M. R. Džejms: ZAZVIŽDI, I JA ĆU TI DOĆI

 

Montagju Rouds Džejms (Montague Rhodes James) smatra se, sasvim opravdano, jednim od najvećih klasičnih majstora kratke jezovite priče. Hauard F. Lavkraft ga je smatrao pripadnikom „Velike četvorke“, zajedno sa Arturom Makenom, Aldžernonom Blekvudom i Lordom Dansenijem. 

Od ove četvorice Džejms je za života postigao najveće uvažavanje kao pisac; dok su preostala trojica ostala u zabranu „kulta“ poznavalaca, Džejms je stekao popularnost kod znatno šire publike.

Njegove zbirke i izbori najboljih priča neprestano se doštampavaju od vremena kada su objavljeni pa do danas, vek kasnije. Status neprevaziđenog umetnika priče o duhovima održan je, pored ostalog, i kroz masovno dostupna izdanja ugledne edicije „Vordsvortovi klasici“ (Wordsworth Classics) koja omogućavaju da njegove priče budu čitane izvan domena posvećenika, kolekcionara i proučavalaca, što je naročito važno, jer, kao što je Po napisao, „da biste bili cenjeni pre svega treba da budete čitani.“

Danas se sa sigurnošću može tvrditi da će dela M. R. Džejmsa biti čitana dokle god postoji potreba čitalaca za slatkom jezom i zlokobnom stravom.

M. R. Džejms je prvorazredni majstor horora u čijim sam pričama pre par godina s najvećim uživanjem ponovo uživao. Čitao sam ih, i to sve (a nema ih mnogo – ukupno ih je napisao 30), još sredinom 1990-ih, čim sam uspeo da dođem do izdanja sabranih mu priča na engleskom.

Bio sam tada, naravno, vođen pre svega pohvalama koje mu je, u fundamentalno nezaobilaznom eseju "Natprirodna strava u književnosti" uputio H. F. Lavkraft, koji je, pored ostalog, kazao da je Džejms „obdaren gotovo dijaboličnom moći u blagom i postupnom prizivanju strave iz samog središta prozaičnog svakodnevnog života.“

U istom eseju on, takođe, kaže: „Doktor Džejms poseduje vispreno i ogromno naučno znanje o ljudskim nervima i ljudskim osećanjima; on itekako zna kako treba da raspodeli izlaganje, slike i tanane nagoveštaje da bi kod svojih čitalaca postigao najbolje rezultate. Ne toliko majstor atmosfere koliko majstor događanja, raspoređivanja i podešavanja, on češće doseže do emocija putem intelekta nego putem neposrednosti.“

I još: „Doktor Džejms lakim potezima oživljava užas i gnusobu u najstravičnijem obliku, pa će u toj mračnoj oblasti zauvek i ostati jedan od malobrojnih istinskih majstora.“

I, mada su mi te priče, ili bar dobar deo njih, bile odlične još tada, koliki je to zaista majstor postalo mi je u punoj meri jasno tek prilikom relativno nedavnog repriziranja celokupnog njegovog sablasnog opusa, sa današnjom pameću i znanjem i uvidom u poetiku horora.

Na prvi pogled, te priče deluju jednostavno, možda i previše. Ali tek kad se čovek malo udubi u njih, u njihovu strukturu, u tu minuciozno vođenu naraciju, postaje svestan koliko je majstorstvo potrebno da se postigne ta prividna lakoća, te koliko je to sve genijalno konstruisano sa jednim jedinim ciljem: da izazove prijatno neprijatnu jezu!

Kakvi se samo snažni efekti postižu skromnim (samo naizgled skromnim!) postupcima – i kakvi se ponori zaista retko viđenih grozomornih koncepcija skrivaju između naizgled uglađenih, finih, zdravorazumskih redova – kakav ambis srednjovekovne grozote preti odmah iza tankog uštirkanog viktorijanskog čaršava – u uzgrednim nagoveštajima, u rečenici ili dve, u ponekoj vešto uobličenoj frazi, u savršeno odabranoj reči... u slikama i prizorima koji će vas garantovano proganjati u dubokim noćnim časovima!

