Najbolji filmovi 1990-ih, by Miloš (4. deo)

 

Stigli smo do finiša! Mega izbor od top-100 filmova (svih žanrova) 1990-ih, koji smo zbog obima iseckali u 4 dela, stigao je do svoje poslednje partije, sa onim što je za kritičara Miloša Cvetkovića bio sam samcit VRH filmske produkcije 1990-ih.

Kao što već rekoh, ovo je dovoljno promišljeno i stručno da vredi pažnje i promišljanja filmofila koji na ovaj blog zalaze, ali ja povodom ove liste imam i brojne ograde, neslaganja i dopune – u šta ćete se uskoro i sami uveriti kad vam ponudim MOJU listu naj-filmova 1990-ih. Do tada, evo šta je Milošu u toj dekadi bilo najbolje. 

25. Miller's Crossing (1990), režija: Joel & Ethan Coen

Prvo od mnogih remek-dela braće Koen ujedno je i njhov prvi film iz devedesetih, dekade koju su možda najviše obeležili upravo njihovi filmovi. "Milerovo raskršće" je jedan od onih favorita iz senke, hard-boiled gangsterska drama na tragu najboljih dela Dešijela Hemeta ("Milerovo raskršće" koristi neke motive iz Krvave žetve i Staklenog ključa), odnosno slična priča koja se provlači kroz filmove još od Kurosavinog "Jodžimba" pa do Hilovog "Last Man Standing". Pa ipak, meni je ovo omiljena verzija. Gabrijel Bern je ovde u ulozi života kao proračunati, cinični pa opet i pomalo romantični Tom Regan. Albert Fini je isto savršeno kastovan kao mafijaški bos Leo, kao i Marša Gej Harden kao fatalna Verna. Scena u šumi između Berna i Džona Tortura je antologijska, jedan od najboljih momenata u nekom filmu braće Koen, a naročito imajući u vidu kasniji pay-off kao i repliku koja uz pucanj stavlja tačku na sve. U sjajnoj seriji "Fargo" provučeno je više omaža na omaj film, ali najveći je u četvrtoj sezoni gde je jedan od glavnih junaka praktično baziran na Tomu Reganu, a i sam zaplet ima nekih sličnosti...

 

 

24. Ravenous (1999), režija: Antonia Bird

Mislim da je ovo najpotcenjeniji film devedesetih. Imao je problema još od početka, Milčo Mančevski je bio originalni reditelj, ali je film na kraju režirala Antonija Bird (RIP), i od svega što sam gledao ovo je nešto najbolje što je snimila. Međutim, kada je film bio završen studio nije znao šta da radi sa njim, niti kako da ga proda. Marketing je bio skoro nepostojeći, trejler užasan, i na kraju je i gledanost bila slaba, a oni koji ga jesu pogledali uglavnom su ga olako otpisali (kako publika tako i kritika). Ja sam na film naleteo nekoliko godina kasnije na divxu pitajući se zašto niko ne priča o ovom remek-delu koje je najbolja kombinacija horora, vesterna i crne komedije koja postoji. Rediteljka je i ranije već nekoliko puta sarađivala sa Robertom Karlajlom, i on je tada već bio dovoljno poznata faca, ali to što je u ovom filmu pokazao može da se poredi sa Hopkinsovim Hanibalom Lekterom. Ovo je četvrti film na listi gde je Majkl Najman komponovao muziku koja se pamti, a ovaj put mu je u tome pomogao Dejmon Albarn. "Ravenous" jeste prilično uvrnuta kombinacija žanrova, i nije za svačiji ukus, ali je isto tako film koji često repriziram, a po mogućstvu sa nekim ko ga prethodno nije gledao. Svi se uvek prijatno iznenade...

 

 

23. Reservoir Dogs (1992), režija: Quentin Tarantino

 
Mnogima je ovo omiljeni Tarantinov film, i mada nisam među njima potpuno ih razumem. Za početak, ovo je njegov najkraći film, i mada je u pitanju debi, sve na šta smo navikli kada su potonji filmovi u pitanju je tu, i kad je reč o likovima, dijalozima, izboru muzike, nasilju... I sve je to spakovano u priču gde objektivno nema viškova, a ispripovedano je ne samo ekonomično nego i vrlo zanimljivo imajući u vidu nelinearnu strukturu filma. Ima ovde brojnih omaža drugim filmovima, ali nisu toliko na prvu loptu, a od većih pozajmica su neki elementi zapleta i strukture (Kjubrikov "The Killing" sreće Lamov "City on Fire"). Među sjajnom glumačkom ekipom se izdvaja Harvi Kajtel jer je Harvi Kajtel, Tima Rota sam po prvi put zapazio upravo ovde, a Majkl Medsen (karijera RIP) je zaslužan za verovatno najpamtljiviju scenu u filmu (maestralna režija takođe). Kasnije će se Tarantino donekle vratiti ovom skoro pa pozorišnom formatu, samo u drugom žanru, i mada volim i taj (objektivno predug) film, a neke druge njegove još više, ipak su mi "Ulični psi" prvi izbor koji bih preporučio nekome ko ništa nije gledao od Tarantina...

