THE HUNT (2020)

**(*)

3-

Karikaturalni američki liberali bacaju se u lov, sa svim vrućim i hladnim oružjem, na karikaturalne američke konzervativce, desničare, rasiste, kseno- i homofobe, a sve se to dešava u – Hrvatskoj!

Istina, Hrvatskoj maskiranoj u USA (!), sa lažnom „američkom“ benzinskom pumpom i prodavnicom krcatom „autentičnim“ američkim konditorskim i drugim produktima i lažnim američkim kolima sa lažnim američkim registracijama nalepljenim preko hrvatskih, ali ipak – Hrvatskoj.

samo što hrvatske tablice ne počinju brojevima

Logika svega ovoga je toliko retardirana i nedomišljena da je najbolje i ne pokušavati da se pitate, dok traje, ko celu ovu prekookeansku zavrzlamu organizuje i s kojim parama i kako im se to isplati? A kad, pred kraj, vidite KO, onda to postaje još... eh, upitnije, besmislenije. 

I kako to čini ako nije u direktnom dosluhu sa režimom, prvo američkim a onda i kroatskim, jer kako inače avioni sa otetim američkim državljanima neometano lete s američke teritorije i preleću okean i još ceo evropski kontinent pride a nikakav državni organ, niti američki, niti zemalja kroz čije vazdušne prostore lete (Nemačka? Francuska?), to ne vidi i ne zna čemu dozvole za prelet daje?

u (Ar)Kanzasu više nisi

I zašto baš u Hrvatskoj, od tolikih zemalja? Konkretno, kako je to moguće logistički izvesti u jednoj zemlji koja, iako u srži, u duhu, balkanska ma koliko se upinjala da od tog usuda pobegne, nominalno i legalno ipak spada u EU? Zašto ovaj „lov“ nije organizovan u nekoj američkoj nedođiji, ili ako je baš sve to suviše pipavo uraditi u Alabami ili Oklahomi ili Juti, zar nemaju u svom komšiluku celu podmitljivu gologuziju Latinske Amerike da tamo vršljaju sa nelegalnim aktivnostima (lov na ljude! nasmrt!) što im u svom dvorištu nije baš lako neopaženo izvesti?

OVO ZAVRŠITE!

Zašto ne to, umesto što, eto, lete preko celog okeana i cele Evrope da bi došli u njen šupak, u Hrvatsku – iako bolju priliku za još šupačkiji Divlji Zapad izvan sopstvenog, američkog, imaju u obližnjoj Bosni, Srbiji, ili – naročito na amerikoljubivom i uvlakačkom dupelizačkom Kosovu-u-Srbiji, gde bi Šiptari za šaku dolara, ako ne i za džabe, glatko pustili da se odigrava Lov Na Ljude, ma ko žrtve toga bili, pa makar i ne bili Srbi (što bi, naravno, njima bilo najpoželjnije).

Avaj, „pamet“ scenarista ovog filma nije išla tako daleko, i njihov izbor neubedljivo odabrane i slabo-ubedljivo prikazane Hrvatske, umesto daleko logičnijeg i značenjima pregnantnijeg Kosova (pored ostalog i za temu natezanja između „liberala“ i „konzervativaca“ – nikada nemojmo zaboraviti da je toj srpskoj teritoriji bombardovanje za nezavisnost poklonio „liberalni“ Klinton a ne neki zatucani konzervativni retrogradni Buš ili Tramp!) jasan je pokazatelj opšte nedovoljne promišljenosti i poludupaste plitkoće ovog filma i u svim drugim departmanima.

ako imate neku poruku, pošaljite je POŠTOM

Jeste, mrzelo ih je da angažuju hrvatske ili barem srpske glumce zarad veće autentičnosti, pa se zato u celom filmu čuju ukupno tri-četiri ovdašnje rečenice, promrmljane neubedljivim akcentima od strane nekakvih Čeha, Slovaka, šta li su. Ali, da budem pošten, moram reći da mi se sviđa što su dve stvari lepo i tačno prikazali u ovoj njihovoj kao-na-filmu viziji Hrvatske.

glatko vino UŽITAK, made in Croatia

1) Uboli su ko ćorav prstom u dupe sa skoro-nacistički (neko bi rekao: ustaški) strogim i brutalnim tretmanom koji NDH pajkani sprovode nad bliskoistočnim migrantima (da, i oni su pomalo proizvoljno ubačeni u ovaj the-more-the-merrier bućkuriš), a to je tačno preslikano iz stvarnosti.

na govno si zino

2) Nisu mnogo omašili ni u prikazu hrvatskih policijskih glavešina kao tipičnih kultur-rasističkih (iz američkog ugla) klišea istočnoevropskih ex-komi korumpiranih primitivaca, ružnih, masnih i znojavih, koji žderu turšiju (?!) na poslu dok mljackaju nekakvim Tarzan-inglišom...

