MEA MAXIMA CULPA: SILENCE IN THE HOUSE OF GOD (2012)

****(*) 

 5-

    
Nema odvratnije i podmuklije stvari u univerzumu od zločina prema detetu. 
          

            Mi koji smo, kao, odrasli, dovoljno smo išibani vetrovima McFate-a i ispolivani raznoraznim govnima koje život nađe za shodno da na nas izruči (a koga je bar jedna kofa toga zaobišla – nije ni živeo!), što znači da smo razvili nekakve oklope i odbrambene mehanizme prema svinjarijama od strane bližnjega svoga, a i šire. Ne kažem da to opravdava zlo prema odraslim ljudima i ženama, ali tvrdim da je zločin prema detetu jedna sasvim druga kategorija, drugi univerzum, drugi nivo delovanja: jer, zloupotrebiti otvorenost, dobroćudnost, poverenje, naivnost, neznanje, slabost i strah(opoštovanje) jednog bića koje tek što je kročilo u život, koje još ne zna šta je šta i ko je ko na ovome svetu i kako stvari u njemu funkcionišu – to je nešto najniže i najodvratnije što se uopšte može zamisliti. Počinilac toga je, zaista, NEČOVEK, puzava stonoga u kvaziljudskom obliku za koju je trenutno gaženje preblaga kazna.

            Ukratko, silovanje deteta je DNODNA, apsolutna nula ispod koje sve i da neko hoće – ne može, jer nema gde.

            Dokumentarni film MEA MAXIMA CULPA: SILENCE IN THE HOUSE OF GOD me je potresao i razbesneo kao malo šta što sam u skorije vreme video. Njegova tema: pedofilni popovi u katoličkoj crkvi, od 1960-ih naovamo, sve do današnjih dana (tj. do 2012-te), i njihov tretman od strane Crkve. "Pih, dobro jutro!" reći će neko. "Znam sve o tome, čito sam u novinama!"

            Koješta, kažem ja. Jedna stvar je pročitati vest, članak, ovu ili onu izjavu, a sasvim druga susresti se s tim – srećom, ne baš naživo, ali ipak direktnije VIDETI I ČUTI celu tu priču, pored ostalog i iz usta samih žrtava. Ni ja, u principu, nisam ovde doznao mnogo toga novog što već nisam znao odranije, bare u najopštijim crtama; ništa me ovde nije začudilo, u smislu: "Ma, da li je to moguće?! Zar se to stvarno dešava?" a ponajmanje me je iznenadilo to kako je vrh Crkve dosledno zataškavao, branio, štitio i nagrađivao sve te pedofile već više od pola veka unazad.

            Zapravo, priznaću: samo jedna stvar me je zatekla i zaprepastila – samo jedan momenat u ovom filmu dodao je turn of the screw tamo gde sam mislio da ne može dalje da se steže. Zato moram da malko korigujem gornju tvrdnju. Mislili ste da je silovanje deteta DNODNA, apsolutna nula ispod koje sve i da neko hoće – ne može, jer nema gde? Nažalost, ljudska stoka uvek pronađe put do DNA ispod poslednjeg DNA, a naročito stoka što se krije pod mantijama. Naime, kako ovaj sjajan film otkriva, jedina stvar još ogavnija od silovanja deteta jeste – silovanje gluvonemog deteta!!!  

            MEA MAXIMA CULPA počinje upravo time – detaljnom storijom o skandalu iz Milvokija koji je začet negde krajem 1950-ih, kada je upravnik jedne katoličke škole za gluvonemu decu baš u njihovoj nesreći i invalidnosti ponašao bogomdanu (!) priliku za iživljavanje svojih strasti. Otac Marfi mora da je na kolenima zahvaljivao Džizusu što ga je kao lisca ubacio u najsavršeniji zamislivi kokošarnik – pun potpuno bespomoćnih pilića, slabih i fizički nesposobnih da se bilo kome požale! 

Savršeno mesto za savršen zločin: dečica su telesno zdrava i čitava – dakle, nisu retardirani degeni deformisanih ili faličnih delova tela, nisu usrani i upišani idioti, lepa su i umiljata – ali je Gospod Džihouva u svojoj nedokučivoj mudrosti našao za shodno da ih počasti tim jednim božjim darom ili, po nekima: defektom, da ne mogu da čuju i, još važnije, da govore. Enter Sandman! Enter Otac Marfi! Zabava može da počne!  

