KLIP (2012) – Ghoul's review

***

3-

            Imao sam velika očekivanja od KLIPA, dok je nastajao; pa su se ona malko ohladila kad sam video ko se pretvorio u njegove drvene advokate po netu a i šire (Dimbo Vojnov i njegovi podrepaši); na kraju, kad sam ga najzad pogledao, malko sam odahnuo jer film, surovo-objektivno gledano, uopšte nije loš. Dobro, nije to baš za moj Pečat, ili za poređenje sa SRPSKIM FILMOM i PORNO BANDOM, ali daleko je i od nečega što bi me potaklo na gnušanje i pljuvačinu; imajući u vidu da se ovde pribegava dokumentarističko-rumunskom pristupu koji ne ljubim naročito, prilično sam zadovoljan, i mogu reći da je KLIP jedan respektabilan, solidan izdanak vitalnijih energija u novijem srpskom filmu, nešto kao siromašnija sestra od tetke dva gore pomenuta naslova.

            Za svaku pohvalu je, pre svega, beskompromisno, neublaženo CRNILO koje izbija iz filma, kroz nekoliko smelih odluka. Recimo, glavna junakinja je potpuni KRETEN, bez ikakvih redeeming features. I uopšte, veliki je uspeh napraviti ovako gledljiv film sa "junacima" sastruganim sa dna kace današnjeg srpstva. Možda je ta omladina "zabludela", možda je "bez kompasa", možda im niko nije pokazao neke bolje vrednosti od animalnog odavanja seksu, drogama i turbo-folku – ali to im još uvek nije alibi da budu gomila plitkoumnih automata za samopovređivanje i trovanje okoline. 

Ovo je onaj čopor koji je talambasao slaveći Grand Show rođendan do duboko u noć na terasi do vaše, urlao i gađao se flašama po parkingu ispod. Ovo je onaj nakot koji je divljao i cerekao se bezumno po autobusu, smarajući putnike dok ste se kasno vraćali kući. Ovo su oni momci što su vam jebali sestru dok ste mislili da "uči kod drugarice".Ovo je budućnost Srbije.

            Glavna junakinja, Jasna (apsolutno savršen, bezgrešan, genijalan debi by Isidora Simijović) ne samo što je SKOT – ona ostaje skot do samog kraja. Nema ovde te famozne "transformacije", tog karakternog luka iz slađih i finijih filmova, sa zabludelim antijunakom koji do kraja skonta neke stvari i postane fini(ji). Ne, ovo nije zašećereni Dragojevićizam, sa srbo-naci-kreten-dizel-siledžijom koji se maltene žrtvuje braneći gejeve u PARADI, niti su dizelaši prikazani u ovom KLIPU skloni finim emocijama koje gaji čak i ona Limunova ženica-dizelašica paralelno sa odevanjem u šljokice i slušanjem najogavnijih PINK-oružja za masovno uništenje uma i ukusa. 

            Neki od površnijih gledalaca po internet forumima kukaju kako je film površan, ne ulazi u dubinu, navodno ne postoji zaplet, nema te fucking transformacije lika i slično. Ja na to kažem: koješta! Dizelaši su dobili mnogo više iskupljenja nego što zaslužuju u delima Dragojevića i Vojnova: simpatični, vickasti, ljupki, glupi ali zabavni, vrcaju od one-linera… E, pa – kurac, gospodo! Dizelaši koje sam ja sretao vrlo su retko bilo šta od toga. To je stoka koja je, najzad, na filmu prikazana kao stoka, bez šećera. Kakva crna transformacija kad tu jedva da postoji karakter? Koja jebena dubina kad je to plitko ko lokva povraćke na patosu nekog turbo-caffića!?

            Scenarista i reditelj, Maja Miloš, iako žensko, ne pada u zamku opravdavanja svoje glavne junakinje: nije ova Jasna žrtva falocentrizma, Miloševića, SEKE, SIDE, NATO-a ili ne znam koga. Odnosno, jeste, ali se to ne potencira kao opravdanje. Ona je žrtva koja nije svesna da je žrtva, nije prikazana kao žrtva i na njenoj žrtvenosti se ne insistira. Uostalom, ona je takođe i sasvim dragovoljni saučesnik ne-sistema bezvrednosti koji je progutala sasve mamcem, udicom, plovkom i olovom. 

