ADAM CHAPLIN (2011)

   

**       

2-

             Ne padajte na hajp kojim vas zapahnjuju internetski fanboys i gorehounds: ovo je jedan isprazan, glup, nevešt i skoro sasvim nezanimljiv "film" kome vrlo malo pomaže to što su njegovi kadrovi zapljusnuti besomučnim količinama crvene farbe. 

            Naravno da niko ne očekuje rocket science scenario u nekom splatteru; ali fuck, nešto malo DUHA zaista nije naodmet: bar neki mig da su ljudi koji su ovo pravili neki zabavni likovi koji svoju zabavu umeju filmskim putem da prenesu i na gledaoca.

            Ali ne: "scenario" ovog "filma" kao da je pisao pre-teen dečak koji još nije otkrio devojčice, ali je zato igrao previše igrica, čitao previše loših stripova i gledao previše jeftinih GORE filmova (iz kojih je vrlo malo toga pohvatao)...

 ... a onda je rešio da sve to ejpuje, ali bez ikakvog smisla, mere, elementarne logike i smisla za dramaturgiju u ma kako rudimentarnom obliku. 

            I još sa osrednjim talentom da oponaša najotrcanije vizuelne i narativne klišee, ali bez trunke samosvesti o tome da su to klišei, i da njihovim "ozbiljnim", neironičnim recikliranjem u tom obliku (poze sa raširenim nogama! "mračno" škiljenje sa pognutom glavom i sl.) nenamerno ispadaju smešni u očima svakog gledaoca starijeg od 13 godina.

            Glavni "junak" je nekakva polutka-razvijotka sa zaista respektabilno izvajanim torzom čija je golotinja bukvalno jedina u filmu: sporedna i ružna ženska javi se, do grla zakopčana, samo na minut i po u prologu i flešbeku – izvan toga, ovo je skroz naskroz momačko veče, od početka do kraja (bez striptizeta)! 

Što je još gore, ova copina ima facu nastalu ukrštanjem lika sa samog dna hevimetalske kace sa dizelašem-izbacivačem koji statira u turbo-techno-folk spotu neke trećerazredne pevaljke. 

 

Da, to je naš "junak", Emanuele de Santis: zvezda filma, i ujedno njegov scenarista i režiser. Što je naročito bizarno, bez obzira što se film zove ADAM ČAPLIN, mi njegovo IME (ali ne i blasfemično prezime) čujemo doslovno samo JEDNOM, na tri minuta pred odjavnu špicu! Koja je poenta da film nazoveš prema glavnom junaku, a onda se tokom filma njegovo ime uopšte i ne čuje? Ali - gde pa ja tražim poentu!?

            Njegovu ružnu žensku živu su spalili zlikovci kojima rukovodi Denny, nakazni lik s maskom i cevčicama krvi u mutantskoj lobanji – kao, dugovala im pare – a kada mu je njen sagoreli leš pružio još-usijani krstić, našem Čaplinu je na leđima ostao ožiljak u obliku obrnutog krsta iz koga povremeno izađe bledi MUPPET-demon koji upravlja njegovom osvetom (i služi kao deus ex machina u skoro svim situacijama koje mišićavi scenarista nije umeo drugačije da reši)…

 

            Čaplin ima veliki problem da sazna gde se krije najmoćniji čovek u gradu jer, prema scenaristi ovog zamešateljstva, za tako nešto je zaista potreban rocket science, a naš bizgov ionako ne izgleda kao da bi bio u stanju da pronađe ni katoličkog popa na godišnjoj skupštini pedofila a kamoli sedište "najmoćnijeg čoveka u gradu"!

Zbog toga, veći deo ovog ispraznog filma prođe u sasvim nebitnim tučama i kasapljenjima između irelevantnih slučajnih prolaznika bez ikakve međusobne veze---

---sve dok se running time najzad ne primakne željenom minutu, pa dođe vreme za finalni bljuzgopljus-masakr uz još par buradi crvene farbe prolivenih po krovu zgrade, u nadi da će neko biti toliko plitkouman da mu ta silna farba zamaže oči.

            Ovo je italijanski film, ali ako su vas internet hajp i trejler naveli na pomisao da IPAK SE KREĆE – odnosno, da nam se italo horor s ovim ČAPLINOM vraća u velikom stilu – žao mi je što moram da vam pecnem taj balon. Ništa slično se ne događa. 

