JUŽNI VETAR (2018)

***(*)

3+

            Opa, bato! Srpski film, a odličan! A čak se i ne zove SRPSKI FILM!!!

            Ko bi reko da će ova patetična „kinematografija“, koja je za punih osam godina (dakle, od premijere SRPSKOG FILMA, 2010) do danas uspela da proizvede samo jedan film vredan Gulovog Pečata Preporuke (i to: NIČIJE DETE, 2015) – da ovo čudo nad čudima postigne samo tri godine nakon prethodnog nezapamćenog uspeha? Da, dragi moji filmofili, „Dobro, a naše!“ Zvuči blesavo, ali istinito – neko je zapravo napravio film, ovde, među nama, koji stvarno vredi pogledati! Ne iz „patriotizma“, ne iz radoznalosti, ne zato što je tema aktuelna ili angažovana ili nas suočava sa „našim zločinima“ (ništa tako TERETično!) – nego zato što je u pitanju fucking dobar, uzbudljiv, sjajno napisan, režiran i odglumljen film.

            Čudo unutar čuda nalazi se u činjenici da režiju potpisuje Miloš Avramović, koji je debitovao pre 10-ak godina bizarnim otkačenim, ali jezivo promašenim filmom KROJAČEVA TAJNA... ali nećemo sada o njemu, niti o razlozima što na posteru JUŽNOG VETRA ne stoji „Od reditelja KROJAČEVA TAJNE“ (jer da stoji, teško da bi se pola miliona Srbalja zaletelo u bioskope da mu i drugenac overe)... Nećemo, kažem, jer evo retke prilike da nešto pohvalim, pa da ne kvarim slavljenički mood prisećanjima na davnašnje promašaje. Pravićemo se da KROJAČ ne postoji i da je ovo Avramu pravi debi.

            U čemu je moj najveći problem sa novim domaćim filmovima? Probaću da sažmem: loši scenariji, sa nekim nezanimljivim, nevešto iskonstruisanim pričam-ti-pričama koje ne korespondiraju ni sa čim aktuelnim kako ovde tako i u svetu, koje deluju fejk, kao da ih skockavaju neki beogradski fenserčići u svojim višespratnim kulicama od slonovače bez ikakvog direktnog kontakta sa Srbijom danas, čak i onda kad pokušavaju da budu „aktuelni“ (prepisavši nešto iz dnevnih novina i to, bez adekvatne nadgradnje, dramatizujući u ne-film); nema tu ni života, ni strasti, ni sočnosti, ni prljavosti, nego samo gomila pozerštine, fejkeraja, ringeraja, učmalosti, mrtvopuvalaštva, sterilnosti, gnjavaže... Nema tu ni pameti a kamoli emocije, osim hinjene, pozerske, fejk... Ništa da te zagolica, ništa da te potrese, zaplače, naljuti (u pozitivnom smislu, kao SRPSKI FILM, a ne u stilu: „U jebem ti, na šta bacih sat i po života!“), da te veže za likove i situacije, da te tera da o tome misliš i koji dan nakon gledanja...

            A onda još to pešački, neupečatljivo „režirano“, i slikano na neki sub-rumunski način mrljavo, ili ravno, ili pak (nešto ređe) videospotovski, ali opet ništa za priču; a onda još i dobiješ glumce koji, kakvi-takvi, makar i daleko bili od vrhunaca glumišta kakvo smo nekada imali (Paja V, Bata Ž, Bata S, Cica P, Zoran R, Gaga N...) ipak nisu baš sasvim za bacanje, ali uglavnom se, u goreopisanim projektima, ukazuju na auto-pilotu pod firmom „zgrabi lovu i beži“, bez naročitog unošenja – a i u šta bi se unosili?

           E, i onda dođe JUŽNI VETAR – film koji, da se razumemo, nije nešto gromopucatelno i spektakularno, po sebi, ali tako deluje na pozadini današnje tmuše – i bude lišen SVIH gorepobrojanih problema, i bude NORMALAN FILM kakav bi čak i ovde trebalo da bude pravilo, a ne izuzetak, i ta njegova normalnost je danas toliko nenormalna da se čovek neumitno upita: Jbt, odakle dođe, s kojih nebesa pade OVAJ film? I didn't see that coming!