 

 

22. Barton Fink (1991), režija: Joen & Ethan Coen

 

Godinu dana nakon "Milerovog raskršća" braća Koen su snimili svoj do tada najapstraktniji, najhermetičniji film, ne mareći previše kako će ga (i da li će ga) publika razumeti. Pa opet, ovo je i dalje vrlo koenovski film. Uvrnuti likovi u apsurdnim situacijama su i dalje tu, kao i sporedni junaci koji ostaju nedokučivi, ali i nezaboravni, poput Čarlija (sjajni Džon Gudman) koji je nešto između dobrodušnog suseda i demona iz pakla, ma koliko to paradoksalno zvučalo. Džon Torturo je savršen u ulozi izmučenog pisca koji pokušava da završi scenario za svoj prvi holivudski film. "Barton Fink" se odmotova nalik na kafkijanski košmar sa upadima koenovskog humora, i u odnosu na njihove prethodne filmove vidljiv je izvestan odmak od realnosti. Mnoge od scena imaju tu gotovo nadrealnu, snoliku atmosferu, koja samo dodaje na osećaju klaustrofobije, a posebno u svim scenama u hotelu kada film deluje pomalo linčovski. Vrhunac je u "I'll show you the life of the mind!" sceni. Čitava ta paklena završnica nalik je na polu-upamćeni san od koga su ostale neke upečatljive slike i opšti osećaj jeze...

 

 

21. The Usual Suspects (1995), režija: Bryan Singer

"Dežurne krivce" sam pogledao premijerno u Sava centru, tako da nije bilo ni teoretske šanse da mi neko spojluje kraj, pogotovo što nisam ni znao da postoji veliki obrt na kraju. Primećujem da oni koji taj film po prvi put gledaju danas, uglavnom uspevaju da naslute u kom pravcu sve ide, ali posle više od dve decenije gledanja Kevina Spejsija kao (filmskog) zlikovca, to i ne treba da čudi. Ali ovo je sjajan film i pre poslednje scene. Kliše sa filmom koji počinje od kraja dok neko priča svoju priču u policijskoj stanici danas je toliko otrcan da samo oni najgori C filmovi posežu za tim, ali tada je to još bilo dovoljno sveže i intrigantno, kao dobar način da se baci udica za publiku. Ono što na posletku uspeva da proda ovu priču i posle više od četvrt veka jeste mogućnost da se uživa u kraju i kada film gledate po peti, šesti put. To je ona vrsta uživanja u trenutku kada završni element slagalice klikne gde treba, čak i kada možete da vidite kompletnu sliku... Sve zasluge za to ne pripadaju samo reditelju Brajanu Singeru, već i scenaristi Kristoferu Mekveriju, kao i Džonu Otmanu (fenomenalna muzika i montaža) od ekipe iza kamere, odnosno kompletnoj glumačkoj ekipi. Nekima je ovo bila prva velika uloga, a nekima kao Stivenu Boldvinu bukvalno jedini bitan film u karijeri...

 

 

20. Eyes Wide Shut (1999), režija: Stanley Kubrick

Kao i većina filmova Stenlija Kjubrika "Eyes Wide Shut" je naišao na nerazumevanje kada se pojavio. Umesto ultimativnog stavljanja tačke na karijeru koja je trajala gotovo pola veka i srazmerno malo filmova, od kojih su većina remek-dela, publiku i kritiku je dočekao film koji se nije mogao lako kategorisati / objasniti. Ovaj put nije bio u pitanju SF, horor, ratni film ili istorijska drama... "Eyes Wide Shut" je savremena drama, koja uprkos tome danas ne deluje ni najmanje zastarelo (baš kao i drugi Kjubrikovi filmovi). Zavedeni marketingom, pojedinci su očekivali erotski triler (žanr vrlo popularan devedesetih), a dobili su nešto što bi se pojednostavljeno moglo opisati kao jedna od onih nadrealnih priča koje se odvijaju u toku jedne noći. Ali Kjubrikov film je i u tom smislu dosta drugačiji. Noćna avantura Vilijama Harforda (Tom Kruz) nalik je na u film pretočenu psihoterapijsku seansu, gde sve potisnute želje i strahovi, kao i seksualne fantazije izbijaju na videlo u progresivno sve zlokobnijem dugom putovanju kroz noć, odnosno mrak ljudske duše. "Eyes Wide Shut" je jedan od onih filmova koji su bolji na svako novo gledanje i što više razmišljate o njemu, čak i bez nekih velikih učitavanja...

 

 

19. 12 Monkeys (1995), režija: Terry Gilliam

"12 Monkeys" sam pogledao u Domu sindikata, i tada sam već bio fan Gilijema zbog "Kralja ribara", mada mislim da još uvek nisam pogledao "Brazil". I kao što je "Brazil" jedan od najboljih SF filmova osamdesetih, isto to važi za devedesete i "12 Monkeys". Oba se ujedno takmiče za najbolji Gilijemov film, ali ja blagu prednost dajem potonjem. "12 Monkeys" je onoliko mejnstrim film koliko je za Gilijema to moguće, a da pritom ostane u potpunosti očuvan njegov autorski pečat. Kao premisa je poslužio kratki film "La Jetee", koji je scenarista Dejvid Veb Pipls ("Blade Runner") uzeo kao osnovu za priču o ludilu, apokalipsi i putovanju kroz vreme. Negde u to vreme sam počeo da čitam romane Filipa K. Dika, tako da me je atmosfera sveopšte paranoje, u kontekstu jedne SF priče, podsetila na neka njegova dela, jer koliko je zapravo logično da putnik kroz vreme vrlo brzo završi u ludnici? To je, između ostalog, bio povod za jednu od najboljih uloga Breda Pita, kojom je najzad sve uverio da je mnogo više od lepog lica (takođe mi nedostaju vremena kada je Medlin Stou dobijala velike uloge a Brus VIlis se još trudio da glumi). Naslovna muzička tema je ne samo savršena za ovaj film nego lepo dočarava i sumira filmove Terija Gilijema uopšte, to je ta mračno uvrnuta estetika koja sve vreme balansira između realizma i groteske, komičnog i tragičnog...

