CONJURING (2013)

**(*)

3-

            U okviru akcije "Reprize viđenijih horora iz prošle godine", a u cilju pravljenja definitivne godišnje liste, pogledao sam ovaj film još jednom kako ga ne bih eventualno oštetio u krajnjem sumiranju, odnosno da bih proverio svoj inicijalni MEH utisak. Uprkos činjenici da se CONJURING nalazi u vrhu većine žanrovskih lista "Najbolje iz 2013." – a stavljaju ga čak i neki na nežanrovske, odnosno opšte liste, kao navodno najboljeg predstavnika horora – moram reći da ja ovim PRIZIVANJEM ostajem neimpresioniran. Evo zašto.

            CONJURING je samo jedan prosečno smućkan bućkuriš žanrovskih klišea, neznatno oživljen nešto vitalnijom režijom i obiljem skoči-šokova, galame, buke i vrištanja ubačenih tu u funkciji surogata prave strave – i prave priče. Sve je tu: i UŽAS AMITVILA, i POLTERGAJST, i ISTERIVAČ ĐAVOLA, pa i raniji rad ovog istog reditelja (James Wan) – jednako plitki INSIDIOUS.

            Dakle: familija sa čak pet ženske dece (pričaj mi o prokletstvu!) kupi ogromnu kućerinu u šumi – i kao i obično u ovoj vrsti filmova, nejasno je šta će oni u toj zabiti bez ikakvog ljudskog komšiluka u blizini, i odakle im lova za ovoliku kućeretinu (deluju prilično neimućni!)... Ali nema veze, ovakva vrsta filma zahteva ogromne sobe, tavane, podrume, stepeništa i sl. pa je nebitno da li njeni junaci mogu da si takvo što zapravo priušte!

            Onda, u kući počnu "čudna dešavanja" – varijacije na deža vi, ali barem dinamičnije i bez smaranja. Naravno, kuče prvo nanjuši da tu nisu čista posla, ali umesto da se pola filma smaramo sa "Zašto Džeki neće da uniđe?" (kao u nekim inferiornim gnjavažama, tipa AMITVIL 4 i tako to) – kuče ovde skvikne već prve noći! Volem tu narativnu ekonomiju: ako mi već serviraš opšte mesto, bar mi ga nemoj razvlačiti sat vremena; sredi džukelu odma', da ostane vremena za horor scene sa ljudskim bićima!

            Zatim sledi obilje jeftinih fazona, varijacija na evergrin: đeca u opasnosti! Sve goli infantilizam: jao, neko mi pipka nožice dok spavkam! Jao, ko je prdn'o u sobi? Jao, neko me blago vuče za stopala. Jao, neko mi je ispod kreveta! Neko/nešto je u ormaru, a to nije moj ujka Donkaster! No, dobro, ima razloga što je sve to evergrin: stari trikovi uvek pale kad se iole dobro izvedu, a ovde nisu loše osmišljeni i režirani.

            Infantilizmi se nastavljaju sa igrom "ćorave aplauz babe" (prvi put vidim ovu varijaciju ovde)! Kao, deca tek što su ušla u jebenu kuću, još ne znaju pošteno ni gde je kupatilo a gde špajz, gde je čija soba, a već će (na ivici ogromnog stepeništa) da sebi vezuju oči i uzajamno se traže – zahtevajući tri pljeska rukama kao navođenje. Zavisno od toga koliko nekritički konzumirate infantilnosti, bićete ili prestravljeni do samoupišavanja ili ćete ghoulutati očima u sceni kada, naravno, u igru uskoči i duh iz ormara, pa pljesne ručicama i sebi privuče mamu...

            Baš su šašavi ti duhovi! Smrde, pljeskaju, ubijaju nedužne kučiće, razbijaju porodične slike, pipkaju decu na spavanju, imitiraju dunje na vrhu ormara... OK, neki od duhova su deca, pa je to šegačenje, kao, zbog toga razumljivo. Detinja posla: to bi samo da se igra, čak i kad je mrtvo. Ali neki i nisu deca. Neki imaju ozbiljnije, pokvarene namere. Problem je samo što se ne zna koji su koji, koji kad delaju i uopšte kako su organizovali svoje smene.

            Ali, onda kad zle namere počnu da se ozbiljnije manifestuju, tj. kao nešto jače od grobnog prdeža i golicanja tabana, prestaje podnošljiviji, solidniji deo filma, a počinje njegova kretenskija, druga polovina. Dolaze "Isterivači duhova" koji istovremeno frilensuju i kao "Isterivači đavola", i kao "Istraživači natprirodnih pojava" i kao "Detektivi nemogućeg"... i sa sobom vode svoje asistente, i nose specijalne mambo-džambo mašine koje rade PING! 