Lavkraft je s pravom i drugde isticao Džejmsa, kao recimo u ovom pismu: „Džejms ima osećaj za dramske vrednosti & oko za grozne intruzije u svakodnevicu kojima niko od palp otaljavača ne bi mogao ni da priđe sve i kad bi im njihovi jadni životi od toga zavisili." (H. P. Lovecraft, to J. Vernon Shea (5. February 1932), Selected Letters, Volume IV, Arkham House, Sauk City, 1976, p. 15.)

Stari HPL je, istina, imao određenu rezervu zbog Džejmsovog odsustva jasnog svetonazora, iliti metafizike, ali to je tema kojom se detaljnije bavim u pogovoru izboru najboljih Džejmsovih priča koji sam upravo priredio, i koji uskoro izlazi u ediciji „Poetika strave“ kod Orfelina, pod naslovom ZAZVIŽDI, I JA ĆU TI DOĆI, pa o tome možete tamo čitati vrlo ubrzo.

Tipično za tretman horora u Srbiji, sve do današnjih dana, Džejms je do nas došao sa ogromnim zakašnjenjem i sa jadnim, poluprofesionalnim tretmanom, u sumnjivom izboru... Ukratko, prvo izdanje Džejmsa na srpskom bio je neugledni knjižuljak Jasen i druge priče o duhovima objavljen skoro ceo vek nakon prve Džejmsove zbirke. U skromnom izboru od samo 6 priča nalaze se 3 vrhunske i 3 prilično slabe.

Ovom izboru su ubrzo dodate još dve priče – jedna vrhunska i jedna slaba – i to je onda izašlo pod naslovom Knjiga o duhovima kod Narodne knjige (2006), u izdanju sa ružno-banalnom prednjom koricom ---

---i sa kretenskim tekstom na zadnjoj korici gde čak ni ime autora nisu umeli tačno da napišu (ah, to trapavo prebacivanje latinice u ćirilicu, ah, odsustvo bilo koga ko bi primetio ovako krupnu grešku)!

Što je još gore, u ovom izdanju navodno renomiranog a zapravo po aljkavosti zloglasnog i s pravom propalog izdavača, tekstovi priča su lišeni bilo kakve lekture ili redakture i vrve od grešaka svih vrsta (kucanje, pravopis itd) tako da je to mučno čitati. Pogovorčić ima samo 3 strane. Tipično.

E, pa, dosta je bilo tih tipičnih srpskih aljkavih nestručnih otaljanih izdanja: najzad je kucnuo čas da se ovim vrhunskim piscem horora pozabave ljudi koji znaju i vole svoj posao, i da takvi publici ponude prvi pravi, autoritativni i po svemu reprezentativni prikaz toga ko je i šta je M. R. Džejms zaista.

Tek sada između jednih, prelepih korica možete videti sve ono zbog čega je ovaj pisac tako značajan, i imati njegova uistinu najbolja dela predstavljena sa ozbiljnošću i ukusom, bez trivijalizacije bilo koje vrste.

To, konkretno, znači sledeće: knjiga ZAZVIŽDI, I JA ĆU TI DOĆI je nazvana prema priči „O, zazviždi, i ja ću ti doći, momče“ ("Oh, Whistle, and I'll Come to You, My Lad" – u ranijem izdanju se ta priča zvala „Zvižduk i odziv“!). 

Ona sadrži stručan izbor od 12 najboljih Džejmsovih priča, od kojih se 8 po prvi put javlja na srpskom.

Prevodi četiri od ranije poznate priče sada su redigovani i anotirani, a preostalih 8 preveli su iskusni znalci: dr Ivan Velisavljević i dr Dejan Ognjanović (svaki preveo po 4 priče). Svih 12 prevoda pomno je pregledao i popravio dr Ognjanović, koji je uneo i čitav niz fusnota za lakše razumevanje brojnih aluzija vezanih za antičke i srednjovekovne mitove, legende, ezoteriju, istoriju, religiju, umetnost...

