BLADE RUNNER 2049 (2017)

**(*)

3-

Želeo sam da verujem! Zbog toga što je ovo ko-pisao ko-pisac originalnog BR-a Hampton Fenčer, zbog toga što režira Vilnev, koji je u ARRIVALu već pokazao da ume i sa slikom i sa pričom (mada, i da ne ume da ode dovoljno daleko...) i najzad zato što sve to slika Rodžer Dikins. Nažalost, ovaj nastavak nije opravdao moja očekivanja i, uprkos odličnoj fotografiji, svrstavam ga u isti koš sa PROMETEJOM i KOVENANTOM – kao film koji bi da se nastavi na priču koju niti je razumeo kako valja niti ima kapaciteta da joj priđe na puškomet pa zato samo ispada glup u tom pokušaju.

Da se razumemo: BLADE RUNNER (1982) je, za mene, sam-samcit vrh SF filma (drugi po redu posle ODISEJE U SVEMIRU 2001) i jedan od najboljih filmova ikada, bez obzira na žanr. Zašto to mislim – već sam na blogu pisao OVDE. I ne samo na blogu, nego i u belosvetskim knjigama, recimo OVDE. Reprizirao sam ga, po ko zna koji put, dan uoči premijernog gledanja njegovog nastavka, pa zato bez rezerve potpisujem svoj davnašnji sud. Odlično se to drži i dalje.

S tim što ovde sad valja da zastanete i polagano, reč po reč, pročitate i promislite sledeću trejd mark mudrost: odličnom filmu mogu se oprostiti kojekakve gluposti, a slabom – ne!

Naime, nije izvorni BR savršen, ima popriličnih rupa u scenariju: pre svega vezano za totalno odsustvo profesionalizma u sekjuritiju u toj budućnosti. Recimo, genijalna memorabilna milion puta citirana uvodna scena (intervju sa kandidatom koji ispadne ubilački replikant) omogućena je samo činjenicom da jebeni blejd raner (dakle, iskusan lovac na replikante a ne tamo neki amater, ćata) organizuje intervju na koji OČEKUJE da mu se javi neki od ubilačkih replikanata, a da pritom a) ne stavi na sebe neprobojni prsluk, nego lepo, u odelcu, dočekuje kandidate, i b) na ulazu u zgradu i u ofis ne postoji nikakav detektor za oružje nego mu potencijalno ubilački replikant ladno tu ušeta s pištoljem i od potencijalnog postane aktuelni!

Ali kome još to smeta kad nam pažnju odvraćaju zabavno-začudna pitanja intervjua i dobra gluma i odlična režija i još svi oni erkondišni iz 1940-ih (šta, u super-tehno-budućnosti ne postoji neka kulturnija klima od onih smešnih davno prevaziđenih vrteški na plafonu za mućkanje ustajalog vazduha?)… Da ne govorim koliko prosto i jednostavno kasnije ubilački replikanti upadnu u stan super-bogatog i super-moćnog Tajrela, vlasnika sega-mega korporacije koji, uprkos tome, nema baš nikakvo ljudsko, robotsko niti androidsko obezbeđenje, nego je dovoljan jedan smešni brzostareći čovečuljak da mu na legalo dovede gorepomenute tvorcoubice. 

Ali ko je još to i zapazio na prvo gledanje kad su tu hipnotičke luciferske plave oči Rutgera Hauera i fascinantni Džo Turkel (šef sale Overluk hotela!) i beskrajno zabavna i pregnantna scena koja se tu odvija sa izobiljem memorabilnih replika koje su posle milion puta bile citirane, varirane i semplovane kroz filmove, stripove, muziku!?

Da vam Ghoul kaže nešto. Za velike filmove važi što i za velike ljude: njima je sve oprošteno!

To što su veliki daje im za pravo i da brljaju. Koga je briga što je Barouz ubio svoju ženu i što je Lavkraft imao rasističke nazore i što je Polanski jebo tinejdž-radodajke u Holivudu? Samo morone, eto koga! Veliki su veliki, i što važi za male ne važi za velike. Quod licet Iovi non licet bovi! I zato su gorepomenute stvari – i još poneke koje bi se mogle navoditi – povodom BR-82 samo cepidlačenje koje VELIKOM filmu ne oduzima mnogo, tj. oduzima mu taman toliko koliko to što HPL nije voleo crnce umanjuje U PLANINAMA LUDILA. Znači, nimalo.

Osnovni problem BR-17 je u tome što to nije veliki film. Ne, nije veliki, ni blizu. A pošto nije – moraće da bude podvrgnut Ghoul-autopsiji™. To znači da odavde pa nadalje kreću obilati SPOJLERI!

