Doktor strave: dva nova horor intervjua

U drugoj polovini jula bio sam gost festivala "Kratkofil" u Banjaluci. Moj izveštaj otuda stiže uskoro, a do tada – evo ih dva intervjua data tim povodom: ovaj prvi dao sam uoči, a onaj drugi – na samom festivalu. Prilično su iscrpni i ne tiču se samo ZAVODNIKA, kojeg sam tamo promovisao, nego i mnogih drugih pitanja vezanih za razna obličja horora na ovim prostorima, a i šire. Uzgred, moram da napomenem da je organizacija festivala radila perfektno, uključujući i deo koji se ticao promocije i medija – pored ova dva intervjua dao sam ih nekoliko i za radio i TV, ali neka ovi dole budu dovoljni. Organizatorima hvala na odlično obavljenoj promociji svog gosta.

Fotografije uz ova dva intervjua koje ovde ekskluzivno obznanjujem nastale su 22-24. jula 2014. u Banjaluci.

Doktor strave: Ljudi su daleko veća i gora vrsta čudovišta 

od onih koji tako izgledaju

Razgovarala Maja Isović

za internet portal BUKA

U opisu poznatog bloga „The Cult of Ghoul“ koji vodite stoji „strava, užas, mrak, ludilo, horor književnost i film“. Šta Vas je privuklo ovom žanru?

---Strava me je privlačila još pre nego što sam bio svestan postojanja žanra koji se njome bavi: od najranijeg detinjstva voleo sam bajke sa ’mračnijim’ sadržajima, čudovištima i mračnim šumama, a naročito babine priče o navodno stvarnim ukazanjima duhova i vampira i drugim susretima s natprirodnim što je sve zajedno koren moje ljubavi prema stravi, a u romanu ZAVODNIK upravo se vraćam tim korenima, ali na jedan kritički način, iz zrele perspektive.

Da li je horor kao žanr dovoljno zastupljen i cijenjen, na svjetskoj, ali i regionalnoj, književnoj sceni?

---U svetu je cenjen uglavnom u onoj meri u kojoj je komercijalan, ali kako to obično biva – ono što se najviše prodaje retko je zaista i najbolje, naročito u umetnosti. Drugim rečima, uz sve moje poštovanje prema Stivenu Kingu, on nije ni približno najbolji savremeni pisac horora, već su to pisci izdavani u daleko manjim tiražima čija imena vama neće ni biti poznata. Dakle, žanr jeste zastupljen kao jedan od popularnih oblika masovne kulture dok su njegovi ozbiljniji umetnički aspekti cenjeni tek kod uskog kruga ljubitelja i proučavalaca sposobnih da kopaju ispod onoga što im je marketinški nametnuto kao ’naj’ i ’in’.

Koja su Vama najzanimljivija mistična, strašna, bića i u kojim odnosima su oni sa stvarnim ljudima?

---Nadimak pod kojim sa nekima poznat jeste gul (ghoul), što je termin koji pokriva najmanje dva stvorenja – izvorno je to arapski nekrofilni psoglavi demon, a u prenesenom značenju se koristi i za zombije, o kojima sam napisao nekoliko priča i one će, nadam se, već idućeg proleća izaći u mojoj novoj zbirci. U njoj se vidi koji je njihov odnos s ljudima – naime, da su ljudi daleko veća i gora vrsta čudovišta od onih koji tako izgledaju.

U pop kulturi danas su vampiri veoma popularni, međutim koliko serije, filmovi romani vjerno prikazuju vamire?

---Zavisi od toga šta je ’original’ u odnosu na kojega prosuđujete ’vernost’. Ako je to srpski koncept vampira, kao stariji i izvorniji od zapadnjačkog koji nam dolazi iz američih i engleskih romana, filmova i serija, onda to nije nimalo verno. Zapravo, ja sam iznenadio i samog sebe kada sam, osmišljavajući svoj roman ZAVODNIK, shvatio da se on može čitati i kao vampirski roman, ali upravo u tom izvornom smislu kako je osmišljen u srpskoj narodnoj tradiciji.

