U okviru akcije "Zasluženi odmor" proveo sam 7 dana u hotelu Park kraj Palićkog jezera, tokom trajanja Festivala Evropskog Filma, i to od 17-23. jula.
Bila je to, pre svega, prilika da malo promenim sredinu i iz vruće Niške Banje pređem na odmor u jednom meni novom pejsažu, budući da ovoliko daleko na sever Srbije nikada nisam bio. Već godinama unazad mi se kolege kritičari hvale kako su se dobro proveli na tom festivalu, a čak su i neke dobre filmove na istom gledali, ali nikako nisam postizavao da se time bavim, prvo zbog legendarnog Magistarskog, a onda, prošle godine, zbog Fantazije na koju sam išao baš u vreme kada se to dešavalo... Ukratko, tek ove godine su se sklopile kockice da sebi dopustim mali dopust baš u to vreme, i overim Palić.
Nažalost, nisam imao baš tako dobro društvo kao na drugim festivalima koje sam pohodio u poslednje vreme, ali krenuo sam unapred na to spreman. Bilo je dovoljno poznanika za druženje i ćaskanje, ali i dovoljno slobodnog vremena za neke moje opuštene aktivnosti, pa čak i za čitanje jedne zbirke horor priča na koju ću se ovde uskoro osvrnuti. Jednom rečju, maximalna opuštencija.
Recimo, moj cimer bio je dopisnik jednog beogradskog dnevnog lista koji me je pre nekoliko godina kontaktirao da pišem za njih, ali bez honorara ("kriza je, nema se!"), na čemu sam im se ljubazno zahvalio. On je morao da gleda sve živo iz takmičarskog programa (prilično tankog ove godine vidi moj osvrt na palićke filmove OVDE) i još da zatim, u gluvo doba noći, nakon odgledanih filmova, raportira sitne knjige o tome (pošto je bio uviđavan, to je radio u lobiju hotela, kraj recepcije, a ne u sobi gde sam ja spavao).
Ja sam, pak, prema dealu koji sam imao sa svojim pošiljaocem, mogao da gledam samo ono što mi se gledalo, bez ikakve obaveze sem samonametnute, a pored toga, nisam morao da pišem kritike otuda, sa lica mesta, nego polagano, kad se vratim domu svom (ionako ne volim da duže radim na kompjuterima koji nisu ovaj moj po kome sada kuckam i kojeg najbolje poznajem).
Inače, na Paliću sam bio kao dopisnik slovenačkog EKRANA, a ne recimo srpskog FILAŽA; ova činjenica mi je obezbedila bolji smeštaj od mnogih kolega, ali i opušteniji tretman od strane medija, pa čak i pristojnije novce od... eventualne alternative. Ionako u poslednje vreme Srbija postaje premalena za mene, i sve manje me ima ovde, a sve više izvan njenih granica... na radost krokodilčića iz ovdašnje barice.
U duhu toga bilo je i moje "druženje" sa "kolegama", koje neću imenovati, niti ću njihove priproste "šale" i all-around sirovo ponašanje ovde opisivati; mislim, čast izuzecima s kojima sam se pomalo družio (Dinko Tucaković, Vladan Petković, Igor Toholj, Vesna Perić...), ali većinu ostalih viđao sam samo najpovršnije, a i to mi je bilo mnogo. Susretao sam povremeno simbiotički entitet pratiocima ovdašnje quuer scene (sic!) poznat kao "GingerKunac", ali mi se to, iz nekog razloga, nije javljalo. Na svu sreću.
Famozno jezero je, zapravo, bara puna žaba koje plešu uz stalno isti repertoar ozbiljne muzike koja trešti sa zvučnika što diriguju fontanom, ali je park oko njega prijatan, kao i hoteli. Čak sam locirao nekoliko kipova u slavu Dagona i srodnih vodenih božanstava, pa fotke sa njima krase ovaj izveštaj.
Letnja pozornica je OK, u smislu ambijenta, ali ne i u smislu udobnosti, jer su sedišta – drvene klupe sa tvrdim uglastim daskama izrazito neudobnim za sedenje, a "mekanih" poddupaka ima malo, tek koliko da se pokrije jedva ¼ svih sedišta, i to je, naravno, namenjeno VIP gostima. Dakle, moraš da budeš VIP da ti dupe ne bi otpalo posle jednog istrpljenog filma!
