baš kad sam se naoštrio za jednu socio-studiju propasti zapada i dekadencije ruralne amerike te njenih tradicionalnih vrednosti, usledi scena sastanka komisije za otpuštanje kažnjenika, čiji učesnici preglumljuju više nego i glumci srpskog filma, a scenario im ne pomaže previše, čineći njihovu odluku da na slobodu puste lutera, gika, krajnje neubedljivom (jer ne objašnjavaju kako su došli do zaključka da je on učinio krupan napredak u socijalnoj integraciji, ako i dalje komunicira isključivo oponašajući kokošje kokodakanje).
enivej, luter prve dane slobode koristi da sebi ugradi metalne zube kako bi lakše otkidao komade kože i mesa sa još živih ljudi (jer luter je gik koji je evoluirao u odnosu na kolege koji zubima još uvek kolju samo kokoši). posle par nasumičnih žrtava koje ostanu pregrizene karotide, luter se usredsredi na jednu mikro-familiju, i umesto rutinskog slešera, film postaje rutinski siege movie.
iz nejasnih razloga on vezuje mamu za krevet, ali je ne pozna ni u kom smislu. onda na farmu dođe njena ćera i njen proćelavi 'teen' ljubavnik. sledi gratuitous shower scene u kojoj ljupka ćera pokaže svoje draži (bestidnica!); pridruži se momak; onda se obljubljuju po krevetu i tek njihovo ječanje i drmanje probudi iz sna usnulu i vezanu i njinog-prisustva-nesvesnu mamu u susednoj sobi... sledi mnogo preganjanja u kome luter ničim ne da znaka zašto ove ljude mrcvari sat vremena umesto da im presudi po kratkom postupku (valjda zato što treba ispuniti running time, budući da scenarista baš ničim nije povezao žrtve i njinog exekutora, ni explicitno ni implicitno).
ipak, to nekako dođe do svog kraja bez previše smaranja, ako ne računamo apsolutno najdužu i najdosadniju odiseju po jednoj omanjoj štali: nisam gledao na sat, ali imao sam utisak da taj pajkan ide, korak po korak, po toj vasceloj jebenoj štali bar 20 minuta, tražeći gika, koji povremeno baci pokoju kokoš na ovoga, tek da otalja neki jump scare.
pajkan, naravno, strada ali sve to vredi izdržati zbog najidiotskijeg i istovremeno najneverovatnijeg završetka ikada, koji je istovremeno (nenamerno?) grohotno smešan i zapanjujuće bezvezan: jedan od onih (meni barem) sve ređih momenata kada zastanem i protrljam oči i uši i upitam se: da li sam stvarno video/čuo to što mislim da jesam???
neću da spojlujem, možda neko pogleda, filmić je 'good of its kind', bizarerija za ljubitelje takovih uradaka, koja ipak zbog svog oportunizma od mene ne dobija ništa više od dvojke (**), jer je ludilo ograničila samo na početak i kraj, ostavivši gromadu u sredini krajnje neinspirisanom.
Нема коментара:
Постави коментар