Zbog čega su su se baš vampiri izdvojili od drugih „strašnih bića“, šta je ono po čemu su oni toliko posebni?

---U zapadnjačkoj verziji koju je uobličio Brem Stoker, vampir je ujedinio dva ključna tabua zapadne civilizacije – seks i smrt, i povezao ih na tako upečatljiv način da oni deluju istovremeno zastrašujuće i zavodljivo, grozno i privlačno, a ta ambivalencija je ključni efekat žanra. Naime, ako bi nas horor samo zgražavao i prestravljivao, a ako ne bi imao i zavodljivi učinak fascinacije zabranjenim, on ne bi imao ni približnu popularnost i učinak koji ga čini trajnim.

Koliko su ljudi kod nas upoznati sa našim nasljeđem „strave, užasa i mraka“ iz domaćih predanja?

---Nažalost, vrlo malo, rekao bih. Mlađi ljudi gutaju američke filmove i stripove i video igre, i iz njih se ’upoznaju’ sa tradicijom koja je i njihova sopstvena, ali prikazan u krivom ogledalu, pervertirana, izopačena, sasvim rekontekstualizovana. Kada izumru bake koje su prenosile tzv. ’bapske priče’, njihov sadržaj ostaće samo predmet bavljenja etnologa i folklorista, a nove generacije će svoje ’znanje’ o vampirima i živim mrtvacima crpeti iz ’Silent Hill-a’ i ’Walking Dead-a’.

O Vama se može pročitati da ste prvi „doktor strave“. Šta Vam ova titula znači? Recite nam nešto o Vašem doktoratu?

---Doktorat na temu ’Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti’ odbranio sam pre dve godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, kod mentora prof. Dr Zorana Paunovića, vodećeg našeg angliste. U njemu, praktično, definišem ovaj složeni i kontradiktorni žanr, i prikazujem njegov nastanak i razvoj od gotskog romana u 18. veku pa sve do početka 21. veka. To je opsežna studija i presrećan sam što mogu da najavim da će se već ovog oktobra, na Sajmu knjiga u Beogradu, pojaviti kao velika, debela i lepa knjiga pod naslovom POETIKA HORORA, u izdanju Orfelina iz Novog Sada.

Oni koji prete Vaš blog mogli su primjetiti da ste ostali bez angažmana na fakultetu na kojem ste radili. Kakva je trenutna situacija, da li se u međuvremenu nešto promijenilo?

---Proteklih pet godina proveo sam kao nezaposleno lice jer sam, posle deset godina rada na Filozofskom fakultetu u Nišu, posao izgubio zbog bolesne sujete moje profesorke i mentorke na magistarskom radu. Žalosno je da sam svoje najzrelije godine, koje bi trebalo da budu i najplodnije, proveo bez posla, bez stalnih primanja, bez mogućnosti da napredujem – ali nisam klonuo duhom. Za to vreme završio sam i odbranio doktorat, napisao i objavio novi roman, a postoje neke indicije da će se krajem ove ili početkom naredne godine nešto popraviti i u pogledu mog zaposlenja, ali tek ostaje da se vidi da li će se to i desiti ili ću i ja, kao i mnogi pre mene u sličnoj situaciji, morati da počnem da pakujem kofere i sreću potražim negde gde se kvalitet nagrađuje, a ne kažnjava.

Na čemu trenutno radite?

