ENCIKLOPEDIJA HORORA: Književnost strave i užasa (3. deo)

        Evo i trećeg (od ukupno četiri) dela ove enciklopedije. Radi se o mini-pregledu horora u književnosti koji je priredio Mauro Bozeli; svojevremeno je izašao u specijalnom broju DILANA DOGA (MEFISTO), ali preveden toliko užasno da mnoge od tih brljotina tek sada zapažam. 
        Ovo što sledi dole je verzija teksta koju sam ISPRAVIO barem u faktografskom delu (mrzelo me da se bakćem još i lošim stilom prevodioca), pa tako u njoj nećete naći "Lovkafta", niti ćete videti priče sa naslovima “Insmautova maska”, “Čulhuov poziv”, “Strava u Danviču”, ili pak, kod Metisona, “Pored čoveka i žene” (za originalni naslov "Born of Man and Woman"!), niti ćete za poznatu Makenovu priču objavljenu tokom PRVOG svetskog rata pročitati da je "objavljena tokom drugog svetskog rata", kao što nećete, zahvaljujući mojim ispravkama, uzalud tražiti roman sa naslovom “Anđeo sa ISTOČNOG prozora”!
    Dakle, u ovoj verziji koju ekskluzivno kačim na blog, donje odrednice zapravo mogu biti od neke koristi – naročito onima koji tek počinju da istražuju klasike horora. Označio sam jarko zelenom bojom one naslove koji imaju moju naročitu preporuku.
 

KAFKA, FRANC (1883 -1924)

“Mirno živim u svom domu, ali vidim kako lagano i tiho neprijatelj probija put do mene”, pisao je Franc Kafka.
Za njega je literatura predstavljala način da pobegne od straha; jedino je igrajući se vlastitim snovima mogao da oseti da je zbilja živ. U pripoveci “Udarac o vrata“ Kafka iznosi stav da je egzistencija poput udaranja glavu o zid ćelije bez vrata i prozora, dakle bez ikakve nade u spas i dostizanje žuđenje slobode. Roman “Amerika” posvećen je temi gubljenja seksualne nevinosti, a u “Procesu” Jozef K. biva osuđen na smrt do kraja ne doznavši zbog čega je izveden pred sud i ko je onaj koji ga je optužio.
Opskurni osećaj krivice, enigmatska i nedostupna vlast, nerazumljive poruke služe Kafki da uobliči osnovnu ideju – PRAZNI, zastrašujući život najgora je moguća kazna za ljudsko biće. Sloboda je iluzorna, ona predstavlja tek drugi oblik ropstva, još apsurdniji. U pripoveci “Lovac Grahus” čovek koji ne može da umre večno plovi u čamcu bez kormila i vesala.

KEMPBEL, REMZI (1946 – )

Kempbel je u mladosti bio pod očiglednim uticajem Lavkrafta, osobito vidnim u zbirci pripovedaka “Stanovnik jezera”.
Druga antologija “Demoni na dnevnoj svetlosti” već je više lična – monstrumi ustupaju mesto konkretnijim strahovima, dekadentnoj atmosferi Liverpula i snažnom osećaju paranoje. Stil Remzija Kempbela u najboljoj je tradiciji britanskih priča o duhovima. Demoni se zavlače po mračnim uglovima između izrečenog i naslućenog, viđenog i neopipljivog, poput sublimiranih plodova mašte što, lagano, stiču istinsku moć da bi konačno doveli do jezivog finala. Narativna tehnika mu je u romanima znatno slabija, ali ipak vredi izdvojiti “Devojčicu koja je proždrala svoju majku”.

KING, STIVEN (1947 – )

