CRNCI (2009)

RIVJU BY Shozo Hirono

Režija: Goran Dević i Zvonimir Jurić

Film počinje lagano, opuštano, i ako imate nameru da uživate u lendskejpu slavonačke močvare i šume, ondu su Crnci pravi film za vas. U suprotnom, možda je ovo naslov za izbegavanje, uprkos ekonomičnom trajanju od manje od 80 minuta. Šta više, ne sećam da sam duže gledao jedan ovako kratak film, a sve u očajničkoj potrazi za kvalitetnim elementima.

Ima ih svakako, i ako neko želi da cedi suvu drenovinu, može reći da se skrivene poruke nalaze u naznakama; da se kontemplativni konteksti kriju iza ugla. Istina je ustvari da Crncima ne hvali samo bolja dramatizacija, uverljivija karakterizacija, scenario, već oni jednostavno nemaju niti stav, a bogami ni muda da nekog van balkanskog područja ubede u sve strahote i surovost rata.

Kad sve ovo kažem ne mislim da ratni film mora da poseduje eksplicitno nasilje, krv, gore elemente, niti bilo šta što iole nalikuje recimo Zafranovićevim delima. Ne, ambiciozni autori jednostavno imaju želju, premisa je ok, ali im izmiču uverljiviji dijalozi, zdravija postavka priče... čak je i sporadičan humor trivijalan.

Ali, da ne bi trošio previše kritičke termine, ajmo malo da spojlujemo:

Koja prava vojska ima jednog sekunda sumnju ili dilema da li pucati u divlju svinju - pa majku mu, to je, bre, hrana na stolu?!

Ok, pravdajmo to da su u velikoj žurbi.

Konstatacija "Opet se bode", stiže u momentu kada "bivši" narkoman pokazuje znake agresije, što može biti samo iskazana nervoza zbog neuzimanja, ali ne - ovde se implikacija lepi na apsurdan gest, tako da deluje... pa malo je reći groteskno!

Onda dijalozi tipa:

"Ne mogu više ubijati."

"Šta?"

"Ono u garaži"

"Šta misliš - da je meni lako?"

I tako dalje...

A garaža više liči na neku provincijsku opštinu iz komunističkih vremena, ispred koje se nalaze nabacani DŽAKOVI!!! Znači, garaža je doživela i opsadu... a ko se krije u garaži za vreme opsade - pacovi, a ne Crnci, oni su valjda neka elita.

Ivu svi nazivaju "Gazda", što implicira da su oni možda paravojna plaćenička formacijska jedinica. Ali ne, oni su ustvari samo hardkor domobrani na braniku otadžbine, sa centralom u Zagrebu, koji imaju svoje personalne probleme, ali ipak ostaju verni slobodarskoj ideji.

Mislim da, oni su valjda elitna domobranska jedinica. Kak se to onda dešava da regrutuju slabiće, koji su obili jedan jedini automobil?

I zašto uopšte junošu podučavaju rukovanju automatskom puškom kada su na vestima pre samo jedan sat objavili prekid vatrenih dejstava na svim nivoima? U kakvu se to oni akciju spremaju? Ko je to i gde najavio? Ne znam: možda je sponzor platio za reklamu puške, pa se na to potrošilo minut-dva.

Međutim, najveći sunovrat u priči predstavlja famozna kaseta na kojoj se emituje snimak smrti jednog od domobrana (koji je inače brat jednog Crnca), a koja je puštana na četničkom radiju kao želja i pozdrav pre kompozicije Nade Obrić - Dugo te, dugo očekujem!

E sad, svaki normalan komandant bi želeo da zaštiti svoju vojsku traume slušanja istog - ali ne i Gazda Ivo: on daje kasetu u ruke pokojnikovom bratu, ovaj odlazi do automobila da bi je na miru saslušao, i onda sledi najsmešnija scena pokušaja samoubistva, još od filma Otac na službenom putu. Što je mnogo, mnogo je!

Sama autorova premisa nije u biti loša: kreirati antiratni manifest, ali je egzekucija traljava, nedorečena, mlitava.

Osim odlične fotografije i autentične scenografije, Crnci predstavljaju prilično neuspešan produkt na svim nivoima, i više deluju kao prosečan TV film, nego kao uzdanica ozbiljne kinematografije.