---Upravo sam objavio roman, i radim na njegovoj promociji. Takođe upravo sam završio finalni tekst POETIKE HORORA, mog Magnum Opusa, koji je malo doteran, sređen i dopunjen u odnosu na verziju koju sam odbranio. Najzad, upravo sam završio novu novelu, najdužu koju sam dosad napisao, i nadam se da će se i ona naći u novoj antologiji koju priređuje Goran Skrobonja. U planu mi je da proširim svoju knjigu U BRDIMA, HORORI tako da uključi ex-Yu filmove kao i one snimljene posle 2007. a posle toga, videćemo. Možda se najzad uskoro bacim u svoj dugo pripremani roman PROKLETIJE…

U Banjaluku dolazite na festival Kratkofil Plus. Već ste jednom bili na ovom festivalu. Čega se sjećate i čemu se nadate u Banjaluci?

---U Banjaluci imam dosta prijatelja, poznanika i čitalaca: sećam se odlične posećenosti mom predavanju o horor filmu koje sam na Kratkofilu održao pre pet godina, kao i vrlo živahne, radoznale publike koja mi je pružila odličan feedback. Jasno je da interesovanje za ovakve sadržaje postoji, da su ljudi ovde gladni i dubljeg, nekonvencionalnog promišljanja strave, i ja se nadam da će se i ovom prilikom roditi zanimljiva razmena, da ću pobuditi interesovanje i onima koji do sada o hororu nisu naročito razmišljali ili su ga smatrali nevrednim promišljanja, kao i da ću upoznati nove čitaoce i nove prijatelje.

Ovo je izvorno izašlo 22.07.2014. OVDE:

A evo i drugog intervjua koji je rađen naživo, odmah posle promocije ZAVODNIKA.

Doktor strave Dejan Ognjanović: 

Plašim se ludila, gubitka kontrole i razuma

 

nedjelja, 27 Juli 2014 16:44

Autor Vanja Stokić

za portal E-TRAFIKA

Prvi i trenutno jedini doktor strave u Srbiji Dejan Ognjanović za sebe kaže da je on prvenstveno pisac, a zatim kritičar tuđih djela. Prati inostrane autore, ali inspiraciju za svoje knjige nalazi isključivo u domaćim predanjima. Za njegovu ljubav prema hororu zaslužni su baka i djed koji su mu kao malom pričali strašne priče sa anegdotama, a upravo njima je posvetio novi roman „Zavodnik“, koji je nedavno imao i svoju banjalučku promociju.

Ognjanović kaže da su sva bića u hororu ustvari metafore i simboli nekih strahova koji su vezani za neke naše temeljne strahove, kao što je strah od smrti, mraka, gubitka razuma. Ipak, treba razlikovati strah od fobije, jer se horor bavi samo strahovima koje svi imamo, a ne pojedinačnim bojaznima. Nakon romana „Naživo“ koji je smješten u urbanoj sredini, radnja „Zavodnika“ odvija se u selu Špaj u jugoistočnoj Srbiji. Asistent sa fakulteta dolazi u zabačeno selo kako bi dvoje blizanaca podučavao srpski i engleski. Tu se susreće sa potpuno drugačijim načinom života i počinje da sumnja da nešto nije u redu sa tom djecom i njhovim ocem koji je umro pod nejasnim okolnostima. Uskoro kreće u istraživanja priča koje kruže po selu i ima iskustva koja nisu ovozemaljska i pod uticajem su mračnih sila.

Za Ognjanovićev rad karakterističan je ambijent koji uspijeva učiniti jezivim čak i u scenama koje se dešavaju tokom ili u smiraj dana. Kako kaže, ako je nešto jezivo, ono to treba biti i u podne i u ponoć.

Publika je vaš novi roman čekala čitavu deceniju. Zašto toliko dugo?

---Publika koja čita samo moju prozu je čekala 10 godina na novi roman, ali publika koja prati esejističku i kritičarsku aktivnost imala je itekako šta da čita. „Naživo“ je potpisao diplomirani filolog, a „Zavodnika“ potpisuje doktor nauka. Bilo je i životnih i profesionalnih obaveza koje su me spriječavale da se posvetim romanu koji je ambiciozna stvar. Tek sada su se slučile okolnosti za njegovo objavljivanje.

