ANTIBIRTH (2016)

 **(*) 

 2+ 

Овца ми се јагњи, зато ћу бити кратак! Ovaj film počinje u prljavom i pank duhu, i za (anti)junakinje uzima nekakav raspali fun-loving polusvet narkomana, kurvi, proletera i kojekakve sirotinje – što je svakako dobrodošao odmor od uobičajenih srednjeklasnih priženjenih/udatih (ili tek što nisu) mediokriteta u kućicama u predgrađu (i od njihove takođe buržujske tinejdž dečurlije) kakvi inače napučuju današnji američki „horor“ kao maltene jedini pojmljivi junaci i junakinje.

Ovde u centru pažnje imamo trailer trash fufe od kojih jedna (Nataša Lion), nakon što je obeznane na jednom koncertu (turili joj drogu u soci), kao da postane trudna – i to ne baš s nečim ljudskim u sebi.

I to deluje sveže neko vreme, to njeno glupiranje i rantovi sa drugaricom (Kloi Sevinji što voli da se usvinji), ali onda se pretera sa ne previše zanimljivim, predugačkim scenama vezanim za tu žensku i njena svakodnevna priključenija sa obilatim duvanjem svakojakih narkotika (uprkos žgepčetu u utrobi), i to izgubi i meru i fokus, a ta čudna trudnoća maltene postane fusnota, slabo se šta hororično s tim uradi.

Uzgred, ne padajte na hajp po netu kako ovde navodno ima ne znam kolko krvi i grozota: prošli su dani Juzna-Gordon subverzivnog punk B-movie body horrora, i ovo malo što se ovde vidi više je nego skromno da bi se uopšte dizala neka prašina oko toga.

Onda se u priču (such as it is) dovede Meg Tili pa se i ova inače zabavna glumica (plus kao rođena za ovakav materijal) uglavnom protraći, ili barem ne izmuze ni blizu koliko treba, samo da bi se sve završilo na zatupast način scenom koja je trebalo da bude na sredini filma, a ne na njegovom „kraju“ (tj. prekidu).

Dotaknute su ovde ozbiljne teme – socijalni čemer i beznađe današnje Amerike, i pre svega (kao što i naslov sugeriše) nekrofilna antiživotnost i samoživost hedonističke „civilizacije“ koja je već ubila ljudskost u sebi i u kojoj ništa živo, čisto, nežno i lepo više ne može da se začne i neokaljano rodi, a kamoli da odraste...

Dotaknute su teme, kažem – ali ne i adekvatno razrađene, niti su u dovoljnoj meri dramaturški i filmofilski upriličene: ovo je film koji ima upečatljiv opšti ugođaj, ali nijednu konkretnu scenu za pamćenje. I tako, na kraju ostaje samo jedan skromni, zamalo-pa-B-kult klasik. Zamalo.