ORDINARY PEOPLE (2009)

*(*)

2-

ORDINARY PEOPLE je ružan, glup i zao film.

ružan je zato što do apsurda dovodi 'poetiku' nedešavanja, dugih kadrova, hiper-mini-minimalizma i bleferskih ćutanja koja bi trebalo da budu pregnantna značenjem - samo što se reditelj nije potrudio da ih okruži ičim što bi suvislo značenje sugerisalo.

glup je zato što promoviše jednu imbecilnu tezu koja nema veze sa stvarnim životom, a to je da su ljudi stoka kojoj je dovoljno malo komandovanja, žege i žeđi pa da neosetno postanu monstrumi.

zao je zato što se oportunistički, izdajnički šlihta vladajućem zapadnom diskursu – ili barem onom koji dodeljuje stipendije, sponzorstva, nagrade – a to je, da su ti monstrumi – isključivo srbi.

nemoj da ste kokoš pa da padnete na tu foru kako, navodno, 'reditelj' vladimir perišić ovde priča opštu, univerzalnu priču o nekim apstraktnim ljudima ni na nebu ni na zemlji, 'lost in time and lost in space… and meaning' što bi reko dr frank'n'further. ovo je film o regularnim vojnicima vojske jugoslavije / srbije i CG ili kako se već tada zvala, koji vrše masovno streljanje nad sirotim i nedužnim svetom – a zna se ko je, u očima zapadnih gledalaca koji su već svarili NAFAKU, GRBAVICU, GO WEST, NIČIJU ZEMLJU i ostale chetnixploitation naslovčiće – sirot i nedužan.

ako imate pileći mozak, onda ćete potpisati ovakve redove: "mladom perišiću je pošlo za rukom da minimalističkom dramaturgijom i estetikom, bez uranjanja u psihološku dubinu likova, stilski, gotovo dokumentaristički, izgradi zavidno snažnu, a univerzalnu, priču o ratu i ljudima i o prirodi koja je indiferentna na ljudska (zlo)dela." i još: "iako se priča iz perišićevog filma može odnositi na bilo koji rat i na bilo koje profesionalne vojnike iz regularnih jedinica, jasno je da je inspiracija potekla iz jugoslovenskih ratnih iskustava. Film OBIČNI LJUDI je u tom smislu častan, rediteljski osvešćen."

autorka navedenih redova je duda lakić, kritičarka našeg najuglednijeg dnevnog lista POLITIKA. ona nam ne kaže kako je to 'mladi perišić' (vratiću se na ovo) uspeo da -bez uranjanja u psihološku dubinu likova- izgradi 'snažnu, a univerzalnu', priču o nekim ljudima. ne objašnjava nam šta je to 'univerzalno' u ovoj pričici (if any). ne elaborira po čemu se to ova tvorevina, navodno, može odnositi na bilo koji rat i na bilo koje profesionalne vojnike iz regularnih jedinica.

ako se zaista 'može' odnositi na bilo koju vojsku, zašto onda ovi vojnici ovde imaju nedvosmislene, nimalo izmenjene niti stilizovane, već copy-paste preuzete uniforme vojske jugo-srbije – celokupna oprema, od gaća i majica preko čizama do opasača, pantalona i košulja je oprema vojske jugo-srbije. spavaona u kojoj se glavni junak 'džoni' budi, kasarna iz koje polazi, pa i u poklič za buđenje 'USTAJ, VOJSKO!' kojim počinje film – sve su to detalji koji se, povremeno, jave u košmarima svakog onog ko je ikada služio regularno (a ne u civilstvu) vojsku jugo-srbije! naravno, i puške iz kojih ubijaju nedužne (?) zarobljenike takođe su nepogrešivi kalašnjikovi vojske jugo-srbije.

prema tome, to o 'opštoj, univerzalnoj priči' je žvaka za retarde.

svakome ko ima više od 3 vijuge u glavi – dakle, dovoljno da ne kenja po avliji – jasno je da je ovo priča o srpskim zločinima nad nesrbima.

