COLOR OUT OF SPACE (2019)

**(*)

3-

            Udarna storija u najnovijem broju (jan-feb. 2020) najboljeg svetskog horor magazina, RUE MORGUE, posvećena je povratku Ričarda Stenlija u rediteljsku stolicu posle pauze od četvrt veka – i to sa adaptacijom Lavkraftove možda i najbolje priče, „Boja izvan ovog svemira“ (koju možete čitati u Ghoul-edited NEKRONOMIKONU).

            Osim iscrpnog intervjua sa Stenlijem, koji je radio jedan drugi kolega iz RM-a, kao prilog tome možete u ovom broju čitati i moj osvrt na dosadašnje filmske adaptacije ove priče – konkretno, na Die, Monster, Die! (Daniel Haller, 1965), The Curse (David Keith, 1987), Colour from the Dark (Ivan Zuccon, 2008), Die Farbe (The Colour out of Space, Huan Vu, 2010) i Annihilation (Alex Garland, 2018).

            I dok smo kod RUE MORGUE i kod povrataka horor velikana posle ogromne pauze, u istom ovom lavkraftovskom broju možete čitati i moj članak koji je na korici najavljen naslovom „The return of T.E.D. KLEIN“ – dok se unutra zove „In the Footsteps of Lovecraft“.  

U ovom članku govorim o najnovijoj Klajnovoj knjizi, Providence After Dark and Other Writings (izašla u novembru) – pri čemu i sam Klajn ima par reči da mi eksluzivno prijavi. Da, to je isti onaj Klajn čiju smo superiornu zbirku MRAČNI BOGOVI objavili u Orfelinu pre par meseci – ko je još nije nabavio, ima još 3-4 primerka i kod mene.

            E, pa, zahvaljujući vezi sa Ru Morgom i pomenutim člankom, bio sam u prilici da pogledam skriner Stenlijevog novog filma (koji u svetske, ali ne i naše, bioskope kreće krajem januara) i – ukratko: ehhh, jedva polovično je to. Ne tako grozomorno sramotno užasno kao njegov kratki „The Mother of Toads“ iz omnubisa THEATRE BIZARRE, ali isto tako nigde blizu genijalnosti njegovih HARDWARE i DUST DEVIL s početka 1990-ih...

          

            Đe zapelo, ba? – pitate se vi.

            Ukratko, radi se o spoju unutrašnjih (Stenlijevih) i spoljašnjih (produkcionih) faktora.

            U teoriji – recimo, u intervjuu za novi Ru Morg, Stenli iskazuje izvanredno razumevanje Lavkrafta. Njegove reči su vrlo pametne tim povodom. Avaj, na delu, on ponavlja skoro sve greške svojih tupavijih kolega koji su se do sada poduhvatali Lavkrafta, i konkretno ove priče.

            a) Umesto studije iz atmosfere, on pravi pokušaj montaže atrakcija i senzacija (šokovi! monstrumi! efekti!).

            b) Umesto drame o raspadu jedne familije (što ovde postoji samo u naznakama, okrnjenim nedorađenim scenarijem, likovima i glumcima) on nam daje B-movie kliše likove, loše glumce (naročito keva, ali ni teen sinko ne zaostaje mnogo po neupečatljivosti lika i dela) i grimase (Nik Kejdž).

            c) Umesto boje koja ne liči ni na jednu drugu, on nam nudi LJUBIČASTU – isto kao i svi drugi HPL filmmejkeri ikada, od FROM BEYOND preko DIE FARBE do danas.

            d) Umesto BOJE, on nam nudi šarenu lažu svetlucanja, bleštanja, treperenja, pa čak i električnih pražnjenja i laserskih zraka itsl. vašarskih šarenila.

     e) Umesto sumorne intonacije katastrofe u slow motionu i ugođaja ukletosti, neizbežnosti, neumitnog raspadanja, on nam pruža preterano razdraganu, veselu, razigranu, živahnu, suviše normalnu i običnu pričicu, sa previše namigivanja i humora (uglavnom namernog, ali ipak...).