            Za početak, ovde postoji priča, postoji zaplet, postoji fucking pripovedanje, neko je seo pa nešto osmislio i dobro napisao --- čak i dijalozi, ta velika boljka današnjih „scenarista“, koji kao da ne izlaze iz uskog kruga svojih dupe-u-svojoj-guzici sličnomišljenika pa im zato zvuče kao recitovanje opterećeno frazama, ekspozicijama i usiljenim psovkama i vicevima, čak i dijalozi, kažem, odlični su ovde, živi, i TAČNI (objasniću malo niže) --- pa onda imamo ritam, saspens, reditelj je bio prisutan na setu i nešto čak i zahtevao, na ponečemu insistirao, mešao se u svoj posao, jebote --- a najbitnije, postoje LIKOVI za koje vas je briga, a koji ili nisu klišei, ili ako jesu, sočno su osmišljeni i, suprajz, odlično odglumljeni pa to ne smeta: svi iz ekipe su se uneli u ovo kao da prave nešto značajno, jer i prave, nije bilo samo „Dobro, gde je moj ček“ – i to se jebeno VIDI na ekranu. I s uživanjem se gleda. 

Jer nije „E, aj da skockamo projekat našvrljan na salveti pa da maznemo/operemo neku lovu“, niti „Ček, daj da smućkamo nešto 'aktuelno' i 'angažovano' da se malo švrćkamo po festivalima II i III kategorije, da vidimo malo sveta paradirajući našom bedom i kriminalno-ratnom prošlošću, posipajući se pepelom i pijuckajući koktele po 'Regionu' i hvaleći se u rodnom selu plaketicama i statueticama otuda“ – nego neko seo pa rešio da napravi FILM, i ne samo rešio, nego i UMEO da ga napravi...

Da budem jasan – ako je stalnim čitaocima ovog bloga uopšte potrebno ovo reći: ova tematika (kriminalni polusvet, konkretno kradljivci automobila i nešto malo šverca droge) mene uopšte ne zanima, nemam vremena da se time bavim, i da je ovaj film danski ili norveški, a kamoli američki, ne bih ga ni takao. Pogledao sam ga zato što je „naš“, i što je od nekih ljudi kojima verujem dobio velike pohvale; inače kod filmofilije nisam „patriota“, dapače, od domaćih filmova jedva ako godišnje JEDAN novi pogledam, ali u slučaju JUŽNOG VETRA učinilo mi se da bi ovaj bio dobar izbor da ispunim ovogodišnju kvotu i štikliram nešto „naše“. (Istina, već sam u ovoj godini pogledao TERET, pa je ovo bilo manje radi štikliranja a više radi ispiranja i potiranja gorkog ukusa koje mi je ono đubre ostavilo... Više o njemu, uskoro...)

Ovo naglašavam zato što je time uspeh JUŽNOG VETRA veći, bar u mojim parametrima: kad me zaokupi i oduševi film iz miljea i na teme i u žanru koje vrlo retko pratim. Lako je mene kupiti dobrim hororom, ali ajde me oduševi filmom o fucking kradljivcima kola i njihovim peripetijama u Beogradu! Et voila, desilo se baš to!

Pričao sam više nego dovoljno šta ovaj film NIJE; i već i to šta on NIJE trebalo bi da bude dovoljna preporuka onima koji su se previše puta opekli o neki „novi domaći film“ pa sad i u JUŽNI VETAR duvaju. A sad da kažem šta on JESTE, za mene i po meni. Bez okolišanja, i u sredinu.

Kupio me je živošću i ubedljivošću. Verovao sam mu u svakoj sceni, svakoj replici, svakoj motivaciji, svakoj odluci, svakom preokretu. Ovo nije odlično nego genijalno promišljen film, snažan kako ukrupno tako i (za mene naročito bitno) na detaljima. Da, to je taj milje, to su ti likovi; tako razmišljaju, tako se ponašaju, tako govore! Ne, ne znam ih lično, ne družim se s takvima, ali nije da nisam sedeo u istoj kafani s njima sličnima, nije da nisam čitao o njima, i nije da nemam nekakvu stvaralačku intuiciju i simpatiju (as in: sympathy) da pojmim taj majndfrejm dovoljno da, gledajući JUŽNI VETAR, verujem da ti likovi baš to i tako i na takvim mestima jedu, piju i slušaju, da se baš tako jedni prema drugima ophode, itd.

I kad rekoh gore da su dijalozi zaprepašćujuće TAČNI, time htedoh reći sledeće: umesto fraza, umesto klišea, recitacija, ekspozicija, objašnjavanja (umesto pokazivanja) itsl. ovi likovi su uvek, neprestano „u liku“, i kažu baš ono što bi takav neko tu i tada reko, na prirodan i sočan, ali nerazmetljiv način; a ako je to, slučajno, nešto duhovito, to nije, kao inače u srpskom filmu, na silu ubačen geg jer autor ne veruje svojoj publici pa misli da svakih par minuta mora da je mune u rebra nekim vicem ili barem psovkom (najneprobirljiviji među njima ionako ne razlikuju ono prvo i ovo drugo: pa zato, ako već nemaš na raspolaganju dovoljno viceva da zapapriš čitav film, barem neka svako malo neko nekoga otera u pizdu materinu ili nek mu kaže da puši kurac, i eto smeha, eto probuđene publike, eto fidbeka, sala se ori grohotom!) nego je prirodno i smisleno uklopljena replika koja najčešće nosi i neku dublju konotaciju, pored psihološko-karakternog profilisanja datog lika.

