DRACULA (BBC, TV, 2020)

**(*)

3-

Mnogo je strasti i žuči prosuto po netu, među tzv. fanovima horora povodom ove mini serije (3 epizode od po oko sat i po svaka; hm, pa to i nije tako 'mini' kako na prvi pogled izgleda!). Koliko mogu da vidim, „fenovi“ su pretežno ljuti, razočarani, besni, mnogi nisu ni izdržali do kraja, itsl.

Pa dobro, OK, mogu da shvatim, donekle, zašto je tomu tako; nije da se ne slažem sa ponekim zamerkama – daleko je ovo od savršene adaptacije; ALI, za moj groš, ova je čaša ipak polupuna, a ne poluprazna, i pokušaću to da objasnim – ukratko, jer spremam ovih dana čak dve knjige za Orfelin istovremeno: jeste, očekujte raspisivanje pretplate za DVA nova naslova, u narednih 10-ak dana!

Pre svega, apsurdno je očekivati 'pravovernost' i cvileti: jaoo, pa ovo nije kao u knjizi! i lele, zašto su ono promenili?! i ajaoooj, vidi šta su mi uradili od pjesme, mama! Jeste da je ovo BBC, ali jeste i da je ovo 21. vek! Ko hoće ortodoxiju, eno vam BBC-ev Count Dracula iz 1977! Meni je to danas apsolutno negledljivo, sterilno, passé, pešačko davljenje gugutki prikladno za praistoriju, ali ne i za danas. Ko živi u prošlosti, OK, eno vam ga Luj Žurden za sve pare...

            Shvatite: Drakula je, za horor, što je Hamlet za drame. I baš kao što je veliki komad velikog barda bio ekranizovan, adaptiran, interpretiran i REinterpretiran i ovako i onako, i crnobelo i u koloru i iz ugla sporednih likova i u farmerkama i na motorima i sa lutkama i u porno verziji i u BBC verziji i u japanskoj i reperskoj i esperanto i jebem li ga kojoj sve ne varijanti – tako je sve, pa i više, dosad bio obrađivan i Drakula, pa eto, i sad, najnovije, kod BBC-a.

A što pa i da ne? Jedina ultimativna verzija je knjiga, roman Brem Stokera. Sve ostalo su njene kaver verzije! I zato je glupo tražiti od bilo kog filma ili serije da budu ultimativna verzija te priče. Tetirajte ovo kao jednu od (po meni, boljih, ili barem konceptualno zanimljivijih) OBRADA tog knjiškog originala. Ništa njome nije oskrnavljeno: samo je, po ko zna koji put, dokazana vitalnost i inspirativnost predloška.

Od svih klasičnih horor tekstova 19. veka, Drakula je daleko, ubedljivo najinterpretatibilniji, najpotentniji za razna iščitavanja i zajebavanja; da se ne zezamo, ali Džekil i Hajd mi je oduvek bio smrtno dosadan u svojoj banalnoj jednoznačnosti, a i Frankenštajn je prilično očigledan u svojoj pridici protiv mehanizacije+racionalizacije i otuđenja savremenog sveta kako od numinoznog tako i od ljudskog, humanog. Okretaj zavrtnja (coming soon from Orfelin!) je, s druge strane, beskrajno zahvalniji za različita čitanja i tumačenja, ALI ona se sva kreću unutar prilično svedenog kruga, i toj konkretnoj storiji nedostaje ta globalna i multi-kulti dimenzija – to lomatanje preko pola evropskog kontinenta koje imaju i Drakula i Frankenštajn; to je ipak jedna Mala Priča, jer se ceo Zavrtanj vrti u jednoj kući i njenoj okolini, kao što je i Džekil ceo u par maglovitih londonskih ulica.

PLUS, Drakula (kao i Frankenštajn) je priča koja ima snagu MITA – i zaista, to je jedan od najsnažnijih i najinspirativnijih modernih MITOVA, on nesvesno-genijalno čačka po primarnim silama: krv! tlo! seks! zaraza! kolonijalizam! moć! silovanje! nadmoć! ljubav! podavanje! osvajanje! muško! žensko! razum! id! civilizacija! divljaštvo! kultura! zveri! ljudsko! neljudsko! zamak! ludnica! doktor-vrač! kurva-svetica! činovnik-heroj! đavo-zavodnik-osvajač! itd. itd.

Uostalom, objasnio sam sve to u detalje u POETICI HORORA. Eno knjige, pa čitajte, ako dosad niste.