            f) Umesto da boja, kao u priči, bude isključivo faktor korozije i unutarnjeg podrivanja i truljenja, ovde je ona naglašena kao faktor kvazi-integracije – tela se, pod njenim uticajem, ne samo rastaču, nego i međusobno spajaju. Nije problem što to nije tako kod Lavkrafta, slobodan je on da doda nešto svoje, da reinterpretira predložak, dogradi ga ako ima čime – problem je u tome što se radi o plitkom dodatku, senzacionalistički motivisanom, koji je konotativno prazan.

            SPOJLER: Tako se, recimo, alpake (4 komada – nije bilo para za više) koje ovi gaje na toj povučenoj farmi, međusobno spoje u jedno monster-čudo, s kojim imam najmanje 3 problema:

            1) Ta groteska ima jaču komičnu nego stravičnu dimenziju (uostalom, kroz ceo film su te alpake, čak i u dijalozima, tretirane kao comic relief).

            2) Taj prizor je previše derivativan, jer preexplicitno podseća na čuvenu scenu u Karpenterovom THE THING, kad se oni kučići međusobno spajaju i deformišu. Pritom, sličnost je i po onome ŠTA (mutirane životinje spojene u jednu skoro-amorfnu masu) i po onome KAKO (slikano u mraku i kadrirano skoro isto kao kod Karpa).

            3) Da je sve to barem poslužilo kao povod za uvek dobrodošli eye-candy, u smislu neviđenih, lepih efekata body horora i metamorfoza, pa da kažeš: OK, ovo je glupo i nepotrebno ali barem lepo izgleda, raduju mi se okice na prizor ovako nečega. Ali NE, pošto je Nik Kejdž pojeo sve pare, za efekte ostali samo dugmići, pa su od tih dugmića napravili ukupno 3-4 kadra u kojima možete, ako baš tad ne trepnete, ugledati, u polumraku, neki kao creature efekat. Robe Botine, u penziji, mirno spavaj; ovo nije došlo ni na puškomet onome što si nam pokazao pre skoro 40 (!) godina!

            Još gore i gluplje je ono što zadesi kevu i najmlađeg sina: njih prvo iz bunara spopadnu nekakvi nabudženi zraci i „munje“ (!), pod čijim uticajem se detence zalepi kevi za leđa i tako nastane nova, mamadete kreatura. Opa, već trljaju ruke Frojdovci i Lakanovci i slična bagra među vama: već vam cure bale, priznajte, dok sanjate o svojoj novoj disertaciji o Edipu, o povratku u majku i svim ostalim psihoanalitičkim sranjima.

Pa, patka: ovaj događaj niti je konotativno i dramaturški dotad bio pripremljen (npr. da se vidi da je taj sinak nešto mnogo vezan za kevu) niti je ikako pametno exploatisan jednom kad se desi, bilo to značenjski, bilo vizuelno (o, ne! opet nije bilo para za složene efekte i prizore, nego sve ko Srpska Nova Godina: skromno i u krugu porodice)...

Režija je poprilično obezličena, lišena Stenlijevog trejd mark fetišizma: ne očekujte ovde tragove njegovog opičenog „Arđento sreće Tarkovskog“ pečata – ovo je sve slikano i režirano na neupadljiv, ravan način (i svaka druga scena se lepi na sledeću dosadnim pretapanjem!) kakav ste mogli dobiti od svakog iole kompetentnog holivudskog made-for-cable odradeka. Ovo nije dovoljno cinematic, sasvim normalno i obično leži i na malom ekranu: nije bogzna kako pompezno za veliko platno (a to je itekako bio čak i njegov klaustrofobični, ceo-u-jednom-stanu debi, HARDWARE).

