Ima nešto magično u šetnji šumama. Nisam siguran baš šta, ali znam da mesecima kasnije prebiram i sabiram utiske u glavi; a slike umeju i večno da se urežu u memoriju. Naravno u zavisnosti koliko često ponavljate taj ritual. A činjenica je da ljudi iz gradova ne praktikuju često ni odlazak na selo i u prirodu, a kamoli šetnju šumom i inhalaciju izvornog kiseonika pomešanog sa raznim mirisima travuljina, rastinja i ostalog divljeg zelenila.
A kada se tome doda fanatičnost i poseban odnos prema specijalnom zovu prirode kakav je branje pečuraka, onda je užitak u najmanju ruku nesvakidašanj. Moja periodična praksa traje više od 25 godina. Naravno, pečurke se ne pojavljuju svake godine, pa je tim i doživljaj jači i značajniji.
Za ovaj vikend sam odabrao lokaciju između sela Miljkovac i Duga Poljana, znajući da su moji Krastavčani već otrsili obližnje seoske šume. And I hit the jackpot.
Prethodnog vikenda sam išao u malo vlažnije šume u potrazi za lisičarama i ljutačama, a ovog puta sam u nešto suvljim krajolicima tragao za jajčarama i vrganjima.
Put do lokacije je trajao više od pola sata po strmom i izbrazdanom putu, koji se posle par kilometara pretvorio u rastinje koje mi je dopiralo do guše. Logično, davno je prošlo vreme kada su se seljani posećivali ovim brdskim drumovima, pa sam ja tako i bio pripravan za ovu situaciju: mlatarao sam motkom levo-desno i blago, s vremena na vreme se poštapao napred u nadi da neću naleteti na neku zmiju. I nisam, srećom.
Posle dva sata vratio sam se 3 kilograma, uglavnom vrganja i par jajčara. I večera je naravno bila sočna i ukusna.
Svako ko ima prilike da iskusi ovakvu vrstu doživljaja ne treba da okleva.
Нема коментара:
Постави коментар