Nove knjige Ilije Bakića

Povod za podsećanje na dve Bakićeve knjige iz prošle godine jeste najava za najnoviju, tamo dole.

DVA LICA TAME: O prozi Ilije Bakića

Dejan Ognjanović

Dve nove zbirke priča Ilije Bakića povod su za osvrt na prozni opus autora inače poznatog još i po svojoj poeziji i književnoj kritici. Pojednostavljeno rečeno, zbirka Bagra diše (Everest Media, Beograd, 2009) sastoji se od Bakićevih oporih, distopijskih priča, gde elementi fantastike služe samo da potcrtaju sumornost naše sadašnjice; nešto vedrije tonove sadrže priče iz zbirke Nastaviće se... (Tardis, Beograd, 2009), sa čestim elementima parodije, burleske i crnog humora, ali maska "vedrine" često takođe skriva blisku tamu.

Bagra diše objavljena je u I kolu edicije Fantastična biblioteka, gde predstavlja balans između žanrovski čiste proze Zorana Jakšića i Ivana Nešića s jedne strane, i one sklonije eksperimentu i približavanju književnom mejnstrimu, kao u knjigama Mirjane Novaković i Zorana Živkovića. Oni koji u Bakićevim pričama očekuju svemirske brodove, vremeplove i robote mogu biti razočarani, jer on čak i u svojim žanrovski ortodoksnijim SF pričama (sakupljenim u zbirci Jesen skupljača, Tardis, 2007) uobičajenu fantastičnu ikonografiju ili sasvim zaobilazi ili je fundamentalno preispituje. Ako fantastiku definišemo kao prozu koja opisuje alternativne svetove prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, onda je odmak od prepoznatljive stvarnosti koji Bakić izvodi u svojim pričama često toliko mali da je teško reći zbivaju li se one u groteskno apsurdnom haosu Srbije 1990-ih, ili u nekoj blisko-budućoj distopijskoj Srbiji u kojoj su sile mraka tek malo izraženije i moćnije nego danas.

Tako, recimo, "Benzinaši" govore o švercerima benzina na granici sa Rumunijom dok je "Begunci, krv" sumorna potka o očajnicima koji pokušavaju da pobegnu iz čemera svoje zemlje u negostoljubivi "civilizovani" svet. Priča "Ajduci" donosi opominjuće, jezivo ubedljivo prenošenje fenomena "hajdučije" u blisku budućnost nemirne i okupirane zemlje u kojoj je granica između kriminalca i borca za slobodu, odnosno između teroriste i patriote vrlo mutna i problematična. "Krv đubretara" je smeštena u distopijski svet bukvalnog i metaforičnog đubreta, svet tiranije u kome "duša blagorodna" ima slabe šanse za preživljavanje. "Sad na izletu" je žanrovski najbliža klasičnom SF-u, tačnije njegovoj kiberpankerskoj varijanti, i Bakićev uobičajeni cinizam savršeno opisuje novu vrstu kriminalaca koji trguju čipovima i sintetičkim drogama. "Meso" se dešava u sličnom svetu, iza "Zlatne zavese", u kome dekadentni ljudi otupelih čula plaćaju za seanse u kojima se, uz pomoć specijalnih droga, hirurški zahvati na sopstvenom mesu pretvaraju u sladostrasne orgije. "Dole, u zoni" je smeštena u svetu osuđenom na propast, i govori o poslednjim trzajima poniženih i uvređenih da, makar simboličnom, finalnom gestom očuvaju prisenak dostojanstva. Naslovna priča, zapravo novela, prikazuje bezočni svet nove politike i "biznisa" kao dehumanizovani niz komplikovanih spletki i nameštaljki u kome svako svakome radi o glavi, i gde je jedini zakon – ne verovati nikome.

Mračan je to i surov svet u kome okolnosti i okruženje podstiču ono najbestijalnije u ionako već dehumanizovanim ljudima, sve dok hteli-nehteli, i sami ne postanu slični "bagri" koja ih okružuje i guta.