Kao najbolje Džejmsove za ovo izdanje odabrao sam sledeće priče:

- Spomenar kanonika Alberika (Preveo: Ivan Velisavljević)

- Izgubljena srca (Preveo: Aleksandar Bjelogrlić)

- Jasen (Preveo: Aleksandar Bjelogrlić)

- Broj 13 (Preveo: Ivan Velisavljević)

- Grof Magnus (Preveo: Dejan Ognjanović)

 

- O, zazviždi, i ja ću ti doći, momče (Preveo: Aleksandar Bjelogrlić)

- Blago opata Tomasa (Preveo: Dejan Ognjanović)

- Čaranje runama (Preveo: Dejan Ognjanović)

- Rezidencija u Vitminsteru (Preveo: Ivan Velisavljević)

- Večernja razonoda (Preveo: Ivan Velisavljević)

- Pogled s brda (Preveo: Dejan Ognjanović)

- Opomena za radoznale (Preveo: Aleksandar Bjelogrlić)

Kao što ste već navikli u prethodnim knjigama edicije „Poetika strave“, i ovde na kraju imate detaljan, stručan pogovor (na preko 30 strana), pod naslovom „Montagju Rouds Džejms: Jeza prijatno neugodna“, kao i biografiju i bibiliografiju Džejmsovih dela, kako bi ovaj pisac bio na potpun način predstavljen čitaocu koji o njemu do sada, izvan moje Poetike horora (i prevoda Lavkraftovog eseja), na srpskom nije ni imao gde da čita.

Takođe, i ovu knjigu krasi vrhunski dizajn – izvanrednu koricu uradio je Dragan Bibin (profesor na Fakultetu umetnosti u Novom Sadu, koji predaje upravo predmet Grafički dizajn), a on je, takođe, ukrasio i njenu unutrašnjost. Pregradne strane sadrže motive zlokobno pocepanih čaršava, a njihovo puno značenje biće vam jasnije kad pročitate naslovnu priču i njen memorabilni završetak. Korica je takođe zasnovana na jednom detalju iz te priče.

Zbirka ZAZVIŽDI, I JA ĆU TI DOĆI ima 286 strana. Tvrdi povez. Standardni format. Ivice stranica su obojene u ljubičastu boju. Iz štampe izlazi sredinom ovog meseca, i veliku premijeru će imati na predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu (25.10-01.11).

Od sutra (06.10.) počinje pretplata pod najpovoljnijim uslovima za nabavku ove knjige - detalji o tome, od sutra, na sajtu izdavača i na ovom blogu (u apdejtu ovog posta). Radujte se ovom novom biseru klasičnog horora - iz vremena kad su horor priče bile zaista jezive i zastrašujuće!

Ghoul's GOODREADS

             Ušli smo u oktobar – mesec horora, zbog Noći veštica, kojom se ovaj kruniše, ali i mesec knjige, zbog Sajma knjiga koji se, ove godine, čak i poklapa sa Noći veštica, pošto traje od 25.X do 01.XI. To znači da će u samotnom oktobru na ovom blogu biti nešto više sadržaja vezanih za knjige, a naročito za horor knjige.

            Ja, eto, ne postižem da često ovde pišem o njima baš zato što sam prezauzet upravo – pisanjem knjiga i radom na naslovima koje uređujem, prevodim, pogovorišem itsl. Baš ovih dana radim na nečemu epohalnom i monolitnom što bi, ako je tako božja volja, moglo da se pojavi već iduće godine za Sajam, a možda i ranije. Do tada, nešto sasvim drugačije.

            Znate li za sajt Goodreads?

            Ako ne znate, kliknite pa bacite pogled. Ja sam bio pomalo skeptičan oko priključenja tom sajtu, i neko vreme se opirao navaljivanju pojedinih prijatelja, ali na kraju sam popustio uvidevši da to ipak može biti od koristi. U suštini, ukratko, to je sajt koji bih opisao kao nešto između Fejsbuka, IMDB-a i foruma za knjigoljupce, gde vi sami birate prijatelje čiji rivjui i ocene vas zanimaju, i gde pretražujete i pratite razne liste, komentare, opise i ocene znanih i neznanih knjiga.

            Ja tamo, istina, nemam vremena da pišem rivjue, ali barem dajem ocene (1-5) onoga što čitam ili sam čitao, pa zato onima kojima je stalo do mojih ocena i preporuka (naročito novijih stvari) a ne mogu na blogu da dočekaju kritike i rivjue, mogu da na mom profilu na Gudridsu vide knjige kojima sam davao četvorke i petice (ali i manje od toga, he he). To je, dakle, jedna upotrebna vrednost Gudridsa: da vidite šta su čitali i ocenili ljudi čijem ukusu verujete, ili šta imaju u planu da čitaju, pa da tako otkrijete i neke dobre knjige za koje dotad niste znali, ili da sa spiska želja obrišete neke koje su ovi pokudili.

