U BRDIMA, HORORI: SRPSKI FILM STRAVE

U brdima, horori: srpski film strave je studija koja se bavi recepcijom horor žanra u Srbiji, kao i ovdašnjom žanrovskom produkcijom u rasponu od kultne Leptirice (1973) do Šejtanovog ratnika (2006).

U knjizi se detaljno obrađuje čak 14 naslova sa jakim elementima horora, uključujući i neke umetnički vredne TV filmove (San doktora Mišića, Štićenik, Prokletinja...) uz nezaobilazne naslove kao što su Davitelj protiv davitelja, Variola vera, Već viđeno, T.T. sindrom itd. 

Pored analize pomenutih dela (praćene obimnom faktografijom i detaljnim filmografijama za svaki naslov), uvodni deo knjige analizira prisustvo žanra u srpskoj kulturi, kao i kritičku svest o njemu u poslednjih nekoliko decenija (od početnog nipodaštavanja do današnjeg relativnog prihvatanja).

U trećem delu knjige nalaze se i intervjui sa tri za srpski horor značajna imena: reditelj Đorđe Kadijević, kao pionir horora kod nas i predstavnik 'klasične' struje; reditelj Dejan Zečević, kao predstavnik mlađe, 'žanrovske' struje, i filmski kritičar i scenarista Dimitrije Vojnov, kao predstavnik žanrovski orijentisane kritike, koji govori o potencijalima i o recepciji horora kod nas.

Autor knjige je niški filmski kritičar i pisac, Dejan Ognjanović, ljubiteljima horora već poznat po romanu Naživo (Prosveta, Niš, 2003) i studiji o Đavolu na filmu Faustovski ekran (Matična Biblioteka 'Svetozar Marković', Zaječar, 2006).

Knjigu U brdima, horori: srpski film strave izdao je 2007. godine Niški Kulturni Centar u ediciji 'Eldorado' koju uređuje Zoran Ćirić - Magični Ćira.

Foto: alternativna korica u kućnoj izradi (c) by Ghoul, Inc.

 

SADRŽAJ:

UVODNO SLOVO

1. STRAVA SRPSKOG FILMA

1.1. HOROR U SRBA

1.1.1. Istorija i svakodnevnica kao neizbežni horor

1.1.2. Kultura ironije i sumnjičavosti prema fiktivnoj stravi

1.1.3. Politika kao sveprisutni horor

1.1.4. Jadna ekonomija kao horor po sebi

1.2. RECEPCIJA HORORA I KRITIČKA SVEST O NJEMU 

1.2.1. VEĆ NEVIĐENO: Filmovi kojih nema

1.2.2. STRANA NAM JE STRAVA: Guske u 'Magli'

1.2.3. HOROR NAŠE STRAVE: Invazija kradljivaca žanra

1.2.4. ZORA ŽIVIH KRITIČARA: Svetlo u tami

2. FILMOVI STRAVE:

2.1. FOLKLORNI HOROR

LEPTIRICA, 1973 (TV)

2.2. MRAČNA FANTASTIKA

ŠTIĆENIK, 1973 (TV)

2.3. GOTSKA ROMANSA

DEVIČANSKA SVIRKA, 1973 (TV)

2.4 . SRPSKO-HRVATSKI GOTIK

SAN DOKTORA MIŠIĆA, 1973 (TV)

2.5. SRPSKI METAFIZIČKI HOROR

PROKLETINJA, 1975 (TV)

2.6. SRPSKA EGZISTENCIJALNA JEZA

KIČMA, 1975

2.7. U BRDIMA, ĐAVOLI

ČOVEK KOGA TREBA UBITI, 1979

2.8. BOLEST KAO METAFORA

VARIOLA VERA, 1982

2.9. KOMEDIJA STRAVE I UŽASA

DAVITELJ PROTIV DAVITELJA, 1984

2.10. LUDILO KAO NORMALNO STANJE

VEĆ VIĐENO, 1987

2.11. VISOKI GOTIK

SVETO MESTO, 1990

2.12. PROKLETNICI RATA

PUN MESEC NAD BEOGRADOM, 1993

2.13. SRPSKI SLEŠER

T.T. SINDROM, 2000

2.14. RATNICI PODZEMLJA

ŠEJTANOV RATNIK, 2006

2.15. KROJAČEV FLERT

FLERT, 2006 + KROJAČEVA TAJNA, 2006

3. STRAŠNE PRIČE 

3.1. ĐORĐE KADIJEVIĆ: Čovek je pre svega zastrašeno biće

3.2. DEJAN ZEČEVIĆ: Horor - esencija filmskog izraza 

3.3. DIMITRIJE VOJNOV: Samo strava Srbina spasava

Evo šta je o knjizi napisao Ilija Bakić u tekstu "Pokretne slike demona", Kvartal br. 008, leto 2008, Udruženje književnika i književnih prevodilaca Pančeva, str. 95-97

U BRDIMA, HORORI

Ono što je započeto «Faustovskim ekranom» Ognjanović nastavlja knjigom «U brdima, horori» kojoj u podnaslovu stoji «Srpski film strave». Mada je i u pregledu svetskog horor filma pominjao dela nastala na prostorima bivše SFRJ odnosno sadašnje Srbije, bilo je jasno da će Ognjanović morati da se, pre ili kasnije, fokusira na 'domaći teren', i to se - na zadovoljstvo kako ljubitelja horora tako i svih posmatrača ovdašnjih marginalizovanih umetničkih scena - desilo vrlo brzo (što je potvrda upornosti i marljivosti ovog autora).