Pritom se – tipično za ovu vrstu filmova – nigde i ne pomenu uslovi saradnje: odnosno, da li, i koliko ovi "detektivi" naplaćuju svoje usluge? Jesu li oni nekakvi altruisti koji, eto, šetkaju po USA i nude svoje dubiozne usluge lakovernima i maloumnima za dž, ili uzimaju neku paricu od toga? Od čega leba jedu? Da li naplaćuju karte na Univerzitetu...? Ili imaju stalnu kolumnu u "Nešnel Enkvajereru" ili tako nekom američkom "Trećem oku"?

Ne znam, nije ovo pos'o od par sati, nego podrazumeva da danima i danima izbivaju od kuće – kuće, btw, u kojoj u jednoj sobi čuvaju zaključane ali ipak nedovoljno dobro čuvane "uspomene" iz ranijih avantura: uklete lutkice, uklete češljeve, ukleta ogledala, proklete klovnove, uklete dildoe, proklete knjige i sveske, uklete lenjire i šestare, proklete tričarije i đinđuve sa garažnih rasprodaja... A sve to nadohvat ruku svoje ćerčice, koju ovim vajnim roditeljima čuva baka ("nana") dok se ovi vucaraju tamo-vamo i "istražuju natprirodne pojave"!

Ovo pitanje možda ne bi bilo bitno u nekom drugom filmu, ali insistiram na njemu ovde zato što KONDŽURING počinje zlogukim natpisom "zasnovano na istinitim događajima" (aha!) – i ne samo događajima, nego su ovi likovi, ovaj bračni par paranormalnih istraživača i isterivača, stvarni ljudi, štaviše: poznati u tim zonosumračnim krugovima, muvali se po ukletim kućama, pisali i prodavali knjige o tome itsl. pa me zato zanima jesu li u stvarnosti bili nekakvi altruisti koji su svoj lični život žrtvovali zarad nepoznatih lica – nekakvi moderni Šejnovi, koji dođu u neku situaciju, reše problem i odjašu ka horizontu zadovoljni sa jednim "Jao, hvala vam mnogo što ste iz moje žene isterali drevnu demonsku silu; da li ste za jednu kaficu?" "Neka, hvala, žurimo; drugi put" (kako ih ovaj film prikazuje) ili su na kraju ispostavili račun za svoje dnevnice i dnevnice nekoliko pomoćnika + za iznajmljivanje skupocenih andrmolj-sprava za 'vatanje duhova... Naime, ima indicija da su ti stvarni likovi bili "kontroverzni" – da ne kažem baš hohštapleri – pa mi se tim više bljuje što ih ovaj filmček anđelizuje!

            U ovom bračnom paru "isterivača" ženica je medijumka a muž – ne znam tačno šta; predavač? On svakako vodi glavnu reč na javnim nastupima u kojima pedluju svoju veronauku – pardon, paranauku na američkim univerzitetima (blago njima, oni nemaju Bolonju, može im se da vrše promidžbu kojekakvih šarlatana). Njih dvoje je "Bog spojio iz nekog određenog razloga" ("God brought us together for a reason!"). Aha. Čim čujem da mi prizivaju "boga" u istom dahu u kojem kenjaju te njuejdžovske "spiritualističke" budalaštine – govna mi se prijedu!

            Da se razumemo: "Boga" mogu da progutam kad se promoviše dosledno i smisleno (unutar zadate dogme), dakle skroz naskroz konsekventno, kao u Bletijevom ISTERIVAČU ĐAVOLA. Ali kad vidim da mi se u istom dahu (duhu?) naturaju i Bog i Đavo i Dobro i Zlo i Duhovi i Demoni i Seanse i Egzorcizmi, stvarno me obuzmu koprolagnijski nagoni. Pogle'jte samo ovaj završni natpis. Kako se ne izbljuvati na ovo?

 

            Jel se ovde neko pravi blesav po pitanju toga šta Biblija kaže o onima koji se bave vradžbinama, prizivaju duhove, gataju, bakću se sa "magijskim" predmetima...? Sve je ovde smućkano bez glave i repa, bez mozga. Šta je uopšte uzrok svih ovih dešavanja – jedan duh, više duhova, demon ili demoni? Ili Đavo, lično? Isprva film sugeriše da su na delu poltergajsti (koji nemaju individualnost i nikad se ne ukazuju telesno – za razliku od ovih ovde čudesa bez mesa)! Onda, kad im vidimo (BUU!) iskežene face, i ručice što pljeskaju, i kad duh-čistačice počne da zapomaže – shvatimo da su to ipak duhovi.  

Ali ne: naš "istraživač" insistira i nekoliko puta ponavlja da je uzročnik – "demonic" (a on je ipak nekakav stručnjak! Njega priznaje čak i Katolička crkva, a oni nemaju veze sa šarlatanima i imbecilnim srednjovekovnim sujeverjima, zar ne? Ako su mu ustašoljubivi pedofili dali svoj Pečat Odobrenja, ko smo mi da sumnjamo?)! Ranije u filmu on govori o bićima "koja nikada nisu u telu hodila zemljom". Dobro, a šta je onda sa majkom čedomorkom i njenim sablasnim nakotom koji spopada ovu kuću? Ako je tu ženu, za života, opseo neki DEMONIK, zašto se sad ta tetka, as herself, javlja ovde – a šta će, pak, tu njena duh-dečica? Kakva je ovo papazjanija gde zlikovci (mrtvi) i žrtve (mrtve) zajednički opsedaju istu kuću? I šta sad ta tetka 'oće?