            Druga korisna stvar koju tamo možete uraditi, ako ste tako raspoloženi, jeste i da podržite pisce koje volite – jer tamo su prisutni svi, pa i domaći autori. Da, svoje stranice imaju i skoro sve moje dosadašnje knjige. Evo gde ih možete naći (klikni na naslov/link), a uz naslove stoje i trenutne i ocene koje su im dali dosadašnji čitaoci i glasači.

Naživo - 3.76

U brdima, horori: srpski film strave - 4.14

Studija strave: eseji o horor žanru - 3.43

Poetika horora - 4.62

Zavodnik - 3.68

Nekronomikon - 4.34

Novi kadrovi: Skrajnute vrednosti srpskog filma - 4.43

            Kao što vidite, nedostaje samo stranica za moju prvu kritičko-esejističku knjigu, Faustovski ekran, dok je stranica za NEKRONOMIKON pomešana sa onom za američku antologiju s istim naslovom (ali različitim sadržajem i svim ostalim).

            Ako mislite da su ove ocene neadekvatne, kad se učlanite u sektu Gudrids, možete vrlo lako glasanjem da ih pojačate (ili smanjite!). Kao i sve što zavisi od demokratije one su upitne, naročito ako ih je ocenio manji broj glasača. To naročito važi za antologije priča ili eseja: 20 autora unutra, i svi knjizi daju peticu – i eto must have remek-dela nepogrešive besprekornosti! Ipak, sa većim brojem glasača veća je i šansa da je ocena relevantna – mada, čak i tada, ne treba je uzimati previše ozbiljno. Odnosno, ne ozbiljnije nego ocene filmova na IMDB. Jer, šta zna masa šta je stvarno dobro? Dovoljna je da se nađu jedna ili dve pakosne budale (a ja sam se oštrim jezikom zamerio mnogo većem broju glupaka) da vam lupi jedinicu, pa da vam znatno smanji prosečnu ocenu...

Isto kao i na IMDB-u, i ovde je svako kritičar, što često dovodi do besmislenih, grotesknih i naprosto smešnih komentara. Neke takve možete naći i ispod mojih knjiga! Evo šta kaže jedna o ZAVODNIKU:

 

            Ipak, ako ste u Kultu Gula, i želite da ga podržite, to možete i sa par klikova na ove moje naslove na Gudridsu, jer taj sajt ipak jeste sve referentnije i sve popularnije mesto za ljude koji žele preporuku za čitanje, pa eto – pomozite njima, Gulu, sebi, i dajte ocene –a ako ste raspoloženi, i komentare i mini-rivjue - koje mislite da ove knjige zaslužuju.

            Isto kao na IMDB, tako i ovde imate liste i različito grupisane naslove, pa jednom kad krenete da istražujete i kopate, zabavi (i pouci?) nikad kraja!

            Dakle, čitajte DOBRO, glasajte PAMETNO!

SOME KIND OF HATE (2015)

*(*)

2-

OVAJ komad govneta su se neki usudili da najavljuju kao STRAVU U ULICI BRESTOVA za 21. vek?

OVU patetičnu cvileću i krešteću kreaturu koja se histerično dere su neki isfantazirali kao novog monstruma koji zaslužuje svoju franšizu?

            OVAJ patetični emo dead-metalac (!) bi trebalo da bude glavni lik? Osoba za simpatiju i saučešće? 

Ova govedina od 100 kila mišićne mase koja dopušta da ga sitniji od njega bulišu i zlostavljaju i po goloj guzi ga lupkaju umesto da njima pomete patos?

            
Eh, crni li su dani došli današnjem američkom „hororu“...

Crni čak i doslovno, jer ovo je još jedan hororčić napravljen u dvajesprvovekovnom trendu jebene TMUŠE kao „stila“ snimanja: holy fuck, zar niko više danas ne ume da jebeno osvetli kadar, zar niko više ne ume (ili ne želi) da u film stavi malo jebene BOJE?!

Zar ovi degeni zaista misle da će film da im bude strašniji, jeziviji, mračniji, „ozbiljniji“ ako sve zamumulje u neke mrke nijanse sive i plave i smeđe?! Čak i scene pod jebenim suncem su skoro čista sepija!

Hello! Da li je iko od ove đece uopšte gledo te vatromete boja i vizuelne divote kakvi su STRAVA U ULICI BRESTOVA? FRIGHT NIGHT? HELLRAISER? REANIMATOR? RETURN OF THE LIVING DEAD? FUCK, BILO KOJI HOROR 1970-ih i 1980-ih?

