GOTH: LOVE OF DEATH (2008)

***(*)

3+

evo, napokon, filma koji nas podseća pomalo zaboravljene činjenice, da nema dobrog azijskog filma dok ga japanac ne napravi. možete slobodno da otkidate na honkonško-tajlandsko akciono-pucačko majmunisanje i na korejske melodrame svih žanrova, ali što se tiče FILMA sa velikim slovima, filma za prave sladokurce, japanci su oduvek bili i uvek će biti TATE za svu tu ostalu kosooku dečicu iz komšiluka. sorry, kids, ali tako je. nema ljutnje. obrišite sline i gledajte kako to odrasli ljudi rade. kad dosegnete ovaj nivo, javite se.

case in point: GOTH. ni banalnijeg naslova, ni boljeg filma! kako to inače japanci umeju da rade, pre filma bio je prvo roman, pa manga po njemu, a evo sad i film: nisam čito predloške, ne znam kako se film odnosi prema njima, ali roman bih svakako čito kad bi mi pao šaka.

ovde je (skoro) sve što volim u japanskom filmu (a i šire):

-originalni, atipični, amoralni etitjud;

-sjebano-zajebani, neprosečni protagonisti;

-uvrnut zaplet;

-nekro-nihilistička atmosfera, otuđenost, suzdržanost, minimum afektacije;

-dosledna inteligencija, a ne površni gimmick;

-odlična, glasna muzika;

-morbidnost i splatter (ovde, istina, prilično svedeni, za japanske standarde).

žanrovski, GOTH i jeste i nije horor. tema i etitjud svakako jesu tipični za horor, ali naglasak ipak nije na plašenju i saspensu i stravi – toga ima relativno malo – nego više na vrlo bizarnom trileru, ili još tačnije – na drami. glavni junaci su tinejdžer i cura, oboje otaku, povučeni, opsednuti smrću, nezainteresovani za veselje i zajebanciju drugara u razredu. dečak iza police sa knjigama ima drugu, sakrivenu, u kojoj – poput dejana iz NAŽIVO - drži knjige o serijskim ubicama i slikovnice sa fotkama mesta zločina, koje povremeno prelistava onako kako njegovi vršnjaci listaju erotske magazine. curin dom ne vidimo, ali slutimo da nije bitno različit od ovoga.

njih dvoje spaja prisustvo mestima na kojima nepoznati ubica javnosti prezentuje svoja 'umetnička dela' u vidu aranžiranih lešina lepih mladih devojaka koje tu ostavlja sa odrezanom levom šakom. a i potraga za sličnim knjigama u biblioteci. posle prvog ozbiljnijeg upoznavanja, on joj u ruke tutne zbirku priča h.p. lovecrafta, i kaže: 'javi mi, kad pročitaš, kako ti se čini!' da me film nije kupio već prvom scenom (nalaženje leša u nekakvom vodenom parku), imao bi me u ovom trenu!

ono što je tipično japansko jeste da oni ne izigravaju detektive-amatere iz motivacije koja bi vodila junake nekog, recimo, američkog (ili ejp-korejskog) filma: kao, 'ajde da otkrijemo ubicu i tako se dokažemo zajednici kao njeni dostojni članovi! ajde da svoje geekovstvo inkorporiramo u sistem tako što ćemo da pokažemo (hronično nesposobnoj) policiji!' pa čak ni 'ajde da sebi dokažemo koliko vredimo: rešavamo zagonetku for the hell of it!'

jok. ovo dvoje mladih nekrofila više se poistovećuje sa ubicom ('umetnikom') nego li sa njegovim žrtvama (inače, njihovim vršnjacima). u jednom mračno-morbidno-romantičnom momentu on nju zamoli da, na mestu nalaženja jednog od prethodnih leševa, ona legne u potok, tu gde je bilo telo žrtve. ona to i učini. on je fotografiše…

ne očekujte dinamiku ni previše saspensa. ovo je film opuštenog, laganog ritma, u kome je najveća čar u kreiranju mikrosveta to dvoje glavnih junaka i njihove, vrlo uslovno, romanse. što je naročito zabavno, i krajnje dosledno njihovim karakterima, ovo i nije tipična 'boy meets girl' pričica (za to sačekajte američki rimejk, već u pripremi!) – iako postoji neka sapatnička empatija među njima, nisam baš siguran da se bilo ko tu zaista zaljubiška. neću da spojlujem, ali pogledajte scenu pred kraj u kojoj naš goth nalazi telo ove cure na krovu zgrade, i koliko mu vremena treba da ode do nje i vidi dal je uopšte živa i kako je!

ovo je, dakle, jedan zadiviljujuće introvertan, autistički, umereno spor, ali ko voli – zabavan film atmosfere, u kome je plot najmanje bitan, baš kao i taj jebeni ubica i njegova motivacija (koga bre zabole dupe za to ko je ubica? muka mi je od ljudi koji gledaju filmove samo da bi videli ko je ubica i dal će na kraju da se uzmu!). u centru pažnje je ovaj nekrotaku duet, i na svu sreću – igra ih dvoje zaista simpatičnih i prijemčivih mladunaca, nadasve ubedljivih u svojim netipičnim, i ne nužno audience-friendly ulogama. recimo, cura (retko slatka za jednu azijatkinju) se skoro ceo film nijednom ne nasmeje, momak je takođe stalno ozbiljan, a opet to nije neki patetični emo ili goth (bez obzira na naslov!). scenario je retko pametan i dosledan, dijalozi nenametljivo pametni, takođe, a gluma sve vreme zrela, na nivou. ovo dvoje rastu u zvezde, tu nema dvojbe.

GOTH je prava uživanjcija za one koji vole japanske filmove iz pravih razloga (što isključuje pomodarstvo, a uključuje dubinsku empatiju). pomalo ga kvari jedan savršeno bezvezan i razvučen i ničemuneslužeći, kao na silu ubačen twist (pitam se ima li ga u knjizi/mangi?) koji gnjavi u poslednjih 10ak minuta i malkice otupljuje otherwise vrlo respektabilan impakt. ono što je najvažnije, ipak, ni taj nebitni twist ne razblažuje dosledan etitjud filma, tako da, šta god se filmu moglo zameriti (uglavnom sitnice), on ostaje mudovit do kraja.