 

 

18. Misery (1990), režija: Rob Reiner

"Misery" je jedna od najboljih adaptacija Kinga, a svakako najbolja od svih snimljenih devedesetih. Ono što je najčudnije u svemu tome jeste to da je ovo Robu Rajneru jedini horor film u poprilično šarolikoj i neujednačenoj filmografiji, gde se ističe još jedna sjajna adaptacija Kinga "Stand by Me". Roman sam pročitao tek nedavno, i mada ima većih i manjih izmena, moram da priznam da su Rajner i scenarista Goldman obavili odličan posao, pogotovo imajući u vidu postavku sa malo likova i lokacija. "Misery" je jedan od onih horora koji je, slično kao i "Psycho" tri decenije pre njega, uspeo da se poveže sa publikom koja inače nije sklona žanru. Tome su pomogli maestralni glumci u glavnim ulogama (Keti Bejts je dobila zasluženog Oskara za ulogu Eni Vilks, ali i dalje ne mogu da verujem da Džejms Kan nije bio čak ni nominovan, iako praktično nosi veći deo filma), kao i akcenat na psihološkom hororu i saspensu, uz nekoliko savršeno tempiranih i nezaboravnih šok momenata. Iako je film relativno popularan i mnogi su ga (i njihove majke) već pogledali, ovo je još jedan dobar kandidat da ga pustite nekom ko ga nikada nije gledao i da čekate reakciju...

 

 

17. Goodfellas (1990), režija: Martin Scorsese

Evo filma o kojem nema potrebe da mnogo pišem. Na većini sličnih lista nalazi se na prvom mestu ili bar u top 5, a čak i najveći fanovi Kevina Kostnera se slažu da je tada Skorseze trebalo da dobije svog prvog Oskara. "Dobri momci" su za devedesete ono što je "Kum" bio za sedamdesete, kao i za gangsterski film uopšte. Skorseze je snimio epsko remek-delo u kome pratimo uspon i pad Henrija Hila (nikad bolji Rej Liota) od sitnog kriminalca pa do zaštićenog svedoka. I ostatak glumačke ekipe je odličan, a posebno Džo Peši kao Tomi koji je istovremeno jeziv i urnebesan (mada nemojte mu reći da sam ovo napisao!). Ovo je film koji me je naučio da ako hoćeš da isečeš beli luk dovoljno tanko, onda treba da upotrebiš žilet. Jedini razlog što kod mene "Dobri momci" nisu u top 5 već nešto niže u suštini je isti onaj zbog kojeg bi "Kum" bio na nekom sličnom mestu na ovakvoj listi sedamdesetih. Nisam toliko lud za samom tematikom. Ali s druge strane, oni najbolji filmovi uspeju da vas zainteresuju za gotovo bilo šta ukoliko je sam filmmejking na nivou, a ovde je vrhunski...

 

 

16. Crash (1996), režija: David Cronenberg

Drago mi je što sam ovaj film pogledao u bioskopu, mada ne u punoj sali Sava centra već u sablasno praznom Kosmaju. Balardov istoimeni roman tada još uvek nisam pročitao (ali jesam Potopljeni svet), a Kronenberg mi je već bio (i ostao) jedan od omiljenih reditelja. Pa opet, ovo je bio neobičan film čak i za fanove, a reakcije i kritike su bile i ostale vrlo podeljene. Npr. BFI ga je stavio na prvo mesto na listi 90 filmova devedesetih, a Skorseze u top 10 filmova devedesetih. Neki drugi su pak tražili da se film zabrani za prikazivanje. "Crash" počinje jednostavno stilizovanom špicom i hipnotičkom muzikom Hauarda Šora koja savršeno uspeva da prenese svu zavodljivost, perverznost i izvitoperenost ove priče. Kronenbergova režija je hirurška, film je od kolorita preko pokreta kamere hladan i intiman istovremeno. Glumci deluju kao da su u nekoj varijanti polusna ili transa. Scene sudara su brze i žestoke, poput orgazma. Ali akcenat nikada nije na samom šoku, iako je već sama premisa šokantna, već upravo na radoznalosti koja razbija tabu kako bi se otkrilo šta se to skriva iza...

 

 

15. The Matrix (1999), režija: Lana & Lilly Wachowski (Larry & Andy Wachowski)

 

"Matriks" sam srećom pogledao u bioskopu, u Takvudu, u najvećoj sali, dobro se sećam čitavog iskustva, a sam film sam zapravo iščekivao jer sam pročitao šturu najavu još prethodne godine, u filmskom dodatku časopisa Satelit TV Video, gde su pobrojali sve zanimljive filmove iz 1999. Samo na osnovu tog kratkog pasusa sam stavio "Matrix" u top ten najočekivanijih filmova. Doduše, znao sam za obrt koji usledi posle pola sata, ali me je u svakom drugom smislu film oduševio. Takođe, ovo je jedan od onih filmova koji ne stari. Osim nekih aksesoara koji vrište: kasne devedesete (mobilni telefoni, naočari, kožni mantili), sam film je bio ispred svog vremena po tome kako je režiran, i postavio je neke nove standarde kada je reč o efektima i filmmejkingu generalno. I mada priča nije toliko originalna u smislu da pozajmljuje teme i motive kako od mnogih anima, tako i od Filipa K. Dika (između ostalih), opet je način na koji je to kombinovano veoma svež, i taman je svega toga dovoljno da se uspostavi čitava nova mitologija koja će biti elaborirana kasnije u nastavcima (i "Animatriksu"). Ali i bez razmatranja filmova koji su usledili, kao i ogromne pop-kulturne zaostavštine, "Matriks" je savršeno zaokružen film, i beskrajno zahvalan za repriziranja...