U poređenju s ovim, priče iz zbirke Nastaviće se... nešto su veselije, ali često i tu smeh bude opor. Ako je lajtmotiv zbirke Bagra diše – obezljuđenje čoveka, onda bi se moglo reći da priče u Nastaviće se... povezuje postupak demitologizacije pop-matrica. Protagonisti ove zbirke su filmski i strip junaci kao što su Tarzan, Talični Tom, Gaša, Fantom, Flaš Gordon, grof Drakula, Šerlok Holms, Betmen, Supermen, Spajdermen i drugi, ali sa obrtom koji se sastoji u dekontekstualizaciji. Očuđenje koje Bakić izvodi relativno je jednostavno: izmestiti super-junaka iz idealizovanog okruženja u kome sve ide naruku njegovom herojstvu, i suočiti ga sa svetom banalnosti i nečasnog zla koji relativizuje njegove vrline. Tako, super-junaci bez mane i straha nemoćno drhte pred svojim čangrizavim ženama, čak i neupokojeni grofovi moraju da plaćaju porez (inače – sleduje im kolac), superheroji se uz partiju tablića jadaju jedan drugome o mukama sa verenicama, a borci za pravdu stradaju od metka u leđa.

U zbirci se naročito ističu: novela "Ja, razarač" koja pokazuje zašto je noar detektivika savršeno prikladna i našem crnom okruženju i "Odlazak Taličnog Toma", napisan u formi scenarija za strip. Najveći kompliment koji se može potonjem izreći jeste da je duh Gošinijevog stripa toliko dobro uhvaćen da bi se od ovog scenarija zaista i mogla nacrtati jedna od njegovih najboljih epizoda (mada sa netipičnim završetkom). "Dan Š" je lucidno smehotresan uvid u bračni život Gospodara džungle, koji ipak nije gospodar i u svojoj kući, već na kraju bukvalno bude isteran iz nje. U priči naslovljenoj kao "Poštovani, visokocenjeni uredniče" Dr Votson ostavlja svedočanstvo o svojoj homoseksualnoj zajednici sa Šerlokom Holmsom i jada se zbog sumnji da ga je ovaj prevario sa Morijartijem. "Gospodin Voker ide u grad" govori o mukama Fantoma iz džungle koji je za naslednika dobio – ćerku, što je problem koji ne može da reši ni njegov prijatelj, mađioničar Mandrak.

Pored fiktivnih junaka stripa, u zbirci se nalaze i nove verzije popularnih fenomena, poput masovne histerije izazvane radio dramom "Rat svetova" Orsona Velsa ("Istinite laži o Ratu svetova"), ili stripizacije istorijskih (i pop) figura, poput "Mister Grobačeva" koji pomaže Ujka Semu u pretvaranju sopstvene zemlje u amerikofilsku gologuziju. U toj se priči najeksplicitnije vidi ono što provejava i kroz ostale, a to je da Bakić ne pati od nekritičkog obožavanja zapadnih (pretežno američkih) pop matrica, već se na nenametljiv način bavi raskrinkavanjem njihove skrivene ideologije.

Napisane svedenim stilom jetkih, britkih dijaloga i opisa svedenih na suštinu, obe nove zbirke priča Ilije Bakića ustoličuju njegov status jednog od najistaknutijih domaćih pisaca fantastike, ali i jednog od najboljih modernih pripovedača, nevezano za žanr.

Objavljeno u POLITIKINOM KULTURNOM DODATKU 2009. godine

Znači – ko ove dve knjige nije apsolvirao kad su izašle, nek po'ita dok ima: to je obavezna literatura od strane jednog od najboljih i najzanimljivijih srpskih pisaca fanastike, a i šire. Njima dodati i zbirku priča U ODVAJANJU, takođe iz prošle godine (žanrovski najčistija, SF-cyberpunk).

Imam zadovoljstvo da prenesem najavu najnovije njegove knjige, koja izlazi vrlo uskoro.

Beogradska izdavačka kuća Tardis najavila je, svojevremeno, veliki broj novih izdanja koja bi trebalo da se pojave do Sajma knjiga (25-31.10.). Koliko će toga uspeti da predstave na sajmu, otkriće oni koji ih budu posetili u Hali 1, ali sigurno je da će biti dosta lepih iznenađenja. Sledeća knjiga, koja je otišla u štampu je LED Ilije Bakića. Reč je o dve novele ovog poznatog pisca - "Led" i "Na satelitu", koje će biti objavljene u jednoj knjizi.