Sve je ovde promašeno.

Srž zapleta je bezvezna jer se vrti oko činjenicu da su Dekard i Rejčel imali dete, i sad je to dete moneta za potkusurivanje nekakvih odmetnutih robova koji spremaju revoluciju a činjenica da je robo-Rejčel zanela od homo-Dekarda je, kao, presudna stvar da se dignu potlačeni i bedni ovoga sveta (inače ne bi).

Sad, zabavno je to što se ovaj film (u produkciji Ridlija Skota) posrao na Skotovu glupu ideju da je Dekard bio replikant (jednorozi, bato!), jer ovde ga vidimo a) kao grdno ostarelog i zbrčkanog starkelju, baš ko da je živ čovek, i b) kao spermonosno-plodotvornog roditelja. Ipak, to nam i dalje ne kazuje kako je uopšte njegov punoglavac oplodio Šon Jang, a još manje nam kazuje zašto bi IKO, ma i u najdubljem frankenštajnovskom ludilu, pravio robo-sekretaricu koja je u stanju da zatrudni! Holy macaroni, pa SVAKI šef bi zlatom platio baš onu koja je provereno jalova, a ne obrnuto! Em zasigurno ne mora da brine da joj plaća porodiljsko (šta, oćeš platu godinu dana a da ništa ne radiš? ja da ti plaćam dok ti dojiš svoje žgepče? pa to nije u duhu kapitalizma!), em može da je trpa po volji bez brige oko kasnije gnjavaže sa očinstvom, ucenama i koječime!

Mislim, ako ćemo pravo, ni u izvornom BR-82 nije baš najjasnija fiziologija tih replikanata: mogu li oni, recimo, da se napiju, ili to prolazi kroz njih kao kroz sunđer? Treba li njima hrana, i da li je svare i izbacuju u vidu robo-fekalija baš isto kao ljudi? Kako im funkcioniše seksualnost, šta te lutke-manekeni uopšte imaju među nogama i da li je baš 100% funkcionalno kao kod ljudi? Long story short, izmiče mi sasvim zašto bi neko u PRENASELJENOM svetu koji videsmo u BR-82 uopšte POMISLIO da pravi STVAR koja može da zatrudni sa čovekom (!), a kamoli trošio energiju, vreme i resurse da TO zapravo i napravi, pa i pusti u svet!? A BR-17 nam tvrdi upravo to.

Naravno, BR-82 je imao super-zanimljive likove, vanredno-intrigantnu priču i vrhunsku režiju koja je natrpala ceo jedan fascinantni svet u svojih 117 minuta – jeste, bato, sva ta genijalnost traje manje od dva sata, i u tom impaktu-za-impaktom čovek i nema vremena da razmišlja da li robo-Rejčel može da ima menstruaciju! It's that kind of a movie! S druge strane, BR-17 ima dosadne likove, mrtvački ritam i traje ko gladna godina, pa čovek, od muke, nema druge nego da počne da... razmišlja...

A sve i da prihvatimo tu fantomsku Rejčelinu trudnoću kao nekakav divine intervention, opet je nategnuta ta motivacija: kao, robovi neće da ustanu protiv ljudskih zavojevača (tvoraca!) zato što ih ovi izrabljuju i tlače, nego će da se dignu (da prostite) tek kad otkriju da je jedna od njih pre 30 godina rodila dete (bez epruvete)! I onda imamo konvencionalno tretiran podzaplet o krčkanju pobune robova koji zauzme oko DVA MINUTA filma – što će reći, sve to tretirano je kao plot gimmick, da bi se oko nečega vrteo ionako sumnjivo utemeljeni zaplet, a ne kao ozbiljno osmišljena tema i ideja filma.

Pored toga, filozofski gledano, očito je glupa degradacija u sledećem: poenta BR-82 bila je u tome da “stvar” postaje nešto VIŠE od čoveka i stiče dušu time što voli i žrtvuje se iako za to nije programirana, a poenta BR-17 je u tome da “stvar” postaje nešto VIŠE čineći evolutivni korak UNAZAD, ka ljudskom, organskom, ka trudnoći i rađanju. Znači, nešto što je NAPRAVLJENO s potencijalom da izraste u luciferijanskog Buntovnika sada DEVOLUIRA u nešto što ima da se vraća korak unazad, ka ljudskom, ka porodici, i da se bakće sa sluzavim krvavim usranim old-school životinjskim rađanjem.

Uostalom, gle'jte kako je Rejčel prošla u filmu: umrla na porođaju! Eto vam vaše superiorno biće, eto novog koraka evolucije, eto ga “more human than the human”! Kurac! Nazad u 19. vek (ili u Srbiju 21. veka) gde žene umiru na porođaju. Napredno, nema šta! Brže, jače, bolje! Ala ste ga opravili, svaka vam čast!

