SPLIT (2017)

            A sad – spektakl! Za film o podeljenoj ličnosti – dobijate podeljeni rivju!

            Na poziciji levog centra sa blagim zanošenjem udesno nalazi se dr Ghoul, dok je u krajnjem desnom uglu naš stari poznanik iz Rep. Srpske (poznat i kao najveći fan M. Najta Šamalana na Balkanu ako ne i šire) – Aleksandar Janjić!

            Povod ovog šizofrenog okršaja jeste najnoviji film pomenutog režisera, koji upravo razbija svetske blagajne: sa budžetom od 5 miliona već je u svetu zaradio oko 200 miliona. Prema tome, 500 milijardi muva ne mogu biti u krivu – govno mora da valja!

            Tako će barem pokušati da nas uveri Janjić. On je, naravno, kao i obično, u krivu, ali pošto je ovde gost, pustiću prvo njega da iznese svoje apsurdne stavove, pre nego što ih, odmah ispod, kao pravi domaćin, ne ismejem, izvrgem ruglu, poništim i negiram. Uživajte!

 SPLIT (2017) 

Režija i scenario: M. Night Shyamalan

 Rivju baj Aleksandar Janjić 

Da se ovo ne bi rasteglo i pretvorilo u traktat o samom M. Night Shyamalanu (koji sam godinama htio da napišem, ali nikad nisam smogao snage/volje/pameti), izostaviću skoro sve prateće detalje koji obično prate opise filmova – konkretno, neću mnogo pisati o poziciji Splita unutar konteksta stvaralaštva ovog interesantnog indijskog režisera i prijema istog kod publike. Zadovoljićemo se apsolutnim minimumom minimuma, a to je otprilike sljedeće: nakon dva opskurna filma za koja nikad niko nije čuo a kamoli gledao, Shyamalan je snimio megahit pod nazivom The Sixth Sense, toplo dočekan i kod publike i kod kritike, u čemu je veoma pomogao danas famozni plot tvist na kraju.

Nakon toga uslijedila je serija sve maštovitijih (zlobnici bi rekli – nebuloznijih) filmova koji su sve manje i manje impresionirali publiku (sa časnim izuzetkom mene i eventualno još dva-tri čovjeka), a bogme i kritiku. Sljedeću fazu činila su dva visokobudžetna spektakla koji su bili potpuna kataklizma, kako na boks ofisu, tako i kod kritičara. Od ovih sam gledao samo prvi (Ласт Аирбендер) i bio mi je odličan, a što se tiče drugog (Афтер Еартх), još uvijek nisam uspio da savladam odbojnost prema glavnom glumcu. Kad su već i Shyamalanovi kućni ljubimci izgubili povjerenje u njega i počeli iza leđa da mu dobacuju "One hit wonder!", uslijedio je neočekivan karijerni obrt i pojavio se The Visit, prilično uspješan niskobudžetni faund futidž (!) film koji je na zanimljiv način izmiješao elemente horora, trilera i komedije i donekle povratio poljuljano povjerenje zahtjevne publike. To bi bilo otprilike to. Da, rekao sam "minimum minimuma" i tako je i bilo – vjerujte, mogu ja i mnogo duže od ovoga.

Uglavnom, tu na scenu stupa Split, kao nastavak projekta Shyamalanovog "pomirenja" sa gledaocima i finansijerima. Ovo u praksi znači – niskobudžetniji film sa zanimljivom pričom, bez pretjeranih shyamalanovskih ekscesa u vidu plot tvistova. To je dobra stvar za samog Shyamalana, kao i za njegove neobožavaoce, ali za nas koji volimo upravo njegova najsumanutija ostvarenja, baš i nije. Jer, uz dužno poštovanje, nešto kao što je Split može da snimi skoro svako (žurim da dodam: ako je dovoljno dobro savladao filmski zanat), a npr. The Village baš i ne, i pri tome apsolutno ne ulazim u to koji od ta dva filma je bolji. Nada koja nama ostaje je da će nakon još jedne ili eventualne dvije ovakve ture petinga sa publikom Indijac ponovo da izbaci iz sebe neku novu Lady in the Water ili Signs i time ponovo zgrozi pošten svijet i pretvori se u najvećeg filmskog trola nakon Mihaela Hanekea. O tom potom.