Dečica ti leže na izvol'te, ko na tanjiru, doslovno mutava, zastrašena hristijanskim glupostima o Grehu i Paklu i poštovanjem prema svakom crnomantijašu koji se pred njima prekrsti ili počne da maše krstačom, a "časne" sestre koje tu opslužuju ne smeju ni da zucnu jer su i same rigoroznim višedecenijskim katoličkim treningom pretvorene u poslušne beslovesne robote koji kao Pavlovljev pas balave čim vide popovsku crnu mantiju. Pa to je situacija neviđena još od dana Nerona i njemu sličnih – naravno, ako ne računamo sve one srednjovekovne kraljeve i njihove na-prst-u-dupe kardinale i vladike i popove koji su imali samo prstom da pokažu na svaki komad mesa u vidokrugu – muškog, ženskog, dečjeg – i da ga dobiju gde i kad i koliko žele. 

I ne samo što je Marfi bio kao poslovično dete u poslastičari pred svim tim nebranjenim slatkišima, nego je taj prefrigani gad lukavo birao baš onu decu čiji roditelji nisu bili gluvi, i nisu poznavali jezik gluvonemih, tako da deca njima, sve i da su htela i SMELA, nikako nisu ni mogla da saopšte šta im ovaj monstrum radi. Retki koji su uspeli da roditeljima prenesu deo svog bliskog susreta četvrte vrste sa ocem Marfijem, dobili su šljagu preko face i komentare u stilu: "Ju, sram te bilo! Šljas! Kakav si ti to katolik? Šljus! Kako možeš tako da govoriš o jednom svećeniku! Pljas! Pa to je svetinja! Pljus! Greh je da izmišljaš takve boleštine, ko te je tome naučio?! Šljis! A sad – da izmoliš deset Zdravo-Marijo i ni reči više o tim glupostima."

I sad neki katolik među vama kaže: "Pa, okej, strašno je to, ali šta da se radi, takva je bila Božja volja. A osim toga, izuzetaka ima uvek i svuda, u svakom stadu nađe se crna ovca, pa tako i ovaj siroti grešnik, anđeli šnjim, ali nemojmo generalizovati zbog nevine omaške jednog pojedinca, to je izolovan slučaj, nemojmo odmah na Crkvu…"

A na to ja kažem: Đavola izolovan! Đavola slučaj! Đavola izuzetak!

Uostalom, pogledajte film, pa se sami uverite koliko su učinkovite bile pritužbe desetina dece TOKOM DECENIJA i koliko je efikasno SAM VRH CRKVE reagovao na njih. Još početkom 1970-ih papini izaslanici su saslušali nekoliko "Marfijevih" dečaka i, kao, istražili slučaj. I, šta? Mislite da su ovoga prijavili policiji? Ili mu sami presudili i sklonili ga u najdublju tamnicu nekog zabačenog manastira? Ako to mislite, onda NIŠTA ne znate o najpodmuklijoj i najzločinačkijoj organizaciji koja je ikada svojom pošašću trovala zapadnu poluloptu; onda gajite iluzije o udruženom zločinačkom poduhvatu takvih razmera i magnituda da su prema njemu Hitler i njegova 120-dana-sodomska bulumenta, koji su orgijali jedva par decenija dok ih nisu sjebali – obični amateri i bedni početnici. 

Ne, nacisti nisu čak ni patuljci ZLA u odnosu na ZLO zvano KATOLIČKA CRKVA – oni su bedni trun ispod nokta za ZLO koje stoji iza prvog pravog genocida u istoriji zapada (pogrom Katara u Francuskoj u 13. veku), ZLO koje je mučilo i ubilo milione nesrećnika optuženih za veštičarstvo i druge jeresi kroz vrlu INKVIZICIJU, 

…ZLO koje je direktno genocidno desetkovalo Južnu Ameriku, ZLO koje je aminovalo Jasenovac i Gradišku i druga stratišta u "Nezavisnom" Puppet-teatru Hrvatskom (uključujući i konc-logor za srpsku DECU, unikatan u vascelom fašističkom svetu!), ZLO koje je podržavalo i dan-danas podržava svaki tiranski i eksploatatorski režim na kugli zemaljskoj, gde god ima ovaca da se mole katoličkoj verziji Isusa (o pravoslavcima i njihovom ZLU – drugi put, drugim povodom; nisu ni oni cvećke, naprotiv, ali prema katolicima su MALA DECA, a često su u odnosu sa njima prolazili upravo onako kako mala deca inače prolaze kad se nađu blizu katoličkih popova). U tom smislu, naravno da je katoličko ZLO bilo debelo slizano sa fašistom Musolinijem, ali nisam imao pojma, do ovog filma, da je upravo Musolini bio taj koji je Vatikanu, u znak zahvalnosti za bezrezervnu podršku njegovom režimu, dao status "države" koji i danas ima.