Kao drugo, glavni (anti)junak je promašen. I time ne mislim samo na kasting – izgleda da sam ja u veoma malobrojnoj manjini onih koji Rajana Gusana smatraju osrednjim, neupečatljivim i jedva prosečnim glumcem; pa, ok, neka vam bude, prokleti bili, ali istorija će pokazati da sam ja bio u pravu a ne vi!

Ne, mislim da je sama koncepcija tog lika promašena, jer od mene se traži da se identifikujem sa likom koji se zaljubljuje u hologram! Da, kunem vam se. Ako smo u BR-82 imali sasvim prihvatljivu situaciju da se čovek od krvi i mesa zaljubi u stvar (hell, ako stvar izgleda kao Šon Jang iz ONIH dana, kad je bila young, ko ne bi?), ovde imamo budalaštinu sa Goslingovim ljubavisanjem sa neopipljivom, nematerijalnom, eteričnom hologramicom!

Pa izvin’te ali manje mi je patetičan i bliži razumevanju neko ko se zaljubi u lutku na naduvavanje nego u jebeni hologram! Znači, to ovog baju čini toliko ozbiljno poremećenim i jadnim da ja s tim ne mogu da saučestvujem, dapače! Lost me at hello! Uostalom, vidim da Gusana ženski rod smatra nepojmljivo seksipilnim, turaju ga na liste najpoželjnijih mužjaka Holivuda i sve u tom stilu. Pa ako je tako, zašto onda taj He-Man u 2049. godini ne može sebi da nađe neku seksi domaćicu od krvi i MESA nego mora da se druži i voli sa treperavom pokretnom 3-D sličicom iz koje mu stalno iskaču nekakve coitus interruptus notifikacije?

Promašeni su i ostali likovi, ali oni su toliko nezanimljivi da me mrzi njima i da se bavim... Slepi Džared Leto Jesen Zima i njegovi monolozi... A još svi u filmu govore onim grlenim polušapatom, kao, sve su to neke celomudrenosti, arty misli što ne govore se svima, no se samo nekom šapnu… ti ih znaaaaš…

Promašen je i ritam, sa namerno usporenim tempom, kao – ako se svaka scena traje duplo duže nego što bi bila u prosečnom holivudskom blokbasteru, to onda znači da ovde radimo Tarkovskog. Pa, žao mi je, đeco, ali ne ide to tako lako. Nije se ovde dobacilo ni do asistenta na Tarkovskog, genijalnog i nedovoljno hvaljenog K. Lopušanskog, iz čijih prelepih SF-filmova kao da se ovde malo kraduckalo. Pisao sam odavno o njima, podsećam: PISMA MRTVOG ČOVEKA (1986) i POSETITELJ MUZEJA (1989).

Ovaj film je bez problema mogao da traje bar kojih 20-ak minuta manje. Dođavola, pa da li je normalno da film traje koliko vožnja busom od Bg do Niša (ako idete Niš-Expresom, direktno)? Naravno da nije! Pa nisu ljudi replikanti – imaju bešike, a neki čak i prostate, imajte bre dušu! Čak i taj bus zastane negde oko Velike Plane na 10-min. piš-puš pauzu, a ovi ovde – jok, nego samo Vozi, Mile!

Muzika je, posle mnogo piši-briši iza kulisa, na kraju dovedena do nivoa podnošljivog ali neupečatljivog ejpinga epohalnog Vangelisovog skora. Vangelis je napravio najmanje 3-4 zimzelena hita na tom skoru, plus brdo sitnijih finih radova. A ovo što su na kraju potpisali Hans Cimer i njegov cimer nema nijednu zaista memorabilnu temu nego gomilu vežbica iz obožavanja Vangelisa, ali potisnutih, suzdržanih, laganih, sa više dronova nego melodije. Slušljivo je to, ali ništa za legendu...

I tako, imamo sumnjivo motivisani zaplet sa bledunjavo postavljenim glavnim junakom i letargičnim pripovedanjem koji se upinje iz petnih žila da se pravi pametnijim nego što jeste (zaplet, ne junak) ali mu kolena klecaju (zapletu, pričam metaforički) pod teretom sopstvene neutemeljene pretencioznosti. Ako smo u BR-82 za junaka imali čoveka za kojeg posumnjamo nije li možda replikant, ovde imamo replikanta za kojeg posumnjamo nije li možda ipak čovek. U oba slučaja naše sumnje se pokažu netačnim, šta god onaj Skot lupetao o tome!