Navešću jedan primer: ima scena u kojoj matori krimos Bjela i mladi krimos Biković zajedno čure džoint, onako uzgred, dok dogovaraju neke krupne akcije. I Bjela kaže, otprilike: „Jebote, kad sam bio mlad ja i moji ortaci tukli smo one koji su ovo duvali, zvali smo ih 'Narkomani', nisam imao pojma da je ovo tolko dobro, he he.“ To može da prođe i kao samo dobar vic, ali i kao jezgrovit prikaz evolucije i njega kao lika i društva u kojem funkcioniše, pa čak, ako ćemo baš filozofski, jedna slikovita ilustracija toga da za mnoge „sazreti“ znači pretvoriti u ono što si nekad mrzeo i aktivno se borio protiv toga. Ceo esej bih mogao da napišem samo o ovoj replici i njenim konotacijama.

A JUŽNI VETAR je obasut takvima, ne prođe 5 minuta bez barem jedne takve zanimljive, sočne i znakovite opaske koja ti daje instant dajdžest sliku lika/situacije. I namerno sam za primer uzeo relativno minorni detalj jedne inače odlične scene u kojoj ih ima još, npr. to kako se strašni Bjela krije od žene, koja naiđe dok duva, i kako ga ona smesta nanjuši, i ceo taj odnos – sve „na keca“, vrhunskom mikro glumom oživljeno, bez razglabanja, i ne kao show stopper, ne kao „zaustavite film da vam sad ja nešto objasnim“ nego USPUT, dok priča teče dalje, dok se zaplet dalje zapliće, bez stajanja, bez štucanja. I tako, 2 sata i 10 minuta, bez uobičajenog srpskog keeenjanja, razglabanja, zavlačenja, gubljenja, stani-pani, oću-neću, kakim-nekakim, nego bre samo krtnina bez hrskavice, to samo juri, cepa dalje bez pardona.

Ili, recimo, dramski daleko važnija scena, jedina u kojoj svoj mali i snažni kameo ima Berček: neću da spojlujem, ali to gde zateknu tog Šefa Službe, šta on tu tačno radi, kime i čime je okružen, kako sve to funkcioniše: to je fucking TO! Plus, kad imaš glumčinu sa instant-autoritetom kao što je Berček, jasno je da tu ne treba mnogo žvake: ne treba ti set-piece od 10 minuta. Ako se pametno napiše, kao ovde, i ako imaš vrhunskog glumca, u 2-3 minuta se sve jasno i glasno i memorabilno razreši, a da uopšte nemaš osećaj brzanja – dapače, svaka scena u ovom filmu ti daje EXTRA SOMETHING, svaki komad roštilja ovde ima svoj extra prilog, svež i dobar skoro kao glavno jelo...

Ili savršeno pogođeni detalji koji su me kupili, kao što je orkestar u kafani gde se krimosi nalaze: i izgled tih faca (autentičnih), i pesma koju pevaju, i ponašanje, i sve sve sveeee oko njih je jebeno TO, tačno TO što je video i uvatio neko ko je BIO TAMO a ne neki beogradičasti fenser sa FDU koji je o kriminalcima i podzemlju samo gledao reciklažu kod Tarantina.

Pa onda glumci! Rak rana novijeg srpskog filma o kojoj se retko govori, jer po nekoj inerciji im i novinari i publika jedu iz ruke, kao: „Srbija tradicionalno ima velike glumce“ – pa jeste, ima ih, u Aleji velikana, ispod mermera, ali na platnu sve manje, sve ređe, eventualno kameo (vidi gore pod: Berček) – ali ovo je film u kojem je čak i Bjela, čije dežmekasto šmiranje inače ne podnosim, vrlo dobar, i Biković, lepotančić, sasvim solidan nosilac filma (mada, trebalo bi malo da zategne torzo ako oće ubuduće pred kamerom da trči bez majice), i Žika Todorović odličan, iako u prepoznatljivom maniru koji je još njegov ćale trejdmarkovao a on ga savršeno čeneluje (dakle, lik pičke, kukavice, ljigavca, ali ovde perfektno, i na svež način, otelotvoren – i sa hororično memorabilnom odjavom!). Ovo je bre film u kojem je markantan i odličan čak i Miloš Timotijević, kojeg sam ovde ismevao zbog karikature zlog srpskog vojničine u onoj travestiji NAJLEPŠA JE ZEMLJA MOJA (dobro, to mu je izgleda bilo rano, mladalačko iskliznuće, jer on je svoju karmu popravio još u NIČIJEM DETETU, a za ovaj lik ovde zaslužio je i sarmu!). Ovo je film u kojem, takođe, debituju – ili ih barem ja prvi put zapažam – nekoliki mladunci sasvim obećavajućih fizionomija i talenata (ovaj što igra Bikovićevog mlađeg brata; i onaj Glogovčev henčmen sa ožiljkom na očnom kapku; pa i Bikovićev napaljeni pajtaš). Ovo je, najzad, film u kojem Glogovac ostvaruje životnu, vrhunsku ulogu, pa još u neočekivanom ključu – kao patološki, sadistički zlikovac: i to kako je pokidao, pa to je MLJAC, OĆU JOŠ, MORE PLEASE! Avaj, to nam je što nam je, o sudbo kleta...

