SON OF SAUL (SAUL FIA, 2015)

 **(*) 

 3- 

Naturalistički prikaz o tome kako su Jevreji patili u II sv. ratu – ovog puta „iz prvog lica“: ne baš bukvalno, kao u HARDKOR HENRIJU, ali fokalizovano tako da je pozicija i vizija glavnog lika privilegovana, pa ne vidimo mnogo više od onoga što je njemu u vidokrugu.

Vešto su snimateljski-rediteljski izbegnute eksplicitnosti zverstava, tako da se sav taj užas genocida u gasnim komorama i okolo predočava indirektno, kroz pripreme za to i posledice, kroz detalje, ovlaš spažene. I to je efektno, neko vreme.

Ali kad se film pretvori u saspens oko sakrivanja leša jednog dečaka kojeg je naš Savle rešio da sahrani po propisu, kako Knjige indžijele nalažu (dok desetine i stotine njegovih vršnjaka iz tog istog logora to neće dobiti nego će biti spaljeni ili bačeni u rupu bez obreda iz „svetih knjiga“), i kad se krene sa svim tim usiljenim situacijama, to priđe previše blizu nenamernoj grotesci.

Saživljavanje s tim likom i njegovom motivacijom skoro je nemoguće – barem meni – jer njegov „simbolički gest“ je, u datom kontekstu, toliko snažno obesmišljen razmerama i intenzitetom okružujućeg zločina da je „spas“ jednog tela/duše sasvim beznačajan. Da, u teoriji, jasno je on ne spasava dečakovu nego svoju dušu; ali u praksi, u predugačkom filmu koji nam ostavlja previše vremena da razmišljamo o tome šta gledamo, ja ne vidim čoveka u borbi za svoju dušu, nego patološki tvrdoglavu budalu koja besmisleno rizikuje ne samo svoj nego i živote mnogih drugih oko sebe radi jednog jalovog simboličnog gesta.

Uprkos tome, ima ovde zaista memorabilno odvratnih „less is more“ scena, sugestivno košmarnih i retko-viđeno klaustrofobičnih, a naročito oko gasnih komora, kao i nešto saspensa u tim ne baš mnogo verovatnim, skoro holivudski preteranim i “how convenient” preganjanjima sa Švabama i njihovim slugama u logoru… sve do kraja koji je besmislen kao i sve što je dotad naš Savle radio.

Time što demonstrira kako bez insistiranja na grozotama, kroz veštu sugestiju, prikazati zločin ovih razmera, ovaj film ukazuje i na jedan mogući način da se pristupi skoro  nerešivom zadatku, odnosno neizrecivoj i neopisivoj temi kakva je, recimo, Jasenovac (i Jastrebarsko). Kad/ako se iko ikada na ovim prostorima drzne da to filmuje... Za sada to nije niko. 

Pri kraju je, trenutno, postprodukcija neke jezive amaterštine made in Serbia o onom famoznom ustaškom koljaču koji naiđe na starca koji mu mirno kaže nešto kao "Samo ti, sinko, radi svoj pos'o..." - slike i tekstovi i najave toga smrde do neba. Za to vreme, u Hrvatskoj se sprema film o Dijani Budisavljević, koja je spasila grdnu decu iz ustaških logora i o kojoj je svojevremeno Kadijević trebalo da snima film, pa je to propalo (čitajte kako i zašto u knjizi KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU, jednog dana kad bude izašla...).