Ritam i pripovedanje su takođe problematični: gradacija je pogrešna – gnjilo voće se zbrzano odradi u jednoj Kejdž-Rejdž sceni, ostatak vegetacije je tu samo uzgred, a prebrzo se skoči na mutirane životinje (mutirane, a ne gnjilo-raspale!). Plus, hipi-čiča u šumi je imao toliki potencijal a od njega se ništa ne napravi. Najgore, to što se dešava ljudima je proizvoljno (čas ih izjeda postepeno i neprimetno, čas ih šiba zracima i munjama), i nedovoljno je vizuelno zanimljivo.

Ukratko, pre nego što krenete da pucate iz oba pištolja i da bacate petarde uz „Yeee-haaaa, Stenli nam se vratio!!!“ – moram vam reći da vrlo malo Stenlija kojeg volimo i pamtimo iz ONIH DANA imamo za videti ovde. A i to što imamo, nisu krupni autorski zahvati nego su sitni migovi: kompas uz pojavu njegovog imena na špici; idolatrija marihuane koju duvaju teen sinko i šumski mudrac; treperenje ekrana i sklonost strobovima i psihodeličim slikama; klinačko auto-omažiranje – isti taj debilni teen na zidu svoje sobe ima natpis NO FLESH SHALL BE SPARED, moto filma HARDWARE.

Bez DP-a kakav je bio (sad tek vidimo koliko genijalni) Stiven Čivers, Stenli je kao reditelj ovde zapanjujuće neambiciozan i neinventivan – kao da je bio zbrzan produkcijom, da što više toga snimi po rasporedu, da se slučajno ne kasni i ne troše pare uludo, tako da se najveći broj kadrova ovde sastoji iz običnog polivanja ili tako nekog neupečatljivog slikanja kakvo je SVAKO mogao da odradi. Čitav mi film miriše na „No time Tolouse – kupljeno! – sledeći kadar, molim! idemo!“

Kao da je Stenli, zato što se grdno opekao (i pitanje koliko oporavio) na OSTRVU DOKTORA MOROA, i dodatno sagoreo na posledičnoj višedecenijskoj pauzi na Birou za Nezaposlene, ovaj film režirao pod strahom, pod traumom, pod presijom, na prstima, ne mešajući se previše u svoj posao, u smislu: bez baktanja sa pružanjem nečeg Većeg Od Života; bez preteranog Fetišizma; bez onog Extra Ludila, onog Viška koji je njegova prva dva filma činio velikim i drugačijim. Zaokupljen pre svega i iznad svega ne ni vizijom, ni autorstvom, ni Lavkraftom, ni kosmičkom stravom, nego ponajviše da se ovim i svim drugim producentima dokaže kao ZAPOŠLJIV (EMPLOYABLE) – kao neko ko može da pruži elementarno pismen zanatski pošten gledljiv produkt, NA VREME, i bez suvišnog trošenja para i umetničarenja i fensi šmensi autorovanja. Ima potonjega, ali u tragovima, na kašičicu, a ne na lopate kako smo navikli i voleli nekada.

Naravno, odavno Stenli nije spring chicken, ali slutim da je ovde radio pomalo ukočeno ne zato što su presahli izvori njegovog ludila i talenta koliko zato što je bio pod presijom MOROA („Šta ako Kejdž odlepi pa se pretvori u novog Sado-Kilmera?!“) i pod presijom producenata („Manje duvanja na setu a više kadrova po danu snimanja, OR ELSE!“) i pod presijom vaskrsenja karijere („Evo, čika Parajlijo: mogu ja da ispoštujem rokove i deliverujem profesionalni produkt, čak i sa Zvezdom u glavnoj ulozi; I'm a big boy now! Gimme that next job!“).