NEGOTIN NITOGEN (2): SMRT, VINO, SMRT

da ne bi moj premijerni boravak u negotinu protekao samo u znaku priče, govorancije, tupljavine i bla-bla, potrudili su se moji domaćini. pošto znaju moje preference, a umnogome ih i dele, za ključnu lokaciju odabrano je obližnje selo rajac, karakteristično po dve stvari: vinskim podrumima, i spektakularno starom groblju.

dan odabran za ovaj obilazak poklopio se sa sajmom meda i vina u glavnoj ulici negotina, ali mi drugari brzo saopštiše da nema potrebe da se tu zadržavam, jer ću prava vina probati i probrati na njihovom izvoru, gde su i čistija, i slađa, i povoljnija. tom argumentu nisam imao šta da zamerim. prošetao sam kroz napučeni trg, razgledao izložene flaše i tegle, slikao se sa 'boginjama vina' (kasnije su te slike misteriozno nestale), probao vino od meda (!) iz nekakvog naprstka – a onda krenusmo u divljinu u zakonokršećim uslovima: naime, skala, ines i toma posedaše u zadnji deo pik-apa (namenjen za prevoz robe, a ne ljudi), a ja napred sa vozačem, milošem, kako bih bolje osmotrio meni novu okolinu.

prva stanica bilo je neverovatno groblje iz dva dela. jedan je regularni, 'savremeni' i aktuelni, sa grobovima i spomenicima ni po čemu različitim od uobičajenih na drugim srpskim grobljima danas. zabava počinje u prastarom groblju koje se nastavlja na ovo, bez ikakve ograde. to staro groblje izgleda, kako ga jedan član družine opisa, kao iz westerna – dakle, nepregledna livada, i na njoj u travu urasli kameni krstovi pruženi u daljinu!

prilično uniformno, skoro isključivo sačinjeno od krstova, bez spomenika ili ukrasa drugačijih oblika, ovo je zaista unikatno – nikad ništa slično nisam naživo video. pošto je trava gusta i visoka, a dan topao, zmijoljubiv, nije bilo potrebe da zalazimo duboko u taj zmijarnik, iako smo uz sebe imali iskusnog snake-handlera, tomu (ponosnog vlasnika jednog pitona i jedne boe)!

tu smo upili od ambijenta koliko se moglo, slikali se, pa produžili ka destinaciji – selu rajac, dalje u brdima.

selo takođe ima dva dela – jedan je redovni: naselje, kuće u kojima seljani žive. drugi takođe izgleda kao naselje – desetine i desetine kućolikih zgrada, dok im ne priđeš bliže i ne shvatiš da tu niko ne živi, i da su sve te grdne građevine zapravo mesta na kojima seljani prave i čuvaju svoje vino. kućice su sve u starinskom stilu (zato su delovi ČARLSTONA ZA OGNJENKU snimani baš ovde!), i sve odiše patinom vremena, starine. ima i ruševina, kao i novih građevina, ali u starinskom stilu.

pošto smo prošpartali uličicama ovog neobičnog 'naselja', odosmo na groblje. kakvo ludilo: tamo zatekosmo ogroman broj prastarih kamenih nadgrobnih spomenika (mnogi iz 18. i 19. veka!), a posebno je fascinantan njihov dizajn, ni nalik spomenicima koje sam dotad viđao! slike govore više od reči, pa neću ni pokušavati da se s njima (ovde) nadmećem: pogledajte i sami na šta to liči! raj za svakog čistokrvnog ghoula!

posebno su vredni pažnje simboli na ovim spomenicima – ima tu krstića, ali često u neobičnom dizajnu, tako da više podsećaju na vudu vévé, ili na neke r'lyeh dizajne, nego na konvencionalne hrišćanske krstove. takođe, ima mnogo simbola sunca, uključujući tu i svastike. obrati pažnju!

u povratku svratismo kod jednog gostoljubivo-izgledajućeg domaćina, starinu punu prastarih priča koji na zidu drži originalni crtež, poklon od mome kapora, koji prikazuje golu, definitivno maloletnu ali napupelu devojčicu, u koju zuri desetak od požude obnevidelih prljavih matoraca, kao i još nekoliko zabavnih ukrasa koji uključuju i jednog pomalo ofucanog prepariranog sokola.

kod drugog domaćina se zadržasmo najduže, valjda i zato što je neštedimice dolivao naše čaše svojim zaista odličnim gameom, dok su skala i toma pričali o svim živim kriminalcima, gilipterima, soc. slučajevima, ludacima, siledžijama i sličnima kojih su mogli da se sete, a sa kojima su njihovi očevi (oba panduri) imali posla.

čiča je samo klimao glavom, priznajući da ih sve zna, makar po čuvenju, ali mu razbrbljani omladinci ne dadoše da nešto bitnije i sam doda, iako je u nekom trenutku, dok su obojici bila puna usta, ispričao anegdotu o planiranom pa u zadnji čas neodržanom dolasku druga tita u negotinski hotel koji je spektakularno preuređen tim povodom nekim neprejebivno prenadrkanim giga-mega-lusterom i imperijalnim mermernim stolom sa živim cvećem na njemu...

izašavši odatle nabasasmo na još jednog ljubaznog čiču koji je upravo pekao rakiju u kazanu ispred: na njegov izričit poziv, zasedosmo i u njegov podrum na novu turu čašica i razgovora, pa pošto nam se dopalo i njegovo vino, ja i tu kupih 2 litra, kao i kod prethodnog čiče.