Nego, zašto je dobar ovaj novi Drakula?

Pre svega, ima odličnog glumca, i vrlo solidnu koncepciju Drakule: sviđalo vam se sve ostalo oko njega ili ne, ali teško da neko razuman može reći da Klaes Beng nije odličan glumac, da nije doneo neki Beng-Beng u taj lik (he he), i da nije pružio jednog od najboljih Drakula u istoriji horor filma – sasvim u rangu Gerija Oldmana i Hristifora Lija (na koga najviše i liči). Dakle, to je punokrvni, žestoki zavodnik u naponu snage a ne njanjavi emo u potrazi za reinkarniranom dragom ili bolešljivi nosferatu umoran od života. Jok, ovaj vrca od života koji sisa i levo i desno, i svakako je donekle i wish-fulfillment fantazija o nadmoći, u smislu da je on sve vreme, u svakoj sceni, kao Era u vicu: uvek on ispadne najpametniji, najmudriji, onaj koji nadjebe sve ostale.

Ova njegov nadmoć je donekle i problem, jer snage „dobra“ su beskrvno blede prema njemu. Sviđa mi se kako je Džonatan prikladno isceđen u prvoj i najboljoj epizodi, i kako je taj nonentity od lika bačen na đubre, gde mu je i mesto (mada je šteta što nije, kako sam se načas ponadao, dobio ulogu Renfilda i kao takav bedni minion ostao do kraja); i sviđa mi se što su u krajnji zapećak gurnuti (ili obrisani) oni bezbrojni i bezlični Minini „prosci“, mada nisam najsrećniji šta je i kako urađeno sa Lusi u trećoj i daleko najslabijoj epizodi (i njena crnobojenost, i njena nerazrađena promiskuitetnost, i njeno vaskrsenje nakon fucking kremacije!).

I da, naravno da mi se sviđa – mada, trebalo je neko vreme da se naviknem i prihvatim – nova verzija Van Helsinga, odnosno sestra Agata: isto toliko iritantna kao i njen knjiški izvor, ali zato znatno pametnija i zabavnija od njega. Uostalom, ne zaboravite da je najboljeg filmskog Van Helsinga dao ne Lorens Olivije (kod Bedema), nego Mel Bruks (kod samog sebe, uz Leslija Nilsena u ulozi Drakule). U svetlu toga, i sestra Agata se odlično drži, kao najbolji filmski Van Helsing posle Bruksa i, naravno, Pitera Kušinga (kojem, na kraju, daje i jedan explicitan omaž, kad se surdukne preko stola i raskreči zavese pred jutarnjim suncem...).

Dakle, lepo je i pametno što su tu Stokerovu sapunicu skresali od viška likova i događaja i lokacija, i priču sveli na nadmudrivanje između dva arhineprijatelja, Drakule i Agate. To je trebalo još bolje, jasnije, direktnije i pametnije da sprovedu nego što jesu, naročito u 3. epizodi, ali OK, i ovo što je tu, dovoljno je zabavno i pametno na ovu sušu i skupoću.

Oh, da, ovu seriju pisali su ljudi koji horor vole i dobro poznaju: samo takvi mogu s njim ovako da se poigravaju. Scenario vrvi od dobrih dosetki, ne samo dramaturških nego i dijaloških. Slažem se, u potonjem se malko preteralo sa vickastim opaskama iliti uan-lajnerima, što ovu verziju čini verovatno najstripičnijom, i u dobrom i u lošem smislu reči. Prosto, prečesto sam iznad glava ovih junaka zamišljao balone u kojima su izvesne reči i fraze naglašene u boldu, baš kao u superherojskim stripovima.

Nusproizvod ovoga je činjenica da je horor na prilično niskom nivou: posle deonice u Drakulinom zamku, na početku 1. epizode, koja sadrži neke fine horor momente (lavirintski uski hodnici, klaustrofobija, buđenje mrtvih u sanducima...), sve ostalo ide vrlo brzo u pravcu slepstika, travestije i jezik-u-obrazu zajebancije koja je nekim fenovima očito smetala, ali koju ja prihvatam kao legitiman etitjud i pristup, u ovom slučaju, zato što dolazi od ljudi koji su na pametan način hteli da se poigraju materijalom, da ga dekonstruišu, provetre, preslože, rekontekstuališu, osavremene... i u tome su, makar polovično, donekle, uspeli.