Kao desetogodišnji dečak Stiven King je subotom popodne uživao u dvostrukim bioskopskim projekcijama naročito se radujući filmovima strave i užasa, poput “Čudovišta iz Crne lagune” ili “Zemlje protiv letećih tanjira”. Ta ga ljubav nikada nije napustila.
Savremeni kralj horora zapravo je opčinjen starim knjigama Lajbera, Merita, Lavkrafta i isto takvim filmovima i stripovima, što bez zazora priznaje. Užas predstavlja kao spektakl, egzorcizam istinske jeze. Kingova priča često je u kinematografskom stilu, a junaci su mu obični ljudi što iznenada postaju plen monstruma – “Telo”, “Izmaglica”. Vraćao se i tradicionalnim temama (“Salemovo”), međutim esencijalni horor King je stvorio u delima “Keri”, “Isijavanje”, “Škorpionova senka” (???!), “Mrtva zona”, "Mizeri", “Mračna polovina”.
Roman “Keri” opisuje devojčicu obdarenu telekinetičkim moćima; u “Isijavanju” posećujemo hotel nastanjen priviđenjima i ludilom. “Mrtva zona” prekrasna je elegija o izgubljenoj mladosti.
Poslednja Kingova dela zapravo su meditacije na temu literature. "Mizeri" govori o piscu koga kidnapuje tiranski nastrojena obožavateljka (gledali ste istoimeni film, zar ne?). Manje uspeli roman “Mračna polovina” priča je o autoru što mu preti vlastiti književni pseudonim. Zahvaljujući sjajnim odnosima sa ljudima iz sveta kinematografije, King je prodao na desetine miliona primeraka svojih knjiga, više nego i jedan drugi stvaralac iz oblasti strave i užasa naveden u ovom pregledu.

KVIN, SIBERI (1889 – 1969)

Kvin je sarađivao u čuvenom časopisu “Čudne priče”, koje su urednici automatski prihvatali za objavljivanje. Od stotinu novela o natprirodnom devedesetak je posvećeno istragama Žila de Grandena i doktora Troubridža, uvek u vezi sa monstrumima, priviđenjima, vukodlacima i drugim demonskim silama što su opsedale Harisonvil, imaginarni gradić.

LAJBER, FRIC (1910 – 1992)

Moderni horor karakteriše se svojevrsnom naučnom fantastikom, u čemu je Fric Lajber istinski majstor. Zapravo je, poput Bredberija i Metisona, četrdesetih i pedesetih godina bio prinuđen da, kako bi se održao na tržištu, zaogrće stravu i užas u naučnu fantastiku. 
Ekscentrik, šekspirijanski glumac, ljubitelj mačaka, autor satiričnog “sajens–fikšna” i herojske fantazije, Lajber je itekako umeo da čitaocima sledi krv u žilama. U priči “Snovi Alberta Morlanda” opisao je kosmičku partiju šaha sa demonskim stvorenjima koja bi se sigurno dopala Lavkraftu. U romanu “Conjure Wife” autor se ne usteže da ustvrdi kako su sve žene veštice, a remek–delo mu je roman “Naša gospa od mraka”.

LE FANU, DŽOZEF ŠERIDAN (1814 – 1873)

Irac Le Fanu prvi je autor strave i užasa koji je definitivno odbacio gotski stil, umesto jezivih dvoraca, mračnih tajni i ostalog, on u literature unosi savremeni ambijent i atmosferu. Le Fanu je istinski majstor za evociranje sitnih opsesija – zlih očiju što nas fiksiraju, odsečene šake koja hvata kvaku. Obdaren modernim ukusom, autor sugeriše da se željeni efekat postiže halucinacijama, posebnim stanjem svesti, možda šoljom “Zelenog Čaja” ili pilulama doktora Heselijusa.
Ipak, stvarni ili ne, užasi su smrtonosni. Le Fanuove likove od neizbežne sudbine neće spasti nedužnost – U “Slikaru Šalkenu” verenica glavnog junaka biva obećana demonu koji ne diše i nikada ne skida rukavice; protagonista “Porodičnog demona” postaje žrtva kreature koja mu je za petama i danju i noću; u “Karmili” devojčicu u vampire pretvara najbolja drugarica.
Ponekad su likovi, prema tradicionalnoj shemi, zli, pa ih stiže zaslužena kazna od osvetoljubivih priviđenja – “Sudija Harbotl ”, koji je sve optužene osuđivao na smrt, biva pogubljen po odluci porote duhova. U Le Fanuovim delima gotovo se uvek iz konkretne realnosti odjednom dospeva usred horora. Najimpresivnije scene pisac je posuđivao iz vlastitih snova – radio je dok ne bi zaspao, a potom se budio i nastavljao sa novim žarom. Tako je jedne noći i preminuo – od srčanog udara dok je iz snova crpeo inspiraciju.