Na kraju, ali nikako najmanje bitno: tužno je što je Lavkraftovo ime i dan-danas, i posle svega što se desilo u književnosti i izdavaštvu i na polju stripova i video-igara, još uvek suviše MALO za filmske producente, pa zato da bi se snimilo bilo šta što ima više od dve žute banke budžeta, nije dovoljan HPL nego mora da se doziva neko VELIKO IME – kao što je Nik Kejdž. A onda to ime POJEDE film, koji više nije FILM PO LAVKRAFTU nego FILM NIKA KEJDŽA. (Da, naravno da je Stenli udovoljio rulji koja to voli – možda mu je to čak bila i potcrtana stavka u ugovoru?! – i pružio priliku za najmanje DVE trejd-mark „Kejdž se ludira, urla i pravi grimase“ scene. To nema mnogo veze s Lavkraftom ali ima crowdpleasing učinak za ljubitelje B-movie trasha.)

Uzgred, ovaj MALI primer (jer ovo je ipak B film, s budžetom od oko 6 miliona, od čega je Kejdž uzeo oko 4) pokazuje zašto je bila LOŠA IDEJA onomad kad je Del Toro hteo da radi U PLANINAMA LUDILA sa Tomom Kruzom. Tek u tom slučaju bi „zvezda“ pojela film, a svi vi koji i dan-danas kukate i cvilite za Del Torovim PLANINAMA (uprkos mom rivjuu tog promašenog scenarija!) – shvatite da ni 100 miliona dolara ne bi pomoglo da to bude film veran Lavkraftu. To ne bi bio FILM PO LAVKRAFTU nego FILM TOMA KRUZA. Uostalom, ime je nebitno, Kruz ili Nekruz: princip je isti, i vidi se i na ovom malom primeru. Veliko Ime + Velike Pare = kilavi, njanjavi Ne-Lavkraft.

Lavkraft nikad nije ljude stavljao u prvi plan – za film po HPL-u trebaju ti dobri, ali nezvezdični glumci, oni koji će da pošteno odrade svoj posao ali da ne zaklanjaju previše platna, da se ne bore za close-up i naročito – da ne grizu scenografiju! Jer, kod HPL-a je scenografija bitnija od ljudi!

Imao bih još svašta nešto reći ovim povodom (npr. šteta što nema Sajmona Bosvela da svojom muzikom ukrasi ovo; mislim da su producenti njega sklonili – Stetson je uradio par OK tema, nije to loše, ali nekako, nije to to, a ponegde u filmu čak nije ni najpametnije upotrebljeno, preglasno je, ili neprikladno sceni...), ali nekako nemam srca da seciram svako sitno crevce ovog filma. To bih činio da ga je potpisao neki drugi reditelj, nego u koga se nisam toliko zaklinjao i neko u koga, čak i posle ovoga, želim da verujem. Mada, sumnjam da će Stenli ikada više imati toliko odrešene ruke da se zajebava i pušta ludilu na volju kao što je na svojim počecima mogao – jer ta su vremena nepovratno prošla.

No, nada umire poslednja. Najavili su već da će Stenli sledeće raditi „Danički užas“. To je već malo više bazirano na akciji, kreaturama, efektima, ludilima, manje je suptilno... ali bi tražilo i više para da se uradi kako valja. Samo da ga opet ne opterete „zvezdom“, i da mu daju malo slobodnije ruke da se razmaše, i to bi moralo biti bolje od ove šarene, poludupaste BOJE.

P.S. Da nacrtam ako nisam bio dovoljno jasan. Ovo nije loš film. Nije čak ni slab – samo ako uspete da smetnete s uma da je rađen po jednoj od najboljih horor priča ikada napisanih, i da ga je režirao nekad-davno-izuzetno-obećavajući horor reditelj. Ako te činjenice nekako uspete da zaboravite, dobićete jedan solidan, dinamičan, šaren, umereno zabavan B-movie koji svakako vredi pogledati. Ali, za mene je ova čaša poluprazna; mnogima će biti polupuna.

Nezaobilazni KALVIN I HOBS

*****

5

...ili:

Zašto je KALVIN I HOBS najbolji strip u poznatom univerzumu?