pošto je neplanirano pikap bio potreban ocu našeg vozača (koji i sam ima vinariju 'jelenković' – već pomenutu u prethodnom delu: sponzor večeri lavkrafta), morali smo da malo promenimo plan, i da planirani ručak, umesto u nekakvoj seoskoj kafani nadaleko čuvenoj po dobroj jagnjetini, ipak obavimo u jednoj drugoj kafani, usred grada.

ja nisam zbog toga previše patio pošto ionako nisam naročiti ljubitelj jagnjetine – više sam patio zato što je ispalo da ni kafana u kojoj smo završili nema JELA, nego nudi samo roštilj, pa sam od muke, ne znajući za šta iz skučene i konvencionalne ponude da se odlučim, na kraju naručio ćevape, uz mestimično štrpkanje ovčetine koju su ostali naručili (i koja, za tu vrstu mesa, nije bila loša). btw, i ćevapi su bili od ovčjeg mesa, a sve smo zalivali novom turom zaista fenomenalno dobrog domaćeg vina. ovde je čak i bilo nekog dezerta, i to kao bonus-poklon od kafane: ništa posebno, ali sasvim ok domaći kolač, da zasladimo mesište.

uveče je na trgu bio koncert luisa, i krivo mi je što nismo uslikali plakat u okultno-crnomagijsko-elektrogotik fazonu (!), sa luisom kome munje izlaze iz šaka kao nekom fantasy-magu. da bismo bili sposobni za večernje druženje, organizmi su nalagali malo odmora, pa u noćni život odosmo tek nakon prekratke večernje dremke...

dok je dan za rajac bio taman kako valja, topao ali ne previše, narednog je osvanula kišica koja je malo gnjavila, ali ne dovoljno da pokvari obilazak nekih drugih znamenitosti u negotinu. neumorni (!) skala poveo me je u muzej hajduk veljka da čujem neke masne priče o ovom čuvenom lokalnom jebaču i švaleru (koji je, kao i svi od te sorte, stradao vrlo mlad) a zatim i u prelepu crkvu u kojoj su njegove kosti, uzidane (da ne bi turci go sveti sava on his mošti).

oko crkve se nalazi moćni kjerkegor (crkveno groblje) sa prastarim spomenicima koji prosto vape za ghoulish pozerima i fotoaparatima, pa i tu pade nešto malo škljocanja i beleženja detalja sa prastarih kamenova za potonje detaljno izučavanje u časovima dokolice. tmurno-kišničasti dan beše kao poručen za gotski gloom & doom tog okruženja!

pošto smo i tu lokaciju apsolvirali, ines, toma i ja pod pretnjama teškom silom naterasmo skalu da ode kući i malo odspava, a nas troje produžismo u obilazak još nekih lokacija u širem centru grada – slikoviti spomenik u parku, komunistički-pompezna a sada gotski-raspadnuta i nefunkcionalna fontanetina, ukleto-pusta letnja pozornica kraj stadiona, a i kafana na stadionu u kojoj, napokon, nađoh za jelo i nešto što nije jebeni roštilj nego, ni manje ni više, no lovački gulaš. malo srnetine, da predahnemo od onih svinja i ovaca stradalih radi nas prethodnih dana...

u planu je bila i poseta selu vratna i tamošnjem prirodnom rezervatu, šumama, muflonima, poskocima, čudesima i neviđenim prirodnim ludilima u vidu stenovitih 'vratnica' itd. avaj, prokleta kišurina sprečila je to zbitije, pa to ostade za neki naredni put. a mo'š se kladiti i u svoje slatko dupe da će to biti VRLO uskoro!

znači, negotine, here I go again on my own!

I'll be back!

ps: ovaj izveštaj ukrašen je doktorovanim fotkama nesuđene umetnice, ines, kojoj se zahvaljujem na skromnom trudu (u nedostatku sjebanog joj fotošopa ovo su samo neki rudimentarni efekti, ali eto, nisu loši...).

mega album sa preko 50 in vivo slika sa grobalja pogledajte u albumu na mom profilu na Fejsbuku.

pps: zahvaljujem svima pomenutim i nepomenutim koji su se tokom ta 4 dana utrkivali da me ugoste, počaste, udovolje mi, i učine moj boravak u negotinu i okolini što memorabilnijim! uspeli ste! hvala i devojci koja mi je poklonila 1,5 odličnog crnog vina! fotografima! maserima! filmofilima! lavkraftovcima! frikovima! satanistima! hrišćanima! VRATIĆU SE!