Pa onda splater gde ga ni u ludilu nisam očekivao! Kakvo šikljanje!!! Pa scene jurnjave i pucnjave sasvim pristojno urađene – i s merom, da budu prikladne ovom ambijentu, da se ne prećera s fantazijom i ameromažima, da ne traži neko jurnjave od 10 minuta ulicama grada u kojem čim padne kišica nastane zakrčenje saobraćaja i krkljanac na prvi snježić, ili gužva svakog dana po svakom vremenu oko 15h kad ljudi krenu s posla u svoje spavaone... Ko će u tim tesnacima da se jurca kad iza prvog ćoška – svi stoje i ni makac.

Ali to bi sve bila šminka, šarada, da nema suštine: LJUDI, LIKOVI U SOČNOJ, ŽIVOTNOJ priči – relevantnoj, danas i ovde, a opet bez popovanja, bez pridika, bez jeftinih fora... Sa dobrim osećajem za „sive zone“, što pre svega podrazumeva smelu koncepciju glavnog lika... I sa vrlo tačno usmerenim cinizmom prema pravdi i istini u zemlji lažnih doktora (uključujući onoga što slinavo vodi tzv. policiju) i lažnih vesti i lažnih medija i lažne borbe protiv korupcije (savršeno odraženo u vestima sa RTS-a koje se vide u filmu)... Besprekorno odmeren spoj mraka sa nešto malo svetla i feelgooda (bez kojeg ovo ne bi ni moglo biti hit), žanra i arta, zabave i angažmana (nenametljivog ali prisutnog etitjuda)... i sve to, najbizarnije (svuda, osim u Srbiji) od ljudi bliskih režimu i iz firme koja se, ingeniozno, zove REŽIM... Ispašće, maltene, da je ovaj film nešto kao današnji ekvivalent Sloboproduciranih RANA (samo znatno bolji kao film).

PS: Inače, scenarista ovog VETRA takođe je i autor najboljeg novog domaćeg scenarija koji sam pročitao, a da ga nije pisao Aca Radivojević ili njegov ćale; čitao sam ga u svojstvu člana žirija FCS-a na jednom od prošlogodišnjih konkursa, pa zato ne smem ništa konkretnije da otkrivam (mada postojanje tog scenarija, ni njegovo autorstvo, nisu nikakva tajna), ali dodaću samo da SNAŽNO navijam da i on bude snimljen, jer radi se o još sočnijem, mračnijem, životnijem, aktuelnijem, gadnijem (u najboljem smislu reči) filmu kakav nam je potreban – i koji sigurno neće biti takav crowdpleaser kao VETAR, ali koji ima potencijal da bude umetnički još bolji, teži, vredniji, pa možda i kontroverzniji, samo ako bude režiran i odglumljen kako zaslužuje... Slučajnos? Videćemo...

Do tada – sledi JUŽNI VETAR na RTS-u, kao TV serija; JUŽNI VETAR nastavak (bioskopski), itd. Izlišno je reći: kad se ovi nastavci pojave, rado ću i njih overiti. A ko još nije u bioskopu pogledao JV, nek izvoli, dok još igra. Mada, ako niste u fazonu „Podržimo domaće, u retkim slučajevima kad je zaista dobro“, možete ga već sada overiti (ili bar proveriti) i u kućnim uslovima, ako ste voljni da rizikujete... Ali svakako mu dajte šansu, jer ovo je stvarno kao da u ozračenom Černobilu gde se rađaju samo zbogomčići sa dve glave i šest ruku – neko rodi zdravo i normalno dete koje ima i glavu i noge i sve što treba, bez viškova i bez falinki (za černobilske standarde); dapače, i da ga izvedete u neozračeni svet, sasvim bi se glatko uklopilo.