FEVER (1999)

***

3+

napokon je dolijao jedan od dugotraženih i misteriozno nenabavljivih filmova. kažem 'misteriozno' jer ne radi se o nekom opskurnom tajlandskom low budget effortu iz 1960ih nego o umereno recentnom američkom trileru sa respektabilnom ekipom ispred i iza kamere. ok, mnogi nisu ni čuli za FEVER, a i oni koji jesu – možda ne očekuju bogzna šta od nečega što je režirao momak najpoznatiji po spariranju kijanu rivsu u BILOVIM I TEDOVIM AVANTURAMA. da – onaj tršavi, ružnjikavi plavušan (koga neki hororisti možda pamte i po ulozi u LOST BOYS) – baš taj je režirao ovaj film. wow, dude, ITEKAKAO ga je režiro – ko mator!

nije nikakva tajna – između ostalog i zato što ja to stalno ponavljam – ali imam poseban merak za filmove od sorte 'fall from greatness' a još više za 'downward spiral into madness'. FEVER je takav, i svakako jedan od boljih u tom pod-žanru. konkretno, ovde je glavni junak nik parker, mladi učitelj crtanja u nekakvoj večernjoj školi, koji polagano potpada pod 'groznicu' u svom bruklinskom ćumezu, tj. oronuloj zgradi u kojoj neko ubije gazdu čime samo počinje niz čudnih zbitija. našeg umetnika igra henri tomas – još jedan namuženi boy-to-man u ovom filmu napravljenom upravo da ilustruje what separates men from boys. ako je 'bil' iz BILA I TEDA mogao da režira ovako pametan i vizuelno nadahnut film, što onda spilbergova šećerlemica, odnosno dečak iz E.T.-a ne bi baš ovde ostvario svoju najdramskiju, najtežu i svakako najbolju ulogu u karijeri, kao izmučeni artista u paklu prozaičnosti koga, na svu muku, proganjaju i neke traume iz detinjstva… (avaj, tomas kasnije nije unovčio svoje ovde ostvarene potencijale – poslednji put je viđen kao jadni horor reditelj u zaista sramotno lošemdirect-to-DVD dreku DON'T LOOK UP!)

FEVER je ingeniozno stilizovan triler koji efektno uspeva da sedi na dve stolice, od kojih je jedna ejbel-ferarinski pretežno-realistički pakao njujorka, dok je druga stolica starija (i lepša) – neuništivi (ovde modernizovani) nemački expresionizam. upotreba iskošenih uglova i naglašenih senki te arhitekture skromnog dizajna ali pametne kompozicije i osvetljenja za slikanje jednog bliskog, a opet oneobičenog, oniričkog sveta školski je primer pametno naučenih lekcija kod nemačkih klasika koji i na pragu 21. veka mogu da budu oživljeni, naročito u rukama odličnog DP-a (džo de salvo – ne znam da li je rod čuvenom ubici).

ono što FEVER izdvaja iz mora sličnih filmića, pored čvrstog rediteljskog koncepta i sjajne vizuelnosti, a što ćete ređe naći pomenuto u rivjuima, jesu sledeće dve stvari: 1) scenario i 2) podtext.

1) scenario u svojim grubim, osnovnim crtama nije naročito originalan, baš kao ni njegov 'twist' (ako je to uopšte twist). međutim, on je vanredno pametan i prefinjen na nivou detalja, kojima (ovog) gledaoca smesta kupuje za te likove i situacije. u spoju sa odličnim kastingom i glumom kakva se retko viđa u ovoj vrsti filma, FEVER se odlikuje sjajnim dijalozima i vrlo proživljenim likovima i odnosima koji imaju muda da budu nekonvencionalni, osobeni, a bez napadnog insistiranja na excentričnosti i ispraznom isprđivanju. neke vrlo pametne stvari se ovde kazuju i POKAZUJU, a opet, to je učinjeno tako nenapadno i nebombastično da će ih primetiti i ceniti samo onaj ko korespondira sa tim vajbom, dok će ostali preleteti preko toga u slepoj žudnji da otkriju ko je ubica.