NEGOTIN NITOGEN (1): PROMOCIJA I PREDAVANJE

u negotinu mi se desilo ono što, inače, retko biva, a to je da su moje pozitivne predrasude u korist tog grada na licu mesta bile 100% potvrđene: ono što sam o tom gradu (i njegovim stanovnicima) slušao ili slutio na osnovu nekih poznanstava i drugih pokazatelja, na terenu se pokazalo kao tačno tako. realnost, obično, teži da razbije ili modifikuje neke naše slutnje, nadanja i priželjkivanja, ali negotin sam na daljinu 'osetio' tačno onakvim kakav je na kraju, naživo, ispao.

ukratko, it's priština all over again: vrlo sličan vajb koji sam osetio 1995. tokom mog kratkog ali inspirativnog boravka u danas okupiranom i obesrbljenom gradu prožeo me je tokom 4 dana koja sam prošle nedelje proveo u negotinu i okolini. vrlo specifičan spoj negativnog okruženja (u smislu čemera i beznađa lokalne vlasti, privrede, ekonomije) i nadasve pozitivnog mikrosveta ljudi koji u svemu tome pokušavaju da prežive. idiosinkratični spoj imbecilnih političara, priprostih 'kulturnih radnika', duhovne bede, i u svemu tome grupica autsajdera, rokera / metalaca / dark / electro /ebm / whatnot frikova, hororista, excentrika, dražesnih čudaka i ludaka, uz mestimične uobičajene nuspojave, neizostavne u tom kontextu (sjebane familije, razvedeni roditelji, alkohol, droge itsl.).

sve to, plus začin: vanredno poštovanje prema meni i mom delu.

u prištini sam, svojevremeno, naišao na grupicu poštovalaca mog, u tom trenutku, skromnog opusa koji se ogledao preko nekih mojih eseja o hororu + prevoda retkih textova sa engleskog + naročito, preko mojih filozofsko-hororičnih ilustracija koje su krasile korice i unutrašnjost fanzina KOSMETPOLITEN i izazivale oduševljavanje određenih ezoterično-hororistično-okultnih likova.

u negotin su me doveli poštovaoci mog lika i dela, pri čemu je delo, tokom poslednjih 15 godina, ipak pomalo naraslo u opus, iz koga se kao masovno najpopularniji izdvajaju roman NAŽIVO, studija FAUSTOVSKI EKRAN i priređivanje zbirke lavkraftovih priča NEKRONOMIKON. njima, kao i drugim javnim i internetskim nastupima, pa i ovim blogom, stekao sam poštovanje gorepomenutih frikova, gikova i likova, što se među ostalim pokazateljima opipljivo ogleda i u činjenici da sam, recimo, u negotinu u proteklih godinu dana prodao više svojih knjiga nego li u nišu u poslednjih 10! (to mnogo govori o negotinu, ali još više – o nišu.)

ukratko, imao sam egzaktne pokazatelje, kao i subjektivne ali vrlo konkretne slutnje da bih u negotinu bio lepo primljen i da bih se osećao kao malo gde, te sam iskoristio prvu priliku da tamo odem i provedem neko vreme sa znanim i neznanim prijateljima. (posebno imponuje činjenica da je nekoliko njih poteglo iz okoline – bor, zaječar – da bi me videli i čuli, a neki i ne baš iz okoline, no čak iz beograda...)

u zajedničkoj akciji koju su sproveli moji drugari "pejčina" (inače, niški student) i "skala" (koga sam upoznao prošle jeseni na festivalu fantastike u zaječaru) – prava imena i adrese poznati redakciji Cult of Ghoula – sređeno je da negotinski dom kulture, u okviru gradskih svečanosti, organizuje i promociju FILAŽA, a kad sam već tu, reših da o istom trošku i u istom cugu lokalne interesente častim i predavanjem o lavkraftu kakvo nisu imali prilike da u svom gradu čuju još od... oduvek. ta dva dešavanja bila su somun u čijoj sredini je bila poseta obližnjem selu rajac i još nekim lokalnim znamenitostima, pa zato i ovaj izveštaj delim na 2 dela: u prvom je kratki osvrt na 'ozbiljne' akcije, a u drugom se više bavim serbian gothic turističkim znamenitostima hororične provenijencije.

FILAŽ redakcija je u negotin došla u svom punom sastavu: s. savić, d. d. dabić i d. ognjanović. nakon upoznavanja sa direktorkom i nadležnima iz doma kulture usledila je promocija časopisa u bioskopskoj sali, pred nekih 30-ak duša. među njima je bila i velika poklonica ghoul culta, "vilja", kojoj je nekim misterioznim sinhronicitetom baš tog popodneva post-express iz beograda doneo dugo traženi primerak mog romana. njega je predamnom raspakovala iz pošiljke (koju je sačinjavala još jedna znatno beznačajnija knjižica) i pružila na potpis i posvetu.