Šta se desilo s bojom? Gde je nestao KOLOR? Alo, Đenka, gde je KOLOR FILM?

Na mojim divnim klasičnim horor posterima iz zlatnog doba lepo stoji: „Američki film U BOJI“. Da se zna. To danas više (u hororu) ne postoji. Čak i krv su bacili u senke, zatamnili, da je nekako istovremeno i prikažu i sakriju, poludupasto, da nam slučajno ne probode zenice svojom jarkom drečavošću? Kad ste poslednji put u američkom filmu videli da šiklja i prska jarka lepa CRVENA krv? Zaboravite na DEEP RED – današnji USA „horor“ je DEEP MURK. Iliti 50 SHADES OF GRAY, jebo ih on.

Najvizuelniji, najslikovitiji žanr koji postoji sveden je, danas, na neuko – ili, ponekad, što je još gore, na namerno – zatamnjeno neosvetljeno sivilo skroz svedenog kolorita: čak i onda kad se nekako zajebu pa im se omakne zanimljiva slika, u smislu prizora (koncepta), oni je ne osvetle i ne uslikaju kako valja!

I ne govorim ovde sada o FFF sranju (tom zlu svoje vrste, koje je uvelo „rialiti“ stil u žanr koji je sve samo ne rialiti, ubivši pritom svaki smisao za fantastiku, za nadrealno, za filmsko!), ne, govorim o igranim filmovima klasične forme; džaba, sad je slikanje mobilnim telefonom iz dupeta postalo trend, i sad SVE izgleda tako: tunnel vision, baby, pravo iz rektuma, 50 SHADES OF BROWN!

Osim što je ovaj jadni film baš onako školski primer loše slikanog – osim što je RUŽAN, dakle, on je i izrazito GLUP. Njegov pokušaj bavljenja ozbiljnim, aktuelnim problemom mladalačkog, školskog nasilja, degradiran je na više načina: kretenskim kastingom, glupavo klišetiziranim scenama i sveopštim deža vijem u inscenaciji i motivaciji (tj. njenom odsustvu), a zatim i pomeranjem svega toga iz prepoznatljivog ambijenta (gde bi to moglo da ima veze sa stvarnim životom) u Never-neverland nekakve neubedljivo koncipirane komune za pomoć (?) sitnim nasilnicima koja, iz nejasnih razloga, za svoj logo ima MASONSKE OZNAKE!

Horor je ubijen time što treba da pola ovog neuko dramaturški koncipiranog filma prođe pre nego što se uopšte pojavi njegova „Fredica“ – a u međuvremenu se imamo „zabavljati“ dozlaboga dosadnim, milion puta viđenim scenama bully-bulisanja. A jednom kad „horor“ krene – on je ili offscreen, ili sakriven jebenim SENKAMA (da se neki gledalac HORORA slučajno ne zgrozi prizorom krvi!) ili je zatomljen samim „monstrumom“.

A ona je, kao što rekoh, zamišljena kao duh koji ima telo i krvari; dapače, samosakati se; i ne samo to, nego pravi grimase, i kreće se, i govori, i duri se, kao ne samo živa i zdrava nego i napadno iritirajuća kokoška (zbogom saučešće i simpatijo, zdravo radosti što su te mučili i ubili, glupačo)!

Da i ne počinjem sada tiradu o nečem o čemu sam ranije ovde već opširno pisao – o školskom primeru Pogreške Broj Jedan u Hororu, zvane „demonizovanje žrtve“: ono kad ti „monstrum“ u filmu bude zapravo neko ko bi u stvari trebalo da izaziva sažaljenje, a ne strah i grozu...

Ma ne, nema smisla bilo šta ovde analizirati: ovo je đubre nevredno pomena – ali ipak, đubre koje je uspelo da mi probudi emociju, i natera me da na njega izručim NEKU VRSTU HEJTA. Eto, sad mi je lakše.

Toliko o tome.

Ako naiđete na prikaz koji nađe makar nešto pozitivno da kaže o ovom ovom „filmu“, ubuduće zaobilazite tog „kritičara“. A ako vam neko od drugara ovo preporuči za gledanje, obrišite ga sa liste prijatelja. I blokirajte, za svaki slučaj.