Baš kao što je prošlogodišnji EATERS: RISE OF THE DEAD demonstrirao da nove generacije italijanskih horror-mladunaca nisu NIŠTA naučile od Fulčija i kompanije, i da se umesto toga zadovoljavaju ružnoslikanim amero-ejpovanjem trećerazrednih videoigričastih zombi treševa, dok je italo-zombi tradicija sahranjena sa Brunom Mateijem -

- tako i ADAM CHAPLIN predstavlja tužan dokaz entropije i beznadežnog stanja u italo-hororu danas, u kome NEMA NA KOME OSTANUTI CARSTVO – jer sirovina iza ove tvorevine sasvim sigurno nije zalog nikakvog optimizma ili nadežde.

Film je ružno slikan, amaterski (ne)osvetljen, mračan, nekoherentno stilizovan: čas je video-spot, čas je found-footage dokumentarac; čas se zbiva u futurističkom neverlandu a la HOBO WITH A SHOTGUN, čas je u soc-real-šupi dve ulice iza vaše kuće. 

Muzički skor je generička neupečatljiva bljuzga nevredna pomena (iako je Fabio Frizzi još uvek živ i zdrav i sumnjam da bi tražio mnogo para da ovima pokaže šta je MUZIKA)! 

"Gluma" je najgora koju sam ikada video u dugometražnom filmu. Dijalozi su najotrcanije đubre koje se može dobiti cut-up reciklažom najdebilnijih stripova i Ž-filmova. 

 

Scenografija je toliki krš da nećete verovati kad vidite ove dnevne sobe neuko pretvorene u horor-laboratorije ili "policijske stanice"!

Što je najgore, čak ni glavni selling pont ovoga – KRV! – ne valja. Pre svega, ta farba koju su koristili loše je teksture (gustine) i boje – više podseća na napadno veštački "sok" od praška od "maline" nego li na onu neprejebivu duboko crvenu tekućinu koju je Đaneto de Rosi prosipao po Fulčijevim najboljim i najkrvavijim filmovima. 

Pored toga, previše je CGI-nacrtane krvi i jeftinih, loših CGI efekata u tim kasapljenjima. Možda sam ja dinosaurus koga je pregazilo vreme, ali više volim jedan litar fine de Rosijeve krvi prosute praktično, na setu, na koži žive glumice ili glumca, osvetljene i uslikane od strane čarobnjaka, Serđa Salvatija, nego sto deset litara ove narandžaste razvodnjene tekućine slikane nekim video-kršem, bez adekvatnog svetla, na šta su onda naknadno u kompjuteru docrtali još.

Ako ovo posmatrate kao dugometražnu varijantu amaterizama koji napučuju Festival Srpskog Filma Fantastike, ali sa malo više dinamike i drečave farbe, onda okej. Ovo je otprilike i nastalo kao brainchild nekog italijanskog ekvivalenta Vukote Brajovića - samo što taj de Santis barem nije imao zevzek-Milane da mu smetaju u "viziji", pa je ovo sa svim svojim manama ipak za 3 nijanse zabavnije od "naše" ZONE OF THE MRTVIH.
Ali ako očekujete mega-zabavan krvopljus-akcijaš sa italo-ludilom – pišite PROPALO.

Ukoliko vam je baš stalo do DOBROG akcijaš-splattera sa razvijotkom u glavnoj ulozi, koji je začudo duhovit, zabavan, i sa nadahnutim, solidno režiranim set-pisovima, bolje (ponovo?) pogledajte kineski klasik THE STORY OF RICKY. 

ADAM CHAPLIN je gubljenje vremena, osim za baš najzadrtije krvožednike (kojima sam u kadrovima kojima ovo ilustrujem ionako otkrio sve glavne prizore vredne gledanja). Ako je vaš moto: Kad nema kiše, dobar je i grad, ova nepogoda će vas zadovoljiti.
 

A ako hoćete dobar film sa Čaplinom – dođavola, pa tu ne možete omašiti koji god da odaberete! I u najslabijem desetominutnom skeču Čarlija Čaplina naći ćete više duha, zabave, dobre glume, tajminga, režije i nepatvorene genijalnosti nego u svih 84 minuta ove nepodopštine. Mislim, zaista su poslednja vremena došla kad sam, bez trunke ironije, počeo da naričem za Brunom Mateijem, koga ćemo uskoro od blata da pravimo, ali njega biti neće, jer umesto njega došli su ovi praznoglavi ejperi bez trunke duha i ludila, koji nemaju baš ništa unikatno blesavo svoje.