SCREAM 4 (2011)

***

3-

--- rivju nema spojlera!---

osnovni problem sa nastavcima VRISKA, a sa ovim naročito, jeste to što je toliko zagušen svojim auto-referencijalnim meta-trućanjima o hororu uopšte, o žanru, o nastavcima, trilogijama, 21. veku, o stanju stvari i svemu ostalome, da ga je teško posmatrati kao honest-to-goodness FILM, koji, je li, ima neku priču, likove, dramu, zaplet, rasplet. 

            tako je i ovaj, četvrti deo VRISKA, napadno esejističan, od samog početka, tj. prologa sa uh-al-smo-pametni film-u-filmu-u-filmu igrarijama koje niti su toliko pametne kao što deluju, niti su strašne, jer, kada napokon, posle par lažnih startova, dođemo do nečega što 'nije' film (bar ne u filmu), prestalo je da nas bude briga za te treperave kreature na ekranu. a to je, u malome, i slika i prilika celog ovog nastavka, data već u prologu: jer, isto kao što napadna struktura film-u-filmu-u-filmu ubija saspens i pretvara sve u po-mo igrariju za klinčuriju, tako i fakin ČETVRTI deo serijala obitava toliko daleko od bilo kakve (filmske) realnosti koju sam ja voljan da suspenzijom neverice prihvatim dovoljno da bi me bilo briga za nju da je zaista teško (tj. meni nemoguće) da se saživim sa bilo kime i bilo čime na ekranu.

         kreatori ovoga izveli su auto-gol time što su procenili da je prvi VRISAK uspeo zbog svojih para-meta-sub-kon-text zezalica (a ne zato što je imao zabavnu priču i simpatične likove, odlične set-pisove u kojima nas je bilo BRIGA za žrtve, i inovativnu, žestoku slešer inscenaciju), pa su u nastavcima, a tako i u ovom, veći naglasak stavili na komentarisanje filma nego li na PRAVLJENJE filma, što me vraća na moju inicijalnu zamerku, kroz metaforu pisanog texta, naime da je SCREAM 4 manje horor priča a više horor esej.

            kao priča, to je usiljeno kako samo 4. deo serijala može da bude, i džaba im sve wink-wink pošalice sa STAB 7 insertima – ne vredi, jer ko još ozbiljno shvata sidni i njen usud da se svakih nekolko godina susreće sa nekim novim parom ludaka sa increasingly imbecilnim motivacijama koji oblače isti kostim, meću istu masku, koriste isti nož, i glas menjaju istom spravicom (toliko istom da, bez obzira ko kroz nju govori, on ili ona ima ne samo istu boju glasa, nego i istu intonaciju, inflexiju, ritam, govorne paterne itsl)? 

možda sam ja ograničen, al lakše mi je da prihvatim majkla majersa koji se za svaki helovin iznova diže iz mrtvih ('hello, kids! it's THAT time of the year, right?), il đejsona koji isto to radi pred svaki petak 13-ti (sve nestrpljivo listajući kalendar za tu godinu u svom grobu) nego li da je ovoliki niz međusobno skroz nepovezanih sajkoa toliko opsednut jebenom sidni da svakih nekolko godina oko nje organizuju slash-a-ton pod istovetnim maskama i svim ostalim.

            kao esej, to je donekle simpatično na svoj senzacionalističko-površni način, ali i preterano sa svojim napadnim popovanjem o celebrity culture ranog 21. veka (potpomognutog novim gizmoima u vidu jutjuba, fejsbuka, sveprisutnih kamera i kamerica i mobilnih telefona i bogtepita čega sve ne), što je zapravo 'prava tema' ovog nastavka. meni je samo malo teško da poverujem u iskrenost vilijamsove zabrinutosti za vremena u kojima živimo (uprkos jednoj zaista preterano explicitnoj tiradi o tome, pred kraj).

