FANTASIA REPORT (5): STUART GORDON, JEFFREY COMBS, DENNIS PAOLI etc.

susret sa stjuartom gordonom za mene je definitivno bio hajlajt ovogodišnjeg boravka na fantaziji, bar što se tiče susreta sa selebritijima. shoot me, ali da, veći čak i od susreta sa kenom raselom (pojasniću u idućem nastavku). na svu sreću, njega sam i najiscrpnije izgustirao od svih ostalih (henenlotera i heršela nešto malo za večerom; kena nabrzinu; nila maršala i kristofera smita u hodu, na aerodromu...).

glavni povod za njegov dolazak na fantaziju bila je predstava NEVERMORE, koju je režirao po textu denisa paolija (koscenarista RE-ANIMATORA, FROM BEYOND i još nekolicine znamenitih radova) i sa džefrijem kombsom u gl. i jedinoj ulozi – ni manje ni više, no kao edgara alana poa! bile su dve izvođevine: odgledao sam onu prvu, delom zbog nestrpljenja, a delom zato što se direktno odatle išlo na žurku kod daglasa baka (SISTERS rimejk, čuveni/zloglasni CUTTING MOMENTS short etc.)

NEVERMORE je prevazišao moja očekivanja: znao sam već, iz BLACK CAT epizode MASTERS OF HORROR, da dž. kombs može da bude ozbiljan glumac, kad se reši, ali ovde je jebo kevu svojom impersonacijom poa. to je nešto ingeniozno: zaista, bukvalno, bez preterivanja, najbliže što živ čovek danas igde može prići tome da bude u istoj prostoriji sa e.a. poom – da ga gleda, sluša, uživa. skinuo ga je skroz: pribojavao sam se da će da bude više klovnovanja i glupiranja i crowdpleasovanja, ali ne – ovo je vrlo ozbiljno odrađeno, sa adekvatnom dozom respekta, i sa groteskerijom taman onoliko koliko autor TALES OF THE GROTESQUE AND THE ARABESQUE i zaslužuje.

po je komplexna ličnost – mnogo više od tamo nekog 'mračnjaka' i morbidnjaka kakvim ga obično u pop-kulturi prikazuju; i paoli je, uz mega-pomoć by combs uspeo da sve te složenosti uhvati i prenese: po kao romantičar, kao idealista, kao tragični lik, kao genije, kao supermen, kao jadnik, kao pijanac, kao komedijant, kao duboki psiholog, kao veliki pesnik i još daleko veći pripovedač, po kao tatko na horror as we know (and love) it! sve to i još mnogo toga više precizno je, lucidno pogođeno savršeno odmerenim one man show performansom dž. kombsa, koji sa perikom, u kostimu, na pozornici zaista VASKRSAVA poa, njegov duh, glas, sve. njegovo postignuće je tim više zadivljujuće utoliko što se radi o, praktično, monodrami u kojoj kombs nema nikakvu pauzu, ni tren odmora, nego sve vreme ima da izvodi – da živahno recituje poove najpoznatije pesme (ALONE, TO HELEN, DREAM WITHIN A DREAM, THE RAVEN, ANABEL LEE...) pa čak i, iz glave, celu celcatu priču TELL-TALE HEART. i ne samo to, nego je uloga vrlo telesna, zahtevna, u jednom trenu on ima da bukvalno padne s pozornice (kao, pijan), ili da se šeta kroz publiku i razgovara sa svojom 'helenom'...

znači, ako bih baš cepidlačio, možda bih izbacio nešto malo kratkog, nepotrebnog namigivanja publici – ali zaista minimalno, nebitno. sve ostalo je 100% poe as I know him, i ne mogu da zamislim drugog glumca koji bi bolje uhvatio esenciju tog lika – jer, da se razumemo, neki 'bolji' glumac, tipa danijel dej luis ili tako neki, bio bi previše mrtvoozbiljan i uhvatio bi samo jednu (mračnu, tragičnu) stranu lika, a izgubio bi suštinu, koja se sastoji u tom ingenioznom spoju suprotnosti koji po meni definiše poa, i ZATO je baš B-glumac, džefri kombs, SAVRŠEN da oživi tog genija koji je istovremeno bio i con-artist, i zajebant (veliki hoaxer!), spadalo, propalitet, piskaralo i pisac, pesnik i stihoklepac, ponosan i samosažaljiv, itd. itd. ukratko, total ghoul's seal of strong approval za sve vezano za NEVERMORE.

na moju neopisivu patnju, nije bilo moguće da se uslikam sa poom naživo, dok je bio u kostimu, pa zato mora da posluži samo slika sa kombsom, načinjena sutradan, kad je bio u svom kombsovskom autfitu, bez šminke ali sa svojim brčićima. avaj, čak i tad je bio u nekoj žurbi, pa nije stigo da se na duže pridruži mom propitivanju gordona i paolija u bašti hotela. ako ništa drugo, barem sam mu dugo i čvrsto stisnuo ruku na zabavi kod bucka kasnije prethodne večeri i kazao mu, skoro doslovce, sve ovo gore što napisah o njegovoj ulozi i o predstavi uopšte.

bio je tada srdačan, lepo je to sve primio (a i kako bi drugačije?) i proćaskali smo nešto malo. recimo, kazao sam da je baš zanimljiv kuriozitet da je on imao retku privilegiju da igra obojicu najvećih horor pisaca, poa i lavkrafta (u NECRONOMICON omnibusu), pa sam ga pito dal bi bio zainteresovan da na sličan način, na pozornici ili drugde, ponovo ali pompeznije oživi i lavkrafta. kazao je da je maska u tom filmu bila dobra (da ga učini sličnijim lavkraftu), ali da on u suštini ne liči na HPL-a ni fizički (recimo, znatno je niži) ni psihički, pošto je lavkraft ipak jedan suzdržaniji karakter, i pitanje je koliko bi u većim dozama, na pozornici, HPL kao lik bio dobar zabavljač kao što je to poe. naprosto, HPL je bio suviše introvertan – nije čovek za pozornicu, a ni za kombsov (živahan) temperament.