Ako sve to imamo na umu (uvek šira slika! – kaže Dr Ghoul) onda će biti sasvim "normalno" da ovog matorog pedofila Marfija NIKO nikada nije ni ukorio, a kamoli nekako kaznio, ili barem sklonio daleko od dodira dece. Crkva je sve to lepo zataškavala tokom više decenija, pravili se blesavi, ignorisali njegove žrtve – okrenuli su im leđa, a ne drugi obraz! – i pop je umro neokaljan skandalom, proživeo je mirnu starost (koliko mirnu u snovima, to samo on zna; ali miran je bio barem od novinara, skandala, prozivki…) i sahranjen je sa svim počastima (a ne pošastima!) koje pripadaju jednom odanom slugi Crkve i njenoj vekovnoj politici (Tko jači – tlači!).

Gledanje ovog filma naizmenično me je ispunjavalo gađenjem, sažaljenjem i besom od frustracije pred ZLOM tolikih razmera kojem ne samo da se nije stalo za vrat nego mu je još dopušteno da se nastavlja i širi, nesmetano, bez ikakve kazne. Ako postoji nešto što može još više da me razbesni od samog Zla, onda je to kad mu bude dopušteno da, nekažnjeno, likuje i cereka se sa oreolom sveca.

Uostalom, pogledajte film i uverite se sami.

Vidite: kako Crkva, zbog sve većeg broja pedofila u svojim redovima, umalo ne kupi jedno božanstveno tropsko ostrvo ("divno mesto za odmor!") specijalno zato da bi tamo sklonila problematične popove! Momenat kao iz Monti Pajtona: Silovao si decu? Za kaznu ideš da se baškariš u zemlji večitog sunca, pod tri palme na otoku sreće!

Vidite: kako je problem matorih crnomantijaških pedofila toliko rasprostranjen da je Crkva prinuđena da širom sveta oformi niz savetovališta i prihvatilišta samo za takve popove!

Vidite: kako je današnji Papa, sve do pred svoje zapapaćenje, bio Glavni Šef za Pedofilska Pitanja pri Svetoj Mekoj Stolici! Upravo je na njegov sto imala da dođe svaka pritužba, svaka peticija, svaki glas o popovskoj pedofiliji, bilo gde u katoličkom svetu: baš on je odlučivao šta učiniti u svakom slučaju! Saznajte šta je i koliko preduzeo da se ti zločini, širom sveta, spreče ili barem kazne!

Vidite: kako tačno izgleda katolička hijerarhija i kakvi ljudi sede u njenom vrhu (hint: pedofili, i pedofilovi najbolji prijatelji-zataškavači, uz obaveznog šefa CIA-e i tome sličnu bagru)! 

Vidite: kako su prošla deca iz niza drugih sličnih slučajeva, a naročito iz Irske, i kako su reagovali tamošnji biskupi kad ih je Papa javno prekorio – zato što slede upravo (nedavno razotkrivena) vatikanska uputstva za prikrivanje pedofilskih zločina!

Vidite: kako su još neki vrli katolici pronašli "zlatnu koku" u gluvonemoj deci kao idealnim žrtvama, i radili im šta su hteli usred Italije, u katoličkoj školi za gluvoneme, u Veroni!

Vidite: kako je gromoglasni vatikanski radio gromoglasno ĆUTAO o svemu tome!

Vidite: kako je prošla tužba onih iz Milvokija (danas već sredovečnih ljudi, zauvek žigosanih igrarijama s ocem Marfijem) protiv vrha katoličke crkve!

Vidite: kako se papa Racinger nasilno i divljački te nimalo hrišćanski breca, kao mafijaš koga na ulazu u džip neko upita odakle mu pare, na novinara koji se drznuo da ga priupita o jednom crnomantijaškom pedofilu sa samog podnožja Svete Stolice!

Vidite sve to i još mnogo toga drugog u ovom zaista izvanrednom filmu.