(Ovu ozbiljnu tezu valja razraditi: javlja mi se da je u njoj ključ za razumevanje Šamalana - ali i Janjićeve ljubavi prema njemu! – prim. Ghoul)

Kao što sam nagovijestio u prethodnom pasusu, Split je prilično neshyamalanovski film (osim posljednje scene). To bi se, uslovno rečeno, moglo nazvati mini-spojlerom da sam trejler filma ne nagovještava o čemu se radi. Dakle, znamo da je tu Džejms Mekavoj koji ima dvadeset i kusur različitih ličnosti u sebi i da je oteo neke cure i da one treba da mu zbrišu prije nego što se pojavi posljednja (i najgadnija), sa šarmantnim nazivom The Beast. U samom filmu, ovo se sazna nakon nekih dvadeset ili trideset minuta. Svakom ko je u životu pogledao bar jedan film jasno je da će od tog trenutka očekivanja i likova u filmu i publike biti usmjerena na pojavu pomenute zvijeri i da tu nema vrdanja.

Stiven King je to lijepo opisao u Danse Macabre, to je onaj trenutak kad se lik penje uz stepenice i otvara vrata iza kojih znamo da se nalazi čudovište i tu je pisac/režiser na gadnim mukama kako da rečeno čudovište prikaže, a da ne razočara publiku (izbjegavanje prikazivanja čudovišta otpada). O tom prikazu čudovišta, ili u našem slučaju, od trenutka kad vidimo Zvijer, zavisi i kakav ćemo stav da imamo o filmu na kraju. Zbog toga, sljedeći pasus i sve što slijedi namijenjeno je isključivo onima koji su pogledali film, jer mislim da je iz ovog što sam napisao jasno da je nemoguće pisati o utisku koji je ovakav film ostavio na vas a da ne pomenete ključne (tj. završne) scene. Ono što mogu da ponudim onima koji još razmišljaju da li da ga gledaju je preporuka da se odmah tornjaju na omiljeni sajt za (legalno!) gledanje filmova, jer bez obzira šta mislili o onom što se desi na kraju (a tu će mišljenja sigurno biti podijeljena (no pun intended)), vjerujem da će ono što prethodi svakom biti dovoljno zanimljivo. Od sad pa nadalje čitate na sopstvenu odgovornost.

SPOJLERI!

A sad kad smo otjerali casual čitaoce, da se bacimo na posao. Prije nego što počnem da lamentujem nad prikazom Zvijeri, treba još da kažem, da ne ostane neevidentirano, da sam pomalo iznenađen Shyamalanovim tretmanom pojedinih dijelova priče. Glavna heroina očigledno ima neku gadnu misteriju iza sebe i ja moram da priznam da me je prilično iznenadio trenutak u kome se ta misterija otkriva. Scena u kojoj je njen ludi stric tjera da se skine i zavija ko životinja je blago rečeno uznemirujuća. Pored toga, dvije djevojčice koje heroini prave društvo, i zasluženo na kraju poginu jer su mnogo slabije glumice od nje, a i mnogo gluplje u filmu, dobar komad filma provode u donjem vešu, jedna bez majice, druga bez pantalona, što dramaturški nije baš uvjerljivo opravdano i navodi me na misao da bi Shyamalan mogao lako da se pretvori u kakvog matorog perverznjaka, možda ne reda veličine Lerija Klarka, ali sigurno nekog ko bi za recimo nekih desetak do petnaest godina mogao u nekom od svojih filmova čak i da pokaže ženske grudi (!).

Eh, da, dakle – Zvijer. Mekavoj ima 23 različite ličnosti u sebi. Dvadeset četvrta je Zvijer, koju ostale ličnosti opisuju kao prilično jezivog monstruma sa ogromnim prstima, ko od planine odvaljenog i još tako neke stvari koje sam zaboravio. Čitav film predstavlja uvod u scenu u kojoj se Mekavoj pretvara u dotičnu Zvijer. Naime, kroz film smo informisani da taj poremećaj ličnosti koji on ima može da dovede do fizičkih promjena na osobi, tako da smo, vjerujem s pravom, očekivali da će Zvijer jednom kada stupi na scenu izgledati upravo onako jezivo kako je opisana. Imali smo pravo da očekujemo da to bude jedna od onih genijalnih scena gdje su čudovišta predstavljena tako realistično da u sceni bukvalno postoji neka meta-filmska napetost.