Sala za projekcije na Otvorenom Univerzitetu u Subotici – sa nekih 100-ak mesta? ili manje? – bila je OK, čak vanredno rashlađena, ali ne dao bog da te muka natera u tamošnji WC! Some University! "Bioskop" Jadran je izgledao nešto malo bolje, iako, kako mi rekoše, ta sala koristi se kao bioskop samo tokom festivala.
S druge strane, Velika Terasa, na Paliću, je jedna malo veća i viša soba u kojoj a) ne postoji kosina prema platnu; b) ne postoje sedišta, već obične stolice unesene iz neke prostorije; c) ne postoji klima uređaj, već samo otvoreni prozori, koji često po julskim vrućinama ne uspevaju da ambijent učine dovoljno svežim za boravak više desetina ljudi u njemu. Zbog ovih uslova neki su odustali od pojedinih projekcija tamo – zagušljivo, titlovi se ne vide od ovih koji sede ispred tebe i sl.
Osim filmova koje sam pogledao, vredi da se istakne i gigantski okrugli sto – dvadesetak učesnika, dve sesije u dva dana od po pet sati žustre priče – sa sve to na temu: KAKO JE POČEO RAT NA MOM BALKANSKOM (POLU)OTOKU? Mada se to sve dešavalo na FILMSKOM festivalu, bar 90% sve priče doticalo se vrlo malo, ili nimalo, načina na koji su građanski rat kojim je pocepana ex-Yu prikazivan na filmu; pretežno se govorilo o tome ko je počeo, ko je kriv, i zašto, i gde su koreni svega – ali je kvalitet diskusija uglavnom bio iznad mojih cinično-niskih očekivanja, i čak će me zanimati da bacim pogled na zbornik sa izlaganjima, jednog dana kad bude izašao iz štampe (možda čak tijek idućeg festivala). Izlišno je napominjati da većina "kolega" kritičara nije ispratila ovo dešavanje – za stolom je bilo znatno više ljudi nego li na stolicama ispred njega. No, meni je društvo pravila Vesna pa mi je sve to bezbolnije prošlo.
Suboticu nisam stigao da obiđem onoliko koliko bih voleo, ali uspeo sam da prošetam užim i nešto širim centrom.
Fino mestašce, mada čak i tako daleko na severu ima previše pokazatelja da tu (između ostalih) žive i neki Srbi. Nekako sam mislio da će biti "što severnije, to nečemernije", ali – ne. Vidi se Srbija, čak i ispod, ispred i iza svih tih austrougarskih zgradica i čuda.
Po grdnim zidovima videh krupne grafite: UŽAS! Isprva sam pomislio da su to fanovi lokalnog pisca, Ota Oltvanjija, ali onda ispade da su zapravo samo nekakvi fuzbalski navijači. Ota, inače, spazih načas na Paliću, tijekom koncerta nekakvog prenadrkanog (mrtvo-pijanog) Japanca koga su svi fenseri iz blizine i daljine došli da čuju, pa time i moj nekadašnji friend Gavrilo, potegao čak iz Bg-a da sluša... to nešto što je mene ostavilo izrazito neuzbuđenim, štaviše.
U Subotici zapazih i jednog Bg monstruma, dramopisca Dejana Novčića, autora svih subotičkih fotki, zabeleženog na ovoj slici:
Primetio sam nekoliko demonskih faca po fasadama zgrada:
...kao i građevine koje ne bi bile out of place u vojvođanskom rimejku/reimadžiningu SUSPIRIJE
ili INFERNA...
Videh i mračne grobničaste prolaze koji vode ko zna gde...
Zapazio sam i nezaobilazne masonske simbole...
Za ljubitelje drugih fantastičnih žanrova, tu je spomenik Konanu.
Ili Toru? Ili obojici istovremeno?
I tako... Ne beše loše na Paliću a ni u Subotici (mada me njene knjižare žestoko razočaraše); taj festival poslužio je kao solidan predah između vanredno dobrog Fanta-Zagreba (početkom jula) i standardno dobrog Grosmana, na koji sam otišao direktno sa Palića (uz jednonoćno zadržavanje u Beogradu). A o Grosmanu – uskoro...
Нема коментара:
Постави коментар