Činjenica je da se sve najpametnije i najoriginalnije stvari zbivaju u prvoj epizodi (uključujući prolongiranu konfrontaciju pred vratima samostana!), a da serija zatim pada. Druga epizoda uzima jednu deonicu koja je vanredno potentna za stravu – putovanje na brodu Demetra, koje neslavno završi za sve putnike osim jednog, nemrtvog – ali budući da tvorce ovde strava nije zanimala, nje skoro i da nema. Umesto toga imamo za storiju slabo relevantnu epizodu rastegnutu na sat i po bez pravog povoda i smisla, gde se, ipak, zbivaju neke zanimljive stvari, a pre svega otkriće Drakulinog „ono si što jedeš“ principa: npr. kad poželi da progovori nemački, on samo popije krv jednom Nemcu, i odmah zna jezik. Čudno je i nedosledno, naročito u svetlu činjenice da je koscenarista ovog Drakule, Mark Getis, gej, što Drakula ne postane – kako sam očekivao – pederljiv nakon što isisa jednog gej tvinka među putnicima...

Treća je najslabija, iako u teoriji sadrži smelu i dobru ideju o tome kako i zašto Drakula završi u današnjici (baš kao što su i Hamerovi filmovi, nakon što su kroz cele 1960-te iscedili do suve drenovine kostimirani period diližansi i grofova i zamkova, našeg vampira bacili među hipije i sex-rok-satana-drogiranu omladinu ranih 1970-ih). Ovde, avaj, rupe u zapletu (npr. to kako i zašto Drakula umakne zatočeništvu) i dramaturški nedovoljno osmišljena zbitija donekle devalviraju dotad postignute kredite, iako su i Beng i Doli Vels koja igra Agatu (i njenu potomkinju) sve vreme zabavni za gledanje – što se za ostale epizodiste nabacane oko njih ne može reći.

U krajnjem saldu, moglo bi se reći da je pamet novog Drakule sadržana u nekim intervencijama na mitskoj matrici, ponajviše u prvom delu, donekle i drugom, skoro nimalo u trećem; i da se, na kraju balade, svodi više na površinske efekte (dijalozi, dosetke, vicevi, spuštanja, fore i fazoni, „joooj al sam ti ga zavuko, ba!“) nego na fundamentalno promišljanje, koje je ostalo poludupasto (kao da su autori bili zbrzani? mislim, ovaj pad kvaliteta prema kraju je stvarno indikativan!).

Na planu ideja, novom Drakuli ponajviše fali pamet u koncipiranju motivacije Drakule da dođe u Englesku: to je, čak, osmišljeno na uvredljivo reakcionaran, anglocentričan i kulturrasistički način. Naime, ispada da je Drakula – koji jeste ono što jede – time što je nekoliko vekova sisao tupave i sirove i neprosvećene rumunske seljake, skoro doslovno retardirao; i Engleskoj ga ponajviše goni želja da promeni dijetu ne iz čisto gastronomskih razloga, nego eto, 'oće čovek da se napoji vrhunskom sofisticiranošću, inteligencijom, kulturom, svime onim što mu fali i vukojebini s one strane Velike Šume, a što, navodno, oličavaju niko drugo nego – Englezi.

U tom smislu (što bi reko Jovo Bakić), šteta je što autori nisu imali muda za kritiku sopstvene kulture time što bi nam prikazali kako Drakula dolazi u Englesku na kraju 19. veka, samo da bi tamo zatekao PAKAO bede, štroke i razvrata megalopolisa zvanog London: kurveštije Džeka Trboseka, siročad-prosjake-kriminalce Olivera Tvista, straćare i štroku i pacove i moralne nakaze Čoveka Slona... Blato i govna na ulicama... Anemičan narod koji nema krvi, a naročito ne tople, ni za sebe a kamoli napretek da ga neko sa strane sisa...

Umesto toga, jeftini fast-forward na high-tech 21. vek... Meh...

Imalo bi se još svašta tu reći, ali No Time Tolouse, dosta je i ovo, jer eno, ovca mi se već jagnji. Ukratko, meni je ovo sve bilo prilično zabavno, i ako budu radili nastavak (a izgleda da hoće) ja ću ga svakako pogledati. U tom smislu, čistunci, kao što rekoh, pravac u vremeplov, u 1977. da vas Luj Žurden nežno poljubi u vrat dok drkćete od miline smrznutog, isušenog (ne)života u prošlosti...