            Ne, ozbiljan sam. Stvarno to mislim. KALVIN I HOBS je najbolji strip meni znan, i verovatno nešto najviše-najdublje-najzabavnije-najduhovitije-najdirljivije-najrelevantnije-najduševnije što se tom formom može postići.

            Površnom posmatraču može se učiniti da je to samo još jedan od onih stripića u kaiševima, da se razonode čitaoci dnevnih novina između crne hronike i još crnje ekonomije, nešto lagano o nestašnoj dečurliji i njihovim vragolijama, kao Čarli Braun, Denis Napast itsl.

            Ne, nije tako. Što se mene tiče, KALVIN I HOBS uopšte ne spada u taj žanr, niti u taj univerzum, a kamoli u istu rečenicu sa pomenutima – koji, da se razumemo, nisu bez svojih draži, ali come ON, to je sve bledo i nebitno kad se stavi, ako se stavi, uz KALVINA I HOBSA. Zato, kažem, ne treba ih stavljati zajedno: nije pošteno prema drugim stripovima. Kao što ne možete svakog dramopisca odmah da mećete pored Šekspira i upoređujete čiji je veći (dramski talenat).

            U čemu je čarolija KALVINA I HOBSA? Ni sam nisam siguran da ću uspeti da je uhvatim, ili joj makar i priđem, ali barem ću umreti u pokušaju.

            KALVIN I HOBS se bavi najvećom temom koja postoji, i to čini na vrhunski, nedostižan, čaroban način. A koja je to tema, pitate? Tema je: IZGUBLJENI RAJ. Odnosno, detinjstvo. Još preciznije, dečaštvo.

            Samo se vi smejte, ali ja ovo mogu da potpišem: Bil Voterson je Milton našeg doba, a KALVIN I HOBS je – da! – naš sekularni, post-smrt-boga IZGUBLJENI RAJ.            

Milton nam je dao jednog od dva ultimativna predmoderna književna junaka, Lucifera (drugi bi bio Faust). I još gomilu bljutavih, dosadnih, bezličnih Adama, Eva, goody-two-shoes anđela i arhanđela... da se na njihovoj pozadini još oštrije ocrta veličina Lucifera. Darken'd so yet shone above them all th'archangel, itd.

            Voterson nam je dao jednog od dva ultimativna postmoderna književna junaka, Kalvinaihobsa (drugi bi bio Kafkin „K.“). I još gomilu bljutavih, dosadnih, bezličnih tata, mama, goody-two-shoes odlikašica i učiteljica... da se na njihovoj pozadini još oštrije ocrta veličina Kalvinaihobsa.

            Šta je, više se ne smejete? Više ne mislite da se zezam?

            Rekoh već, u ZAVODNIKU – ako Raj uopšte postoji, to nije mesto, nego vreme. Detinjstvo. Virgin field pregnant with possibilities, kako to reče jedan nadahnuti u genijalnom oksimoronu (mada traćeći ga na nešto drugo). Vreme pre Pada, kada mislimo da možemo sve, pa stoga i možemo sve (i biti i raditi). 

Vreme bez vremena (prolaznosti, otkucavanja zlog časovnika); bez smrti... Doba svemoći. Uživanje u mehuru od sapunice koji nas privremeno skriva od spoznaje u kakvom smo se Paklu, zapravo, našli – u kakvom se kosmičkom Aušvicu, u stvari, igramo.

             Što reče Dimbo, Doba nevinosti.

            U tom dobu je koren svega valjanog što, eventualno, može od nas da pretekne i zadrži se, pa makar i u razblaženom obliku, u onom patološkom stanju koje nazivamo odraslost, ili „zrelost“. Nikada, u odraslom dobu, nećemo biti tako dobrodušni, tako čisti, tako otvorenooki, vedri, razdragani, živahni, živi, kreativni, maštoviti, humani, niti tako blentavi, tako ludački-srljajući smeli i za-druge-nebrigajući, blaženo lišeni one paklene mantre tzv. odraslih: „Ju, šta će ljudi reći ako to kažem/uradim/budem...?“

            Što reče Lavkraft, „Adulthood is Hell.“

            Naravno, postoje Nevolje i u tom i takvom Raju: neke dolaze spolja, u vidu ograničenja kakva oličavaju roditelji i škola, ali i mas-mediji, pre svega televizija (da je Kalvin crtan danas, a ne pre nekoliko decenija, zajedno sa TV-om bili bi karikirani i tzv. pametni telefoni kao zle sprave za zaglupljivanje dece)... 