Stalno ističete uticaj bake i djeda na vaš rad, odnosno narodnih priča i predanja. Koliko ih modifikujete u svojim djelima?

---Jako mnogo. Ja nisam etnolog, nije moj posao da ih sakupljam. Ovaj roman je u suštini metažanrovski, preispituje same priče i uzima ih kao prototip horora i kritički preispituje i sam žanr. Nije to toliko dubokoumna proza da čovjek mora biti doktor nauka ili mnogo upućen u teoriju književnosti da bi ga razumio, to su neki slojevi koje možda primijetite, a možda i ne. Poželjno je da ih primijetite jer ćete vidjeti neke dopunske slojeve, ali mislim da je potpuno razmljiv i čitljiv kao jedna priča o duhovima. 

Kažete da ne volite vampire. Imate li neko omiljeno biće?

---Kod vampira i zombija ne volim njihovu ofucanost, to su stvorenja koja su svuda prisutna da je toliko izlizana njihova upotrebna vrijednost. Toliko smo vampira vidjeli na filmu, pročitali romana i priča, da kad ih vidite nemate osjećaj susreta sa nečim neobičnim. Zanimljivija su mi stvorenja koja su manje korištena ili ona koja su amorfna, koja nemaju stalan oblik, koja se transformišu. Suština horora je ta amorfnost, to mijenjanje. Kada horor zarobite u neki oblik vi ga na neki način i kontrolištete, a kada nema oblik on je strašniji. 

Vampiri su mi jedna od najnezanimljivijih stvorenja u hororu pa sam iznenadio sam sebe kada sam shvatio da sam napisao roman koji se može smatrati i vampirskim, u izvornom srpskom smislu. Razlika između zapadnjačkog i srpskog vampira jeste u tome da se na zapadu vampir doživljava kao osvajač iz tuđine, kao stranac koji dođe u neku zajednicu i krene da širi neku vrstu zaraze i da korumpira tu zajednicu iznutra tako što preobraća njene članove i pretvara ih u vampire. Taj motiv zaraze i osvajanja je veoma bitan. Srpski vampir je sve suprotno od toga, on nije došao iz tuđine, to je čovjek iz te iste zajednice koju napada. On se obraća svojim ukućanima, a ne strancima. On dolazi u svoju kuću, a ne u tuđu. Svojoj ženi, djeci, roditeljima... 

Vjerujete li u bića i pojave o kojima pišete?

---Ne vjerujem, ali sam otvoren za to. Skeptik sam za sve u šta se nisam sam uvjerio, ali nisam zadrt. Otvoren sam da saslušam i da primim sve dokaze. Nisam imao nikakvo nadrealno iskustvo, ali sam slušao ljude koji jesu. Ima priča kada čovjek mora da se zapita, niz slučajnosti je takav da ne postoji racionalno objašnjenje. Malo ih je, ali čovjek ne može da ih otpiše tek tako. Otvoren sam za mogućnost da ima mnogo toga o silama života i smrti ili paralelnih entiteta o kojima ništa ne znamo i koje ne možemo da opazimo.  

Šta vas plaši?

---Plaši me gubitak kontrole, mogućnost gubitka razuma, ludilo i oko mene i u meni.

Zašto ste odabrali baš Prokletije za mjesto radnje narednog romana? Zbog naziva ili nečeg drugog?

---Odabrao sam Prokletije kada sam shvatio da je to usred Evrope jedna bijela mrlja, da je to toliko nepristupačan teren da se samo preko nekih satelitskih snimaka može naslutiti čega tu ima. U tim pećinama i planinama može biti bilo šta i one su užasno stare, što je za moj koncept bilo veoma važno, da tu može biti prežitak nečeg pradrevnog, nečega što je tu milenijumima a neotkriveno je jer se nalazi na mjestima koja su nepristupačna ljudskoj nozi. Ideju za narednu knjigu imao sam još prije nego što sam uobličio ovu. To je neka vrsta nastavka romana „Naživo“ i dešava se u kosovsko-albanskom dijelu Prokletija. On zatijeva mnogo istraživanja jer su likovi odmaknuti od mog svakodnevnog iskustva. To su specijalci, vojnici, eksperti u nekim strukama...

