PICNIC AT HANGING ROCK (1975)

****

4

reprizirao sam dva filma pitera vira koji imaju elemente horora – tačnije, PICNIC AT HANGING ROCK ima elemente, ali horor ipak nije, dok WAVE ipak može da se smatra punokrvim hororom (iako bez krvi).

PICNIC je, u suštini, film o juxtapoziciji civilizacije i prirode, o (ne)kongruentnosti damskih rukavica u australijskoj divljini, o kontrastu tvrdih, milenijumskih stena i nežnih, odjučerašnjih dama... kada se ovi disparatni elementi sudare na 'visećoj steni' – mekši popušta. iako je film otvoren za tumačenja, gomila sitnih detalja ipak naglašava ljudski faktor: društveni odnosi, socio-istorijska slika australije tog doba (na prelomu 19. u 20. vek), a naročito viktorijanska sexualna represija izvezena i implantirana u jedan ambijent koji joj je potpuno stran – suncem opaljena pustara australije umesto magluštinama i kišom pokrivene engleske.

foto: ipak nekih tajni ima, što ne govore se svima, što se samo nekom kažu, ko digne nos iz knjige...

naglašavanjem sexualnih motiva (a naročito u dužoj verziji koju sam ovog puta pogledao) sugeriše se da su te nestale cure zapravo pobegle iz jednog opresivnog društva u pomalo jezivu, ali ipak otvoreniju prirodu u kojoj mogu da golišave trčkaraju bez cenzure. mistične sile pradrevne australije samo su očigledna metafora –kao velsova 'vrata u zidu'- za jedan pre svega psihološki otklon.

zbog toga, iako film nije explicitan u svojim značenjima i dopušta i druga čitanja (kao manje verovatna), PICNIC je pre svega film o ženskoj liberaciji koja je, pre nego što je postala institucionalizovana, mogla i morala da ima drastične oblike, poput ovih prikazanih u HANGING ROCKu.

foto: škola za guske

za one kojima taj feministički momenat nije najvažniji u filmu, piter vir maestralno kreira i nekoliko istinski jezivih scena, pre svega kroz genijalnu upotrebu zvuka – od panove frule kao lajtmotiva, pa do dubokih dronova koji kao da potiču iz 'besova' što izbijaju iz iskonskih stena. uprkos izvesnim značenjskim ograničenjima, relativna otvorenost PIKNIKA ipak ga čini jednim od najboljih primera filma MISTERIJE – ne horora, ne trilera, ne drame, nego, pre svega – misterije. i nije nimalo slučajno što se film koji naglašava omiljenu reč dejvida linča takođe karakteriše tako ingenioznom upotrebom zvuka...