evo, npr. kako je to dešifrovao Miljenko Jergović:

"Što mislite, kako bi na ovaj film, koji nije imao grandiozne premijere u sportskim i koncertnim dvoranama, s državnim i političkim vrhom među uzvanicima, reagirao neki Šešeljev ili Arkanov dragovoljac, neki Beli orao ili Crvena beretka? Je li njima potreban znak na rukavu da bi znali kako je to film o onome što su radili u ratu, ili su i oni, poput naših zagrebačkih i sarajevskih pravednika, uvjereni da je to ustvari film kojim Perišić optužuje Hrvate i Bošnjake za nešto što su radili Srbi?

Da je Vladimir Perišić kleknuo nasred Terazija i bičevao se do smrti ponavljajući da je za Srebrenicu ili Ovčaru odgovoran kao Srbin, ne bi jače i jasnije naglasio osjećaj vlastite odgovornosti kao s ovim filmom."

dobro. znači, svakome ko ima više moždanih vijuga od dude lakić – ili barem, svakome ko je ikada služio vojsku – JASNO je o kome/čemu je film.

da vidimo, prvo, ko je ta visokomoralna gromada koja je osetila poriv da na jedan kvazi-filmski način klekne nasred crvenih tepiha u kanu, sarajevu i drugde, i bičevao se dok ne dobije nagradu, ponavljajući da je za srebrenicu ili ovčaru odgovoran kao srbin.

Vladimir Perišić aka 'mladi perišić' nazvan je tako da bismo ga razlikovali od 'stare perišićke', njegove mame, ovako opisane: "Ono po čemu će Nada Popović-Perišić ostati najviše zapamćena je pompezna i preskupa kampanja "Lepše je s kulturom" kojom je pokušala da redefiniše pojam kulture u Srbiji. Ostaje nedoumica kako je ministarka zamišljala da putem bilborda i tv-spotova izvede plemenitu nameru kulturnog prevaspitavanja Srba, masovno uvaljanih u blato neukusa, kiča, turbo-folka, kada je suština vladavine partije kojoj je i sama pripadala bio kič koji je taj jad i proizveo."

u skoro isto vreme dok nas je njegova mamica ubeđivala da je 'lepše s kulturom' (odnosno sa naočarima za sunce stavljenim na kipove iz vinče), njen potomak je filmsku karijeru započinjao kao 'glumac', igrajući u jednom od najnekulturnijih, najprostačkijih, najnegledljivijih treš-produkata ikada ponuđenih srpskom gledaocu pod imenom 'film' – namely, u uratku milana jelića VELIKA FRKA.

u tom 'lepše s kulturom' zločinu protiv čovečnosti, mladi perišić igra zagorelog momka koji ne može da skine ruke sa sisa ženskinja oko sebe, a svom senilnom dedi preti da će mu pudlicu zatvoriti u rernu. da bih osvežio sećanje trešoljupcima koji su imali nesreću da pogledaju ovo đubre (meni su i odlomci na jutjubu bili previše! ko je taj ko zdravog uma može da izdrži 90 minuta OVOGA???!) okačio sam kroz ovaj rivju i fotke iz tog nedela.

znači, sin SPS-ove ministarke kulture, ponikao u najgorem đubretu novokomponovanih komedija, rešio da se iskupi za roditeljske te grehe iz mladosti tako što će da snimi jedan nacionalno svestan, auto-ponižavajući, samo-bičujući 'film' kojim će da 'preispita' nacionalnu tragediju i 'suoči se' sa teškim pitanjima i mračnim odgovorima?