Na primjer, u Urlikanju imamo famoznu scenu seksa pored vatre, kad likovi počnu da se pretvaraju u vukodlake i uvijek kad gledam taj film (a to je često) imam utisak kako će čudovišta prvo da zaskoče filmsku ekipu. Oću da kažem – da imate monstruma koji toliko dominira scenom, da dominira i režiserom i gledaocima i snimateljima i svim ostalim. Slično je recimo sa Gerijem Oldmenom u Drakuli, mada njegova dominacija nije na osnovu tjelesne konstitucije, već snage karaktera (i jezive šminke). Jednostavno, u scenama gdje se on pojavljuje kao matori Drakula (sa onom jezivom frizurom), meni je teško prebaciti se iz filma i konstatovati da to nije nikakav stvarni gadni Drakula već Geri Oldmen.

Pojava Zvijeri u ovom filmu trebalo je da bude takva, ali nije (vjerujem da bi bila da se sam Shyamalan pitao). Kad se Mekavoj dokopa onog vagona i počne da se previja, ono što je trebalo da uslijedi je barem petominutna scena transformacije nalik na onu iz Urlikanja (ili ako hoćete Američkog vukodlaka u Londonu), gdje bi zvijer bila kao što je već opisana, da bukvalno rastura scenu. Međutim, nakon tog previjanja on odmah đipi na nogice lagane i počne da puže po zidovima (što zvuči kul, ali nije ništa specijalno), a jedine promjene koje se dese su neki novi sjaj u očima i malo žila koje iskoče po tijelu.

Mekavoj je odličan glumac, ali nema tu veličinu i snagu da bude dominantan kao Zvijer i tu je trebalo da uskoči neki nabildani rmpalija. Od dugih prstiju i ostalih deformiteta ni traga ni glasa. Dakle, po mom mišljenju, kraj filma nije opravdao ono što nam je obećavano i s te strane on bi mogao da se smatra promašajem, ali to je ipak prejaka kvalifikacija. Prvo, zbog toga što je sve prije te scene bilo dovoljno zanimljivo da nam priušti prijatan boravak u bioskopu, a drugo, zbog samog kraja u kojem je film na divan način povezan sa univerzumom filma Unbreakable, što nagovještava da priča o Zvijeri nije završena, pa možda u nekom sljedećem filmu dobijemo zadovoljenje.

(A možda i svinje polete, jednog dana! – prim. Ghoul)

  SPLIT (2017) 

 Rivju baj dr Ghoul 

Ocena: 

**  2+

            Što se mene tiče, nakon prijatnog iznenađenja sa zabavnim filmom THE VISIT, Šamalan potpisuje sasvim misgajded fejl, kvazi-triler koji bi se mogao predavati u filmskim školama kao primer KAKO NE RADITI TRILER.

            Kao prvo, negativac je jedan veliki gimik – a očito je da rulja pada na gimike (pogledajte samo popularnost koju onaj psiho-Vučić ima u ovom debilnom narodu!). Pritom nema veze što čak i taj gimik laže: umesto „23 ličnosti“ u jednom telu, film nam pokaže jedva 5-6. Hell, pa i Vučić je lagao za „srpski Mercedes“, i za još hiljadu stvari – pa šta? Da neće možda da izgubi izbore zbog toga? Narod izgleda voli podeljene ličnosti: ništa bolje nego psiho koji čas govori jedno, čas drugo, čas je uglađen i fin, čas je besan, čas je detinjast, čas je ženskast, čas je lukavago... To je recept za uspeh na blagajnama. A možda i na izborima, videćemo.

            U svakom slučaju, koliko je Šamalan s tim mogao da se IGRA – na kraju skoro ništa zanimljivo s tim gimikom nije uradio. Njegov psiho samo laje ali ne ujeda. Baš kao i ovaj naš mikro-penisni: kad treba da se jedu govna, da se belebeće, da se kenja uprazno, tu je prvi. Kad treba da se nešto stvarno URADI, i to ne makar kako da se otalja, za slikanje nego baš kako treba, stručno– tad ga nema nigde!

            Osnovno pravilo dobrog horora ili trilera jeste da „monstrum“, odnosno psiho, treba da deluje preteće; moramo ga videti na delu, moramo prilično rano u filmu znati da je opasnost od njega realna a ne umišljena. On mora da pokaže i zube a ne samo jezik. A ovaj, filmski jezičinu ima za izvoz, ali... avaj, na jezičini sve i ostaje. Bla bla fucking blaaa.

            U svemu je isti kao i naš multi-psiho: mašina za mlaćenje prazne slame! Umesto zastrašujuće figure = patetični pajac iz Koraksove karikature! Pri tom, ovaj naš psiho barem ima zarđalu kašiku zadenutu za uvo, pa deluje kao da bi svakog časa mogao da iskoči i njome zakolje sto muslimana za jednog Srbina. A ovaj Šamalanov psiho nema čak ni tu kašiku. Samo jezik. Samo bla bla fucking blaaa.