 

 

14. Carlito's Way (1993), režija: Brian De Palma

 

Brajan De Palma je možda i najpotcenjeniji živi reditelj. I mada jeste uvažavan među brojnim filmofilima, kritičari ga nikad nisu voleli (osim eventualno Francuza), i zaradio je čak pet nominacija za Zlatnu malinu za najgoreg reditelja (i nula nominacija za Oskara). Nažalost, odavno nije snimio ništa iole dobro, i mada ja volim neke kasnije filmove (kao npr. "Femme Fatale"), njegovo poslednje remek-delo je "Carlito's Way". Ovo je i jedna od poslednjih velikih uloga Al Paćina devedesetih, pre nego što se na neko vreme pretvorio u autoparodiju, kao i savršena uloga Šona Pena koji igra jednog od najljigavijih likova u istoriji filma. "Carlito's Way" je neka vrsta promišljenije i rediteljski zrelije replike na "Scarface". Naslovni junak je ona vrsta tragičnog heroja sa greškom za kojeg sve vreme navijate iako znate da je unapred osuđen. Završni set piece je jedna od onih scena koje mogu da gledam iznova i iznova, i trenutak kada je De Palma snimio nešto što može da stoji rame uz rame sa kriminalističkim trilerima njegovog velikog uzora Hičkoka (takođe i muzika Patrika Dojla koji ovde parira Bernardu Hermanu). Ništa od ovoga nije bilo tada prepoznato, a jedino su Cahiers du Cinema (doduše naknadno) proglasili "Carlito's Way" za jedan od najboljih filmova devedesetih...

 

 

13. JFK (1991), režija: Oliver Stone

Oliver Stoun je snimio više filmova o američkim predsednicima, ali za razliku od ostalih ovaj nije biografski, i pre svega se bavi Kenedijevim ubistvom. Umesto suvoparne istorije, "JFK" zalazi u vode moderne mitologije. Živimo u vremenu kada su teoretičari zavere sveprisutni, i od simpatičnih ludaka su postali daleko zlokobnije figure. Ali snaga i veličina ovog filma je što uspeva da vas natera da verujete, i ma koliko možda prezirali sam koncept sveopšte zavere, uvlači vas u paranoidni svet u kome je sve povezano i sve moguće, ukoliko se moćnici iz senki dovoljno potrude. Stoun ovde kombinuje dokumentarne snimke sa rekonstrukcijama, sudskom dramom i kamernim scenama u kojima ljudi sede i razgovaraju. I uspeva da od svega toga načini vanredno uzbudljiv film koji glatko teče sva tri sata. Kasnije će se Stoun još više oslanjati na ekscentričnu montažu, upečatljivu fotografiju i agresivni saundtrek, ali u ovom filmu je njegov pristup i dalje nešto klasičniji (film je dobio Oskara za montažu i fotografiju, a zaslužio ga je i Džon Vilijams za muziku). "JFK" predstavlja Olivera u punom kreativnom i konspirološkom naponu, i bar za kratko obesmišljava pitanje: Koliko je sve ovo zapravo tačno? "JFK" nije dokument, niti to treba da bude. I fascinantniji je od postojeće faktografije koja će verovatno zauvek ostati nedorečena...

 

 

12. Candyman (1992), režija: Bernard Rose

Na većini sličnih lista nećete naći ovaj film, jer su ga mnogi iz nekog razloga otpisali kao još jedan slešer, što ne može biti dalje od istine. "Candyman" je adaptacija kratke priče Klajva Barkera The Forbbiden koja je u filmu detaljnije razrađena i promišljeno amerikanizovana. Bernard Rouz je pre ovog filma režirao "Paperhouse", bajkovitu horor-dramu, te ne čudi što je njegov pristup materiji znatno ozbiljniji nego što bi se to očekivalo. Kendimen je monstrum iz urbane legende, otelotvoren u impozantnoj pojavi Toniji Toda. "Candyman" je film koji govori o tome kako urbane legende nastaju i žive, i kako čudovišta iz kolektivne svesti mogu da se materijalizuju, kako u simboličkom tako i u doslovnom smislu. Međutim, pravi izvor strave i užasa je društvena zajednica koja je stvorila Kendimena, odnosno legendu o njemu. Pored Tonija Toda koji dominira svojim glasom i prisustvom, ovaj film iznosi Virdžinija Madsen u svojoj najboljoj ulozi. Rouz film režira slično kao i neki drugi reditelji za koje je horor samo jedan od mnogih žanrova (vidi pod Kjubrik), dok muzika Filipa Glasa uspostavlja odgovarajuću atmosferu već od prve sekunde. "Candyman" je jedan od najboljih horora devedesetih, ali je kao i svi drugi filmovi koji se percipiraju isključivo kao žanrovski, u dobroj meri potcenjen...

