Jedan od problema domaće žanrovske književnosti jeste njena izolovanost, autističnost, incestuoznost. Ukratko, nepostojanje ozbiljne, stručne a objektivne kritike. Sva „kritika“ se svodi na drugarsko-rođačko-ortačke napise, tj. hvalospeve po principu „ja tebi serdare, ti meni vojvodo“.
U tom kontekstu, retko ozbiljna vrsta priznanja jeste kada dobijete pozitivnu kritiku od strane osobe s kojom niste ni u ortačkim niti u bilo kakvim drugim odnosima. U ovom slučaju, pohvale dolaze od Dimitrija Vojnova, osobe s kojom sam u javnosti, tj. u kiberprostoru, razmenio grdne nepovoljne epitete, kako o liku tako i o delu. Uostalom, na ovom blogu možete naći pretežno nepovoljne prikaze filmova rađenim prema njegovim scenarijima (ŠIŠANJE, BUBICE, ANĐELI 3…); kažem „pretežno“, jer sam u EDERLEZIJU ponešto i pohvalio.
Ukratko rečeno, filmski kritičar, dramaturg i scenarista Dimitrije Vojnov je napisao vrlo povoljan prikaz mog novog romana, PROKLETIJE, i objavio ga tamo gde biste to mogli i svi vi, dragi moji čitaoci i podržavaoci koji to do sada još niste – na sajtu Gudrids.
Njegova pozitivna reakcija na PROKLETIJE ne treba da čudi, jer Vojnov je oduvek bio jedan od najposvećenijih poštovalaca mog prvog romana, NAŽIVO, o kojem je, povodom njegovog 3. izdanja, napisao:
„Još uvek imam vrlo snažna sećanja na čitanje romana Naživo. Pamtim utisak kako je to bio roman koji je pokretao na neprestano čitanje, kao najzavodljiviji bestseler, a ono što je na stranicama pisalo nimalo nije podilazilo čitaocima. Govori o Srbiji prepunoj mračnih strasti i video plejera početkom devedesetih, prikazivao je onu manje poznatu stranu srpske provincije koju ne čine karikaturalni dijalektalni stereotipi, već posvećenici kojima je život u malim sredinama vrlo komplikovan. Rukopis je kanalisao jedno iskreno, proživljeno viđenje vremena i okolnosti, i zapakovao je to u uzbudljivu žanrovsku strukturu. Roman je imao snagu same teme kojom se bavio, a to je posvećenost, autsajderstvo, i nosio je ono što neka dela čini da ih proglašavamo ’životnim’ kada tumačimo opuse pojedinih autora.
Rečju, Naživo je imao sve atribute velikog romana koji zaslužuje velikog izdavača i velike nagrade. Formalno ih tada nije dobio, ali vremenom je zauzeo svoje mesto i ne sumnjam da će težim putem, poput svog junaka, dostići ono što zaslužuje.
U
okvirima žanra, međutim, premda zaista ne mislim da se ovaj roman mora
sagledavati u tom uskom okviru, jer može da izdrži poređenje sa svačim što je
kod nas objavljeno, ponudio je nešto što manjka piscima od kad je sveta i veka.
To je bila snažna i autentična horor imaginacija, a koja ne mora nužno imati
veze ni sa veštinom pisca, ni sa iskustvom. Ona se naprosto desi ili ne desi. Ima
velikih pisaca horora koji je naprosto nisu nikada imali, pa su zasluženo
klasici. Ovde se međutim i ona desila, a to je nešto najvrednije što može
doneti jedan roman strave.“
Otud je sasvim logično da je i njegov sud o svojevrsnom nastavku NAŽIVOG više nego pozitivan. Da ne dužim dalje: ko do sada nije još nabavio PROKLETIJE, može ih naručiti od mene (900 din + ptt) na mejl dogstar666 at yahoo dot com, a ko se još premišlja, možda će se prelomiti kad pročita sledeći vrlo lucidan i dobro obrazložen tekst, koji s dopuštenjem autora prenosim sa Gudridsa.
PROKLETIJE
Prikaz
©
Dimitrije
Vojnov
Ocena: *****
Solidan sam poznavalac i veliki ljubitelj filmskog horora, što za književni ne mogu reći. Međutim, proza Dejana Ognjanovića, a prevashodno njegovi romani spadaju u sam vrh onoga što sam čitao u ovom žanru.
Oglašavajući se retko, i uglavnom u trenucima kada ima šta da kaže, po čemu se
izdvaja od većine srpskih žanrovskih, pa i onih drugih pisaca, Ognjanović je
ipak za ove dve decenije izgradio respektabilan opus od tri romana, od kojih je
svaki na svoj način bitan i stilski različit.
PROKLETIJE su bliže romanu NAŽIVO i sa njim čine neku vrstu uber-romana, oni se dešavaju u istom svetu, psihofizički i poetički, pa čak i sa jasnim kontinuitetima nekih događaja koji se prelivaju iz romana u roman, s tim što, kao kod Mitchella, čitanje nije uslovljeno poznavanjem ostalih.
Pa ipak, koliko god bile bliže NAŽIVOM od prethodnog ZAVODNIKA, ovo je opet
drugačiji roman. Ako bih pravio filmske analogije, ako je NAŽIVO bio, recimo,
književni VIDEODROME, onda su PROKLETIJE književni PREDATOR. Štaviše, klasik
Johna McTiernana je na neki način čak i strukturalno, pa i direktnim citatima
na nivou zapleta (ekipa specijalista poštedi ženu i povede je sa sobom, a ona
preraste u člana tima) i dijaloga („nemam vremena da krvarim“), svesno preuzet
u ovom romanu, s tim što ovde za razliku od filma ne krećemo od ključne misije,
već se prethodno bavimo biografijom junaka, njegovim sazrevanjem,
transformacijama i istragama koje će dovesti do katarzične i transformativne
misije.
