RABBIT TRAP (2025)

S najvećim uživanjem odgledao sam ovaj folk horor, ali nemam vremena da ga potanko analiziram i hvalim, jer ovaj pogovor za novu Orfelinku neće se sam napisati.

            Ukratko!

            Mesto: mistični VELS, zeleni rodni kraj Artura Makena.

            Mesto, još konkretnije: izolovana kuća kraj šume, daleko od naselja.

            Vreme: 1976!

            Likovi: Ona je avangardna umetnica elektronske experimentalne muzike koja u svom radu koristi zvukove iz prirode. Lepa džindžerka.

On je njen snimatelj, tonac, tehničar, s nekom traumom iz prošlosti i povremenim gadnim košmarima. Crni Indijac (Dev Patel).

Ono je dete koje im se prišljamči niotkuda: oni na njega referišu kao na dečaka, špica ga samo zove „dete“, mada je oštrom oku jasno da ovaj lik igra devojčica, ili devojka; ili žena! Naime, radi se o crtama lica koje nisu ni tamo ni ovamo, ni u smislu roda-pola-džendera-bendera, ni u smislu starosti (OVO ima negde između 13 i 53!). 

Nisu to androgine crte na lepi način tolkinovskih arijevski plavih vila, nego više na način „special people“, ili patuljaka (midžeta), ili – što bi Maken reko, „little people“. Liči na mlađeg batu (ili ružnu, kratko-ošišanu seku) Barija Kiogana. Šta god da je ONO u filmu, brzo je jasno da nije obično „dete“, a šta tačno hoće – pa, pogledajte! Cela drama je između njih troje.

Zaplet: Čudni zvuci, brujanje, šumorenje iz šume. Vilinski krugovi od pečuraka. Košmari. Nesigurnost. Dete im, kao, pomaže, ali počne i da smara. Nameće se. kao, nudi pomoć. Nju vodi u šumu da joj pokaže jedno mesto gde može da čuje vilinsku pesmu. On ih prati, ali se izgubi – i umalo glavu izgubi. Itd.

Ovaj film će pacijentima zatrovanim holivudskim konceptom „horora“ možda biti SPOR, DOSADAN i NEJASAN. Ja sam ga izeo u jednom cugu i plakao za JOŠ OVOGA, PLEASE!

Da, zaplet jeste malko difuzan, motivacija i smisao svih dešavanja nisu svuda najjasniji, mada u glavnim crtama je slutno-očito šta se tu i zašto zbiva. Da li su pravila i zakonitosti onostranog ovde sasvim koherentni? Pa, ne znam, ne bih rekao: ako su npr. neke cvećke zaštita od malog naroda, kako je onda Ono prošlo i ušlo? Ako su vilinski krugovi apsolutni NE ULAZI NI ZA ŽIVU GLAVU, zašto onda neki kasnije uđu, i ništa?

Ali to su nebitna cepidlačenja u hororu ovoliko atmosferičnom, uspelom, jezovitom, intrigantnom, audio-vizuelno bogatom.

Osim toga, ovde se nalazi jedan set-pis, jedna prolongirana scena – to, kad Dete vodi Nju da joj pevaju „Udovice“, dok On luta po Podzemlju – da je to toliko ingeniozno osmišljeno i realizovano, jezivo na originalan, nadahnut, košmaran način da, ako to na nekoga ne deluje, ako neko na ovo zaspi („Kad će nešto da se desi?“) ili ako se neko na ovo naljuti („Šta se bre ovde desilo?“), mogu samo da kažem: moje saučešće. Mrtvi ste. 

Meni je ovo jedna od najjezivijih scena koje sam video u zadnjih godinu dana, a ima dodatne poene za originalnost. OK, možda su malo strašnije one u argentinskom WAILINGU, ali to je tamo ipak bio samo lepo izveden klasični BAU-BAU, viđali smo to milion puta, samo ne uvek tako lepo urađeno. OVAKVU scenu kao u ZAMCI ZA ZEKU (tj. ZEKINOJ ZAMCI) niste nigde videli.

Meni je ovo bilo kao ingeniozan, efektan spoj Makena i Ejkmana. Zadivljen sam inteligentno realizovanom stravom i potrudiću se da iskopam kratke filmove ovog debitanta, jer i oni zvuče jezovito-zanimljivo.

Kad bih ja režirao ZAVODNIKA, ovako bih ga pravio. Otprilike. Samo malo bolje.