BOŽIJA VOLJA – Djordje Kadijević

  

Orfelin izdavaštvo iz Novog Sada na Sajamu knjiga predstavlja fragmetarni roman Đorđa Kadijevića Božija volja, u ediciji „Gluvo doba“ koju uređuju Dejan Ognjanović i Milenko Bodirogić. Roman se bavi mračnim dešavanjima u Beogradu i na Umci pred kraj II svetskog rata, ali manje je istorijski a više psihološko-egzistencijalistički, sa povremenim elementima folklorne fantastike i horora.

Đorđe Kadijević je duhovni otac edicije „Gluvo doba“ – ne samo zbog svog statusa pionira horora u domaćoj kinematografiji (Leptirica – koja je i zaštitni znak ove edicije), nego i zbog vrlo osobenog pristupa hororu kojim se njegov opus odlikuje, a koji je blizak urednicima edicije: dakle, ovog autora odlikuje umetnička, poetska, mračna fantastika i strava, sa intelektualnim i duhovnim nabojem, utemeljena u ovdašnjoj tradiciji, u domaćem koloritu. To je strava lišena kiča, eksploatacije, palpa, prizemnosti i vulgarnosti, epigonskog preslikavanja američkih i drugih zapadnih modela; ukratko, strava autentična, autorska, duboka, metafizička, svetonazorska a ne plitko zabavljačka.

To je glavni razlog što smo njegovu knjigu proze uvrstili u ovu ediciju, iako, strogo gledano, u njoj strava nije preovlađujući element, već je više pozadina; odnosno, strava je više u opštem sumornom svetonazoru negoli što se očitava kroz stalno prisustvo vampira, veštica, duhova itsl. Ovo, međutim, ne znači da ovih nema uopšte – i knjiga je tim jezivija što se, usred prividnog realizma, bez najave, iznenada, a opet tako prirodno i smisleno, javljaju motivi kao što su drekavci, vračare, bacanje crne magije, sablasti i zagrobni život, te drugi, još čudniji oblici tajanstva života koji probijaju iz pozadine ionako mračnih, ali ovozemaljskih užasa i brutalnosti koje Kadijević prikazuje i življava na svoj prepoznatljiv način: oporo, mračno, surovo, bez uvijanja, i na način koji će čitaoca zaista da zaboli i da ga proganja mnogo posle sklopljenih stranica knjige.

Da citiram deo iz mog pogovora ovoj knjizi:

„Nagoveštaji strave prisutni su kroz čitavu knjigu: nekad je to psihološka strava potaknuta suočenjem sa najmračnijim demonima čovekove psihopatologije (kao u besmislenom nasilju, ali takođe i krvavoj odmazdi „Kamidžorcu“), nekad jezoviti nagoveštaji da prokazana i izbegavana osoba zaista šuruje sa nečistim silama (poput baba „Milenije“), a nekad su to nagoveštaji zagrobnih odjeka koji nastavljaju da svedoče o nečijoj mračnoj sudbini, kao što je „Ćoronjorina“, čiji se kikot i dalje ori blizu mesta gde joj je voz (kao instrument njenog samoubistva) odrubio glavu. Drekavci se tu čuju u gluvo doba, „nečiste kuće“ se izbegavaju a crne babe i neshvatljive lepotice ukazuju na tajanstvo među javom i međ' snom koje čak i na dnevnom svetlu za sobom ostavlja upitanost i tajnu.“

Za poznavaoce Kadijevićevog filmskog opusa, najkraći opis ove knjige bio bi ovaj: zamislite prozni ekvivalent filmova Praznik i Pohod, ali sa povremenim uplivima Darova rođake Marije, Štićenika i Devičanske svirke. Uostalom, ja sam u knjizi NOVI KADROVI već pisao o horor elementima u njegovom filmu Praznik, a zlokobni antijunak iz tog filma, Manola (Dušan Janićijević), javlja se i u ovoj knjizi.

Roman Đorđa Kadijevića Božija volja premijerno je predstavljen čitaocima na Sajmu knjiga u Beogradu. Knjiga ima 200 strana, mek povez sa klapnama, sa strane poprskana crno... Cena na Sajmu je 600 din. a u knjižarama će biti 880.

Kadijević će doći na štand Orfelina (Hala 1, Arena) u petak 28.X u 17h, i to će biti prilika za potpisivanje i druženje s čitaocima. Iskoristite ovu priliku da sretnete ovog velikana i dobijete njegovu knjigu s potpisom!

Iako bi Kadijevićevo ime, uz sve gore rečeno, trebalo da bude dovoljan garant kvaliteta ove knjige, evo, ekskluzivno za ovaj blog, jednog poglavlja iz ovog romana, da mu osetite „ukus“ i steknete bolji utisak o tome šta možete da očekujete.