Istina je da ona ima da živi u neveselom okruženju sivih soc-zgradurina izjedenih vremenom i nebrigom, da ide u ružnu školu gde joj predaju rezignirani, dosadni profesori i da se zabavlja u ogavnim prčvarnicama uz kulturnom-umu-neslušljivo đubre, da ne zna za bolje od brain-damage alkohola i droge niti ume bolje od soul-damage pušenja kuraca po zasranim čučavcima…

Ali je takođe istina da je ona već sada mrtva u mozgu i mrtva u duši: bezosećajno, psihopatsko, sebično stvorenje koje zabole pička i za sestru i za majku i za umirućeg oca. Ne treba vam Majkl Majers da osetite HOROR njenih tupih, praznih očiju dok majka plače pred njom i moli je za bar malo saosećanja, ako ne pomoći. 

Nisu to "oči Đavola", ništa tako melodramatično: to su bezizražajne oči automata, mehanizma za gutanje rakije, kuraca i turbo-folka, koje će isto tako hladno da gledaju i iživljavanje nad slabijima od strane svog dragog ili prebijanje nesrećnika koji joj se naivno približi na malo flerta… Najveće postignuće KLIPA, po meni, jeste to što rediteljka uspešno izbegava da brani kao i da osuđuje; ona klinički hladno registruje, beleži i iznosi, a vi vidite šta ćete s tim. 

Kraj filma, koji površni "kritičari" na netu prilično napadaju, zapravo je genijalan. Nema tu "iskupljenja", jer žena zvana Blonda nema šta da iskupi. Duša je odavno u Golkondi. Nema tu ni "tragedije", pa da barem u nekakvom "tragičnom" kraju pustimo suzu nad ovim skotom, i tako "pročišćeni" izađemo s filma. Ne. Ništa slično.

Sledi SPOJLER (obeleži mišem ako želiš da ga vidiš; ako ne, sačekaj da pogledaš film)

Na kraju, Jasna je povređena komentarom svog svinjoguzog dečka da je red da već jednom nauči da puši (ne znam samo gde i od koga, budući da on više voli da ga drka nad njom nego da joj ga metne bilo gde). Šta glupača poput nje može da uradi na to? Klasični trik još iz dana pećinske žene: učini ga ljubomornim! Pretvaraj se da ti je stalo do nekog slučajnog prolaznika kojeg ćeš iskoristiti da a) povredom uzvratiš na povredu i b) proveriš/izmeriš "ljubav" svog troglodita.

Tako i bude: na nekakvom sirotinjskom izgovoru za žurku ona pleše s nekim jadnikom, "krne mu žvalu", a njen automaton od dečka na to, predvidivo, potaknut mehanizmima uspostavljenim još u pećini, uskoči, razdvoji ih, izlupeta ovog statistu, a svojoj dragoj nabije nekoliko vaspitnih nokauta i nežnih šutova među rebra. Pošto je trik upalio,  a Đole na delu demonstrirao svoju ljubav – ili ono što prolazi kao ljubav u svetu ovog polusveta – ona ga grli i ljubi, usta još uvek krvavih, u soul-crushing apokalipsi prevaziđenih koncepata ljubavi. Sve to moćno podupire i naglašava turbo-folk koji je grmeo i dotad, i koji – kao usud, kao grčki hor, kao neuništiva sila s one strane pojavnosti, kao gospod-bog ovog nesveta – adekvatno odjavljuje ovu paradu pijanstva i kiča ("Niko kao ti, moj lepi, nema ključ za moje slabosti…").

Upotreba turbo-folka je genijalna, efektna, moćna, zastrašujuća: ona ovde dostiže učinak Džeri Goldsmitovog skora za THE OMEN. Naježio sam se! To je to: to su ti današnji Antihristi, to su te Kurve Vavilonske, to je Pakao na Zemlji, to je Apokalipsa uz savršeno prikladnu muzičku podlogu za krčkanje u sopstvenim govnima! The horror, the horror of Serbia's Heart of Darkness.

Gluma svih mladih aktera je vrhunska, bez greške; potpuno pijem njihovo ponašanje i replike, nema tu usiljenosti niti recitovanja koji mi inače kvare gledanje 96,6% srpskih filmova. Stariji glumci nisu baš tako bajni: mama je naročito slaba, mada, mora se reći da su njoj uvaljene neke od najnezahvalnijih replika u filmu, i malo ko bi se junačkije izborio s njima. 

Tatko je srednje-podnošljiv, ali nekako bledunjav, što se ne bi očekivalo od glumca koji je u PORNO BANDI pružio jedan od najemotivnijih momenata (igrao je snajperistu-pokajnika). I on je, pre svega, žrtva scenarističke nedorečenosti a ne glumačkog netalenta. 

 

Zaprepašćujuće, čak su odlična i deca, a naročito devojčica (u sjajnoj ceni u domu za siročad, Vukmir-free) čiji su šarm i prirodnost prava retkost među balkanskom decom-glumcima!