No, kada misija krene, PROKLETIJE u najboljem smislu evociraju PREDATORA, ne samo u pogledu vibrantne i ubedljive atmosfere mačizma i drugarstva među momcima na misiji (ovde aludiram na guys on a mission kao jedan od opisa žanra), već i u samoj suštini gde će junak iz jedne opasne misije, koja u mnogo čemu predstavlja izazov najvišeg ranga, morati da se suoči sa nečim neslućenim, nečim još većim od već veoma složenog zadatka i sa tim se hvata u koštac fizički ogoljen, sveden na ono što je njegovo ovozemaljsko biće, jer samo to mu je preostalo u suočavanju sa onim što ga čeka.
Ovde nema pulp zapleta, kao u PREDATORU, ali je veoma zanimljivo da je
inicijalni zamajac, koji pravi kopče sa NAŽIVIM takođe veoma sličan. Ovde se
okultisti u određenoj fazi ezoterijskog preobražaja pojavljuju na ratištima i
tamo vrše svoje obrede prikrivajući žrtve ratnim masakrima, kao što u mitologiji
PREDATORA kasnije saznajemo da vanzemaljci idu od ratišta do ratišta i love.
No, kako rekoh, ovde su stvari malo drugačije, protivnik jeste izvan našeg
sveta, ali ne dolazi iz kosmosa sa nekog više stupnja naučnog razvoja, već iz
nekih drevnih vremena, iz utrobe Zemlje i postojanja sa kojim smo izgubili
kontakt, pa su nam podjednako vanzemaljski kao i neko doleteo iz svemira.
No, to je sve forma i ona je u Ognjanovićevom romanu besprekorna. Za rukopis
oslonjen praktično na filmsku dramaturgiju, sa događajima poređanim od početka
prema kraju, iako u sam tekst krećemo nominalno od početka kraja, jako su vešto
izvršene sve one intervencije koje proza nudi, za razliku od filma, u domenu
introspekcije i retrospekcije.
Pripovedanje je efikasno, opisi su efektni i onakvi kakvi treba da dočaraju
atmosferu i okolnosti proizvodeći željene efekte, a ovo naglašavam baš zbog
onog najdelikatnijeg aspekta, a to je strava. Ognjanović ovde ima puno izazova,
od unakažavanja tela, prikaza izopačene psihe, pa sve do ambijenata koji
izazivaju strah – i sa svakim izlazi na kraj.
Karakterizacija je izvanredna, sa veoma preciznim odnosom prema likovima i
razdvajanjem važnog od nevažnog. U toj ekonomiji, Ognjanovićev rukopis pokazuje
izuzetnu zrelost i ne troši pažnju čitaoca na ono što nije važno. Slično
NAŽIVOM i PROKLETIJE su page-turner, veći od mnogih bestselera, s tim što ovde
zamajac za čitanje ne proističe iz lakog sadržaja i iz jeftinih trikova. Ali,
kao i sa NAŽIVIM, i PROKLETIJE je lako zamisliti kao masovno čitan roman.
Ono što je međutim značajniji element za analizu, pored formalnih referenci i veštine pisanja, jeste sam idejni sloj romana. PROKLETIJE se bave okultnim na Kosovu, proučavajući tu nedokučivu silu koja nas veže za taj prostor, opisujući teskobu, pa možda i nemogućnost opstanka tamo, kao i konflikt dva naroda u kome se međusobno pripisuju elementi neljudskog i stvara prezir do granice gađenja koje nosi u sebi maltene fiziološku snagu.
U tom pogledu, PROKLETIJE se mogu posmatrati i kao teorija o tome šta to
postoji na Kosovu što neko želi da nam uzme, ili naprosto samo želi, sa nama
ili nezavisno od nas, a da mi to ni ne razumemo. No, ne posmatram ih tako.
PROKLETIJE su pokušaj da se decenije besmislenog života jednog pojedinca koji
je empata, pa samim tim u većem dodiru sa ponorom besmisla, i decenije
besmislenog života jednog naroda, objasne kroz ezoteričnu priču fantastike,
odnosno strave i užasa.
U tom pogledu, u nečemu što je mogao biti eskapistički ili hermetičan roman,
Ognjanović uspeva da ogoli širu sliku i uključi se u polemiku koja se svih nas
tiče.
PROKLETIJE su izvanredan roman, promovisan kao nešto što nije za svakoga. Nisam
siguran koliko je to tačno, ali to na kraju krajeva nije ni važno. Ova knjiga
će imati svoj život, a verujem i trajnu vrednost, s tim što je svoje mesto u
našoj žanrovskoj tradiciji već odmah zauzela.
------------
A kad već pominjem Gudrids, samo da pomenem i nimalo zanemarljiv „glas naroda“, odnosno odličan rejting koji PROKLETIJE i dalje drže: od ukupno 69 osoba koje su našle za shodno da moj roman ocene, čak 52 su mu dali čistu peticu (75%), a 9 njih mu je dalo ocenu 4 (13%)…
Ako do sada niste glasali za tu knjigu, a čitali ste je, svoju ocenu i komentar možete ostaviti OVDE.