promociju je dabić otvorio opsežnom pričom o dragiši stojadinoviću, fotografu i filmadžiji rođenom u okolini negotina, čiji rođendan je bio povod za proslavu. usledila je priča o časopisu uopšte, što je sve potrajalo oko sat vremena, uz nekoliko pitanja iz publike, a onda smo taj deo večeri krunisali video-bim projekcijom LEPTIRICE sa trenutno najbolje i najčistije i najoštrije kopije koja u bilo čijim rukama (uključujući tu i kadiju i RTS) postoji. ovo mi je bio prvi put da tu audio-vizuelno superiornu verziju pogledam na velikom platnu, pa sam priliku s najvećim užitkom iskoristio.

zatim smo, po protokolu, bili obavezni da ispratimo i pozorišnu predstavu – gostovanje iz beograda – ŽENIDBA, po gogolju. ona je sadržala sve one elemente zbog kojih ne volim konvencionalno pozorište (dranje, kreveljenje, glupavljenje, namigivanje i dodvoravanje publici, usiljene fazone itd.), pa sam zato njen veći deo žmurio u jalovim pokušajima da odremam i malo se odmorim pred nastupajuću večeru. domaćin za taj deo večeri bio nam je pejčina, koji nas je po sitnoj kišici sproveo do kafane, gde nas je dočekao još domaćinskije razdrljeni domaćin u društvu lokalnog ex-predsednika (baptiste!). roštilj je bio sasvim ok, a crno vino – vrhunsko. ja sam bio malo razočaran što nemaju dezert, odnosno što na palačinke treba čekati bar pola sata da ih sačine (!), ali sve u svemu, beše to obećavajući početak mog boravka u negotinu.

FILAŽ-ekipa je potom, nešto iza ponoći, krenula nazad ka nišu, a ja sa pejčinom odoh do bašte kafića u kojoj su sedeli neki od ljudi s kojima ću se družiti narednih dana, uključujući tu i mog domaćina koji se ljubazno ponudio da me ugosti u svom stanu (što je bila prisnija, ljudskija i prijatnija opcija od ponuđene alternative, da budem u nekim oficijelnim apartmanima na raspolaganju lokalnoj kulturi). tu posedesmo još sat ili nešto jače u opuštenom upoznavanju i zezanju, uz dogovor za sutrašnju exkurziju do rajca i drugih znamenitosti ghoulish prirode koje su domaćini (ispravno!) procenili da bi me zanimale. ali, o tome u zasebnom izveštaju.

predavanje o lavkraftu je održano u okolnostima koje su pojedince iz organizacije blago zabrinjavale, mada sam ja sve to posmatrao opušteno-bezbrižno, a krajnji rezultat mi je dao za pravo glede takvog stava. ok, morali smo u zadnji čas da tražimo alternativni prostor zato što je zbog nekih drugih manifestacija (i kišovitog nevremena) planirani prostor u bašti hajduk veljkovog konaka postao nemoguć kao lokacija, i na kraju je to zbitije održano u jednoj friendly kafani (!), ali nasuprot nečijoj prvoloptaškoj mogućoj reakciji ('ha-ha, kafana!'), to mesto je bilo izvanredno preobraženo u savršen prostor za ovo dešavanje, i ja nisam osetio ama baš ni trunku devalvacije tom lokacijom, baš naprotiv!

oko podneva sam u domu kulture svojeručno otkucao obaveštenje o novoj lokaciji predavanja, pošto je skala još bio 'umoran' od sinoć (nije ni odlazio kući te noći/jutra!), pa sam ga kasnije, uz njegovo asistiranje, okačio na 5 relevantnih mesta u gradu, dok su drugi i odgovorniji članovi ekipe, a pre svega "toma", preduzeli i lično (telefonsko) pozivanje i obaveštavanje određenih članova moje ciljne grupe.

tog popodneva je u negotin iz zaječara došao i oliver jovanović, izvanredno otkrovenje od pisca kome predviđam sjajne reakcije pravih, profilisanih i inteligentnih fanova fantastike i horora koji umeju da prepoznaju šta valja. čitao sam njegove priče u rukopisu i preporučivao ih gde sam mogao (jedna od njih je u najnovijoj GRADINI), a ako sve bude po planu, zbirku njegovih vanredno dobrih kosmički-stravičnih priča objaviće tardis. posle dugotrajne prepiske ovo je napokon bila prava prilika da se i naživo sretnemo i upoznamo. on je u grad došao dok sam u kafani na gradskom stadionu proždirao lovački gulaš sa tomom i ines (o njoj u 2. delu izveštaja), pa mi se tu pridružio. ovo dvoje je moralo u neke akcije pre predavanja, pa sam sa oliverom nešto malo proćaskao i nasamo o spisateljsko-egzistencijalnim mukama (i radostima), a onda ines dođe po nas da nas sprovede do kafane, na predavanje.

začudo, tehnika je funkcionisala savršeno – laptop, bim, fajlovi, kodeci i čuda su se svi ponašali besprekorno, i multimedijalni pristup koji sam zamislio bio je sproveden maximalno. u prepunoj prostoriji (30-40 ljudi) prikazivao sam na bimu svoje fotke iz providensa i pričao o boravku tamo dok su u pozadini išli mračno-ambijentalni zvuci najnovijeg LUSTMORDa.

