Rivju by SHOZO
Osamdesetih godina prošlog veka je u Japanu bio popularan žanr crne komedije. Autore koji su se na satiričan i gorak način odnosili prema stanju nacije i politici, predvodio je Juzo Itami. Njegovi memorabilni naslovi poput The Funeral, Tampopo i A Taxing Woman, danas se smatraju klasicima japanske kinematografije.
Nažalost, većina naslova je ostala zametena u vremenu. Jedan od tih filmova je i No More Comics, Yojira Takite.
One stvari koje su u našem društvu bile tabu do devedesetih, ili o kojima se jednostavno nije pričalo, da li zbog oštrog režima, autocenzure, ili jednostavno zato što se bolje i lakše živelo, kod nas su došle do izražaja sa demokratskim uređenjem. Drugim rečima - agresivan stil izveštavanja i zadiranja u tuđe živote, iznedrio je hipnotisane klonove i voajere, kojima su elektronski mediji ispirali mozak i uređivali mišljenje i sud. To svakako nije bila novina za zapadnjačke i japanske standarde. Njihovi režimi su još šezdesetih i sedamdesetih trenirali svest javnog mnenja. Gde se tu uklapa No More Comics?
Prosto!
Takitin film zadire tamo gde je verovatno malo koji film imao hrabrosti da brkne prstom. Čuli ste za paparaco novinare; za njuškala koja satima čekaju ispred kapija celebritija, ne bi li ih uslikali u neprijatnoj i kompromitujućij pozi ili situaciji. E pa, ovo nije film o njima. Ovo je film o čoveku koji bez skrupula ispraća i prati slomljenu ženu na aerodrom, koja je rasturila brak; ulazi u lokal i postavlja pitanja čoveku osumnjičenom za ubistvo, upada na sahranu maloletne prostitutke i ispituje ucveljenu majku o prošlosti svoje pokojne ćerke; na sahrani mafijaškog bosa juri njihove klince, ne bi li od njih dobio pikantne detalje o stanju podzemlja... Bukvalno sve ono što utoljuje žeđ, gledaoca žednog krvi.
Problem nastaje kada showbiz reporter krene da upada na teritoriju istraživačkog novinarstva, i kreće da se sudara sa subverzivnim i destruktivnim otpacima društva. Buđenje savesti i kockice iz prošlosti na poetičan način, kroz slowmotione i flashbackove grade čvrstu konstrukciju i oslikavaju jasan koncept i ideju.
Sjajnu premisu donekle razgrađuje haotičan i brutalan finale, u kome čuveni Takeshi Kitano blistavom epizodom najavljuje samo deo svog talenta.
Kao i većina naslova iz tog perioda, i No More Comics pluta između mejnstrim hita i autorskog pečata, pa tako može biti malo spor i maglovit, ali kao krajnji i završni produkt, Takita je uspeo da pruži neosporan materijal potonjim generacijama, koje na ovom filmu imaju šta da nauče, usvoje i prerade.
Нема коментара:
Постави коментар