Sve do samog kraja filma, do poslednjih 15-ak minuta u ovom mučenju koje traje malo ispod dva sata, on (SPOJLER!) ne ubije nikoga! Odnosno, možda je ubio ćaleta na samom početku, mada a) reditelj to nije našao za shodno da pokaže i b) to bi bilo izrazito glupo čak i od jednog psiha, ubiti čoveka na masovno posećenom parkingu nekakvog šoping mola. Ali Šabalan se do kraja više ne pozabavi sudbom lika kojem su oteli ćerku. Valjda bi bar bilo na vestima da je ubijen? Odnosno, ako je živ – da ga vidimo kako traži ćeru? Ali ne, na njega SVI smesta zaborave, i likinja (simpatična teen VVEŠTICA), i reditelj, i svi ostali.

            Umesto zapleta, umesto trilera, imamo dvočasovnu egzibiciju glumačkih sposobnosti Džejmsa Mekavoja kao podeljenog psiha koja mene takođe nije impresionirala: svi ti „likovi“ su karikature i ne treba naročit talenat niti veština da se „oživi“ tih 5-6 kreatura. Umesto strave i napetosti Šamalan nam je uvalio prolongirani nastup iz šoua „Ja imam talenat“. Neka, hvala! Meni je skoro sve to bilo sasvim lišeno entertejment veljua.

Ovaj triler-koktizer nam stalno maše ispred nosa dinjom zvanom triler, kao, „evo SAD ĆE“, kao „evo, čekaj malo, stiže“, „sad će uzbuđenje, samo još ovaj dijalog da prođe i još ovaj susret s doktorkom...“ Ukratko, za dve, najviše tri godine osetićete uzbuđenje i napetost. A do tada, vrtite palčevima i nadajte se. I glasajte za Šamalana na blagajnama!

Hej, kao što tužna stvarnost pokazuje, ta fora prolazi, pa onda što bi se neko mučio nečim složenijim ako rulja ovo kupuje?!

            A ako, poznajući Šabalana, očekujete neki preokret na kraju, odmah da vam kažem: twist je da nema twista, samo lejm indžouk koji bi bio glup i kao dodatna scena na samom kraju odjavne špice, tj. posle nje, kao „usršnje jaje“, a kamoli kao poslednja scena filma! Naime, nakon što se skoro ništa ne desi na kraju (a to malo što se desi prikazano je toliko konfuzno da uglavnom nije ni jasno šta se tačno desilo, ko je i kako stradao i da li je stradao-la-lo-li-le-la), na kraju tog debilnog antiklimaksa imamo još i neželjeno, netraženo „uskršnje jaje“ u vidu kameo pojave Brusa Vilisa (ne zajebavam vas!) koji najavljuje/priželjkuje nastavak Šabalanovog „superherojskog“ UNBREAKABLE.

            I tako, umesto da završi svoj film nečim što bi ličilo na KRAJ (ono, kao, kulminacija, rasplet, poenta) on nam nimalo suptilno poručuje: „Narode, dosta sam se zajebavao u low-budget areni, gladan sam blokbastera, 'oću opet da radim filmove s budžetima od bar 50 ako ne i 100 miliona zelembaća! Izbavite me odavdeeee!“

            Što je drastičan pokazatelj njegove psiho-megalomanije: umesto da se zadovolji mlaćenjem para sa jeftinim ali gimikoidnim filmićima kao poslednja mu dva, on mašta o povratku u prvu ligu gde su ulozi mnogo veći – ali su time i propasti daleko bolnije. Prosto ne znam da li da budem toliko zločest i poželim mu da se vrati tamo gde misli da pripada, u A-ligu, kako bi ponovo (neminovno) ljosnuo nazad ovde gde se ipak solidnije pokazao, u sferi niskobudžetnih zajebancija.

            Možda bi ga to naučilo da 1) triler treba da bude uzbudljiv i napet, a ne mlitav i mlak; 2) da zlikovac treba da bude preteći i strašan a ne patetičan i smešan; 3) da ono čime se sve vreme maše i preti i obećava na kraju treba da se deliveruje, i da to bude vredno čekanja; 4) da film treba da ima rasplet (poželjno sa katarzom ili tako nekim zabavnim spektaklom) a ne samo mesto gde se prekinuo nekakvom glupavom „forom“.