BRIDGEND (2015)

**(*) 

2+

Evo i igranog filma inspirisanog desetinama samoubistava tinejdžera i mladih osoba u jednom malom velškom mestu, pod istim naslovom - BRIDGEND (2015). I njega sam pogledao, i mogu reći da on debelo zaostaje za dokumentarcem na istu temu o kojem sam već pisao OVDE! 

Ne biva to često, ali dešava se; isto, recimo, kao što je Egojanov DEVIL'S KNOT (2013) potpuno bleda, zaboravljiva, beskrvna, fletlajn verzija dešavanja opisanih beskrajno bolje u eksplozivno-genijalnom dokumentarcu PARADISE LOST (1996). 

To je veoma dobro uslikan film, ali fotografija je otprilike sve što je tu zaista dobro, uz poneku glumačku performansu (s tim što su potonje uskraćene za vredan scenario). Sve ostalo je slabunjavo. Filmu nedostaje tačka gledišta: zarobljen u lancima zvanim "stvarni događaj", igrani BRIDGEND se ne usuđuje da istera bilo kakvu doslednu i smislenu liniju, odnosno da ispriča bilo kakvu zaokruženu PRIČU (što je posao svakog komercijalnog narativnog igranog filma, čak i onda kad mu je povod događaj koji u "stvarnosti" nema zaokruženost, odnosno razrešenje). 

Umesto toga, igrani BRIDGEND bez ikakvog smisla nabaca razne opcije od kojih nijednu ne razvije valjano, i svaka za sebe deluje krajnje bezvezno, barem u obliku u kojem je ovde data. 

Vidimo tu decu u nekakvim čet rumovima gde trućaju koješta, ali - šta s tim? The internet made them do it? 

Vidimo neke naznake da su ovi maltene kao neka sekta, da su svi povezani, imaju ustrojstvo, hijerarhiju, pa čak i neku vrstu "vere" ili barem rituala - ali šta tačno ova decu veruju, šta očekuju da postignu samoubijanjem...? Pa, eto, NEŠTO...

Vidimo naznake sukoba svih mladih (kao jedne homogene grupe) sa svima odraslima (i oni su svi ko jedan među sobom), ali koreni tog sukoba nisu ni nagovešteni; a ako se sve svodi na "večiti rat" generacija, zašto se onda neshvaćena omladina ne samoubija masovno širom sveta u znak protesta što ih roditelji, nastavnici, popovi i ostali "ne razumeju" - nego samo u Bridžendu?

To nam ovo filmče ne kazuje.

Pored toga, socijalni momenat je napadno ispušten: u dokumentarcu, kao što rekoh, vidimo da su ta deca pretežno spadala u nekakvu polu-sirotinju, u dizelaše, u trenerkama, u nekakvim prosečnim proleterskim stanovima... Film ih prikazuje kao glamuroznije, bolje stojeće, u pristojnijoj odeždi (mada, vidi se i par trenerki, ali ni blizu onome u stvarnom svetu), u bolje opremljenim, slikovitijim domovima, a kad prave žurku to rade uz mnogo bolju i slušljiviju muziku nego što je verovatno za decu tog staleža... 

Ukratko, u težnji da nikoga ne uvredi, da nikoga ne povredi, da bude fin prema svima, ovaj BRIDGEND nije fin prema svojim gledaocima, a njegova primena "less is more" i "fill in the blanks" strategija je, ovde, skoro sasvim promašena. Delom i kao posledica toga, film je jezivo hladan, emotivno ravan, ne sadrži nijednu situaciju niti scenu koji bi zazvučali stvarno, a kamoli dirljivo i potresno kao što izvorni događaj  i dokumentarac o njemu sasvim sigurno jesu. Čak je oko-mameći poster zapravo eksploatativan i bez poštovanja za žrtve (s naglaskom na sisama! Iako u dokumentarcu vidimo da je više samoubica bilo među muškima...), a scene u kojima se ovo isto vidi u filmu deluju veštački, usiljeno nalepljeno.

Još prostije rečeno, BRIDGEND doc= oči ćete isplakati i uz to još dobro porazmisliti o raznim stvarima; BRIDGEND igrani = smrtno ćete se dosađivati posmatrajući tu decu sve vreme spolja, sa kliničke distance, nijednog trena ne osetivši kako je njima, šta znači biti u njihovim cipelama, šta osećaju i šta i zašto rade; nećete osetiti ništa i film ćete sasvim sigurno zaboraviti čim ga odgledate. Ali zato, dokumentarac obavezno overite!