 

 

11. Unforgiven (1992), režija: Clint Eastwood

Mislim da je prva dodela Oskara koju sam gledao (osnodno snimak iste), ona na kojoj je Klint Istvud pokupio dve nagrade, za najbolji film i režiju, za svoj vestern "Unforgiven". Sam film sam pogledao pre bilo kog Fordovog odnosno Leoneovog vesterna (možda sam video neke fragmente), tako da mi je prvi put promaklo to koliko je Istvudov film najbolje od oba sveta, odnosno kako je Istvud objedinio i u neku ruku prevazišao obe tradicije. Svet u kome obitavaju likovi kao što je bivši i ostareli revolveraš Bil Muni (Istvud) i oportunistički šerif Bil Daget (Džin Hekman) vizuelno podseća na Fordove filmove, ali su likovi bliži onim kod Leonea. Ali opet, nisu u pitanju puke kopije ili omaži, jer Istvud svemu dodaje jednu dozu realizma, kako u dijalozima tako i scenama obračuna. "Unforgiven" je tako dekonstrukcija i rekonstrukcija vesterna u isti mah. Film u kome je Istvud, kao najlevičarskiji od svih holivudskih desničara (ovo je samo polovično šala), uspeo da provuče i suptilnu feminističku notu, ostajući veran duhu vremena kada se film dešava. Jedna od omiljenih scena mi je ona u kojoj Bili Daget razgovara sa biografom Ingliš Boba i pritom potpuno razbija kaubojske mitove. "Unforgiven" je prelepo uslikan, spor, melanholičan i opor film o osveti i duhovima prošlosti koje je najbolje jednom za svagda zakopati...

 

 

10. Terminator 2: Judgment Day (1991), režija: James Cameron

Ako je "Matriks" bio revolucija na polju akcije, SF-a i efekata, na kraju devedesetih, "Terminator 2: Sudnji dan" je bio to isto, samo na početku. Tim pre je još impresivnije kada se taj film gleda danas, pošto i posle tri decenije nije nimalo ostario. Ključ je u tome kako je Kameron snimao akciju i koristio tada još limitirane CGI efekte u kombinaciji sa onim praktičnim. Ovo je ujedno i jedan od dva nastavka na ovoj listi, i to od one sorte gde će mnogi reći kako je bolji od originala (lično mi je teško da poredim, prvi film je skoro pa SF-horor). Kameron je do te mere sve savršeno uvezao kada je reč o priči, da niko nakon njega nije uspeo da se nadoveže kako treba, a čak je i njegov pokušaj da u naknadnoj ediciji izmeni/dopuni otvoreni kraj bio promašaj (kad je o Kameronovim filmovima reč, izbačene scene je najbolje da ostanu izbačene). Zanimljivo je kako je danas, kada su visokobudžetni filmovi ove vrste postali nešto uobičajeno, "Terminator 2" zapravo još više cenjen pošto i danas odskače po kvalitetu, ne samo kada je reč o vizuelnoj strani filma i efektima, već i kada su u pitanju likovi i priča. Ovo će zauvek ostati najikoničnija uloga kako Arnolda Švarcenegera tako i Linde Hamilton, a Robert Patrik je legitimno zaslužio sve moguće nagrade (koje nije dobio) za ulogu T-1000, njegova moć transformacije iz ubilačke mašine u mimikriju ljudskosti i nazad je zaista impresivna i jeziva, čak i bez savršene muzike Breda Fidela koja ga prati u kasnije toliko kopiranim scenama potere. Zaista ih više ne prave kao nekad...

 

 

09. Lost Highway (1997), režija: David Lynch

Prvi Linčov film koji sam pogledao je "Dina", ali to za dotičnog baš i nije reprezentativno (mada je taj film bio za mene bio bitniji nego "Star Wars" u nekom smislu), tako da je prvi pravi Dejvid Linč u mom životu bila serija Tvin Piks. Tada kada sam gledao sam bio premlad da bih sve skontao (a u međuvremeu sam shvatio da kod Linča dosta toga i ne treba da se skonta), ali kada sam nekoliko godina kasnije u bioskopu Balkan pogledao "Lost Highway" (ili kako su ga naši preveli "Hotel izgubljenih duša") shvatio sam da već duže vreme čekam upravo takav film. "Lost Highway" tehnički nije horor, ali je hororičniji i jeziviji od većine čistih horora. Ima elemente trilera odnosno misterije, ali bez rešenja, već vas ostavlja da se (mentalno) vrtite u krugu. U neku ruku je i romansa, onoliko koliko je Tvin Piks bio sapunica, a scena seksa u pustinji uz Song to the Siren u pozadini je jedan od najlepših filmskih prizora koji je, kao i sve u ovom filmu, neobjašnjivo uznemirujuć. A kad smo kod pesama, Bouvijeva I'm Deranged predivno uokviruje film. "Lost Highway" je jedan od najlinčovskijih Linčovih filmova, a ujedno i jedan od najboljih (mada konkurencija je žestoka). Siguran sam da je svako ko je gledao "Lost Highway" kasnije ponovo sreo Misterioznog Čoveka u svojim košmarima, čak i ako ih nije zapamtio. Sam film je pak nemoguće zaboraviti...