OVAJ OVDE?

od VELIKE FRKE do OBIČNIH LJUDI!

od 'lepše je s (ne)kulturom' do 'sarajevskog srca'?

pričaj ti to nekom drugom, momče.

duda lakić će svakako da ti poveruje. za one s mozgom – to je već malo teže.

da vidimo, dakle, šta nam ovaj srpski (?) film sa naslovom na engleskom (!) ima reći o suočavanju sa mračnim 1990-im.

praktično, ništa. tj. ništa smisleno. što me, od prethodne analize ZLA ovog filma vraća na njegovu GLUPOST. ili je možda bolja reč – kukavičluk?

perišić kukavički odbija da zauzme bilo kakav stav, odnosno, taman kad pomislite da vam je nešto rekao, on povuče reč, ili - kaže nešto deseto.

recimo, on pokušava da zamumulji mesto i vreme tako što ne identifuje 'neprijatelja' protiv koga se naši (?) vojnici bore. na radiju čujemo nekakve prozaične žvake o 'teroristima', što bi možda ukazivalo na šiptare (jer balije i ustaše imađahu još stotinu naziva i nadimaka, ali ih niko nije nazivao 'teroristima' – za razliku od šiptarskih terorista, odnosno fridom fajtera, koji jesu bili tako nazivani, pored ostalog i zato što se JESU koristili terorističkim metodama). međutim, malo kasnije, čujemo da se jedan od zarobljenika naciljanih pred streljačkim strojem zove – MIĆA!

what the fuckitty-fuck!?

jel to od milja za mehrudin? mehmet? midhat - mića?

a evo šta naš mali perica ima da kaže na ovu temu:

"Upućivanje na „neprijatelje, teroriste” naglašava univerzalni kontekst (AJDE?!)... Pretvaranje drugog u „neprijatelja /teroristu” je pak bilo neophodno za stvaranje situacije u kojoj sam pratio kako lik reaguje. S druge strane, taj diskurs smo slušali poslednjih godina kada je bilo reči o „ratu protiv terorizma” i čini mi se da gledaocu, gde god se nalazio, omogućava da se lakše projektuje u situaciju i u lik."

naš mali perica zaista ima zanimljiv pogled na to kako jednu priču učiniti 'univerzalnom'. sakrij lokalne boje, toponime i imena, i na naše vesti nakalemi diskurs koji preovlađuje U AMERICI ('rat protiv terorizma') – et voila! une histoire universelle!

patetično-pasivni zarobljenici, kakvi su prikazani ovde, deluju kao klišetizirane bosanske (musli) žrtve; ravničarski krajolici, pak, upućuju na hrvatsko ratište; aluzije na 'teroriste' implicira šiptare; no, ko god da su žrtve, zlikovci su bez ikakve sumnje – srbi. za žrtve su u blender ubačeni i šiptari i musliji i hrvati i blurovani u jednu neprepoznatljivu mutljagu, arhi-mutanta, žrtvu nad žrtvama koja u sebi ima odlike svih; ali su zato srbi jedina sigurna konstanta.

sa njima nema neizvesnosti. rođeni zlikovci.

međutim, u jednom ovako nemuštom filmu, teško je razgraničiti ZLO od GLUPOSTI njegovog 'autora'; a pošto me je bog dao ovako dobroćudnog, dobronamernog i optimističnog, ja ću otškrinuti vrata mogućnosti da je ovaj film možda više glup nego zao, odnosno da njegov nemušti tvorac možda i nije hteo da implicira da su srbi zlikovci, a svi ostali žrtve, nego mu se samo tako 'omaklo' u njegovom kukavički neopredeljenom, bezidejnom, šućmurastom, besciljnom filmu koji čitav visi na jednoj ispraznoj 'tezi' koju bi i najblaži prolećni lahor oduvao sa stola. ta teza je, kao što gore nagovestih, da su ljudi, zapravo, telad.

valjda zato naš 'mladi perišić'– za glavnog junaka uzima: TELE.

