremenu se možda pojavilo nešto manje i humanije za skinuti, ali linkove tražite sami. od mene – dovoljno.

 PS: korejci su ovo nešto čak i sekli i skraćivali za svoj release: ovo što sam ja gledo je verzija od 144' i trebalo bi da je uncut.

ĐAVO - Alfonso M. di Nola

Prevela s italijanskog Vesna Marinković.

Likovni urednik Dragana Atanasović

Likovno rešenje korice Svetlana Volić

tvrdi povez, latinica

F 21 x 14cm

Solidan presek osnovnih obličja oličenja Zla u svetu od Sumera i Vavilona preko starog Egipta, islama, hebraizma i judaizma pa do Starog i Novog Zaveta

Literature o Đavolu i srodnim temama na srpskom jeziku ne manjka. Pored dveju studija o evoluciji Đavola od prethrišćanskog doba do današnjih dana iz pera Dž. B. Rasela (Mit o Đavolu i Princ tame) naš čitalac može da računa još i na Poreklo Satane Elen Pejgels ("satanizacija" u hrišćanstvu), dve lucidno-duhovite knjige Lešeka Kolakovskog (Razgovori s Đavolom i Nevolje s Đavolom), sažeti pregled svetske demonologije u Demonima V. Hajat i Dž. V. Čarlsa, dve političko-katoličke vizure (Deni de Ružmon U zagrljaju Đavla i Miro Glavurtić – Satana), a tu je i pozitivistički ruski pristup okultizmu u Luciferovom prestolu J. Parnova, pa čak i domaća studija o Đavolu na filmu i revolucionarni ugovor s Đavolom.

            A sada se tom obilju pridružio jednostavno (ne)kršteni Đavo italijanskog autora Alfonsa M. di Nole (Clio, Beograd, 2009). Radi se o najobimnijoj knjizi o Đavolu objavljenoj kod nas (466 strana) – i najobilnije ilustrovanoj. Preko sto gravira i crteža sa svih strana sveta svedoči o sveprisutnosti i večnoj aktuelnosti Princa Tame, kao i o hiljadama lica pod kojima se ukazivao: jednima kao "obična" zmija, drugima kao čovekoliki stvor šiljatih ušiju, izbečenih očiju i demonskog lica između nogu, trećima, pak, kao zmaj sa sedam glava.  

Nameće se logično pitanje: šta je to novo što ova knjiga može da ponudi čitaocu zainteresovanom za ovu tematiku?

            Jedna od njenih većih vrednosti jeste raspon koji pokriva: ona se ne bavi samo hrišćanskim Đavolom, već znatan svoj deo posvećuje demonologiji arhaičnih kultura, primitivnih plemena, bliskoistočnih i dalekoistočnih civlizacija, demonskim sferama kod Grka, Rimljana i Kelta, a dotiče se (za našeg čitaoca ipak previše šturo) i Đavola u starobalkanskim kulturama. 

Teško da se još negde, na srpskom jeziku, može na jednom mestu naći sistematizovan i pregledan osvrt na najznačajnije "loše momke" svetskih religija. Međutim, kao i svaki namaz koji se rasprostre suviše široko, ovaj Đavo je često - "tanak". Odlučivši se za pristup "o svačemu ponešto", on nužno proizvodi rezultat "ni o čemu produbljeno". To nije nužno loše: ova knjiga može poslužiti za intrigiranje i iniciranje najšire čitalačke publike, koja se onda, prema svojim sklonostima, može okrenuti detaljnijim studijama pobrojanim gore.

Di Noli bi se mogla zameriti iscepkanost, tj. nedovoljna povezanost raznovrsnih podataka, nad kojima ne stoji kišobran dovoljno jasno artikulisanog stava i poente. Zatim, knjiga se baš nimalo ne bavi ulogom Đavola u umetnosti, iako su upravo književnost, film i pop kultura u 20. veku imali većeg značaja od papskih bula za održavanje ovog entiteta u žiži interesovanja. Posebno je razočaravajuće prekratko i površno poglavlje o Đavolu u modernom dobu, sa proizvoljnim i netačnim kvalifikacijama (naklapanja o Aleisteru Crowleyu koji "žrtvuje malu decu" i navodno direktno utiče na Crkvu Satane, nekritički prepisana iz senzacionalističkih novina).

Pored mestimično apstraktnog i nejasnog izlaganja di Nole, konfuziji pripomaže i osrednji prevod, sa trapavim konstrukcijama rečenica i netačnim transkripcijama poznatih imena (Marčon umesto Markion; Karpokracijani umesto Harpokrat; Eziod umesto Hesiod; Volis Budž umesto Badž, itd.). Neoprostiva je prevodiočeva lenjost da potraži jasno obeležene citate u srpskom prevodu Biblije, umesto kojih nam nudi svoje prozaične prepeve.

Uprkos navedenim zamerkama, Đavo ima šta da ponudi zainteresovanom i strpljivom čitaocu, a posebno vredi istaći veoma iscrpnu, i po temama organizovanu bibliografiju koja će biti od velike pomoći onima koji bi da još dublje zarone u tematiku potaknutu ovom knjigom.

o autoru

Alfonso Maria di Nola (1926-1997) jedan je od najuglednijih proučavalaca istorije religija i dugogodišnji profesor na Orijentalnom institutu Univerziteta u Napulju. Pored istorije religija, predavao je i istoriju tradicija i evropskog folklora. Bio je urednik Enciklopedije religija (l’Enciclopedia delle religioni, 1978) i u njoj priredio najveći broj odrednica. Autor je više naslova među kojima se ističu L’Arco di rovo (1985), Aspetti magico-religiosi di una cultura subalterna italiana (1985), Antropologia religiosa (1985), La morte trionfata (1995), La nera signora (1995), Ebraismo e giudaismo (1996). 

Napomena:

Ovaj text sam svojevremeno objavio na POPBOKSU, ali za slučaj da je nekome promakao, evo reprize... dok ne nađem vremena da napišem rivju jednog vrlo dobrog novog filma u čijem naslovu se pominje ĐAVO!