 

 

08. Fight Club (1999), režija: David Fincher

"Fight Club" nisam pogledao u bioskopu, ali je zato bio jedan od prvih filmova koji sam nabavio na divxu. Te davne 1999. bio je jedan od onih filmova koji su bolje prošli u ostatku sveta nego u SAD, a i kritičarima je trebalo malo vremena da ga skapiraju i zavole. Za tu godinu Oskara je dobio "American Beauty", i ma koliko taj film bio tehnički dobro urađen (i isprazan), mislim da danas nema dileme koji je (naj)bolji film 1999. Finčeru je ovo bio četvrti film, a po mnogima je i dalje njegov najbolji, i upravo je ovim filmom otišao korak dalje u pogledu režije. Fluidni pokreti kamere uz upotrebu kompjuterske animacije, filteri, subliminalni kadrovi, upotreba netipične filmske muzike... Sve to i još ponešto Finčer je iskoristio za ovu adaptaciju istoimenog romana, koja je vremenom postala kultni film u koji su ljudi po nahođenju krenuli da učitavaju sve i svašta. Na neki način je upravo "Fight Club" anticipirao dvehiljadite i postavio se kao neka vrsta pritajene proročke kritike, koja je ljudima delovala toliko kul, da su se neki zadržali na površini. Ali čak i tako površno gledano ove jeste izuzetno snimljen, zabavan, vizuelno zanimljiv i provokativan film. Što se nekog dubljeg značenja tiče, za mene je ovo oduvek bio film razočaranog idealiste o tome kako totalna revolucija rezultira potpunim haosom, a koliko je to dobro ili loše ostaje ionako van filma, u elipsi... A poslednji kadar sam uvek doživljavao kao genijalnu varijaciju na kliše scenu sa vatrometom u pozadini, dok su u prvom planu dvoje zajljubljenih. Umesto vatrometa ruše se oblakoderi, ali poenta je nekako ista. Where is my mind, indeed...

 

 

07. Trainspotting (1996), režija: Danny Boyle

"Trainspotting" sam gledao na premijeri u Sava centru, i mislim da tada nisam imao pojma šta da očekujem. Ali nakon ovog filma mi je svaki sledeći film Denija Bojla automatski bio među najočekivanijim te godine ("Shallow Grave" se za dlaku nije našao na listi), bez obzira na to o čemu je (npr. ne znam da li bih uopšte gledao film o Stivu Džobsu da ga nije režirao Bojl, a svakako mi ne bi bio u top 20 te godine). "Trainspotting" je jedan od onih kultnih filmova koji je gotovo istog trenutka postao deo pop kulture, sa sve bezbrojnim citatima, odličnim saundtrekom, pozorišnom verzijom koja se pojavila nedugo posle... Ovo je film u kome je praktično svaka scena jedan mali ogled iz režije, i Bojl je ovde pokazao za sva vremena (a u narednim filmovima to potvrđivao) zašto je jedan od najkreativnijih živih reditelja, koji će svaku pojedinačnu scenu ove narkomanske odiseje režirati drugačije, ali uvek uzbudljivo, pa bilo da je reč o samom tripu, sceni overdouza, nadrealnom uranjanju u WC šolju ili potpunom hororu u sceni skidanja sa heroina. "Trainspotting" je lansirao i nekoliko glumačkih karijera, pre svega Mekgregora za koga odmah bilo jasno da ima harizmu za glavne uloge, zatim Karlajla (koji je i pre ovog filma imao bitne uloge mada pre svega na televiziji) u ulozi svačijeg omiljenog psihopate Begbija, a tu je i divna Keli Mekdonald u svojoj prvoj ulozi. Džoni Li Miler i Juen Bremner možda nisu postali tolike zvezde kao što su zaslužili, ali u ovom filmu su kastovani bez greške...

 

 

06. Fargo (1996), režija: Joel & Ethan Coen

Kada je dve godine pošto je "Engleski pacijent" dobio Oskara za najbolji film 1996. izašla lista Američkog filmskog instituta, na njoj se taj film nije našao, ali zato jeste film braće Koen iz iste godine. "Fargo" sam propustio u bioskopu, ali sam ga zato do besvesti gledao na videu (i dalje imam negde kasetu), a kasnije i na divxu, pa sam ga uhvatio i na nekim projekcijama po gradu... Onda se pojavila i genijalna serija kao jedno od najsmislenijih nadovezivanja na jedan film (zapravo filmove braće Koen u celosti) u formi serije. "Fargo" mi inicijalno nije bio njihov omiljeni film, i to se stalno menjalo, ali je sa godinama, i svakim novim gledanjem to postao. Nekada mi je dovoljno samo da pustim onaj početak u snegu sa muzikom Kartera Burvela da se naježim... i poželim da ga pogledam opet. Već sam pominjao zanimljive likove u apsurdnim situacijama kao nešto što su braća Koen usavršili, ali u ovom filmu su to uspeli da spoje sa ugođajem koji je dovoljno realistički da "Fargo" deluje kao najbolja adaptacija crne hronike svih vremena, iako je sve čista fikcija... Frensis Mekdormand je za ovu ulogu dobila svog prvog Oskara, ali ne treba zaboraviti koliko je svaka, ma koliko mala uloga dobra u ovom filmu i koliko daje punoću i životnost svemu što se dešava. Nije stoga iznenađujuće što su mnogi od junaka dobili elaborirane omaže u istoimenoj seriji. Rodžer Ibert je stavio "Fargo" na četvrto mesto filmova devedesetih, a Martin Skorseze na deveto. Ja sam negde između...