2) goreizrečene tvrdnje naročito važe za dijaloge koje henri ima sa susedom koji se doseli sprat iznad, direktno iznad njegove sobe, a koji možda jeste a možda nije fragment njegove sve zbrkanije mesečarske psihe. tog lika (ili fragmenta?) vanredno dobro igra dejvid o'hara, i scene između njih dvojice pravo su meso i poslastica filma – što me dovodi do podtexta FEVERa… koji možda postoji a možda je samo projekcija moje sve poremećenije psihe.

elem, ako pogledate sve ostale kritike i komentare na netu, videćete da svi odreda ovog sustanara opisuju kao obožavaoca nacista i manijakalnog teoretičara zavere. ali opušteno, nalazite se na pravom mestu – koje će vam OBJASNITI da to uopšte nije tako. vil (tako se o'hara zove u filmu) zaista kraj svog uzglavlja – u sobi još rusvajnijoj i sjebanijoj od nikove – ima knjigu sa velikom svastikom na korici. to je za površnu gledalačku stoku smesta dovoljno da ga strpa u fijoku psiho-budale a da sve njegove reči otpiše kao psiho-brbljanje tamo nekog zaluđenika. međutim, svako sa više od 2 vijuge na mozgu i sa iole razvijenom sposobnošću praćenja dijaloga videće da vil ne voli švabe (zove ih 'krauts'), da za naci-nož koji mu pokazuje tvrdi da ga je njegov deda lično oduzeo od nekog (presumably: killed) švabe, a njegova najpametnija izjava u toj tiradi možda zvuči kao lupetanje lunatika iz ugla nekog neoliberala ili hipija, ali što se mene tiče, vilove reči su zlatne: on, otprilike, kaže da se hitler sada smeje iz svog groba, jer je obećavao da će stvoriti novi svetski poredak i 1000 godina vladavine nacizma – i da je to upravo ono što sada dobijamo, tj. što smo krajem 2. svetskog rata (i razvojem američke nadmoći) – dobili.

pametne stvari, ali sve što na njih naš nik parker ume da kaže jeste: 'uh, that whole nazi thing is pretty heavy… a sad moram da begam' (par minuta ranije, on nije znao kakvo značenje ima datum 01.09.1939, pa je vil morao da ga podseti!). znači, nik je samo naizgled nekonvencionalni 'umetnik', ali u suštini isprazni produkt američkog sistema za zaglupljivanje i ovladavanje. na njegovo beganje od priče vil ladno zapaža: 'I understand. nobody wants to talk about the real deal.'

hajlajt, međutim, dolazi kasnije, kada vil priča o 'blowing the whistle on the whole rotten set-up' – iznoseći niku jednu pojednostavljenu, ali za američki film solidnu predstavu GNOSTIČKIH uverenja, o tome da je zlo u srcu stvari, materije i svega vezanog za nju, i da je ceo sistem – crkva, političari, hrist… - truo u osnovi. naravno, ta priča je bacanje bisera pred svinju (odnosno svinje – ako računam i gledaoce skromnih intelektualnih moći i/ili predznanja o ovim stvarima, i kojima sve to zvuči kao nekakav ludački bla-bla-bla) pa nik to sve otpiše upravo kao to – 'so much crap.'

but is it?!

vil mu lepo kaže: 'they got you right where they want you, pal.'

a kad mu nik kaže: 'you're one really whacked out guy' – vil mu premudro kaže: 'you looked in the mirror recently?' (što je otprilike i najexplicitniji hint da je vil fragment nikove zatomljene svesti – ako ne računamo evergrin sumnjivost u tome da niko drugi, nijedan drugi lik u filmu, ne interaktuje sa vilom osim nika). na izlazu mu vil čak pruži knjigu GNOSTICS: THE FORBIDDEN VOICES OF THE HERETICS (btw: nepostojeća), ali ona ostane nepročitana. umesto iz knjige, nik će morati da se sa svetlom istine suoči – naživo...

eto, skrenuo sam vam pažnju na neke stvari u FEVERU koje bi mnogi po difoltu otpisali kao psycho-babble, pa vi vidite sami kako se to uklapa i šta dodaje ili oduzima filmu. ja ću samo reći da mi se čini da ova gnostička dimenzija nije baš dosledno i potpuno sprovedena kroz film na način na koji je, recimo, u DUST DEVILU, ali ipak – nije ni slučajno ili proizvoljno prisutna ovde…

pomenuću još i vrlo dobar dizajn zvuka (lično, ne bih imao protiv još elaboriranijih radnji na tom polju, ali i ovaj anderstejtment je ok), a to pojačava skor džoa delije, čestog majstora za mračne i excentrične njujorške indi projekte (čak i nevezano za feraru s kojim stalno sarađuje); delija kao da se specijalizovao za opskurne, hard-to-find filmove – ili je možda koincidencija da pre samo nekoliko dana uspeh da najzad iskopam još jedan masama slabo poznati biser koji dugo tražim, a u kome je – suprajz! – delija takođe radio muziku. rivju kaming sun.