da odmah budem jasan: nije kriv glavni 'glumac' relja popović. tj. kriv je što je pristao da igra u jednom ovako zločinački glupom projektu, ali ajde, mlad je, može mu se progledati kroz prste. neki debituju u VELIKOJ FRCI, a neki u ORDINARY SHITU – bože moj. on je, baš kao i njegov lik, samo žrtva svog zlikovačkog nadređenog. baš kao neki srbin u hagu, mogao bi da se brani: 'ja sam samo ispunjavao naređenja.' u hagu mu to ne bi priznali za olakšavajuću okolnost, ali ja tom relji, evo, priznajem, da on možda i nije loš glumac, ali je u ovom konkretnom filmu njegov lik loše zamišljen i loše vođen od strane scenariste/režisera perišića.

znači, iz razloga svoje smušenosti, ili gluposti, ili nedokučivog zla, perišić za glavnog junaka nema čoveka, nego - TELE.

ovaj zahvat nije tako radikalan kako zvuči: naime, tele je u središtu pažnje i klasičnog, velikog filma đorđa kadijevića, POHOD. u njemu, slobodan perović igra priprostog, nesvrstanog seljaka u vihoru II svetskog rata koji ne želi da se priključi ni partizanima, ni četnicima, ni švabama, ni 'običnim' seljacima – on samo hoće da spase život jednog teleta koje vuče svuda sa sobom. to tele za njega predstavlja život, humanost, dušu, nešto krhko i bespomoćno što inače strada u svakom ratu. na neki metaforičan način i on sam je kao to tele, zato što odbija da priđe bilo kojoj strani, neće da bude zoon politicon, samo hoće da ga svi puste na miru.

međutim! čovek koji vodi to tele u POHODU nije zaista tele: on je Čovek sa velikim 'Č': on zna šta hoće, on je predan određenom cilju (spasiti tele-dušu, po svaku cenu), on ima neko svoje 'ja'. uostalom, tog čoveka igra slobodan cica perović, koji je samo jedan od najvećih srpskih glumaca svih vremena, majstor mimike, mikro-glume, sveobuhvatne izražajnosti, čovek sposoban da jednim pogledom, jednim gestom, jednom intonacijom jedne jedine reči 'kaže' mnogo. kada njegov lik nečemu neće da pripada, to je zato što ima integritet.

tele koje se u ORDINARY SHITU odaziva na 'džoni' (da se vlasi ne dosete da mu je pravo ime verovatno jovan; sigurno nije hrvoje, ili midhat!) takođe hini nekakve mlitave pokušaje nepripadanja i nesvrstavanja. avaj, on nema kičmu, nema svoje ja, ne zna šta hoće, to što mu se čini da hoće – zapravo nema muda da sprovede, i savija se na onu stranu na koju vetar dune. sve vreme bulji bezizražajno kao tele, a na prazninu njegovog lica gledalac bi trebalo da projektuje nekakvu svoju emociju.

e, pa, neće moći ove noći! taktiku 'prazno je dublje' okačite o rep mačku pod šlemom!

na početku filma, gledamo to tele kako se mehanički diže iz kreveta, oblači, doručkuje, a onda poslušno ulazi u autobus koji ga vozi na određeno mesto. u jednom trenu nasred puta nađe se konj. starešina teletu naredi da skloni konja s puta, što tele i učini. to je zaista neverovatan animal crackers: tele sklanja konja s puta! anyway, tele obavi zadatak i vrati se na svoje mesto kako bi zurilo kroz prozor kao tele u šarena vrata. kad stignu na odredište – nekakav napušteni agrokombinat, reklo bi se, ili tako neki pust komplex – starešine puste tele da ima malo 'voljno'. vrućina je. tele pije vodu, nakon što ga prvo stariji junci gurkaju da se prvi napiju. tele ide u hladovinu ispod drveta, odvojeno od ostale teladi. tele puši cigaru. tele gleda u daljinu. priđe mu drugo tele. razmene cigare i par šturih, hladnih, mehaničkih reči na telećem jeziku. NIKO tako ne govori – osim teladi.