 

 

05. Pulp Fiction (1994), režija: Quentin Tarantino

Da li se sećate gde ste bili kada ste otkrili Tarantina? U mom slučaju je svemu prethodilo (redovno?) isključenje struje (devedesete...) nakon koga smo porodično otišli u Kozaru da pogledamo šta god se novo davalo. Moguće je da sam prethodno video najavu, ali znam da je ovo prvi film Kventina Tarantina koji sam pogledao (računajući i one koje je samo pisao). I mada nisu svi članovi porodice bili oduševljeni te večeri, ja jesam. Ovo je bilo nešto novo, uzbudljivo, drugačije. I svaka čast Zemekisu, ali mislim da je 1994. za Oskara zakinut film koji je bolje ostario, uprkos brojnim fanovima i imitatorima, koji su pokušavali do kraja decenije (i posle) da snime nešto slično. Uvek me je kopkalo koliki je zaista bio udeo Rodžera Ejverija kada je reč o scenariju, ali je zato Tarantino potvrdio narednim filmovima da se ovaj nije slučajno desio (plus što su mnogi tek dana otrkili "Reservoir Dogs"), iako ga za moj ukus nikada nije prevazišao. Retki su filmovi koji su sastavljeni isključivo od scena koje su postale kult za sebe, i za svaku će neko reći kako mu je upravo ta omiljena. Meni su najdraže one nešto mirnije scene, zatišja bred buru... kada se Vinsent i Mia vraćaju iz izlaska i na kratko, pre nego što sve ode dođavola, stvari deluju obećavajuće a Vinsent je najzad opušten... kao i scena u kojoj Buč odluči da se vrati kod Zeda i kreće da bira oružje... kao i završni Džulsov monolog u kome objašnjava kako bi sve bilo bitno drugačije da nije doživeo prosvetljenje u međuvremenu... I priča o satu, jer Kristofer Voken, ali to se valjda podrazumeva...

 

 

04. Leon (1994), režija: Luc Besson

Već sam napisao da je "Pulp Fiction" zaslužio Oskara za najbolji film 1994, ali iako nije bio nominovan, moj omiljeni film te godine će uvek biti "Leon" (poznat i kao "Profesionalac"). Nekoliko godina posle "Nikite", koja kao da je bila svojevrsna predigra za ovaj film, Luk Beson je snimio svoje ultimativno remek-delo. "Leon" je film u potpunosti posvećen dvoje glavnih junaka, a to su plaćeni ubica Leon, i devojčica Matilda koju on pokušava da zaštiti. Jedini drugi likovi vredni pomena su uvek sjajni Geri Oldman kao korumpirani policajac Stensfild i Deni Ajelo kao Leonov pokrovitelj Toni. Svi ostali su tu kako bi bili ubijeni, bilo od strane Stensfilda ili Leona. Scena masakra Matildine porodice je i dalje jedna od najboljih scena te vrste, u kojoj glavni negativac demonstrira koliko je izopačen i opasan; i mada smo u uvodnoj sceni videli koliko je Leon efikasan u svom poslu, jasno nam je da za razliku od Stensfilda on ima i svojih slabosti (pošto nije psihopata). Nakon tako postavljenih figura, veći deo filma nije nekakva igra mačke i miša, kao što bi se možda moglo očekivati, već pratimo suživot Leona i Matilde. I mada ima dosta interpretacija koje ovaj film tumače kao savremenu verziju Lolite (sa pucanjem), ja se ne bih baš složio (na stranu rediteljeve privatne fantazije i projekcije nekih gledalaca), a ovaj film sam uvek pre svega doživljavao kao varijaciju na "Gloriju" Džona Kasavetesa. Inače, svi Besonovi filmovi poseduju jednu dozu gotovo detinje naivnosti ("Peti element" je počeo da piše kao dečak i to se baš vidi), a u ovom filmu se to najviše ogleda kroz lik samog Leona, koji je iako plaćeni ubica zapravo najhumanijii lik u čitavom filmu...

 

 

03. Starship Troopers (1997), režija: Paul Verhoeven

Ni sam više ne znam koliko puta sam pogledao ovaj film (čak svaki put gledam reakcije na jutjubu kada neko prvi put gleda), a po prvi put sam ga srećom video u bioskopu. Nije tada bilo mnogo pompe oko ovog filma, prošao je osrednje u smislu gledanosti, kritičari ga tada uglavnom nisu shvatili, a čak i kada je tehnička strana filma u pitanju, te godine ga je zasenio "Titanik". Međutim, kako su godine prolazile tako je i "Starship Troopers" dobijao na važnosti i ako danas kažete kako vam je to jedan od omiljenih filmova, više vas neće gledati kao čudaka. Ne samo što su efekti jako dobro ostarili (retkost za filmove sa kraja devedesetih), nego je i u svakom drugom smislu ovo film koji je aktuelan. Društveno je relevantan a istovremeno je nepretenciozna bioskopska zabava. Uz to je i izuzetno krvav (što isto ima svoju poentu). Ukratko, ona vsta filma kakva se u Holivudu bukvalno više ne snima od kako se Verhoven vratio u Holandiju. Mogu donekle da shvatim fanove romana koji ne vole ovaj film, jer zaista nije reč o iole vernoj adaptaciji, ali Verhoven i Numajer su Hajnlajnov roman iskoristili tek kao zamajac za jedan od najboljih i najoriginalnijih anti-ratnih filmova svih vremena. Površno gledano ovo je još jedan blokbaster, akcioni-SF film prepun specijalnih efekata, ali i kao takav je odličan. Ujedno je snimljen poput propagandnog filma, nalik na nešto što bi nekada režirala Leni Rifenštal. Međutim, taj propagandni aspekt se sve vreme aktivno podriva kroz satiru koja deluje iz drugog plana, bez namigivanja publici, čime Verhoven dekonstruiše sve totalitarne režime kako prošlosti tako i budućnosti. "Starship Troopers" je pored prividne jednostavnosti u smislu priče i likova zapravo jedan od najkomleksnijih filmova na ovoj listi. Može se posmatrati iz više uglova, ali samo jedan, potpuni uvid nam otkriva kompletnu sliku jednog nadžanrovskog klasika koji slutim da nikada neće biti prevaziđen...