MILENIJA

(odlomak iz romana Đorđa Kadijevića Božija volja)

(c) Orfelin izdavaštvo, 2016

Svi u selu znaju za baba Mileniju. I oni najstariji kazuju: kad smo bili mladi, ona već bila matora. Ostarili i mi, a Milenija još živa! Uvek ista. Na njoj vazda njena težinjava košulja i ovčinji gunj. Oko pasa uže, na užetu ofucana torba. Glava joj sitna k'o pesnica, lice zborano, spečeno, osmuđeno, kao dno od tiganja... Baba korača sitno, žustro, navija malo na desnu stranu. Očas stiže s kraja na kraj sela. Vioglava, osvrće se jednako, ovamo, onamo, šara oko sebe sitnim kokošijim očima.

Kućica njena bila najstarija u selu. Zidovi od naboja, rasušeni, ispucali. Na provaljenom krovu nakrivio se odžak iz koga dan noć praminja dim. Pedalj njene zemlje iza kuće, zadžikljalo u korov. Tu Milenija sama iskopala dva lakta duboku jamu, i u njoj skupljala kišnicu. Ne imala kofu, pa u vodu gnjurala testiju. Čučala kraj rupe, dreždala, dok mehurići izađu i napuni se testija.

Radojko i Staniša, seoski šereti, u taj babin bunar turili živu žabu.

Pitali se ljudi u selu od čega živi baba Milenija. Ne bilo nkog koru hleba da joj da. A ona ne marila za to, ni od koga ništa ne tražila. Njoj, kažu, bilo dosta da jedanput u nedelju dana nešto pregrize. Za toliko, nađe joj se iza kuće. Ona riška po korovu, vadi krompir što je tu proletos posadila. Naiđe na po koju glavicu luka. Zarudi se u travuljini i poneki patlidžan, kad mu dođe vreme... Viđali je žeteoci kad predveče krenu kućama: ona, presamićena, skuplja vlati što su, tu i tamo, na zemlji ostale. Navlata tako snopić klasja, pa kad dođe kući, kruni zrno dlanovima, u stupi ga tuca, i od tog praha 'lebčić umesi.

Ne bivalo nikad da baba Milenija stane, s nekim živim reč da prozbri. Kad vidi da joj neko prilazi, ona krene u stranu, poguri se i čeka da taj prođe. Usput, mulja po torbi za pojasom, tobože traži nešto... Događalo se da se seljaci zbog nje u čudu nadđu. Ide čovek nekud za svojim poslom, osvrne se, vidi: baba Milenija kaska za njim. Kad zastane da je sačeka, nje već nema. K'o da je u zemlju propala!... Onomad, kažu, Bane Arsović zatekao babu kod svoje štale. Ušao on u štalu i imao šta da vidi: njegovom pastuvu griva opletena u stotinu tankih kikica... Mrštili se ljudi kad spaze babu blizu svojih kuća. Jedared, svečeri, ugledala nju Živka Lazina kako viri kroz tarabu i žmirka k'o svraka. Ujutru, našla svoje novorođenče, mrtvo. Ono noću ispalo iz bešike i zaglavilo šiju u nogare...

I to što se odžak baba Milenijin stalno dimi bilo čudno seljacima. Što li loži i leti, kad je vrućina? Prozorče njeno noću crvenkasto svetluca. To ona, kažu, džedži kraj vatre, čeka ponoć, pa onda mlatara, baca prah u oganj, baja, vrača, mađije pravi. Ta ne spava nikad, zato i živi toliko dugo.

Zna da čovek u snu, malo po malo, mre...

Žalile se seoske rabadžije da im Milenija pravi baksuz. Kad krenu kolima na Umku, na pijacu, pa nju sretnu, već znaju: toga dana badava im trud, od nji'ova posla nema vajde. Jedili se oni na babu, pretili da će da je zatuku levčama, u njenu izbu ugarak da ture.

Ponajviše smetalo seljacima kad baba Mileniji naiđe ,,ono njeno”. Bivalo to u jesen, kad u selu počnu svadbe, slave, zavetine. Krene ona glavnom seoskom džadom, gologlava, razdrljena. Zabaci glavu, zavijori sedim vlasima, tresu joj se usahle sise, a iz grla povrvi jauk, lelek, cerek. Ujlanje njeno zaori se silno, do na kraj sela se čuje. Da ne poveruješ, otkud u njoj, onako sitnoj, kržljavoj, toliki glas!... Muka bilo ljudima da je slušaju. Al' da vidiš, niko ne smeo da joj priđe, ućutka je, usta joj zapuši. Svi ćutke čekaju da njihovu kuću mine. Lakne im kad ona zabasa tamo, put Dubokog, u njive, zabrane, jaruge, pa joj se u daljini izgubi glas.