onda starešina (koga smo prethodno videli kako u jednoj ladici otkriva flašu rakije – čisto da se ispoštuje kliše: četnik sa flašom rakije) postroji ovo desetak teladi i objasni im kako da pogube zarobljene 'teroriste' koje će im dovesti – a za tu pokaznu vežbu upotrebi naše tele, džonija, kao primer. ta scena je, otprilike, jedini dašak nadahnuća u celom filmu. inače, 3 minuta kasnije vidimo da 'teroriste' UOPŠTE neće pogubiti na taj upravo pokazani način, izbliza, sa cevi direktno uz telo, nego klasičnim streljačkim vodom, izdaleka. ha ha, baš su šašava ta vojna lica. čas 'ovako ćemo', čas 'onako ćemo'. ili je možda šašav scenarista perišić?

anyway, kad već starešina krene vani, naše tele bekne: 'ja to ne mogu.' ovaj mu se okrene, pogleda ga. tele ćuti i blene. ovaj, znajući da je tele u pitanju, izađe napolje kao da ništa nije ni bilo. mudar čovek: zna da bi bio problem da je tako nešto rekao ČOVEK. međutim, pošto je to beknulo tele, on kao da u sebi kaže: 'eh, teleća posla'.

naravno, tele zaboravi na svoje reči da 'ne može' i smesta, kao da ništa nije ni reklo, poslušno, s ostalom teladi, ode na livadu, i strelja grupicu muškaraca zrele dobi. to učini zatvorenih očiju, pa 'svoju' metu samo potkači, tako da starešina mora pištoljem da ovoga dokrajči. ipak, nikom ništa. svi ćute. mehanički se vraćaju uz objekat.

tele ide u ladovinu i blene u daljinu.

sledeću priliku da evoluira u čoveka tele ima kada mu, logički i logistički neobjašnjivo (da ne kažem neku težu reč) privremeno dodele da pripazi jednog 'teroristu' koji tvrdi da je pomagao 'našima'. bezvezna je pomisao da će jednom regrutu, balavcu, koji je malopre promeketao da 'ne može' da strelja, starešina da poveri na čuvanje 'teroristu' kome čak ni ruke nisu vezane. znači, to veze s mozgom nema, ali scenaristi je trebao taj trenutak u kome su 'egzekutor' i 'žrtva' ostavljeni nasamo, pa nek cela vasiona ide dođavola sa svojim glupim zakonima uzroka i posledice, logike i zdravog razuma, formacijskog rasporeda i ps-a (pravila službe) – oni ima da budu nasamo, i tačka!

šta biva u toj sceni?

tele pije vodu. tele nudi vodu 'teroristi'. i ovaj pije vodu iz teletove flaše. priča teletu da on nije terorista, da je pomagao nekim našim: nudi mu papiriće, brojeve telefona na koje se može proveriti da on nije 'njihov' nego 'naš'. tele ne pokazuje interes za to. tele ga gleda bezizražajno. sunce prži, a kamija ni od korova.

onda taj trenutak intime između čoveka i teleta prekinu drugi vojnici koji otrgnu 'teroristu' i povedu ga na brzopoteznu egzekuciju uz obližnji duvar.

'nemojte' kaže tele.

'jes, ti će mi kažeš' neizgovoren je ali jasan komentar vojnika. uostalom, ko će još da se osvrće na reči jednog teleta? tele niko ne jebava, što je i normalno.

oni streljaju ovog što je malopre pio teletovu vodu. tele belo gleda. iako je imalo nabijenu pušku, iako je imalo slobodne i ruke i noge, tele nije uradilo ništa da spreči streljanje, niti je ikako reagovalo nakon streljanja. samo se povuklo u ladovinu, sa sunca. da je tele pomenulo one cedulje i brojeve telefona, možda bi neko to proverio i stopirao streljanje. možda. ali tele je samo ćutke blenulo. a čoveka ubiše bezveze.

deco, pazite ovamo: ovo je za vaše dobro. OVO JE UMETNOS! ćutanje je zlato. što vaš junak više ćuti, to je to ćutanje pregnantnije značenjem. čak i ako ćuti dok njegove reči mogu da spasu čoveka – to je ipak umetnos. tišina i dugi kadrovi. samo se zrikavci čuju iz obližnje trave.