turšiju UŽITAK pravi isti onaj proizvođač vina UŽITAK

Ako sva gorenavedena pitanja bacite kroz prozor kao nebitna (?!), ostajete sa još jednom varijacijom na THE MOST DANGEROUS GAME koja bi volela da glumi SATIRU, ali zapravo nema bog zna šta stvarno pametno ispod svog šlema – ništa pametnije od „Vidi ala su glupi i ograničeni i zatucani i licimurni i jedni i drugi, i Liberali i Konzervativci, naročito kad ih toliko do banalnosti iskarikiramo da to ima malo veze sa ikakvim aktuelnim društvenim kategorijama i procesima“.

ko Srbiju korona

Pošto je tomu tako, ono što preostaje je kao neka prosečna novija epizoda Saut Parka (i naglašavam – novija! dakle, manje pametna, manje duhovita, manje memorabilna nego u zlatnim danima, pre 10-15 godina), rastegnuta na 90 minuta i obogaćena obiljem nepredvidivih scena splatera: ljudi ovde ginu na razne karikaturalne, stripovske, fiziološki neodržive i anatomski nerealne načine, kao u crtanom filmu, i u tome je – kao i u odličnim scenama makljaže, naročito u završnom prolongiranom bitch-fight set-pisu - glavni, nezanemarivi entertejment velju čitavog zamešateljstva.

Gluma je srednje-slabunjava. Hilari Svonk, koja igra papetmasterku Lova pre svega dramaturški nije ubedljivo postavljena (ko je, šta je, zašto i kako radi to što radi), tako da veći deo onoga zanimljivog što ima da uradi – ovde, zapravo, umesto nje radi njena dublerka-kaskaderka u pomenutom finalnom lomatanju.

biće sve u redu. pokušaj da malo odspavaš

Ova nekakva Beti Gilpin je primitivno mačošovinistički, klinački fetišizovana: istina, ne skida se na kraju baš u belu majicu na bretele, nego u majicu koja joj snažno iscrtava poprsje, tako da izgleda strašno napaljujuće (ali i omoćeno!) dok maše okolo raznoraznim falusoidnim cevima vatrenog oružja.

da li je Sara Konor imala ćerku?

Uprkos tome, meni ona deluje iritantno sa tim karikaturalnim facama i sa glumom koja je suptilna otprilike kao Zoran Kesić, a uopšteno izgleda kao poor (wo)man's Tanja Bošković (ima nešto od njenog izraza, držanja, iz Tanjinih vintage dana). Plus, scenario je kukavički poštedi žiga konzervativnosti, jer dok je ostala lovina ovde dospela ovim ili onim gresima (rasizam, lov na krupnu divljač, ovo ono), njen jedini vidljivi greh je to što je, kao, nazrela istinu o Lovu i plasirala je na netu. 

Osim toga, scenario se vrlo kilavo potrudio da opravda njenu vanrednu sposobnost za borilačke i ratne veštine: navodno, nešto malo je bila vojnikinja pre nego što se zaposlila u rentakar agenciji. Meh. To je tanki verbalni alibi da se ponovo razgazi onaj glupi kliše iz horora, da je dovoljno da budeš Finalna Devojka, i da se skineš u majicu isprsivši svoje krupne, omoćene grudi, pa da automatski postaneš komandos, nindža i Čak Noris, tri-u-jedan. 

Da, pored gomile liberalnih budala koje su sad prvi put u ruke uvatile oružje, ona uspe da ubije čak i jednog specijalca, vojničinu koji je ove novopečene lovce došao da obučava...

Ipak, na kraju balade, LOV se, sa izvesnim ogradama, preporučuje gledaocu voljnom da vidi unekoliko drugačiji, neobičan film, sa retko viđenom premisom, solidnim nivoom rediteljske egzekucije, i zapletom koji IZGLEDA kao da ima nešto na pameti (dok se ne zastane da se to preispita), te sa velikim nivoom nepredvidivosti koja ima manje veze sa velikom ingenioznošću scenarista (ko-pisac ovoga je THE LOST/PROMETHEUS Lindelof!) a više sa samim Anything Goes konceptom – ako nema nikakvih pravila, mnogo je lakše uraditi Bilo Šta. Whatever.

napadni pokušaji pravljenja kontroverze nisu uspeli

Ako ste od onih koji, u večitim oscilacijama „levo-desno“, nose barjak sa parolom „Ma svi su oni isti!“ ovaj fino realizovani B-muvi splater-akcijaš, iako nije ni blizu toliko pametan niti kontroverzan koliko si umišlja i koliko se samopromoviše, ima da vam legne ko budali šamar. Koji ionako zaslužujete ako stvarno mislite da su svi isti. Nisu sve budale iste (da parafraziram i ja Životinjsku farmu, u Lovu prilično proizvoljno prizvanu); neke su budalastije od drugih.