 

 

02. The Silence of the Lambs (1991), režija: Jonathan Demme

Bilo je trenutaka kada sam pomišljao da ovaj film stavim na prvo mesto liste (i ovaj i broj jedan su mi u top 20 svih vremena). Nisam ga gledao u bioskopu, bio sam ipak premlad za tako nešto, ali sam ga pogledao prvi put na televiziji (i ponovo kad god se davao), a kasnije na videu, divxu... "Kad jaganjci utihnu" je poput anomalije u svetu filma, pojavio se početkom 1991. a onda je godinu dana kasnije dobio pet glavnih Oskara, i postao prvi horor (ili makar film blizak hororu) koji je uspeo u tome. Isto tako se izdvaja u filmografiji Džonatana Demija (RIP), koji je pre toga režirao više spotova i nekoliko uspešnih, ali znatno "laganijih" filmova, i malo šta je ukazivalo da je u stanju da snimi jedan ovakav film. I kao adaptacija "Kad jaganjci utihnu" je besprekoran, roman sam pročitao tek mnogo godina kasnije i zaista je u pitanju jedna od boljih i vernijih adaptacija, odnosno jedan od izuzetnih filmova koji su bolji od romana. Kao triler na temu serijskih ubica, ovaj film je bio jedan od dva ključna (tokom devedesetih) za započinjanje svih mogućih trendova, imitacija i nastavljača u tom smislu, na filmu i na televiziji. Kada je reč o glumcima, uvek bih bez mnogo razmišljanja ove glavne uloge stavio u svoj top pet, muških odnosno ženskih uloga. Kad god da ponovo gledam film u neverici sam da je Entoni Hopkins u filmu svega oko 25 minuta, pošto se prisustno Hanibala Lektera oseća sve vreme. Ted Levin kao Bufalo Bil je pružio svoju najbolju ulogu, koja je verovatno bila previše bizarna za to vreme kako bi dobio zasluženu nominaciju. A pomenuću i Entonija Helda kao dr. Čiltona, koji u filmu o gnusnim serijskim ubicama uspeva da bude najantipatičniji lik. "Kad jaganjci utihnu" nije film koji je posebno nametljiv svojom režijom, ali je zato vrlo precizan, metodičan u svakom svom aspektu. Hopkins je reprizirao svoju ulogu još dva puta, ali ti filmovi naprosto nisu bili ni blizu Demijevog originala, a sam Demi je imao još jedan uspešan film ("Filadelfija"), ali nikada više nije ni pokušao da snimi nešto ovako mračno, uzbudljivo i izuzetno...

 

 

01. Seven (1995), režija: David Fincher

"Seven" sam pogledao prvi put u rasprodatom bioskopu Jadran. I već od samog početka mi je bilo jasno da gledam nešto posebno. Tako dobra najavna špica nije se mogla videti još od Hičkokovih filmova, i uz remiks Closera tih dva minuta vizuelnog ludila nagoveštavaju kakav nas film očekuje. Finčerov triler je uz "Kad jaganjci utihnu" postavio osnovu za kasnije imitatore, međutim, ovaj film je direktnije bio mnogo više kopiran upravo zbog svog stila koji predstavlja neku varijantu apdejtovanog noara. "Seven" se dešava u neimenovanom gradu (najviše podseća na Njujork iako u završnici vidimo aluzije na L.A.) u kome stalno pada kiša i kriminal je sveprisutan. Vizuelno je izuzetno upečatljiv a fotografija (Darijus Hondži) je jedan od aspekata ovog filma koji je najćešće kopiran, manje ili više uspešno, ali niti jedan od potonjih trilera nije uspeo da reprodukuje specifičan ugođaj "Sevena". Univerzum filma je namerno limitiran na profesionalni i privatni život detektiva Milsa i Samerseta, i kroz sve je postojano provučena jedna sumorna nota. Za razliku od mnogih sličnih filmova, "Seven" nije toliko film o hvatanju ubice, zapravo nije klasični police procedural, iako površno gledano ima skoro sve elemente istog. Naglasak je na sukobu dva pogleda na svet, sa jedne strane je Milsov mladalački optimizam, a sa druge je Samerset i njegov antopološki pesimizam, kome, kao da i sam film čitavom svojom estetikom daje za pravo. I na kraju je tu neimenovani ubica kao svojevrsni katalizator. I mada na kraju trijumfuje pesimizam (nihilizam), nije samo Milsova tačka gledišta urušena, već i Samerset, parodoksalno, pronalazi u porazu snagu da ipak nastavi dalje. Znam da je takav kraj, sa sve genijalnim citatom, proizvod kompromisa između Finčera i studija, ali nekada (retko) i iz takvih situacija nastane nešto istinski vredno. "Seven" je jedan od prvih filmova koji sam pogledao dva puta u bioskopu. Drugi put je to bilo na možda najprigodnijem mestu za ovaj film, a to je bio bioskop Partizan, koji je tada na kratko otvoren kao običan bioskop (eksperiment se nije isplatio). Nakon toga je to postao film koji volim periodično da repriziram, a naročito u situacijama kada mi nije ni do čega... I da završim sa pomenutim, meni omiljenim filmskim citatom: "Ernest Hemingway once wrote, "The world is a fine place and worth fighting for." I agree with the second part."

* * *