LAVKRAFT, HAUARD FILIPS (1890 – 1937)

Još kao dečak Lavkraft se oduševljavao prošlošću, starim, pitoresknim zdanjima i uskim uličicama svog rodnog grada Providensa. Uživao je u sumraku na obližnjem brdu dok je umiruća svetlost stvari činila irealnim, poput sna. Panorama Nove Engleske transformisala bi se u onirički pejzaž iz fantastične literature.
Lavkraftov Pariz iz “Muzike Erika Zana” i imaginarni gradić Arkam iz “Snova u veštičjoj kući” u najboljoj su evropskoj tradiciji HOFMANA i MEJRINKA. Opisi prirode i njenih misteruja ukazuju na uticaj velšanina MAKENA.
Sjajni erudita, Lavkraft je odlično poznavao fantastiku (“Natprirodna strava u književnosti “, objavljen 1928. u čast velikog pisca M. R. Džejmsa). U Lavkraftovoj prozi često nailazimo na motive i tehniku starih majstora strave, međutim, amplificirane i podignute na kosmički nivo. Užas dolazi iz drugih svetova, drugih dimenzija, potiče od drugih rasa. Prevazilazeći zemaljske granice i ljudsku krhkost, autor se zapućuje u svemirski beskraj – “Senka nad Insmutom”, “Zov Ktulua”, “Danički užas”.
Inspiracija BIRSOVIM delima očita je svojom zadivljujućom imaginacijom obogatio literaturu elaborirajući kompleksnu mitologiju o bogovima, demonima i mračnim dimenzijama na osnovama “Nekronomikona” vlastitog alter ega ABDULA ALHAZREDA. Pedesetak Lavkraftovih pripovedaka predstavljaju neprocenjivu dragocenost horor žanra.
U privatnom životu Lavkraft je bio usamljenik, autsajder (poput junaka “Otpadnika“). Odbacivao je moderni svet ponašajući se kao puritanski džentlmen iz 18 veka. Nakon piščeve smrti Derlet i Vandrej prvi su put publikovali zbirku priča Hauarda Lavkrafta u ediciji “Arkham hausa”.

LUIS, METJU GREGORI (1775 – 1818)

Prvi moderni fantastički roman “Monah” pojavio se 1796. godine izazvavši nečuveni skandal. U delu je reč o svešteniku Ambroziju koji se zaljubljuje u prelepu devojku i zapada u ambis pohote, degradacije i zločina, da bi na kraju skončao u istinskom paklu. Autorov jezik izuzetno je slobodan i bogat u oslikavanju erotizma, okrutnosti, nekrofilije, incesta. Naročito su uspele scene strave, kao kada je nedužna Agnes pokopana zajedno sa pokojnim sinom, i natprirodnog užasa (priviđenje okrvaljene opatice što se svake noći uvlači u Rajmondov krevet ).
Predstavljajući snažnu inspiraciju za takozvani CRNI ROMANTIZAM, “Monah” je, zapravo, teška optužba protiv represivnog društva, oličenog u španskoj inkviziciji, koje guši prirodne nagone – mladi ljubavnici neprekidno su proganjani, a Ambrozije biva proklet radi surovih crkvenih normi.
Luis je nakon očeve smrti nasledio plantaže na Jamajci gde je pokušao da poboljša životne uslove robovske radne snage. Obolevši od žute groznice, preminuo je tokom putovanja kući u Englesku.


MAKEN, ARTUR (1863 – 1947)

Lekar cinik izvodi operaciju na mozgu devojčice kako bi joj omogućio da vidi Pana, svet izvan granica pojavnog. Pacijentkinja, međutim, poludi i umire nako što je upoznala prekrasnu i perverznu Panovu kćerku. To bi, ukratko, bio sadržaj “Velikog boga Pana“ Artura Makena.
Pripadnik ezoteričnog društva ZLATNA ZORA, Maken je iskreno verovao da PRIRODA ima svoju skrivenu stranu, nepodnošljivo zastrašujuću – “Beli narod”, “ Teror ”.
Jedna od Makenovih najomiljenijih tema jeste regresija i destrukcija ljudskog tela i duha delovanjem malignih, bestijalnih sila. Od brojnih metamorfoza posebno je interesantna priča “Beli prah” u kojoj glavni junak strada pod uticajem nedefinisane hemijske mase. Bez obzira na bogatu produkciju, pisac je živeo u stalnoj oskudici. Tek mu je priča o vitezovima Svetog Đorđa što su na strani saveznika porazili nemačke trupe, objavljena tokom prvog svetskog rata, donela zasluženu slavu.