FEVER je, dakle, jedan nepravedno zapostavljen, zaboravljen i pretežno nepoznat biser gnostičkog noar horor trilera kojeg, evo, iznesoh na svetlo dana uz pomoć kolege i saučesnika bojana baće, angažovanog da ovo locira na meni nedostupnim mestima, e ne bi li se iskupio za nedavnu preporuku TANGA I KEŠA. i eto, iskupljenje je uspešno obavljeno, spasenje je iza ugla.

CHERRYBOMB (2009)

Cherrybomb (2009) Lisa Barros D'Sa/Glenn Leyburn 2.5/5

Rezurektovanje Buntovnika..., ili nekog drugog žanrovskog klona (you name it), upakovano u žvakanu oblandu sa ukusom kisele trešnje, eto na to otprilike nalikuje debi veselog para Leyburn/Barros. Dva mlada provincijalca se bore za srce simpatične buntovnice i tatine maze... omiljeni plot američkih tinejdž komedija iz osamdesetih, ovog puta u prekookeanskom pakovanju.

Sheehan reprizira ulogu iz Misfitsa, Kimberly Nixon je trešnjica, a Hari Poterov prijatelj je baš porastao, taman toliko da glumi i u golišavim scenama.

Ovaj film vam može biti simpatičan, naravno, ako ste navikli na osrednje parametre za ocenjivanje tinejdž rebellion žanra. Svi oni koji su znanje kovali na postulatima LarryClarkovske filozofije tretiranja adolescentskih problema, kao što su socijalzicaja i društvena klimatizacija u modernom poretku, neće se napiti vode sa Cherrybomb česme.

Ovo i ne treba da čudi: britanci nesumnjivo kreiraju intersantne filmske produkte, međutim, vrlo često oni odišu dramskom apatičnošći. Da, možda neko i bude zadovoljan tehničkim vratolomijama i konceptualnim varijacijama, ali suština je da Cherrybomb nema ubojitost, nema žara da raspali ozbiljne mase. Može se steći utisak da autor cilja određenu populaciju - između 12-18 godina, koji teže da putem masovne i neartikulisane destrukcije skrenu svetu pažnju na svoju egzistenciju. Legitimno, ali nedovoljno.

Da bi Cherrybomb iscedio vodu iz suve drenovine presahlog žanra mora da poseduje jebeno kvalitetnu naraciju, efektan punch line, ili barem gram šokantnosti i inventivnosti. To ovaj film nema, i njegova je sudbina efemerna, a značaj benigan.

HUNTER PREY (2010)

***

3-

prilično zabavan, krajnje sveden SF film čiji se najveći deo sastoji u proganjanju i nadmudrivanju dvojice pripadnika različitih rasa na jednoj pustinjskoj planeti. gonič pripada rasi koja je istrebila sortu ovog begunca, a potonji, poslednji preživeli od svoje genocidirane rase, pak, krije tajnu o koordinatama broda krcatog nekim čudom koje može, i hoće, da raspoluti planetu svog sadašnjeg progonitelja. znači, begunac nema šta da izgubi, ali gonič može sve što ima...

narativno i idejno ovaj filmić ne nudi bogzna šta, ali je koncept dovoljno intrigantan i zabavan da drži vodu. likovi su pristojni, dešavanja uglavnom smislena, ritam je dinamičan, ali glavni razlog da se ovo pogleda počiva u ingenioznoj vizuelnosti – zato je ovaj rivju relativno short on words but long on pics.

bio sam skeptičan oko toga vredi li HUNTER PREY truda, dok nisam negde pročitao osvrt koji njegove slike poredi sa oživljenim filipom drujeom, GENIJALNIM francuskim crtačem stripova i ilustratorom čije radove obožavam do imbecilnosti.

istina, pretežno je radio SF stvari, ali ima u nekima od njih zaista ima fascinantno pompeznih lavkraftovskih koncepata, ludačkih hramova i čuda kosmičkih razmera, a pored toga, dizajnirao je pregenijalne postere za tri rana filma žana rolena (posteri daleko bolji od samih filmova, al to već nije do drujea).

već sama mogućnost da prizori ovoga filma mogu i da prismrde tom đeniju bila je dovoljna da ga smesta skinem i overim, i mogu vam reći – nisu lagali. ovo vaistinu izgleda kao vintage druje u 3-D, tj u mrdajućim slikama. tu su jarke boje, kontrasti, humanoidi, živopisni kostimi i brodovi (istina, od brodova ovde ima malo), tuđinske pustare... sve je tu.