BR-82 je legendaran delom i zbog svoje revolucionarno genijalne scenografije + fotografije, koje udruženim umetničkim poduhvatom kreiraju jedan upečatljiv (ne nužno ubedljiv, ako se nad time zamisli – ali ko ima vremena da misli pod tim baražom genijalnosti?) tech-noir svet čija je slikovitost obeležila decenije koje su usledile. BR-17 kaska za time, i mada na raspolaganju ima beskrajno naprednije resurse jer ne zavisi samo od minuciozno pravljenih maketa i poluprimitivnih matte slika i praistorijskih vizuelnih efekata – krajnji rezultat je jedan daleko manje ubedljiv svet: više kulisa za video spot nego mesto gde neki ljudi žive i rade… Istina, leteće vrdalame ovde ubedljivije lete po vazduhu, i to je sve od uverljivosti što su postigli za 35 godina.

(Uzgred, 30 godina nakon dešavanja iz BR-82 nisu samo žutaći osvojili L.A. nego su sad tu, zajedno sa njima, i Rusi! Otkud to, ne zna se, ali savremena današnja paranoja pred tom svetskom silom uplela se nekako i u ovu distopično-ćiriličnu viziju budućnosti! Food for thought!)

Odlična fotografija i preterano nenormalna scenografija mogu vas zavesti u pomisao da gledate bolji film nego što se zaista odvija na ekranu. Ali koliko je on daleko od VELIKOG vidi se po tome što je BR-82 imao vrhunsku glumačku podelu u kojoj je SVAKO, od glavnih likova do poslednjeg epizodiste, računajući i žutaća koji prodaje nudle, imao nešto memorabilno da uradi i/ili izgovori: svi odreda su tu odlični, da ih ne nabrajam, jer izuzetka nema. SVI su izvanredni. 

BR-17 nema nijednu glumačku kreaciju vrednu pamćenja, sem, možda, donekle, vrlo kratke epizode na samom početku – mislim na onog krupajliju kojeg Gusan dođe da testira i privede, odnosno penzioniše. Sve ostalo je korektno, OK, prihvatljivo – ali sasvim zaboravljivo.

To važi i za previše ostarelog i vidno umornog Harisona Forda koji i nema pravog razloga da bude u ovom filmu – tj. on lično ima, da pokupi ček i smeška se celim putem do banke, a imaju i producenti, jer on je i dalje najveće ime u ovom filmu i privući će neke mase da kupe kartu, iako on u ovom zapletu samo statira i ništa pomena vredno ne donese niti odnese.

Nećemo se tih likova sećati onako kako su snažan pečat ostavili oni iz BR-82, a još manje ćemo pamtiti njihove replike – jer sentenci, fraza i mudrolija za pamćenje u BR-17 NEMA NI ZA LEK! BR-82 je bio i ostao neiscrpno tlo za svakojake semplove u EBM i industrial muzici decenijama kasnije; u BR-17 ja zaista ne vidim šta bi moglo da se vadi i sempluje. 

BR-17 je samo jedna fina šarena laža za gledanje u bioskopu sa smanjenim očekivanjima, jedan fan fiction koji si umišlja da je strašno pametan i dubok pa je zato ceo u slow motionu, ali koliko je to sve njanjavo najbolje se vidi u činjenici da su dva najbolja momenta u ovome – oni u kojima imamo flešbek na prvi, superiorni film, naime: 1) kad nam jedini pravi Blejd Raner (pa makar bio i mator) prvi put iskoči iz mraka i vidimo ga s uperenim pištoljem (nažalost, ovaj trenutak je spojlovan već u trejleru!)

i 2) kad se, posle par audio-video zapisa, naživo pojavi Rejčel Mlada, ko nekada. I sve je to lepo ali prekratko traje, ali svejedno, više je nego znakovito kad ti u „novom“ filmu daleko najbolje legnu stvari koje te podsećaju na „stari“.

I pre nego što neki mudrijaš iskoči sa zaključkom da je BR-17 nešto skroz drugačije i originalno i da ne treba očekivati od njega da bude isto što i BR-82 (kao da ja tražim da kloniraju super-zimzeleni masterpis, pa da gledam isto to, samo prelakirano?!) – samo ću ga vratiti na gornje deonice gde objašnjavam zašto je OVAJ film slab na nivou zapleta, likova, motivacije itd. i da njegov glavni problem nije u tome što ne ponavlja i ne kopira BR-82, nego "jedino“ u tome što NIJE VELIKI FILM. Samo je dugačak.

Neki ljudi su veliki, a neki su debeli. Neke knjige su velike a neke su debele. Neki filmovi su veliki a neki su dugački. BR-17 je dugačak. Eto, toliko mu priznajem.