priču o lavkraftovom životu, delu i značaju povremeno sam ilustrovao insertima iz filmova prema njegovim pričama, u tome su mi pripomagali toma i skala svojim potpitanjiam i komentarima, a na kraju se i publika vrlo aktivno i zainteresovano uključila u razgovor svojim pitanjima i komentarima, tako da je feedback bio savršen. sve u svemu, potrajalo je skoro dva sata, a poseban šmek predavanju dao je sponzor-prijatelj, vinarija 'jelenković', koja je donirala svoja crna vina na degustaciju publici i na zalivanje suvih usta predavača.

nažalost, odatle sam morao bukvalno da izjurim i da napustim potencijalne obožavaoce i obožavateljke koji me dotad nisu upoznali, kako bih olivera ispratio na poslednji voz ka njegovom rodnom selu. ines i ja smo mu pravili društvo na stanici, gde smo se odlično zabavljali konceptima nekih njegovih priča u najavi (npr: četnici i ustaše u tenkovima, na nekoj alien planeti...), a ines mi je stručnom masažom olakšala napor od prethodnog predavanja.

pošto je otišao oliverov šinobus, odosmo do lokalne hale sportova, gde su te večeri nastupali BJESOVI. bilo je super zezanja i slikanja sa fanovima ispred, gde su se uz mnogo piva očekivali hedlajneri (predgrupe je valjda neko ispoštovao unutra, ali desetine ljudi i žena cirkale su i blejale ispred hale.

unutra je takođe bilo dobrog zezanja, šutiranja, kan-kana, ušiju, kros-dresinga i koječega, a u dobrom društvu nije smetalo ni loše ozvučenje (pevač se praktično nije dao razumeti, pa skoro ni čuti) ni zaista predug nastup BJESOVA od ciglih dva sata! iako unutra nije bilo mnogo mase (cenim da je do kraja izdržalo tek kojih 60-ak duša), BJESOVI su ih maximalno 'ispoštovali'. posle ovoga ines, toma, pejčina i ja odosmo do jednog kafića da krunišemo obilato eventful dan, veče i noć...

U idućem nastavku:

groblja! spooky spomenici! vino! tajanstveni znakovi! gotik! vino! crkve! kripte! urban gothic! vino!

SYMBOL (2009)

Hitoshi Matsumoto

****

4-

odavno pratim festivalski život i propratne napise o ovom simpa-bizar-zvučećem japanskom filmiću, i intenzivno jurim divx već mesecima unazad. kad se, pre oko 2 meseca, pojavila verzija bez eng. titlova, smesta sam ga pogledao, pošto u njemu nema previše dijaloga – pretežno je to one-man show – a nešto kasnije, kada su (iznenađujuće brzo) iskrsli i eng. titlovi, pogledao sam ga s najvećim zadovoljstvom ponovo, i pored ostalog, utvrdio da to malo dijaloga zaista ne doprinosi značajno ugođaju nečega što je – ČIST film.

možda je kvalifikacija malo preterana i možda nekome zazvuči elitistički, snobovski, fenserski ili već kako; u svakom slučaju, ja pod njom podrazumevam filmove u kojima je bla-bla-truć svedeno na minimum, a eksplozija slika, kolora, zvukova i muzike je glavno težište filma. znači, DON'T TELL ME! SHOW ME!!! neki od extremnijih skorašnjih filmova u tom smislu su, recimo, VINYAN, BRONSON i VALHALLA RISING, pa na neki način i ANTICHRIST. laički rečeno, to su filmovi za koje vam titilovi nisu neophodni da biste ih pojmili, ako im se dovoljno otvorite i predate. oni smelo balansiraju na ivici experimentalnog, ili barem nekonvencionalnog storitelinga, čime iritiraju nestrpljive i lenje 'gledaoce' naviknute na konvencionalniji ritam i pričanje priče.

SYMBOL nije toliko izazovan za publiku kao gorepomenuti naslovi: veći je crowdpleaser od njih, jer je brzog ritma, i pun (otkačenog) humora, gegova i zezanja koji možda jesu excentrični i uvrnuti, ali su ipak dovoljno svarljivi čak i za one kojima su VINYAN ili VALHALLA bili 'dosadni'…

srž svojih impresija o ovome sročio sam za POPBOKS, pa bacite pogled na tu kritiku. u njoj sam film opisao kao "stilizovani, vizuelno spektakularni, produženi skeč iz Smisla života Montija Pajtona u spoju sa parodično-kjubrikovskim metafizičkim momentima, pa sve to presečeno sa modernizovano-bunjuelovskom komedijom apsurda o maskiranim rvačima."

zapravo, evo tog prikaza i ovde:

Anđeoski penis ispunjava želje

Evo naslova koji vraća nadu u vitalnost svetske filmofilske velesile

Dejan Ognjanović

Ocena: 9 / 10

Originalni naslov: Shinboru

Scenario: Hitoshi Matsumoto, Mitsuyoshi Takasu

Uloge: Hitoshi Matsumoto, David Quintero, Adriana Fricke...