HUNTER PREY je pravi mali trijumf minimalizma – nekolicina glumaca na svedenom lokalitetu (odlično upotrebljena prava pustinja, a ne studio blue screen itsl. shit) sa rudimentarnim zapletom, ali sve to dizajnirano perfektno, napisano i režirano sasvim zabavno, junački odglumljeno, sa odličnim maskama besprekornim pod tim upeklim suncem - koje kod slabijih maskerskih radova otkriva svaku poru, svaki šav i krpljenje (ali ne ovde!), i sve je stilizovano baš kako treba. prava milina za svakog pravog ljubitelja pokretnih slika.

vredi istaći da film potpisuje sandy collora – baja koji je ponikao u stan winston studiju, kao koncept dizajner i majstor za efekte, a potom radio sa majstorima kakvi su rob bottin, steve johnson, rick baker. širim masama je svakako poznat kao reditelj popularnog i vrlo uspelog kratkog filma BATMAN: DEAD END (2003) – ako ima da ga neko još nije pogledo, evo ga OVDE, in high quality, ucelo (8 minuta).

iako je niskobudžetan, HUNTER PREY nikako ne treba smatrati za neku rutinsku odrađevinu u stilu sci-fi kanala i sličnih kanalizacionih kanala – ovo je odrađeno sa puno talenta i ljubavi, sa očitom posvećenošću. sendi kolora je, pored scenarija i režije, aktivno radio i na dizajnu maski i viz. efekata i na još 300 drugih aspekata u filmu, fanatično kako jedino i može i mora – dakle, na delu je pokazao da je bio ozbiljan kada je izjavio:

"You've gotta' be totally commited to what you're doing, You have to be so passionate about it, and love it so much, that it becomes a part of you, just like your hands or your feet. You have to be willing to sacrifice anything for it, that's what I think separates the truly brilliant people in this industry from the hacks."

HUNTER PREY je jedna vrlo fina bombonica.

PS: zanimljivo je napomenuti i to da se i u ovom filmu nastavlja stara holivudska tradicija, da se ispod alien-maski stavljaju crni ('afroamerički') glumci. ne zaboravimo da je izvornog aliena u skotovom filmu ispod sve one gigerove skalamerije igrao nigerijac bolaji badejo, a ako niste znali – iza maske predatora je takođe bio nigra, kevin peter hall (on je, btw, bio i ispod grdnog krzna igrajući saskvača u HARIJU & HENDERSONOVIMA). to ide i dalje, do zoi haldane, sexy alienke u AVATARU...

eto jedne zanimljive teme koju nisam još nigde video obrađenu a mislim da ima znatne potencijale za drka-drka-đon 'teoretičare', pa im je velikodušno prepuštam da je razviju dalje... znači, crnac kao tuđin u američkom filmu. izvolte, ovo ja častim.

PUSHER trilogija

Evo kako izgleda evolucija Refnove postepeno sve veće eksternalizacije unutrašnjih svetova njegovih junaka, od realističnih početaka u Diler-trilogiji do naglašeno stilizovanih, novijih radova sa kulminacijom u Buđenje Valhale.

U Dileru (1996), Refnovom eksplozivnom debiju, glavni junak, Frenk, potpuni je gubitnik, ne samo u smislu gotovo tragikomičnog baksuzluka koji prati sve njegove pokušaje da zaradi novac i vrati narastajuće dugove, nego i u moralnom smislu. Prvi Diler prezentuje silaznu spiralu u sistematičnom samouništavanju jednog čoveka kome ništa nije sveto: ni prijatelj (koga skoro nasmrt prebije bejzbol palicom), ni devojka (koju tokom celog filma tretira kao prirepak), ni majka (koja za njega postoji samo kao poslednji izvor za pozajmicu novca). Međutim, ako su njegovi baksuzluci, bar donekle, spoj nesrećnih slučajeva i pogrešnih životnih izbora, njegova finalna propast proizvod je sopstvenog nečovečnog čina – kada, po ko zna koji put (ali svakako poslednji) povredi svoju devojku. 