te iste večeri, na buckovoj terasi koja ima odličan pogled na montreal i na njegovo 'brdo sa krstom' koji je bleštao u noći, proćaskao sam malo i sa gordonom. najviše sam zainteresovan bio da čujem o narednim projektima – šta je problem sa REANIMATOROM, i da li sprema još nešto. o HOUSE OF REANIMATOR nije kazao ništa što već u intervjuima tim povodom nije reko – budget je bio povisok, oko 4-5 miliona, teško je to bilo skupiti za kontroverzan (ne samo krvistički nego i politički) projekat, a dok su se pare sabrale, buš je otišao iz bele kuće, pa je i cela ta priča propala. detaljnije o ovome, u intervjuu koji sam radio s njim, jednom kad postignem da ga transkribujem. što se tiče filma koji sada sprema, reći ću samo da je po ludačkom istinitom događaju (kao i STUCK), da isto tako može ali i ne mora da upadne u 'horor' fijoku, ali će sigurno biti nasilja, saspensa, krvi. dešava se ceo u šumi i ima naslov koji se nadam da će tokom produkcije da promeni jer ne zvuči nimalo privlačno (zvuči bezveze dok ti neko ne objasni taj vrlo specifični lokalni sleng iz te zabiti gde se dešava). tom prilikom smo ugovorili i razgovor za sutra oko podneva, i tako je i bilo.

gordon je došao u lobi, pa smo ubrzo prešli u zatvorenu bašticu hotela kraj nekakvog vodoskoka gde je bilo još prijatnije, a u nekom trenutku nam se pridružio i denis paoli – za koga ispade da predaje književnost na faxu (pored ostalog, i kurs o gothicu): to nisam znao. razgovarao sam s obojicom nekih 66 minuta i nisam se ni trudio da pokrijem SVE što je gordon radio nego, pre svega, ono što je mene zanimalo – horor uopšte, žanr, pulp, poe i lovecraft, reanimator, itd. bio je vrlo govorljiv, otvoren, srdačan, kao i paoli uostalom.

nešto kasnije krenuo sam da nešto pojedem, kad ispred hotela vidim – došlo vozilo po gordona i paolija da ih vozi na lokaciju gde su imali masterklas ADAPTING H.P. LOVECRAFT FOR THE SCREEN; iskoristih priliku pa im se pridružih. na putu tamo uporedili smo iskustva iz providensa, a čuvši za moje izbivanje tamo sinulo mu je da bi mogo da me preporuči kao gosta glavnom baji HPL FILM FESTIVALA u portlendu... onda ostavih njih da spremaju inserte i prostoriju za svoj master-klas, a ja prošetah malo poprilično udaljenom i neznanom mi okolicom: ne nađoh nikakvu knjižaru, ali bar nabasah na povoljnu i solidnu pizzu pa se time okrepih pred zbitije.

naravno, nisam očekivao da čujem nešto novo na predavanju o HPL-u na filmu, ali sam ipak zadovoljan kako su to izveli: pregledno, jasno, to-the-point, koncizno, fino odmereno između audience-friendly opuštenosti i ozbiljnosti, bez dodvoravanja ali i bez suvoparnosti. puštali su inserte iz svih svojih kolaboracija koje imaju HPL-ovske elemente, a mala ali odabrana publika (30-40 osoba, reko bih odoka) bila je više nego entuzijastična, i imali su grdna pitanja za vreme i posle njihove DVOČASOVNE priče (!). pored mene je sedeo eric, autor nekolicine kratkih horor filmova koje mi je poklonio na disku (nisu loši) a nešto dalje ispred videh i brazilca, takođe reditelja – sjajan lik o kome ću opširnije drugom prilikom.

bilo je to jedno baš fino dešavanje, inače – u cult-horror freako-weirdo bioskopčetu BLUE SUNSHINE (da, prema filmu džefa libermena) ukrašenom artworkom nekog bolesnog japanca (vidi sliku). po završetku čestitah gordonu i paoliju na prezentaciji – uz jednu ispravku (u 4 oka, ne pred masom), pošto je gordon reko da je HPL umro od raka debelog creva (a zapravo je u pitanju ređi slučaj – rak tankog creva). gordon je već mnogo ranije shvatio s kim sedi (ne samo zato što sam na sebi nosio HPL-T-SHIRT custom-made for me by vilja) pa je i tokom predavanja mene konsultovao oko jedne HPL priče čijeg naslova nije mogao da se seti ("artur džermin" – vidi HPL GRADAC).

nažalost, ova HPL ekipa (gordon, paoli, kombs) bila je u montrealu vrlo kratko, nekih 3 dana čini mi se, pa nije bilo mnogo vremena za neformalno druženje u irskoj kafanici i tako tim mestima – mada, prve večeri kad su došli, ja sam dobio jedan sendvič sa sušenim mesom – nekakav lokalni specijalitet – iz paketića koji je dž. kombs dobio ali nije mogao da dovrši sve te grdne sendviče... ipak, zadovoljan sam jer sam ih apsolvirao maximalno – izuzev kombsa, koga bih mogao i još malo više, ali... biće valjda prilike.

u idućem broju: ken rasel, džordž mihalka, karim husain i ostali manje slavni reditelji