Žanr: fantastika/komedija

Trajanje: 93 min.

Proizvodnja: Japan, 2009.

Japanci su malo posustali sa proizvodnjom provokativno-sumanutih, ludački-lucidnih, bizarno-unikatnih, mračno-duševnih, mudovito-preteranih filmova na kakve nas je u poslednjih par decenija navikao njihov novi talas, predvođen Takashijem Miikeom (Ichi the Killer, Visitor Q, Audition) i Shinyom Tsukamotom (Tetsuo, Tokyo Fist, Nightmare Detective).

Simbol ne spada u transgresivne i žestoke filmove poput gorepomenutih: u njemu nema preteranog nasilja niti hiper-krvoprolića, humor ponegde jeste crn ali ne u morbidnom ključu, a od seksualnosti nema ni traga (osim ako vas ne pale stilizovani heruvimski penisi). A opet, dovoljno je prepričati ga u nekoliko rečenica, pa da spontano uskliknete: "Ha! Tako nešto samo Japanci mogu da smisle!"

Simbol se sastoji iz dva paralelna i naizgled nepovezana narativna toka. Jedan se dešava u Meksiku (!?), gde se dežmekasti rvač u kostimu i sa obaveznom Santos maskom sprema za važan meč. Drugi se zbiva u potpuno beloj prostoriji u kojoj se neimenovani lik u drečavoj pižami neobjašnjivo budi. Glatke zidove prostorije bez ikakvih otvora narušavaju samo "ćevapčići" koji vire iz ravnine. On otkriva da su meki na dodir, i svaki put kada neki od njih pritisne, začuje se visoka uzdah-nota "Oh!" a iz zida ispadne neki nadrealno nebitan i za situaciju beskoristan (?) predmet: četkica za zube, ležaljka, suši (bez soja sosa!), mange (ali bez svih nastavaka!) itd.

Ubrzo on otkriva da su te čudne štrčeće stvari zapravo "pačići" roja anđela, ali nema izbora: mora da ih pritiska ne samo da bi sebi obezbedio sušija (i igara), nego i da bi umakao iz zatočeništva. Veći deo filma sačinjavaju njegovi (tragi)komični pokušaji da dovoljno brzo dospe do privremenog, brzo-zatvarajućeg otvora koji se pritiskom na jedno pače na podu otvara na suprotnom kraju prostorije. Paralelnom montažom pratimo pripreme za rvački meč u Meksiku, i pitamo se: da li će naš Santos pobediti nadmoćnog protivnika? Da li će naš sirotan umaći iz bele sobe, ili mu zločesti "anđeli" spremaju novu klopku izvan nje? I, najzad, kakve veze ove dve priče imaju između sebe?

Simbol se može opisati kao stilizovani, vizuelno spektakularni, produženi skeč iz Smisla života Montija Pajtona u spoju sa parodično-kjubrikovskim metafizičkim momentima, pa sve to presečeno sa modernizovano-bunjuelovskom komedijom apsurda o maskiranim rvačima. Kao i svi odlični filmovi, i ovaj pruža uživanje na više nivoa: režiran je fenomenalno a kompjuterski efekti su spektakularni i savršeno svrsishodni. Glavni glumac (ujedno scenarista/režiser i u Japanu slavni komičar: videti njegov debi Big Man Japan) neodoljiv je u svojim baster-kitonovskim (i tek povremeno eksplozivnim) reakcijama na okrutne šale viših sila kao i u pokušajima da im doaka kroz niz gegova u stilu najboljih domišljatosti Pevca Krelca (Foghorn Leghorn). Simbol se može posmatrati i kao nenametljiva meditacija o slobodnoj volji i o našem mestu u univerzumu, ali i kao duhovita, razdragana parodija na one koji u svemu i svačemu vide neki simbol dubljeg značenja.

dakle, SIMBOL se približava 'čistom filmu' zbo toga što naglasak stavlja na čisto filmske elemente: pokret, dinamiku, 'vajanje u prostoru i vremenu', uz obilatu ispomoć zvučno-muzičkih efekata u jednu sinestezijsku celinu koja se rečima teško može opisati, a još manje njima zameniti. ovo je film koji je nezgodno prepričati – a i to što iskažete rečima tek je bledi, bedni, daleki odjek iskustva koje njegovo gledanje pruža.