U tom smislu, može se reći da lik (koga vanredno ubedljivo igra Kim Bodnia) nema neki naročit razvojni put: na kraju filma je isti onakav kakav je bio na početku, samo što je tada "sazreo" da ubere plodove onoga što je sve vreme akumulirao sopstvenom bezočnošću. Drugim rečima, on strada baš zato što nije sposoban da iz iskustva nešto nauči i da sebe promeni. Ostavši isti, on ostaje sam, napušten od svih – izdan zato što je izdao sve koje je mogao, uključujući tu i samoga sebe. Poslednji kadar to savršeno oslikava: napušten, na parkiralištu, odeljen od gomile čija se buka čuje iz diskoteke, ostavljen od devojke, bez droge, bez novca, bez šanse da namiri svoje dugove ili da se iskupi, materijalno ili moralno, on je u toj finalnoj vrtoglavoj sceni doslovce – izgubljen.

Drugi Diler (2004), međutim, usložnjava situaciju. Sa novim glavnim junakom, ali u istom "univerzumu" (i sa pojedinim epizodnim likovima koji se ponavljaju iz prvog dela, a javiće se i u trećem), Diler 2 uvodi dublju psihologiju, sa naglašenim edipovskim tonovima. Zaplet se tiče sitnog kriminalca opsednutog (bezuspešnom) željom da se dokaže svom ocu kao sposoban nastavljač njegovog "biznisa" krađe automobila, iako ovaj daleko veću ljubav pokazuje prema svom sinčiću iz drugog braka. Nesrećni edipovac Toni (inače, Frenkov "prijatelj" iz prvog Dilera, u izvrsnom tumačenju Madsa Mikelsena) na početku je prikazan kao jadni šmokljan, ali do kraja filma sazreva kao ličnost načinivši dvostruko ispravan moralni izbor. 

Kao prvo, on odbija da ubije za račun svog oca, i umesto toga ubija njega (praktično, u samoodbrani). Kao drugo, on posle duge spoljašnje i unutrašnje borbe, napokon prihvata odgovornost prema svom neželjenom sinčiću – bebi koju je nehotice napravio devojci potpuno nepodobnoj da bude majka (lakog morala, ona puši i drogira se pred detetom čiji plač ne čuje...). Umesto da zacementira svoj status zločinca, definišući svoj identitet kao Nečiji Sin, Toni ubija onog koji bi da od njega načini ubicu. Time on i simbolički zbacuje okove tuđeg, nametnutog identiteta, i prihvata težinu bremena da sâm odlučuje o svojoj sudbini. Toni bukvalno bira Život, oličen u novorođenom detetu, s kojim odlazi iz stana svoje opijene, drogirane žene – u neizvesnost, ali tek tada zavredevši u potpunosti tetovažu koju je sve vreme nosio na temenu svoje ćelave glave, na kojoj piše "RESPECT" (POŠTOVANJE).

Najzad, treći deo Diler sage (2006) stvari dodatno komplikuje. Ako se prvi bavio linearnim, nedvosmislenim putem u Pakao, a drugi je uveo motiv iskupljenja (Raja?), onda glavni junak trećeg dela na kraju filma eventualno doseže do Čistilišta. Baš kao što je epizodista iz prvog filma (prebijeni Frenkov "prijatelj", Toni) postao glavni junak u drugom delu, tako i u trećem epizodista iz prva dva filma (Milo, šef srpskog podzemlja u Kopenhagenu) dospeva u centar pažnje. Zlatko Burić se izvanredno snalazi u liku koji prolazi kroz razvojni luk donekle sličan liku koji je Mads Mikelsen imao: od komičnog lika na ivici karikature (kao Toni u prvom Dileru), i njegov Milo u trećem delu, pomalo iznenađujuće, otkriva svoje jake dramske potencijale. Zlatko Burić Milu daje krv, meso, integritet i dušu. Istina, njegov lik je suviše duboko ogrezao u zločine najgore vrste koji, pored dilovanja skoro svih vrsta droge, uključuju i ubistva, pa je zato za njega iskupljenje teže dostižno nego li Toniju, ali nam Refn, svejedno, na majstorski način prikazuje slojevitost jednog lika u kome, negde duboko, čovečnost još uvek nije sasvim izgubljena.