 

u tome me ometa cinizam ovog ipak pre svega komercijalnog enterprajza u koji se ušlo nakon što su svi uključeni u njega posle 3. dela zdušno i složno obećali da daljih nastavaka neće biti. a sad evo još jednog. i ne samo to: mada je na blagajnama prošao osrednje slabo, krejven najavljuje još dva dodatna komada (da se primaknu tom STAB 7 maximalno). šta je bilo, vilijamsone? krejvene? stigli računi za internet i telefon? poskupelo gorivo? ili svoj angažman i satiru niste mogli da plasirate u nekom drugom, ORIGINALNOM, a ne SCREAM-related zapletu?

            oh, well: sve to na stranu, ako izuzmem činjenicu da sam sve ovo mogao da gledam jedino sa distance koju su sami autori (nenamerno?) stvorili svojim sopstvenim distanciranjem od materijala i njegovim meta-tretmanom, pa da je posledično tome i moj doživljaj saspensa i jeze bio znatno manji nego u originalnom VRISKU – recimo da je ovo okej filmić, možda čak i najbolji od nastavaka, mada ne nešto mnogo bolji od dvojke (koju pamtim kao sasvim solidnu i morao bih da je repriziram pre nego što potpišem dal mi je draža dvojka il četvorka; okej, part 2 je imao imbecilan rasplet, nametnut time što je scenario procureo pre završetka filma, pa su dosnimili novo 'rešenje' i twist, ali je skoro sve do njega imao zanimljivih stvari i nekoliko dobrih set-pisova...).  

takođe, do ovog trena, kada se došlo već do ČETVRTOG nastavka, dopunski ubica strave sadržan je i u činjenici da ZNAMO da je iza te maske i tog noža sakriven neki od sasvim prozaičnih i banalnih likova koje gledamo tokom filma – a po pitanju maskiranih ubica, daleko jaču preferenciju imam kad je iza maske nešto neljudsko (majkl majers, đejson...) ili barem daaaaleko odlepljeno od ljudskog (lederfejs), a ne tamo neki uzbujali američki tinejdžer koji svako malo pa izbacuje neke one-linere, druži se s ortacima, jebe si mater, a onda kad obuče kostim i masku – postane skoro natčovečanski zlojebivi psiho-ubica. da i ne govorim o tome da ga, u ovom nastavku, šutiraju u glavu i bacaju niz stepenice samo tako – al kad posle vidimo lika koji je bio iza maske, na njemu/njoj nema ni najmanje modrice il čvoruge!

            stari likovi su ponovo tu, mada uglavnom nemaju bogzna šta memorabilno da kažu ili urade; stare situacije su tu, bez bogzna kakvih inovacija – i dalje je to same-old lomatanje po kućama uz upotrebu iste one nožekanje čije avanture pratimo već 4 nastavka, i osim nešto malkice veće količine krvi (SAW, hvala ti) to je sve na nivou koji krejven do ovog trena može da režira na auto-pilotu, a verovatno to i čini. ipak, imajući u vidu njegov sramotno imbecilni MY SOUL TO TAKE iz prošle godine, moram reći da mi je draži OVAJ auto-pilot, nego li ONAJ pokušaj 'originalnosti'!

            da sumiram: SCREAM 4 je dovoljno vickast i zabavan da se može pogledati, naročito ako ste fan serijala, slešera ili horora uopšte. ako niste, može se bezbedno i propustiti, jer ne nudi ništa naročito novo u dobro poznatoj formuli sem još jednog usiljenog whodunita koji se, priznaću, na neke umereno-zabavne (ili možda umorno-nenadahnuto auto-plagijatorske) načine odnosi prema strukturi zapleta originalnog VRISKA. 

 

budući da se DOTIČE nekih aktuelnih tema, film može inspirisati neku mlaku diskusiju o njima, ali sam po sebi, kao horor, tj. kao slešer, on je tek kompetentan, čak dobro režiran, ali potkopan gorepomenutim po-mo-meta-teta pristupom koji ubija saspens, a bez saspensa – čemu sve ovo?