Ghoul's Prometheus

            Ridli Skot kaže da se njegov film PROMETHEUS bavi dubokoumnim pitanjima: ko smo, šta smo, odakle smo...

            Pa, on svakako nije prvi (a ni poslednji) koji se bavi tim jalovim poslom. Dok čekamo njegov SF horor, evo kako sam se ja, u svojim mlađim i ranjivijim danima, hrvao sa pitanjima sličnim onima koje Skota muče – i to u mediju po kome sam manje poznat, odnosno kroz likovne radove koje sam, za svoju dušu, načinio sredinom 1990-ih.

            Pošto je Prometej titan koji je ukrao svetlo/vatru od bogova i to dao ljudima, moji crteži ovog junačkog lika ilustruju moj odnos prema tom činu i njegovim konotacijama (i konsekvencama). Prvi prikazuje Prometeja kako drži svoje skoro-nepodnošljivo svetlo usred gotovo isto tako nepodnošljive tmine, i izdiže ga iznad ljudske stoke koja je tim svetlom zablesnuta, zablesavljena i preplašena, uglavnom nesposobna da ga pojmi, ceni, prihvati. Prometej, u mojoj viziji, stoji napadno iznad te rulje, luciferski ponosan, kao rezigniran nad uzaludnošću (i predstojećom tragičnošću) svog čina, ali ipak junački diže to svetlo, drži ga prkosno ka nebu, ka bogovima od kojih ga je oteo...

            Drugi crtež daje konsekvencu toga: Okovani Prometej, zakucan visoko na steni, dok mu nekakva monstruozna živuljka proždire utrobu, vo vjeki vejkov amin. Tako prolaze oni koji prkose bogovima, pišaju uz vetar i prosvetljuju rulju, jer to je njihov križ.

Varijacija prometejske ideje, ali u vedrijoj intonaciji, prikazuje neku vrstu Prometeja koji Svetlo izvlači iz sebe samoga (Čovek = Bog) i kurčevito paradira tim munjama i gromovima i zracima koji izbijaju iz njegovog sažižućeg tela i, bar načas, narušavaju crnilo oko njega.

            Idejno povezani sa ova dva rada su i moji crteži Ikara, takođe sjebanog svojim preteranim prilaskom nebesima/bogovima/svetlosti. I on se drznuo da uradi ono što rulji, navodno, nije suđeno; za razliku od ovih što zadovoljno bauljaju po blatu on je poželeo krila, i sam ih sebi napravio, ali se u svojoj luciferskoj oholosti previše približio Svetlu neljudskog koje ga je zaslepelo i sažeglo – i survalo nazad na tlo.

            U mojoj verziji, on je prikazan kao već zaslepljen svetlom, ali neustrašiv i tvrdoglavo uporan. Moj Ikar, međutim, ne leti mehaničkim krilima, napravljenim od drvenog kostura, lepka, voska i perja. On leti kidajući sopstvenu kožu sa torzoa i rastežući je kao krila, dok mu se sopstvena utroba prosipa, upliće mu se među noge i vuče ga nadole.

            Prva verzija, rađena 1991. godine, bila je većeg formata od mog skenera, pa zato ovde prikazujem njeno nepotpuno izdanje. Takođe, pošto nisam bio najzadovoljniji tehničkom izvedbom, par godina kasnije uradio sam rimejk, još gadniji i mračniji. Istina, ni u njemu anatomija i proporcija i pokret i kompozicija nisu onako savršeni kako sam ih zamislio, ali eto, iako suštinski poluamaterski, ovi pokušaji imaju nekog šmeka zbog koga, čini mi se, zaslužuju da budu obznanjeni.

            ...Što se tiče Skotovog PROMETEJA, pogledaću ga već u subotu, na pretpremijeri u Nišu, a rivju stiže ubrzo zatim. Moja očekivanja se kreću između 3+ (u najgorem slučaju) pa do jake 4 (u apsolutno najboljem mogućem scenariju). Realno, mislim da će film, po mojoj tarifi, biti negde na crti 3+/4-. Nimalo ne sumnjam da će pružiti spektakularnu vizuelnu raskoš od najređe sorte, a da li će i koliko supstance biti u njegovim slikama, eh, tu se već pomalo pribojavam... Ono u šta nimalo ne sumnjam jeste da ću ga gledati najmanje dva puta u bioskopu.