zri-zri-zri – i ćutanje jednog teleta.

potom vidimo naše tele kako potpada pod uticaj druge teladi (koja, inače, ne postoje čak ni u smislu epizodista – čak ni skice: naš 'džoni' je jedini 'lik' u celom filmu, što se tiče običnih vojnika; starešina i terorista koji pije vodu jedini su za koje se može reći da iole nalikuju nekim, kao, likovima). kao iskusni streljači, oni se nalivaju rakijom. lepše je s kulturom, ali lakše je s rakijom.

aha! sad su stvari jasnije! perišićev film je samo naizgled izdajnički i antisrpski. jer:

a) kao prvo, on 'dušmane' prikazuje kao telad, a ko je još video da se telad izvode pred sud? ljudi možda, ali telad svakako ne; prema tome, ako su ovčare ili srebrenicu sprovela telad, onda srbi nisu krivi!

b) kao drugo, čak i ako načas osmotrimo te egzekutore kao ljude a ne telad (teško je, ali teoretski, možemo da probamo) – oni su očigledno pod jakim uticajem jake rakije, što ih čini neuračunljivim pa time i neodgovornim ili smanjeno-odgovornim za svoje činove.

kao što vidimo, metodom close readinga očigledno je da ORDINARY PEOPLE zapravo predstavlja kukavičje jaje u antisrpki lobi belosvetskih festivala, pošto, ako se dobro zagledamo u film, vidimo da rat i zločine ne izazivaju ni mržnja, ni zatucanost, ni glupost, ni bilo kakve emocije – pošto u ovom filmu nema nikakvih emocija, nigde, ni kod dželata ni kod ovčećih žrtva (sem jedne: coming soon) a vidimo da zlo takođe ne izaziva ni razum, jer se ne može nazvati razumnim ni ponašanje starešine koji vojnicima pokaže 'OVAKO ćemo da ih pogubimo' a onda, 3 minuta kasnije, kaže 'ne nego ONAKO ćemo da ih pogubimo'. takođe, zločine ne čine ljudi nego telad, pa prema tome – zločina i nema.

ukratko, svojim beslovesnim (?) apstrahovanjem bilo čega konkretnog, opipljivog, specifičnog, ljudskog, mladi perišić brišući ljudskost (i konkretnost) zločinaca i žrtava zapravo briše i sam zločin.

koji zločin? nema zločina! nesrećni slučaj koji je izazvalo par teladi na putu.

šta dalje biva? evo šta: pod uticajem sunca i rakije, naše tele se prima na ubijanje. u sledećoj turi streljanja u grupi zarobljenih je i jedan kočoperni, koji neče da staje u red, neće da stoji mirno, neće da stoji okrenutih leđa stroju nego bi metak da dobije u prsa itd. vojnici ga nameste ovako, on stane onako; oni mu kažu ovde – on bi onde; oni ga okrenu leđima, on okrene grudi. naše tele, koje je mlitavo gledalo kako streljaju onog simpatičnog i možda nedužnog lika, sada postaje energično: prilazi samoinicijativno – bez naredbe!- ovome, okreće ga, a kad se ovaj opet vrati u prvi, nepropisan položaj, tele ga izudara kundakom tako da od ovog ostane vrlo malo da se strelja.

btw: postoji ovde još jedan dokaz da su u ovom filmu u pitanju SRBI kao strelci, i nesrbi kao žrtve: naime, SVI zarobljenici su muškarci, nema žena i dece. to je poznati srpski pečat, primenjen čak i u zloglasnoj srebrenici, a za razliku od srpskih klanica od strane balija i ustaša, u kojima se takve finese i diskriminacije NISU sprovodile, nego se klalo i ubijalo sve što je srpsko, od kolevke do invalidskih kolica.

potom, naše tele (valjda iz dosade, šta li?) iz nove grupice zarobljenih izvuče jednog tinejdžera (prvi i jedini mladunac iz celokupne dnevne ponude otherwise sasvim zrelih žrtava), odgura ga u stranu i ustreli za svoju dušu. eto, tek tako, for the hell of it. ovaj klinja se nije ni kočoperio.