Neke dolaze iznutra, jer ipak, i slatki krokodilčići su ipak samo maleni krokodili, a i deca su ipak mali ljudi („dete je otac čoveka!“), i kod njih takođe možemo naći korene i netrpeljivosti, samoživosti, pakosti i drugih osobina koje se, pametnim odgajanjem, mogu suzbiti ili bar svesti na minimalnu meru.

            U svakom slučaju, sve ovo što rekoh ovako uopšteno u gornja dva pasusa, KALVIN I HOBS prikazuje, inscenira, dramatizuje – na pronicljive i prodorne načine koji su istovremeno gorki i slatki, duhoviti i pametni i pomalo, ponekad, i tužni, ali zapanjujuće, u tom kontekstu koji to maltene sam od sebe priziva, lišeni patetike i šmerca. Homerova maksima „Smešno je zato što je istinito“ nikad se i nigde ne bi bolje mogla primeniti nego upravo na strip KALVIN I HOBS.

            SVE o tom Izgubljenom Raju – i lepo i manje lepo i problematično i tužno i smešno – sve što treba znati, kazuje nam Voterson, ALI, najveća čarolija je u tome što to ne pravi posredovano, kroz zatamnjeno staklo, iz vizure odraslog (iako on to nominalno, formalno, po ličnoj karti, jeste). Dok čitate K&H nemate tu glazuru sete i melanholije Izgubljenog Raja, nego ste bačeni, neposredno, živo, naživo – pravo TAMO, pre nego što je postao izgubljen.

 To je zato što je Voterson u onoj manjini tzv. zrelog (za šta?) čovečanstva koja nije ubila dete u sebi: njegova vizura je dragocena poput vremenske kapsule koja je magično bačena u to Vreme pre vremena, odakle prenosi žive, direktne snimke i beleške, nama, s druge strane barijere, i bar načas nas vraća TAMO, odnosno reanimira, u nama, leš dečaka koji smo nekad bili, pre nego što smo ga zadavili kravatom.

            Voterson nije čiča koji piše neke fejk kakti „dečje“ likove koji misle i govore kao odrasli, ili još gore, onako kako odrasli misle da deca govore i ponašaju se: Voterson je dečak u telu čiče koji nam je slao direktne izveštaje iz Izgubljenog Raja, neprocenjive zato što retko dolaze, ako uopšte dolaze, u tako čistom, neokrnjenom, nerazblaženom obliku.

            Dobro, okej, to oko Raja je sada valjda jasno; ali šta je sa likom Kalvinihobsa?

            Kalvin i Hobs je, pored svega ostalog, i jedna predivna saga o lepoti i važnosti prijateljstva – tim dirljivija (i mračnija) ako imamo na umu da je to priča o prijateljstvu jednog dečaka sa samim sobom, odnosno sa svojim zamišljenim prijateljem – dakle, alter egom.

Samo polako, pustite da vam to dođe sasvim do pameti: iz ugla odraslih, Hobs je samo jedna plišana lutka u obliku tigra. Iz ugla deteta to je živi lik, dečakov najbolji prijatelj, i savršeni sparing partner (obično je on onaj racionalniji, manje nezreo, manje samoubilački, manje uništiteljski) za biti-il'-ne-biti odnošenje prema ostatku sveta i za njegovo odmeravanje.

