DOCTOR SLEEP (2019)

***

3

            Počeću ovaj rivju sa nekoliko tvrdnji koje su za mene truizmi, ali za mnoge hororfile, nažalost, i dalje nisu.

1) Što se mene tiče, THE SHINING je daleko najbolji film „inspirisan“ Kingom: od vrlo dobrog žanrovskog romana blago pokvarenog slabim krajem (ali i još nekim stvarima – vidi moju analizu u knjizi POETIKA HORORA) Kjubrik je napravio VANŽANROVSKO remek delo, u smislu da je Kingov roman odličan horor ali tek osrednja književnost, dok je Kjubrikov film odličan i kao horor ali i prosto kao PERFEKTNO NAPRAVLJEN FILM.

2) THE SHINING je remek delo, ZBOG Kjubrika, a UPRKOS kretenu Kingu. Ako sam film već nije dovoljan dokaz toga, vidi svaku Kingovu izjavu povodom tog filma, kao i tu nesrećnu TV adaptaciju njegovog kućnog reditelja, jadnog Mika Gerisa.

Predsednik odbora SNS-a u Donje Dudulajce

Svaka izmena koju je Kjubrik uneo u radnju je NABOLJE, film je režiran BEZ GREŠKE, a ritam je onakav kakav toj priči i onome što je Kjubrik njome hteo NAJBOLJE ODGOVARA. To što nema malo više jurnjave noževima pre završnice, što nema više konvencionalnih horor scena i debilne pirotehnike na kraju – eh, pa ovo i nije horor za decu i tinejdžere, nego za odrasle.

            3) King je budala po pitanju skoro svega vezanog za Kjubrikovo ISIJAVANJE, pa je tako isprva hteo da zabrani da se ova filmska adaptacija njegovog romana DOKTOR ZZZ vizuelno i narativno nadovezuje na Kjubrikov film. Elem, King je svoj hotel u ISIJAVANJU na kraju spalio; kod Kjubrika on ostaje čitav na kraju.  

U Kingovom nastavku, kulminacija se dešava na zgarištu, u ruševinama. Flanagan je hteo, i na kraju dobio, da se njegov klimax dešava u netaknutom, čitavom hotelu koji znamo i volimo već skoro 4 decenije: dakle, nastavlja se na film a ignoriše roman.

            Što se tiče ove filmske verzije, u režiji Majka Flanagana, moram reći da sam prijatno iznenađen: radi se o natprosečnom, vrlo dobrom horor filmu, prijatnom za gledanje, sa sasvim respektabilnim kvalitetima. Da bi se u njemu uživalo kako treba, ipak treba dodati još jedan truizam:

            4) Flanagan nije Kjubrik; a za pohvalu je što to i ne pokušava da bude. DOKTOR ZZZ je svoja zverka, donekle uozbiljena verzija Kinga, ali ne do nivoa artizma i remek-dela, nego samo do nivoa jednog dobrog, poštenog horora, čiji su stil i vizuelnost konvencionalni ali pristojni. Dakle, u samom startu treba odbaciti nerealna i glupa očekivanja da se pravi dabl-bil sa Kjubrikovim ISIJAVANJEM, i da neko očekuje da se DOKTOR ZZZ prirodno „nalepi“ na prethodni, kao more of the same. 

Ovaj film NIJE nigde blizu ni stila, ali ni teme, prethodnog romana i filma, i samo budala će uopšte upoređivati babe i žabe. Znači, s druge strane, ko ovome priđe sa svešću da ne treba da očekuje vaskrslog Kjubrika – i sa svešću da je zaplet radikalno drugačiji, sasvim različit od onoga u ISIJAVANJU – taj će moći da uživa u onome šta ovaj film JESTE, umesto da sve vreme gunđa, zakera i zamera šta on NIJE.

            DOKTOR ZZZ donosi jednu novu mitologiju, o grupici energetskih vampira koji se hrane isisavanjem dece koja imaju dar „isijavanja“, a putuju diljem Amerike u kamionu-prikolici, pri čemu su mnogi od njih stari vekovima, a neki, navodno, i milenijumima. Tipično za Kinga, on je ovde zapravo pokrao predložak za film NEAR DARK, samo što je u prikolicu umesto „običnih“ vampira (koji piju krv i beže od sunčevog svetla) metnuo nešto specifičniju sortu, kojoj sunce ne smeta a umesto krvi, kako već rekoh, „piju“ detinje isijavanje.

            Zahvaljujući dobrom kastu, a naročito glavnoj „vampirici“ (odlična, jeziva Rebeka Ferguson), ova sličnost nije previše očigledna, odnosno ovo uspeva da zaživi nekom svojom pričom bez prenaglašenog osećaja derivativnosti. 

Ako tome dodamo Juena MekGregora, koji je prosto rođen da igra everymana – tačnije, da udahne dušu u jedan otrcani kingovski kliše još jednog lečenog alkosa i načini ga iole živim i dopadljivim likom – plus dve odlične, talentovane curice, crnu malenu i plavu tinejdžerku, može se reći da ovaj film ima čvrsto uporište u likovima i drami – a sa takvim korenom i horor, kad dođe, biva efektniji. Flanagan je dokazan na tom polju, i ni ovog puta ne izneverava u svom trejd-mark spoju drame i horora, humanosti i strave.

            Ideja je gadna u osnovi, i pruža Kingu još jednu priliku za rabljenje jednog od njegovih najjeftinijih trikova – „kids in peril“. Dakle, imamo ovde gledati ove sado-vamp-pedofile kako spopadaju neku đecu po putevima i zabitima Amerike, uvlače ih u svoje vozilo, a onda – u jednoj zamalo pa preterano dugačkoj i neprijatnoj sceni, imamo videti i krvavu pogibiju jednog dečaka (onaj isti iz PREDATORA i još 200 novijih filmova) koga ova rulja, da prostite, isisa. 