Tretman likova i dramaturgija su okej, za odabrani pristup. Možda se u filmu "ništa ne dešava", ali neživot ovih nejunaka se isključivo sastoji od nedešavanja, a to njihovo bauljanje od pijanke do jebačine do škole do pušačine do fejsbuka do caffića do kurčine prikazano je prikladnom dinamikom i sa solidnim smislom za tajming i ritam. 

Naravno da se ne može očekivati napredak, kretanje ka nekakvom cilju, kod likova koji nikakav svetionik u svojim neživotima ne vide, koji nikuda zapravo ne idu, koji ništa, zaista, ne žele, osim malo jeftinog samozaborava, bekstva od sranja oko sebe i sranja u sebi samima kroz the usual suspects: sex, drugs & turbo-roll. U tom smislu, baš ovakav storiteling je realan i prikladan kontekstu, makar neki možda priželjkivali više konflikta, drame, zapleta, saspensa…Not here, José.

Što se tiče zamerki, evo nekoliko.

Jasnin vitez na belom konju (tj. u beloj trenerci), Đole, mogao je biti bar malkice profilisaniji. Mislim, okej, to je jebeni dizelaš, kreten, siledžija, praznoglava budala, ne treba mu neka ne znam kakva motivacija i dubina za ono što (po)kaže u filmu – ali ipak, njegovo ponašanje se možda moglo bar malo osvetlili. Na početku njihovog odnosa nije jasno da li je njemu uopšte stalo do nje, ali je "kulira" kako bi sebi digao cenu i terao je da kaska za njim, ili ga zaista zabole kurac za nju (što je, imajući u vidu njen izgled, slabo verovatno, iako moron poput ovog verovatno može da bira koju će radodajku da usreći u čučavcu ili u zapišanom haustoru). Nije jasno na čemu je utemeljen njegov sadizam, niti šta on uopšte "oseća" prema njoj tokom celog filma – sve do samog kraja, u goreopisanoj sceni genijalno crnog hepienda.

Za film koji se zove KLIP i u kome se junaci toliko slikaju mobilnim telefonima, ova nova tehnologija zapravo nikad zaista ne zaigra u zapletu i čini se gotovo redundantnom. Kao da je najstrašnija stvar na svetu što se ovi kreteni zapravo SNIMAJU dok se ponašaju kao kreteni. Taj momenat sa snimcima je morao biti pametnije upotrebljen u narativu: šta ti snimci znače Jasni, a šta Đoletu. Zašto ih prave? Za koga? Šta s njima rade? Osim što u jednoj sceni ona njega zavodi snimkom drkanja svoje ribice, a on na to reaguje drkajući vanredno uverljivu prostetiku uz njen klip i prskajući njeno telo na patosu, drugde u filmu ti klipovi retko gde smisleno zaigraju – a mogla su čuda da se prave s njima. 

(PS: Sve pohvale za kurac-majstore predvođene Sendijem Kumalakantom; uz svu moju ljubav prema SRPSKOM FILMU i Mikiju Lakobriji, moram priznati da su veštački kurci u KLIPU uverljiviji! Takođe, i ovde Steva Filipović pokazuje da je bolji montažer nego reditelj.)

Poslednje, i najvažnije, KLIP nije preterano dubok film, i to se ne može sasvim opravdati plitkoumljem polusveta kojim se bavi. KLIP je dobar da zabeleži određeno stanje/sranje, ali je prilično površan i proizvoljan kad bi trebalo da barem nagovesti nešto o bekgraundu svega toga (porodica, škola, društvo…), ili da sa svim tim "uvidom" napravi nešto nadahnutije od reprodukcije svima znane stvarnosti. Njegova "poruka" nije naročito pametna niti nova, ali jeste upakovana natprosečno vešto i zastrašujuće efektno. 

Istina, podjednako prosvetljujuće i zastrašujuće bilo bi, gledaocu od mozga i ukusa, da pogleda snimak sa jedne prosečne srpske žurke, rođendana, svadbe ili, ne dao bog, maturantske proslave (da i ne govorim o "seksi" klipovima tinejdžerskog trpanja po kojekakvim budžacima kojih imate kolko nećete svuda po netu); ali KLIP, zahvaljujući svom dosledno sprovedenom rediteljskom postupku, uspeva da spoji Lari Klarkov KIDS i nove rumunske filmove tipa 4 MESECA, 3 NEDELJE, 2 DANA i da stravu i užas današnje mlade, besne i prazne Srbije filmofilski prikaže, odnosno zabeleži za nadolazeće generacije, e kako bi onom poslednjem Srbinu pod poslednjom šljivom bilo jasno kako i zašto su propali njegovi preci. Barem, dok bude umirao, da ne umre u neznanju.