Za razliku od one bulumente dečurlije kojom je Čarli Braun okružen, Kalvin nema drugare. Kalvin ima Suzi, dosadnjikavu odlikašicu u koju je potajno zaljubljen, ali s kojom dečački trapavo ne uspeva da uspostavi interakciju drugačije nego kroz antagonizam – njegovo udvaranje obično se, tokom zime, ogleda kroz grudve kojima je zasipa, a tokom ostatka godine kroz pokušaje da je zgrozi morbidno-nadahnutim opisima svoje užine. I Kalvin ima Moa, školskog siledžiju, tupavog klineandertalca koji mu otima pare za užinu, gura ga s ljuljaške i na milion drugih načina mu zagorčava život.

To je, od društva, sve. To – i Hobs. Plišani tigar koji je Kalvinu najbolji drug.

Tim pre što je i ostatak univerzuma protiv njega: trpeljivi, ali ipak dosadnjikavi roditelji, matora učiteljica, suvoparni direktor, cinična bebisiterka – niko od njih njega ne razume, osim Hobsa. Ne, nije lako Kalvinu, tako samotnom. Imaginarni prijatelj se obično javlja kao posledica neke vrste traume, kao u ISIJAVANJU. 

Srećom, Kalvinova trauma nije tako drastična kao Denijeva: ovde se ne dolazi do REDRUM faze. Njegov ćale je, istina, često doveden do ivice ludila upravo nestašlucima svog potomka, ali ipak je zadivljujuće koliko, uprkos svemu, uspeva da održi zdrav razum i samokontrolu pred nekim od extremnijih ispoljavanja Kalvinizma.

Mislim, ipak je to Amerika, gde postoje i neki moderni roditelji i principi vaspitanja, i nek kenja ko šta hoće, ali srpski Kalvin bi, za pokušaj onih ludorija, smesta dobio po dupetu, ako ne i po obrazu (šljas!), jer ovde je „batina iz Raja izašla“ i njome se Raj iz umova dece sistematski isteruje, jer „mora da se zna ko kosi a ko vodu nosi“, jer „otac je uvek u pravu“, jer „dok jedeš moj 'leba i pod mojim krovom spavaš ima MENE da slušaš!“ i jer „ako ti se ovde ne sviđa, idi gde ima bolje!“

Kalvin je srž, kvintesencija one varnice dečačke neobuzdanosti, vragolaste bezbrižnosti, slobodoljubivosti iznad svega, nesputanosti i mržnje prema svim okovima i ograničenjima, gnušanja pred svakom konvencionalnošću, pravilom, zakonom, zabranom, konformizmom. Kalvin je armija-u-jednoj-osobi: neobuzdani Pokret otpora svetu odraslih i svemu što ovaj oličava. On neće da vezuje kravatu i da zalizuje kosu za sliku razreda – on hoće da jurca po livadama i, kad ima, po snegu, po blatu, čupav, prljav, neuredan; čak i njegova „frizura“, sa oštrim čupercima, simbol je njegove razbarušenosti, njegove neuklopivosti u uravnilovku „urednosti“.

Kalvin je ŽIVI, varničavi, energični prototip Pisara Bartlbija i njegovog „Ja radije ne bih (taj vaš svet, takav kakav je)“ – dakle, on je Bartlbi pre nego što je ovaj pustio da zadave dečaka u njemu i pretvore ga u Mrtvo Puvalo u tamo nekoj mrtvoj kancelariji (poput one u koju njegov poslušni, savršeno-uklopljeni, sasvim odrasli i zreli i racionalni otac svakog dana odlazi).

Ukratko rečeno, KALVIN I HOBS je nezaobilazni strip ne samo za ljubitelje stripa nego i za one koji to nisu – za sve koji su se prepoznali u ponečemu od gorerečenog, koji su zadržali ponešto od deteta u sebi i ne stide se da to, makar izokola, čitajući strip, pa još ovakav, priznaju. Ovo je više od stripa: ovo je jedan od temelja savremene kulture i umetnosti. Bez njega je svaka kućna biblioteka koja drži do sebe – neoprostivo falična i krnja.