baš zbog te svoje 'čistote', njemu ne trebaju ni titlovi, ni pojašnjavanja, ni analize. on, prosto, jeste – jedan novi svet, zaokružen, ubedljiv, živ, koji traje u vremenu tokom gledanja, tj. u koji ste uronjeni tokom 90ak minuta, i u kome možete da uživate kao u paralelnoj stvarnosti srodnoj našoj, znakovitoj, ali drugačijoj. zasnovan na pokretu, gegu, telesnom humoru (i hororu), SIMBOL je pre svega visceralno iskustvo. ako ste dovoljno dokoni (ili skloni pametovanju) možete se baviti i gonetanjem njegove 'simbolike'; a ako ne, možete ga istovremeno doživeti kao lucidnu, vrhuzabavnu parodiju na one koji u svemu i svačemu vide neku simboliku dubljeg značenja.

baš kao VINYAN, BRONSON i VALHALLA RISING, i SYMBOL pre svega pruža uživanje ne svojom 'porukom', 'pričom', 'zapletom', 'preokretima', 'likovima' i ostalim reliktima iz književnosti, nego – lucidnom, doslednom, pametnom i inspirativnom upotrebom filmskog jezika za kreiranje jednog sveta u koji ćete želeti da se stalno vraćate. u to spadaju i zaista fenomenalni kompjuterski efekti koji su savršeno svrsishodni činioci građenja tog sveta, neraskidivi od željenog učinka – znači, nisu dekor i šarena laža za ukras, nego su neophodni delovi ambijenta koji je istovremeno priča i stanje.

PS: ocena nije veća od 4- zato što nisam najzadovoljniji kako su mexička i belosobna priča spojene i kako je mexička okončana, a i zato što mi sam samcit kraj deluje više kao veliki, spektakularni blef, a manje kao promišljeni i smisleni kraj. ok, SIMBOL se morao nekako okončati, i ovaj način koji je odabran je svakako jedan od najmemorabilnijih i najspektakularnijih još od ODISEJE 2001, ali ipak… u tim trenucima on napušta i svog junaka, i gledaoca, i pretvara se u (malkice predugu) paradu videospotizma…

No More Comics (1986)

Rivju by SHOZO

Osamdesetih godina prošlog veka je u Japanu bio popularan žanr crne komedije. Autore koji su se na satiričan i gorak način odnosili prema stanju nacije i politici, predvodio je Juzo Itami. Njegovi memorabilni naslovi poput The Funeral, Tampopo i A Taxing Woman, danas se smatraju klasicima japanske kinematografije.

Nažalost, većina naslova je ostala zametena u vremenu. Jedan od tih filmova je i No More Comics, Yojira Takite.

One stvari koje su u našem društvu bile tabu do devedesetih, ili o kojima se jednostavno nije pričalo, da li zbog oštrog režima, autocenzure, ili jednostavno zato što se bolje i lakše živelo, kod nas su došle do izražaja sa demokratskim uređenjem. Drugim rečima - agresivan stil izveštavanja i zadiranja u tuđe živote, iznedrio je hipnotisane klonove i voajere, kojima su elektronski mediji ispirali mozak i uređivali mišljenje i sud. To svakako nije bila novina za zapadnjačke i japanske standarde. Njihovi režimi su još šezdesetih i sedamdesetih trenirali svest javnog mnenja. Gde se tu uklapa No More Comics?

Prosto!

Takitin film zadire tamo gde je verovatno malo koji film imao hrabrosti da brkne prstom. Čuli ste za paparaco novinare; za njuškala koja satima čekaju ispred kapija celebritija, ne bi li ih uslikali u neprijatnoj i kompromitujućij pozi ili situaciji. E pa, ovo nije film o njima. Ovo je film o čoveku koji bez skrupula ispraća i prati slomljenu ženu na aerodrom, koja je rasturila brak; ulazi u lokal i postavlja pitanja čoveku osumnjičenom za ubistvo, upada na sahranu maloletne prostitutke i ispituje ucveljenu majku o prošlosti svoje pokojne ćerke; na sahrani mafijaškog bosa juri njihove klince, ne bi li od njih dobio pikantne detalje o stanju podzemlja... Bukvalno sve ono što utoljuje žeđ, gledaoca žednog krvi.

Problem nastaje kada showbiz reporter krene da upada na teritoriju istraživačkog novinarstva, i kreće da se sudara sa subverzivnim i destruktivnim otpacima društva. Buđenje savesti i kockice iz prošlosti na poetičan način, kroz slowmotione i flashbackove grade čvrstu konstrukciju i oslikavaju jasan koncept i ideju.

Sjajnu premisu donekle razgrađuje haotičan i brutalan finale, u kome čuveni Takeshi Kitano blistavom epizodom najavljuje samo deo svog talenta.

Kao i većina naslova iz tog perioda, i No More Comics pluta između mejnstrim hita i autorskog pečata, pa tako može biti malo spor i maglovit, ali kao krajnji i završni produkt, Takita je uspeo da pruži neosporan materijal potonjim generacijama, koje na ovom filmu imaju šta da nauče, usvoje i prerade.