Mučna scena, koja je čak i nekim ogrezlim horordžijama (npr. ex-urednik Fangorije!) bila previše, ali koja, mnijem, jeste bila potrebna kako se ne bi „zasladilo“ ili pod tepih gurnulo Zlo koje je u centru ove storije. Bez ovoga ne bi bilo ni katarze kad kasnije (spojler?) ovi vampiri krenu da ginu jedan po jedan, a neki i u masi.

            Dakle, ideja je intrigantna, tretirana je sa dovoljnom dozom ozbiljnosti i veštine, dobri glumci je adekvatno nose, a pripovedanje je odlično odmereno i uprkos isprva-zabrinjavajućem trajanju od 2,5 sata mora se reći da je to prikladna dužina za ovu priču, odnosno da film ima sjajan ritam, lišen nebitnosti i digresija i razvlačenja. Naprotiv, daje sasvim dovoljno vremena da se saživimo s likovima i zainteresujemo za priču, i ima prikladnu dinamiku koja nije po-mozak-uvredljivo protrčavanje, nego je baš kako treba.

            Prijatno je gledati visokobudžetni horor film koji je, zapravo, dobar – i koji razvija neku svoju neomitologiju. Retko imamo priliku pogledati horor epik a da nije nabudžen bilo SF-om bilo akcijom, nego je čist horor, ali sa velikom temom i velikim opsegom lokacija i likova – a da, istovremeno, NIJE detinjarija a la TO. DOKTOR ZZZ, uprkos svom naslovu, neće vas baciti u san, nego će vas razbuditi, rasaniti i zainteresovati.

            Budući da bezrezervno obožavam Kjubrikov SHINING kao besprekorni masterpis, pribojavao sam se da li će i koliko da ga oskrnave ovde, u toj završnici, kad se Den vrati u Hotel Vidikovac – ali i na tom polju moram da čestitam Flanaganu na tome što je uspeo da „ispoštuje“ Kjubrika, a da ne ispadne jadan i glup hteo-nehteo ulazeći, povremeno, i u njegove cipele.

            Povratak u Vidikovac sa sobom nosi grdnu dozu nostalgije i užitka skoro iracionalne prirode svakome ko, kao ja, obožava taj film, ali nevezano za priliku za još jednu šetnju dobro poznatim hodnicima (zbog koje sam razmatrao da bacim pogled čak i na onu Spilburgerovu bljuzgu READY PLAYER ONE, ali nisam se još na to naterao!) – postoji tu jedna izvanredna scena koja, javlja mi se, nije u romanu (koji nisam čitao), nego je Flanaganova dorada i dodatak, koja osmišljava ceo ovaj Povratak, tj. izdiže ga iznad memberberry retro-exploatacije nostalgije.

            Da, mislim na scenu u kojoj odrasli Deni, tj. sada je Den, dođe u Zlatnu salu Vidikovca i tamo susretne novog barmena... svog tatka! Šteta je, samo, što za taj lik nisu iskeširali jedno milionče, da im Džek dođe na 2 minuta, eventualno da ga kompjuterski podmlade, ili sasvim da ga rekreiraju u kompjuteru, jer ma koliko se dati glumac tu trudio, Džek je, jbg, nezamenjiv!

            Javlja mi se da je upravo ova (dodata) scena bila prelomna u ubeđivanju Kinga da dopusti Flanaganu da se osloni na Kjubrika. Ako je tako, a kladim se u svoje brkove i ne zvao se Lorimer da je baš tako, onda je tom prilikom King ispoljio nešto malo naknadne pameti, i priliku da, svesno ili nesvesno, prizna da je Kjubrik sve vreme bio u pravu, 

i da je njegova verzija potentnija od njegovog treš romana ne samo po sebi, nego i kao podloga za nastavak. Divna je to i suštinski dirljiva scena, jer u njoj se Den rve sa glavnim problemom svog (i svačijeg) života – sa opasnošću da postane isti kao svoj Tatko...

            Dobro, budući da se ovde ipak radi o Kingovom romanu, naravno da imamo melodramu i patetiku u vezi sa time kako je tretirana Smrt i zagrobni život, pre svega u scenama u kojima naš Den zaradi svoj nadimak, DOKTOR ZZZ – odnosno, kada otpravlja na onu stranu starce u staračkom domu, koji svi odreda umiru mirno, tiho, samo se ugase: 

niko u ropcu, u agoniji, groznici, beslovesti, niko u krvi il' govnima, nego svi dostojanstveno, smireno, plemenito, dok kraj sebe svide svoje pokojne žene i muževe kojima idu da se pridruže u, valjda, vječnosti... kao da samo mirno zaspu, i to je sve. ZZZZZ...

            Sve u svemu, kako sam se nadao/bojao, super sam se udao. Flanagan ume i od bisera (Ukleta kuća na brdu) da napravi govno (TV serija), tako da je valjalo biti oprezan... Ali, u ovom slučaju je od (verovatno) osrednjeg romana napravio vrlo dobar horor.

Sam-samcit kraj, zadnjih 5 minuta, je slabašno, njanjavo, ali ono pre toga je prilično dobro i respektabilno, i kako stvari stoje, DOKTOR ZZZ će mi sigurno biti u top-10, a možda čak i top-5 horora ove godine. Sasvim prijatno bioskopsko iskustvo koje preporučujem onima koji su u mogućnosti. Činjenica da nije razvalio bioskopske blagajne - kao, recimo, infantilni TO - samo je pokazatelj da se radi o nešto boljem, zrelijem filmu.