Treći Diler sadrži najkrvaviju i najšokantniju scenu u celokupnom dosadašnjem opusu Nikolasa Vindinga Refna – ubistvo čekićem, a zatim i detaljno tranžiranje tela jednog kriminalca – ali prizori u kojima Milov saradnik, Raša, "obrađuje" ljudsko telo kao svinjsku polutku ne bi trebalo da zasene razloge za to nedelo. Milu prekipi kada, u jednom ionako komplikovanom danu (ćerkin rođendan, gomila zvanica za koje on sprema sarme, problematičan posao sa ekstazijem...), jedan zlikovac svoj prezrivi odnos prema njemu kruniše nasilničkim ponašanjem prema devojci koju, pred njim, silom podvodi u prostituciju. Paralela sa Milovom ćerkom (kao i zatomljeni tračak ljudskosti u njemu) sjajno su potcrtani detaljem u kome on nesrećnoj devojci donosi parče rođendanske torte.

Protagonista trećeg Dilera vodi najljuću borbu za očuvanje svog integriteta: u poređenju s njim, Frenkove nevolje (u prvom delu) deluju kao spoticanje koje minimum pameti može da ispravi, a čak i Toni, koji mora da izađe na kraj sa tim ko je, šta je i zašto je (usput odbacujući svog oca i sve što on predstavlja) ima relativno jasno definisan problem i opcije za njegovo rešenje. Milo je, međutim, ugrožen sa svih strana, a brdo nevolja koje se na njega navali u istom danu kao da potiče iz zločeste mašte nekog zlog demijurga – ili barem braće Koen. Naime, Milu su istovremeno ugroženi nacionalni, starosni, statusni i roditeljski identitet. 

U klimaktičnoj sceni, kada u njegovim prostorijama zlikovac muči devojku koja bi mogla Milu ćerka da bude, sve ove ugroženosti sažimaju se u jedan snop: nacionalna (kao Srbin kome se podsmeva Poljak, podvodač); starosna (kao zreo čovek koga ugrožava i ponižava balavac); statusna (kao kriminalac određenog renomea čije bi mesto da poljulja besprizorni došljak); roditeljska (kao otac koji ne može da posmatra mučenje maloletnice)... Najzad, Milo je u dilemi kako da reaguje ne samo kao Srbin, roditelj, zreo čovek i "kontroverzni biznismen", nego i, jednostavno, kao Čovek, koji uz sve svoje grehove ipak ne može da ćutke posmatra besmisleni sadizam.

U toj sceni, Zlatko Burić besprekorno otelotvorava moralnu dilemu svog lika: pragmatično istrpeti mučenje devojke koja mu nije nikakav rod, zarad uspešnog "biznisa" sa zlikovcem, ili ipak biti čovek, spasiti je i ubiti gada. Milo čini svoj izbor, i njime se donekle primiče iskupljenju, ali daleko je on od viteza na belom konju, što scene tranžiranja makroa jasno pokazuju. Nema tu idealizma niti romanse, nego krv, meso, creva... i tek sporadični blesak ljudskosti. Teret prethodnih zločina i pogrešnih postupaka i dalje je na njemu, što je ingeniozno prikazano završnim kadrovima sumornog jutra nakon burnog dana i praznog bazena kraj koga on stoji u pretećoj tišini koja, slutimo, neće dugo potrajati. Takav kraj teško da obećava onu dozu nade koju je završetak drugog dela sugerisao. Na kraju, Milo je dobio jednu bitku, ali pravi rat – sa drugima i sa sobom – tek mu predstoji.

(...)

Ovo je odlomak iz mog eseja pod naslovom EKSTERNALIZACIJA SUBJEKTIVNOG I OBJEKTIVIZACIJA NEISKAZIVOG U FILMOVIMA NIKOLASA VINDINGA REFNA. To je esej u kome sagledavam čitav dosadašnji Refnov opus iz ugla nagoveštenog u naslovu.

Njega u celosti možete pročitati u 2. broju filmskog časopisa FILAŽ, čijeg se sadržaja možete podsetiti OVDE.

Ujedno, važno obaveštenje: primerci drugog broja FILAŽA napokon su dostavljeni u sledeće beogradske knjižare: BEOPOLIS, TARDIS i ALEKSANDAR BELIĆ.

FILAŽ se u Novom Sadu prodaje u knjižari MOST, a u Nišu kod kolportera, sasvim sigurno u okolini TC KALČA, i u video klubu MB u KALČI.

PS: Za one koji bez toga ne mogu, moje ocene za prva 3 PUSHERA (a nadam se da će ih biti još; Refn je priznao da ima gotov scenario za četvorku!) glase: 1. deo = (3+), 2. deo = (4-), 3. deo = (4-)