Ono kad Vučiću dođe EU predstavnik

            Povod za ovu tiradu je nedavno izašlo izdanje Darkwooda i System Comicsa: tvrdi tom suve genijalnosti pod naslovom NEZAOBILAZNI KALVIN I HOBS.

Ovo, NEZAOBILAZNO, izdanje Votersonovog klasika pripremljeno je sa digitalno obrađenim materijalima, novim prevodom, nedeljnim tablama štampanim u koloru, u povećanom formatu i najluksuznijoj opremi. Zbirka NEZAOBILAZNI KALVIN I HOBS sadrži sve stripove iz prve 2 originalne kolekcije – Kalvin i Hobs (1987) i Nešto balavi pod krevetom (1988), kao i šaljivi dragulj gotske strave, poemu Grozni nokturno!

Sve je to preveo Mika Jovanović, vrlo respektabilno. Verovatno najbolje što se to može a da ne dižemo iz groba Vinavera. Jer, KALVIN I HOBS je čista poezija (u najboljem smislu te reči!), i preneti tu sočnost i vrcavost i naći uvek i svuda Pravu Reč veliki je zadatak (i obaveza!) – i Mika se junački s time izborio i pružio više nego zadovoljavajući prevod. Odnosno prepev. Numerički iskazano: 9/10. S tim što uopšte ne pretendujem na to da bih npr. ja to uradio bolje. Ili iko drugi, sada i ovde. Ili da je 10/10 uopšte fizički moguće...

Uostalom, ko zna francuski, nek čita CVEĆE ZLA u originalu! Ko zna engleski – ali zaista savršeno, besprekorno, a ne sa natucanjem i tuc-mucanjem i „Gde mi je Gugl translejt kad mi je najpotrebniji?!“ – nek čita i ovu poeziju u izvorniku. Ako mu/joj se to tako više isplati.

Ja, pre par godina, dadoh oko 80 e za ovo (bilo nečitano, as new):

Svi ostali, primite k znanju da je ovo NEZAOBILAZNO izdanje NA AKCIJI još samo par dana, tj. do Nove Godine. Iskoristite priliku i kupite ga sebi ili drugim voljenim osobama, if any, jer nema boljeg i vrednijeg novogodišnjeg poklona (OK, eventualno uz NEKRONOMIKON) od ove predivne, prebogate, evergreen, za-višestruko-iščitavanje-zahvalne strip-knjige!

Darkwood presents:

NEZAOBILAZNI KALVIN I HOBS

Br. strana: 256

Boja: Crno-belo i kolor

Uvez: tvrdi

Format: 210 x 276

Promo cena 1.990 din
Puna cena 2.490 din

Promo važi do 31.12.19.

Pišite im! Zovite ih! Nađite ih naživo u njihovim radnjama!

Dule

Uđite u Novu godinu siromašniji za dve crvene a bogatiji za knjigu koju ćete čitati i iščitavati do kraja života i ostaviti je u amanet potomcima, ako ste dovoljno nepažljivi i neuviđavni da ih napravite

SPOJLER

ovo je poslednja tabla Kalvina i Hobsa kojom se strip završio:

* * *

A kad smo već kod toga, evo i jedne Gulove NOVOGODIŠNJE AKCIJE (traje samo 29-31.12.2019.)!

NEKRONOMIKON

Samo sada: 2.200 din + ptt

 

MRAČNI BOGOVI

Samo sada: 1.000 din + ptt

KULT GULA

Samo sada: 800 din + ptt

NAŽIVO

Samo sada: 700 din + ptt

Iskoristite ovu priliku i naručite ove vredne knjieg s popustom od oko 10%

Pišite mi na dogstar666 at yahoo dot com.

AKCIJA važi za one koji se jave i rezervišu primerke od sada pa najkasnije do 23.59 h dana 31.12.2019.

Slanje odmah posle Nove Godine.