Drugi put se pojavljujete na Kratkofilu u Banjaluci. Možemo li naredni put očekivati da dođete sa nekim filmom?

---Toliko me često to pitaju da bih ga snimio i kada ne bih toliko volio, mada ne bih svoje ime povezivao sa nečim što nije po nekim mojim mjerilima vrhunsko, a bavljenje filmom zahtijeva i tehnička predznanja. Nisam baš siguran da li bih se pod zrele dane posvetio medijumu koje ima svoja pravila, iako sam ih svjestan, ali naći se iza druge strane kamere i napraviti nešto zahtijeva niz tehnikalija i praktičnih vještina. To zahtijeva truda, vremena i napora. Mogu samo da obećam da ću se truditi i ako se dese neke okolnosti da ću vrlo rado to uraditi. Uvijek je tu rezerva da dođem kao kritičar, analitičar, predavač...

Kako je biti jedini doktor strave u Srbiji?

---Usamljeno. Volio bih da nisam jedini, da imam više kolega koji se studioznije bave hororom, ali možda ja kao pionir zainteresujem neke nove. Interesovanje postoji, ali ne u smislu posvećenosti tome. Postoje naučni i seminarski radovi koji su posvećeni određenim aspektima strave, ali se niko nije usudio da se posveti cijelom žanru, njegovoj poetici, nastanku i razvoju. Sad kad sam ja to uradio nadam se da će to zainteresovati nekoga, možda i iziritirati da kaže da to ništa ne valja pa da napiše nešto što bi bila kritika mog rada. Kakva god reakcija da bude, super je dok je ima. 

Primjetan je ogroman uticaj koji je film „Leptirica“ ostavio na vas.

---Leptirica je za mene prototip prave strave, onako kako ona treba da se uradi. Zasnovana je na priči, ali nije preslikana priča, već adaptacija i to veoma originalna. Kao što sam ja uzeo bapske priče i od njih napravio nešto što je potpuno moje, tako je za taj film uzet jedan književni predložak, ali je autorski senzibilitet Đorđa Kadijevića to nadogradio i napravio nešto potpuno svoje.

Vaše knjige se ne mogu naći u knjižarama, kažete da ste frustrirani jer ste prinuđeni da sami radite sve oko promocije i prodaje knjige. Jeste li razmišljali o izlasku na strano tržište?

---Jesam, radim na tome, ali postepeno. Prevodim neke kraće priče, prevoditi roman je daleko ambicioznije i veći posao u smislu finansija i izrade svega toga. Moj plan je da isprobam teren sa kraćim pričama, da ih plasiram na neka relevantna mjesta na zapadu, a onda zavisno od reakcije možda se ozbiljnije posvetim prevođenju.

Koliko je prosvjeta zapala u horor, kakvo je stanje tamo?

---Strava i užas. Kao doktor nauka sam užasnut sada kada se dovode u pitanje brojni doktorati i kada se razotkriva nešto što je bilo javna tajna, ali nije bilo predmet medija i šireg bavljenja. Na svojoj koži sam iskusio horore srpskog akademskog života. Ostao sam bez posla nakon 10 godina rada na fakultetu, zato što sam povrijedio sujetu jedne nesrećne i neostvarene žene, kojoj je smetalo da ima asistenta koji ima više objavljenih knjiga od nje. Ona je redovni profesor, ja sam bio asistent tako da se rezultat unaprijed znao. Ja se nisam predavao ni ovih pet godina koliko sam bez posla. Možda će se nešto pozitivno riješiti vrlo uskoro, ali o tom potom.

Ovaj intervju izvorno je izašao OVDE.