METISON, RIČARD (1926 – )

Pripovetka “Rođen od čoveka i žene”, objavljena 1950. u kojoj dete–monstrum zatočeno u podrumu govori o svojoj jezivoj sudbini, imala je gotovo šokantan uspeh. Uopšte, karijera Ričarda Metisona u stalnom je usponu. Pored, u određenom smislu, originalnih naučno–fantastičnih romana (“Ja sam legenda”, “Tri milimetra dnevno”, “Ja sam Helen Driskol”), radio je i scenarija za film i televiziju (epizode iz serije “Zona sumraka” – “Užas na šest hiljada metara” i “Osvajači”). Ne treba zaboraviti ni priče iz antologije “Šok” – ironične, okrutne, iznenađujuće, baš u stilu Ričarda Metisona.


MATURIN, ČARLS ROBERT (1782 – 1824)

Stenton, opsednut halucinantnim ludilom, Monkada, zatočenik inkvizicije, Valburg koji gleda vlastitu decu kako umiru od gladi, prelepa Imaleja, osuđena na smrt – tek su neki od likova, zarobljenici paklene ljudske egzistencije, što im misteriozni Melmot nudi slobodu. U zamenu su dužni da potpišu sporazum sa đavolom. Neočekivano, svi odbijaju. Demonska skitnica Melmot ipak, uporno, nastavlja da luta.
Čarls Robert Maturin, irski protestantski pastor revolucionarno nastrojen, autor je poslednjeg velikog gotskog romana “Melmot lutalica” koji u svom tkivu nosi sve fundamentalne teme žanra – poput tamnog ogledala razotkriva društvena zla.


MEJRINK, GUSTAV (1868 – 1932)

Roman “Golem” Gustava Mejrinka, objavljen 1915. godine, ne obrađuje klasičnu legendu o rabinu Levu i njegovoj statui od blata. Smešten u onirički ambijent nalik na onaj iz ekspresionističkih filmova, vodi čitaoca kroz dogodovštine Atanasijusa Pernata – susret sa sopstvenim dvojnikom, razgovori sa Golemom, konačno buđenje u ezoterijskom stilu.
Ostala Mejrinkova dela odlikuju se preovlađivanjem magijskog nad čistim hororom bez neophodne ravnoteže postignute u “Golemu” – “Valpurgijska noć”, “Anđeo sa zapadnog prozora”.

MERIT, ABRAHAM (1884 – 1943)

Novinar crne rubrike “Filadelfija inkvajerera”, pasionirani ljubitelj arheologije magije i folklore, Merit se bavio pisanjem romana melodramatskog zapleta, ali sa uočljivim tragovima horora – “Mesečev zdenac”, “Žitelji privida”. Posebno su mu interesantni trileri locirani u urbani ambijent – “Sedam koraka prema Satani”, “Gori, veštice, gori” (u kojem su glavni junaci fascinantne lutke–ubice madam Mandilip).

MOPASAN, GI DE (1850 – 1893)

Da li strah zbilja izaziva samo ono što ne poznajemo ili je i realnost potpuno nerazumljiva, s obzirom na to da je priroda čoveku podarila svega pet, relativno ograničenih čula? Možda stvarnost koju vidimo skriva nešto što apsolutno nismo u stanju da zamislimo niti dočaramo sebi ili drugima ? Ko smo, uostalom, mi ? Protagonisti Mopasanovog “Dnevnika ludaka”?
Gi de Mopasan, majstor realističkog žanra, sjajno se snalazio i u oblasti fantastike zahvaljujući, pre svega, minucioznoj deskripciji svih faza strave i užasa. U tom smislu posebno je interesantna grupa priča posvećenih gotovo kliničkoj analizi mentalnih poremećaja. Često već sam naslov pripovetke ukazuje na sumnju, uznemirenost. Strah je u junaku, ali i van njega. Najčuvenija Mopasanova novella “Horla” obrađuje temu nevidljivog monstruma koji bi mogao biti i obični simptom ludila. Autor na kraju uništava čudovište, međutim ostaje pitanje hoće li se ono, ipak, ponovo pojaviti.
Obolevši od sifilisa, Mopasan je preminuo u ludnici. 

NEZBIT, EDIT (1858 – 1924)

Šestogodišnju Edit Nezbit roditelji su, tokom posete Francuskoj, odveli u kriptu crkve Sen Mišel u Bordou da vidi mumificirane leševe. Za nju je to predstavljalo nezaboravno iskustvo i inspiraciju za pripovetke o nekrofiliji, preranom sahranjivanju i pokojnicima koji se vraćaju u svet živih – “Senka”, “Paviljon”. Druga specijalnost Edit Nezbit bile su priče za decu.

--- Kraj u sledećem delu ---