Moram da naglasim da njegovu izvanrednost ne čini SAMO tematika kao takva, nego pre svega način njene obrade, koji je VRHUNSKI. Sve je to prikazano jasno, precizno, neuvijeno, odlično dokumentovano, vizuelno rafinirano, dinamično, sa odličnim sagovornicima, sa slikovitim (ali, bez brige, ne-explicitnim, i koliko je to moguće, ne-mučnim) rekreacijama događaja. Odmereno mnogo više nego ovaj moj tekst, ali ipak direktno i bez uvijanja: fakti, fakti i fakti. Svedočanstva. Izjave svedoka. Originalna pisma. Dokumenti. Sve crno na belo.

Fotografija i svekolika vizuelnost vrhunski su: ovaj film je imao budžet, iza njega stoji izuzetan research, odlično je režiran, i bez obzira na deprimirajuću obimnost te proklete priče koja obuhvata pola zemljine kugle, to ne vrluda, ne gubi se u digresijama i glupostima, jasno je i pregledno organizovan i sve u svemu, da samo tema nije tako gnusna po sebi – rekao bih da ga je uživanje gledati! 

Kao i svi vrhunski filmovi, tako i ovaj izaziva i uzburkava niz protivrečnih osećanja: nećete znati da li da plačete, kiptite od besa ili da se na neki drugi način istresete na najbližoj ispostavi tog i tolikog ZLA, jer TIŠINU U KUĆI BOŽJOJ nemoguće je ispratiti ravnodušno, dok grickate kokice i polagano se uspavljujete na kraju napornog dana. Hteli to ili ne, ako imate sačuvanu ljudskost u sebi, ovaj će da vas probudi! Na fletlajnu mog filmofilskog EEG-a, gde ono što gledam u poslednje vreme sve ređe prouzroči bar poneki BIP, ovaj dokumentarac je učinio da igla sve vreme skače gore-dole i do crnila išvršlja onaj papir.

Dakle, spremite za svaki slučaj par tableta za smirenje uz sebe jer neće vam biti dobro: em od samih užasnih radnji o kojima se govori i njihove rasprostranjenosti kroz prostor i vreme, em od grozno nehajnog i uvredljivo potcenjivačkog tretmana svih tih silovanja (od strane Crkve) kojim se žrtve, u izvesnom smislu još jednom, ponovo i zauvek siluju.

Oduvek sam govorio i zauvek ću ponavljati: svet će biti daleko čistije i bolje mesto kada poslednji pop bude ubijen ciglom iz poslednje srušene crkve. MEA MAXIMA CULPA: SILENCE IN THE HOUSE OF GOD je savršen argument za to i nikako drukčije: tu nakaznu i nakaradnu instituciju treba raspustiti a njena napljačkana blaga upotrebiti da se koliko-toliko olakša život preživelim žrtvama njihovog ZLA. Jer, priča o popovskim pedofilima NIJE priča o nekolicini zabludelih ovčica, izolovanih slučajeva, fusnota i izuzetaka u inače bajnoj i sjajnoj organizaciji, već je upravo paradigmatična za opšte mehanizme delovanja te nakazne institucije i ogoljava do srži na šta se srozala religija nekad davno zasnovana na maksimi "Ljubi bližnjega svoga". Kad vidite koga oni, i kako, i gde ljube – biće vam muka. 

Ali i ta mučnina je nužna da bi se jednom zasvagda barem poljuljalo ako ne i svrgnulo to milenijumsko ZLO čiju institucionalizaciju – zahvaljujući imperatoru Kosti (aka Konstantin), najzloglasnijem Nišliji – baš ove godine i vlast u Srbiji i, avaj, njihove prišipetlje u Nišu proslavljaju kao svetao trenutak istorije. Samo potpuni slepci, retardirani idioti i beskrupulozna politikantska đubreta mogu da slave čin (tzv. Milanski edikt) kojim su se kvazihrišćani slizali sa svojim prvim imperatorom, prvim u dugom, predugom nizu imperatora i diktatora s kojima će Crkva saučestvovati u najogavnijim zločinima protiv svega što je čisto i nepokvareno. Upravo tim aktom, koji zlikovci i njihove sluge proslavljaju kao nešto bajno, postavljen je kamen-temeljac za rođenje ZLA čiju pošast i dan-danas osećamo…Pogledajte ovaj izuzetan film i podsetite se koji su to zlikovci, pa razmislite još jednom želite li da budete njihovi podržavaoci i saučesnici.