Jedilo seljake što babino ujlanje nailazi k'o neka mora na njihove svetkovine. Kao pogan padalo im ono na dušu, i na zlo slutilo. Zašto li tuli tako, kao vučica, da se čoveku ježi koža i kosa diže? Valjda sam Đavo uđe u nju, pa njenim glasom dreči. Smišljali ljudi kako da se kurtališu bede. Meračili se da ugrabe babu, kolima da je odvezu negde, bestraga, Bogu iza leđa, s onu stranu Kosmaja, Venčaca, i tamo ostave. Badava to, govorili drugi. Dogegaće ona otud za dan, dva... A bilo i ljudi mekših, sažaljivih. To je jadnica, puka sirotica, govorili oni. Prekardašila meru čovečijeg života. Smrt priziva, smrt je neće. Što se kloni od ljudi, to čini od stida, zbog te svoje tolike starosti. Al' opet, u njoj je, k'o u svakom stvoru, želja za životom, pa se zato ljudima prikrada. Čezne u duši da i na nju neko pogleda. Od toga što najviše želi, najviše se stidi. A što ujla, to biva onda kada tuga njena prekipi, pa iz nje povrvi muka, i u krike se pretvori. 

U jesen,čerdesete, seoski momci u vojsku polazili. Očevi njihovi, domaćini, pravili ispraćanje. Pesma i svirka orila se po avlijama od jutra do mraka. Veselje kvarilo to što se već govorilo o ratu. Dal' će Švaba opet da udari na nas, pitali seljaci one koji su u varoš odlazili, novine čitali, radio slušali. Neće, more, govorili oni, ne sme Hitler na Srbe, od Rusa!.. Stari ratnici, solunci, ćutali, vrteli glavama.

U proleće, četrdeset prve, čudno jutro osvanulo. Digla se graja na Umci. Izašla na ulicu cela varoš. Zalepršale zastave. Orilo se iz svih grla: ,,Bolje rat nego pakt!”

Istog dana, prestao da dimi baba Milenijin odžak.

Nemao ko drugi, pa komšije mrtvu babu zamotale u ponjavu, i bez popa odnele na seosko groblje. Ali, ne dali seljaci da je pokopaju. Rekoše, ne može veštičara u osvećenu zemlju!... Vratili babu u kuću. Ležala ona u ponjavi nedelju dana. Skanjerali se ljudi da svrše to sa njom, te danas ćemo, sutra ćemo. Napokon žene, baš one najplašljivije, odvukle babu iza kuće, u onaj njen bunar turile je, i zemljom zatrpale.

A počeo rat...

Ne prošle dve nedelje, Nemci ušli u Beograd. Sutra dan, stigli oni na Umku... Setili se seljaci baba Milenije. Eto, vidiš našta je slutilo ono njeno ujlanje. Ta drevna starica, nepismena, što za onolikog svoga veka iz sela nogom nije kročila, znala bolje od svih nas koji nam se jadi spremaju... Oni što su na nju najviše frčali, pokajali se. Rekoše, greh na našu dušu što joj se ni za grob ne zna. Zvali oni grobara iz varoši, da iskopa babu i u sanduk metne. Rakoše, i popu ćemo da platimo, da joj očita molitvu... Riljao ašovom grobar iza babine kuće, telo nije našao. Sad se selo pita: kud se dede baba Milenija? 

Ali, druge brige stigle seljake. Ugnjezdili im se uselu četnici. U seosku školu smestili komandu. Moralo selo da 'rani ,,narodnu vojsku”... A u ratu osiroteo narod. Namnožila se fukara, seoska i varoška. Sirotinja sa Umke u njive zalazila, krala kukuruz, čupala repu, bostan tamanila. Srdilo to seljake. Ali, moralo se trpeti. Falili oni Boga što je ono najgore daleko od njih. Znali oni da se tamo, u Mačvi, pucalo u Nemce, i kakav se zbog toga pomor naroda načinio.

Varošani sa Umke govorili seljacima u Ruckoj: za vas kao da i nema rata! Niko u Srbiji dosad nije bolje prošao. Treba da se vidi šta će biti do posletka gospodo, odgovarali varošanima seljaci. Đavo nekad zadrema, al ne spava nikad!...

Malo potom, javili se čudni znaci. U seoskoj birtiji viče čobanin Lale: video ja baba Mileniju kod pojate, muze crnu kozu! Smejali se seljaci. – Jesi dobro pogledao, da nije jarac?... Baš ti koji su se smejali, sutra na glas pričali: juče, izvečeri, baba Milenija prošla seoskom džadom! Nosila sveću u levoj ruci, a pod desnom miškom krstaču.