'sve je to zbog mnogo sunca', štono reko merso. ne, ne sofi marso – merso, iz kamijevog 'stranca'. da mu je pri ruci bila još i flaša šljivovice tog sudbonosnog dana, naš merso bi pobio pola alžira.

oduži se ovaj rivju, još malo pa ko sam film, niđe kraja – zato, ffw do kraja: dođe veče, dosta je bilo streljanja za danas, na dlanovima plikovi izašli od previše pucanja (još jedna fantazmagorija koja veze nema sa realnošću; da su barem i zakopavali te žrtve, pa i da poverujem u te žuljeve; međutim, mladi perišić nam ne otkriva ko, kada i kako uklanja ta grdna telesa koja bi trebalo da se gomilaju na livadi – iako, svaki put kad 'naši' odu na nju, a ona čista i leševima neokrnjena…). na putu nazad ka kasarni zamalo da ove 'naše' nateraju da postreljaju još jedan kontingent, ali ovi poviču 'ej, bre, umorni smo, ceo dan ubijamo, pa imamo i mi dušu', na šta starešina – divan neki čovek, pun razumevanja! – kaže, 'ok momci, dosta je bilo za danas. sutra je novi dan'.

naše tele i u povratku samo zuri kroz prozor i ne priča ni sa kim. u kasarni šeta pustim dvorištem. u klozetu sretne starešinu koji mu samo ominozno poruči: 'o ovome danas, nikome ni reči!' očito, ovaj film je smešten u neku kasarnu u kojoj starešine pišaju zajedno sa vojnicima! ja sam odslužio svoj rok kroz nekoliko vrlo različitih – u đakovici, prištini, na topčideru (bg), u leskovcu, nišu itd. – ali takav arrangement nigde ne videh! ponekad se upitam da li je ovaj nesrećni perišić ikada prismrdeo nekoj kasarni!? verovatno mu je mamica sredila da ne ide u vojsku, nego mu, umesto toga platila da se školuje u francuskoj, kako bi posle mogao da se u naše zajedničko ime 'izvinjava' ovakvim filmovima zbog zločina 'naše' vojske!

… ehm. kasnije naše telence sedne za sto, naruči kaficu, pripali cigaricu, i tako, opušteno, bezizražajno, nastavi da kao tele bulji u daljinu.

the end.

najdužih 70-ak minuta koje možete zamisliti time se okončavaju.

šta reći?

evo šta o svojoj odluci da za glavnog junaka umesto čoveka ima tele kaže mali perica:

"Džoni ubija u nekom stanju disocijacije, kao da nije u pitanju on, već neko drugi. Ta disocijacija je nešto što sam hteo da uhvatim kamerom i ispitam. Interesovala me je i jedna druga stvar. Postoji jedan kratki Nabokovljev tekst u kome govori o čuvaru logora koji se posle radnog dana vraća kući, seda za klavir i svira Šuberta. Nabokov kaže da je, ako svira Šuberta loše, sve u redu. Ali šta da radimo ako svira dobro? Ta kontradikcija me je interesovala i to sam hteo da zadržim u filmu. Šta ako je Džoni simpatičan tip?"

pričam ti priču!

džoni ne svira šuberta u ovom filmu. džoni nije simpatičan. džoni nije buntovan. džoni nije duhovit. džoni nije NIŠTA. džoni je NULA.

posmatrano realistički (pošto je već film rađen maltene naturalistički – ništa muzika, ništa stilizacija, goli kvazidokumentarizam…), džonijevo ponašanje je neobjašnjivo, i nema blage veze sa time kako bi neki iole ORDINARY mladić u takvoj situaciji reagovao. znači, psihološki, džoni je FEJK.