A šta 'oće demonik? Telo? Šta će mu? Kol'ko vidim u filmu, sasvim lepo se snalazi i bez njega, vršlja i levo i desno. Za Đavola bar znamo zašto opseda ljude, gledali smo u Fridkinovom masterpisu – ali šta sad 'oće ovaj neki bezimeni demonski entitet? On ne govori iz opsednute, ne huli i ne bljuje i ne vređa i ne iskušava okolinu – samo se krevelji i izvodi besne gliste! Čini se da mu je jedini cilj da opsednutu majku natera da pobije dve svoje ćere (ne znam zašto samo dve – od pet ukupno)!

I zašto uopšte na kraju izvode EGZORCIZAM po katoličkom propisu, sa čatenjem iz Biblije, ako u pitanju NIJE (hrišćanski) Đavo? Istina, ta rupa postoji i kod Bletija: zašto bi se daleko drevniji (i moćniji) sumersko-akadski Pazuzu uopšte osvrtao na nekakvu navodnu "Moć Hristovu", što bi ga ona na bilo šta kompelovala? Ako ništa drugo, u klasiku barem obred obavljaju, kako jedino i treba i može – opunomoćeni, uniformisani (katolički, of kors) popovi. A ovde, šta imamo? Duha koji nije duh nego je demon a možda je i đavo (ali svakako nije the ĐAVO) a njega iz tela opsednute izbacuje lik koji uopšte nije svešteno lice.

Što je još gore, ovi prvo idu kod popa da ovaj zatraži dopust od nadbiskupa, a ovaj od Vatikana, pa tu imamo malo abre-ubre, oću-neću, daće Vatikan, nedaće Vatikan, samo da bi na kraju našem neosveštanom i nezaređenom i nepomazanom dosadilo da čeka na Pečat, pa zato kaže: "E, dokurca! Dok vatikanski nadbiskup postigne da skloni dečačića sa svog krila dovoljno dugo da mi potpiše dozvolu za egzorcizam, ova ludača ovde će da pobije svoju decu, a onda... ko zna šta! Prema tome, jebeš Vatikan, jebeš dozvole: ja ću sam samcit da urlam stihove iz Biblije, i to na američkom-latinskom, pa da vidimo ko će duže da izdrži!"

Pančlajn u ovoj anything goes horor baladi: na kraju duha-demona-đavola-kurcopalca istera na skroz neortodoksni način: posle grdnog urlanja na latinskom koje odsluša, entitet reši da napusti telo (?) zbog malo prozaičnog ubeđivanja na faking engleskom! Dakle, nije "The power of CHRIST compels you!" nego banalno: "The power of FAMILY compels you!" 

Naglašavam: medijumka je ta koja ubedi (!), ne demona, nego duh žene-majke-čedomorke, pa izgleda da smo na kraju ipak imali DUHA kao vinovnika, a ne demona. ILI ŠTAGOD! Totalni haos, totalna svinjarija! Biće jasnije u nastavku! Tad ćemo, možda, doznati kakve veze sa svim ovim ima ona Čakijeva nevesta (ukleta lutka iz prologa itd).

Ali dobro: to što meni smetaju ovakve budalaštine ne znači da će 90% gledalaca ovog filma uopšte da ih primeti, ili da će im smetati. Oni će biti zavedeni bukom i besom, munjama i gromovima, dranjem i vikanjem i vrištanjem, iskeženim facama, spektakl-efektima (uuu, vidi, žena pokrivena čaršavom lebdi do plafona sasve stolicom za koju je vezana!) i to je okej, na nekom nivou. Jer, jedno se mora priznati: ovaj američki kinez, Wan, povremeno ume da napravi okej horor scenu. 

Ako želite horor koji će da vas naježi pa čak i uplaši (mestimično, onda kad nije suviše glup ili cheesy), ovaj CONJURING može da prođe. Većina ljudi ionako na horor gleda kao na kretenski žanr u kome vam je mozak samo smetnja, pa ga isključuju po automatizmu, nevezano da li gledaju THE SHINING by Kubrick ili THE SHINING by Garris & King Burgers, Inc. Što se mene tiče, ovo je jedna tupavo skarabudžena pričica sumnjive dramaturgije a još sumnjivije idejnosti, odnosno samo još jedan osrednji, plitki horor-rolerkoster za ljubitelje vašara i tako te zaboravljive, nebitne razonode. Kao što ja to uvek ponekad kažem: kad nema kiše, dobar je i grad.