U uvodnom eseju vrlo gorljivo se iscrtava stanje u (mal)tretmanu horora (i filmskog i literarnog) u ovdašnjim akademsko-teoretičarskim krugovima, sa konačnim zaključkom da horor nije bio ni poznavan ni razumevan ali je zato rado kritikovan i proglašavan za šund; izuzeci od ovog pravila su retki i među njih spadaju, iz starije garde, Ranko Munitić (mada i on ima svojih propusta) i Bogdan Tirnanić, među srednjom generacijom Nebojša Pajkić, Slobodan Šijan i Aleksandar Žikić a od mlađih Dimitrije Vojnov i Aleksandar Radivojević.

Pošto zaključi prebiranje po kritičarskoj recepciji horor filmova, Ognjanović se usredsređuje na domaće filmove koji pripadaju ovom žanru, nalazeći da u dosadašnjoj istoriji srpske kinematografije postoji tek par valjanih filmova. Upravo zbog te izuzetnosti navodimo sve naslove: «Leptirica», «Štićenik», «Devičanska svirka», «San doktora Mišića» (TV filmovi iz 1973.g.) «Prokletinja» (TV 1975), «Kičma» (1975), «Čovek koga treba ubiti» (1979), «Variola vera» (1982), «Davitelj protiv davitelja» (1984), «Več viđeno» (1987), «Sveto mesto» (1990), «Pun mesec nad Beogradom» (1993), «TT sindrom» (2000), «Šejtanov ratnik», «Flert» i «Krojačeva tajna» (iz 2006).

Svaki film sistematično je odbrađen, od osnovnih produkcijskih podataka preko kratkog sadržaja do kritičarske recepcije i Ognjanovićevog zaključka. Zbirno gledajući, domaći horor filmovi uvek su bili subverzivne pojave u miljeu koji ovakvim temama nikada nije bio naklonjen. Svaki film pratili su nerazumevanje i potcenjivanje većine kritičara odnosno bizarnosti koje prevazilaze nivo pukih anegdota (pa je tako tokom prikazivanje TV filma «Leptirica» jedan gledalac umro od straha). Državna televizija imala je velikog udela u realizaciji najranijih filmova jer su ovi nastali u okviru serijala «Priče tajanstva i mašte». Samo zahvaljujući posvećenosti i tvrdoglavosti autora ostali filmski projekti su izašli na veliko bioskopsko platno (mada im je distribucija bila otežana ili potpuno onemogućena).

Bilo da su okrenuti folklornoj fantastici-stravi ili urbanim miljeima, čistom žanru ili njegovoj mešavini sa 'ozbiljnim' temama, horor filmovi nisu na probu stavljali samo publiku već i stručnu javnost koja je morala da se određuje prema filmskom žanru koji nije poznavala a držala se i ustaljenih stavova da su žanrovi uvoz sa zapada kome nema mesta na ovim prostorima (bez jake filmske industrije koja je zalog razvoja žanra). Najnoviji filmovi jasno su žanrovski profilisani, zahvaljujući obrazovanju njihovih stvaralaca i moguća su najava šire promene na ovom polju; i među kritičarima su stasala imena koja poznaju žanr i razumeju njegove zakonitosti.

U trećem segmentu knjige Ognjanović, kao dopunu prethodnih poglavlja, prezentuje intervuje sa Đorđem Kadijevićem, autorom koji je svojim uspelim TV filmovima pokrenuo 'horor stvar' na ovim prostorima i stekao status klasika ovog žanra u nas, Dejanom Zečevićem, režiserom «TT sindroma» i vanrednim poznavaocem žanra te Dimitrijem Vojnovim, filmskim kritičarem koji prati i promišlja praksu filmskih žanrova u svetu i kod nas. Ognjanović zaključuje da temelji filmskog horora postoje ali da je veliko pitanje hoće li biti nadograđeni.

«U brdima, horori» značajna su knjiga na ovdašnjoj kulturološkoj sceni. Po prvi put se argumentovano posmatra 'domaća' istorija filmskog horora i tako se (faktografski i kritički) relevantno popunjava praznina u recepciji dela savremene umetnosti. Da se ovakva knjiga pojavila u bogatijoj kulturi pratila bi je velika medijska pažnja a svakako bi deo projekta bio i set DVD diskova sa filmovima o kojima je reč; na žalost ovde je i pojava knjige sa par fotografija veliko postignuće.

Uprkos svim spoljnim smetnjanja, Dejan Ognjanović se, kroz «Faustovski ekran» i «U brdima, horori», otkriva kao temeljan i obrazovan autor sposoban da, jasno i sa argumentovanim stavovima, javnosti predstavi jednu nedovoljno poznatu umetničku praksu.

Od prikaza koji se mogu naći na netu, možete pogledati ove:

- Srđan Vučinić, "Filmske ale i bauci", Politika

 

- Kristina Đuković, "U brdima, horori", Nas dvoje

 

- Dimitrije Vojnov, 'Novi srpsкi film i istorija', Doba nevinosti

- Uroš Smiljanić, "Prokletinja Dž. M.", POPBOKS