posmatrano metaforički, ako 'džoni' nije lik od krvi i mesa, nego simbol – da vidimo, čega bi on mogao da bude simbol? oličenje žrtve okolnosti koje od OBIČNOG čoveka čine zločinca? šta bi onda bila poenta – da nisu srbi genocidan narod, nego im je samo iz letećeg tanjira sišao VOĐA, koji im je komandovao da streljaju neke ljude, a ovi – zbog previše sunca i rakije – šta će, kud će, nego – streljali. ovo je toliko naivno da ni deca iz zabavišta, čija OLOVKA PIŠE SRCEM, ne bi naškrabala takvu budalaštinu. verovatno zato što perišić i ne piše srcem.

umesto ozbiljnog i iskrenog uvida u mehanizme 'zla' i zločina, mali perišić nam nudi nekakvu FEJK FEJK FEJK pričicu za vrlo malu decu, za kokoši i strane donatore. da je bar imao muda da svoju pričicu smesti u neki iole prepoznatljiv milje, sa jasno ocrtanim stranama u sukobu (kao npr. LEPA SELA LEPO GORE), onda bismo mogli reći da je ovo o nama, ovde, sada ili nedavno. onda bismo imali film o NEČEMU. možda i loš, ali barem film koji se može uhvatiti za glavu ili rep.

umesto toga, imamo film koji bi hteo da bude o nama, ali to ne sme, pa onda svoje likove i dešavanja toliko zamumulji da to više nema veze ni sa čime, ni ovdašnjim ni univerzalnim. reference na balkanske građanske ratove iz 1990ih suviše su jake i explicitne da bi nam se sugerisalo da ovo može da se gleda i kao film o iraku i o avganistanu i o ugandi i o bosni i o kosovu i o srednjoj zemlji i o palatini i o palestini. jer on to nije, on je o vojnicima JNA koji ubijaju nekakve civile. ko su ti civili, odakle su, zašto ih ovi ubijaju na tako hladan, sistematičan i za srbe netipično efikasan, uređen način, bez trunke srpske slovenske (i slovenly) emocije, iracionalnosti, haosa, nego baš švapski švapski precizno?

ovo nije film. ovo je 'kako mali perica zamišlja film'.

ovo nema poruku – jer njegova je 'poruka' toliko isprazna i neodrživa da to ni pas s maslom ne bi progutao.

da je napravio film o ljudima, pa još i nekako, imali bismo o čemu da diskutujemo.

onog trena kada je izbrisao imena sa putokaza i mapa (ali ne i obeležja sa uniformi), kada je ljudima umesto imena dao nadimke i kada je za glavnog (i jedinog) junaka uzeo TELE – perišić je sebi zadao auto gol i na kraju potpisao jedan nesnosno dosadan, šupalj, naivan (ili podmukao, kako se uzme), pokvaren ili kukavički ANTI-FILM. ovo je najobičnija šarena laža od filma u koju samo telad (i kokoši) mogu da bulje kao u šarena vrata i da u toj praznini i šupljini otkrivaju 'univerzalne' istine.

ipak, mladi perišić je uspeo: dobio je nagrade od francuza (kod kojih je i studirao: kakva slučajnost – i njegova mama je francuski đak + "Od 1999. do 2001. bila Ambasador u Unesku, Pariz, Francuska. Od 2002. do 2004. predavala na Jussieu, Paris 7, Pariz, Francuska kao viziting profesor"), od musli sarajlija (predvidivo: srbin koji se samobičuje i moli za oproštaj svih zločina došao im je kao kec na desetku) i od srpskog fiprescija (don't get me started: kad pogledate ko tamo sedi biće vam jasno kako je jedan antisrpski anti-film mogao da od domaćih kritičara dobije nagradu za najbolji naš film u 2009. godini)!

say what you will, ali za nekog ko je karijeru počeo u VELIKOJ FRCI – mladi perišić je daleko dogurao! (šifra: francuska veza. al ne fridkinova.)