Ne bilo milo seljacima da slušaju te priče. Krste se ljudi.

- E, jebeš ga...

- Samo nam je Milenija falila!

- Baš!

Vikao seoski ikmet Nikola na seljake: - Šta vam je, bre, jeste pobenavili? Zemlja gori, gine narod, a vi se mrtve babe plašite!... Pitajte se šta će biti ako nam oni ,,crveni” iz šume dođu?

Ta kmetova reč ušla u uši seljacima. Postideli se oni. A neki se na kmeta srdili.

- Šta ono reče Nikola ?

- Svira kurcu!...

- Ma, jok... ima pravo čovek.

- Što ne veruje u vampire, jel' to?

- A mi ludi, pa verujemo.

- A on, dao Bog, pametan...

Uveče, u kafani, pade opklada: čik da neko presedi celu noć pred baba Milenijinom kućom! Sveću na pragu da zapali. Pa da vidimo šta će da se desi!... Kad se dobro smračilo, Milojko i Staniša, malo nakresani, udri pravo iz kafane pred babinu uđeru. Noć bez meseca, crna k'o katran, kako reče Mile. Džedže oni pred pustom šrtaćarom.

- Dobro kaže čiča Nikola... kad ti đavoli iz šume dođu, jebaće nam majku majčinu.

- A što?

- Pa, zato što nismo sa njima... Ta, zar ne vidiš Stane, i ovi naši četnici na nas, momke seoske, mrko gledaju.

- E, i za to me zabole... ko njima jebe mater!

- Šta da radiš, brale... nas je tako zapalo. Moraš negde stati, jal ovamo, jal onamo.

- Aja!...

- A što mi, more, u šumu ne odemo?

- E!... a kome?

- Pa, njima... crvendaćima.

- Jesi lud?

- Stvarno ti kažem...

- Ti si se, Mile, mnogo uplašio.

- Pazi šta sam ti rek'o... da idemo dok nije kasno.

- Zanosiš se... k'o muda u kosidbi.

- Vidiš i sam, nisi ćorav! Ovi Dražini kurcom ne mrdaju. Tako se rat ne dobija.

- Pa... šta će biti s nama posle rata?

- To će da preseku oni, tamo, preko bare...

- A što onda mi da se trćimo... te ovamo ćemo, te onamo ćemo? Koj' da ga zna šta će njima tamo da dune u glavu.

- Zna baba Milenija... nju pitaj!

Kuca Stane na babina vrata:

- O, baba Milenija!... dede, svrni malo!

- Ćut' bre rđo, obrecnu se Mile. Babi, dok je živa bila, nikad niko prag nije preš'o. A sad, kad je nema, mi joj celu noć pred kućom dreždimo. Ne zajebavaj se sa pokojnom, nije ljucki!

Staniša se kezi:

- Prosti baba... nisam 'teo.

Čula ih četnička patrola što o ponoći kroz selo prolazila.

- Otkud vi tu u ovo doba?

- Šta te briga za to?... 'ajde, gledaj svoja posla!

- Koji si ti?

- A ti, koji si?

- Kakva je to dreka?! Odma' kući da idete! Kapetan Gačić naredio da noću bude mir u selu!

- Reci tvom kapetanu da jede govna!... Ja sam ovde kod kuće, a vi, iz kog pičkovca ste došli, našeg 'leba da jedete?

- Šta reče, pijanduro?

- Aha!... a ti si mi pa trezan?

- Vodite ih!

Nastade guranje, muvanje, laktanje.

- A, tako!... ruku dižeš na narodnu vojsku!... Vežite ih!

U toj gužvi, Stane dobio gadan udarac kundakom u trbu'. Krv mu na usta udarila. Osvanuli momci u četničkoj kmandi. Grdili ih tamo, devetali. Stane jaukao, krv pljuvao... Kad se razdanilo, došao u komandu kmet Nikola, sa kapetanom Gačićem razgovarao. Malo posle, pustili momke.

Stane kući došao. Tri dana ječao, vrečao, četvrtog zakovrnuo...

Dođe mu baba Mlenija glave, rekoše seljaci.

A Mile se snuždio, zamukao, iz kuće ne izlazio. Dolazili mu drugari, jarani, grlili ga, cmakali, nazuvali mu opanke, benavili se, samo da ga nekako iz kuće izvuku. On se čudno bečio, kezio se, zaklinjao: kad nas ono noću u'vatiše, lepo sam čuo: otud, iz babine kuće, k'o da nešto skiči...

* * *