NAJGORI HORORI 2012.

             Posle osvrta na filmska horor razočaranja iz prošle godine, došao je čas da se izbljujem i na najgore horor đubre koje je iz kanalizacije izmilelo tokom prošle godine, a ja bio dovoljno hrabar (lud? blesav? dokon? naivan? optimističan?...) da ga odgledam u celosti.

            Dakle, najgori od najgorih horora u 2012. s ogradom da su ovde navedeni samo oni koje sam actually odgledao do kraja! Ne računam one koje sam ugasio posle 5-10 minuta, ili one koje nisam ni hteo da pogledam. U viđenija đubreta koja su toliko smrdela da im nisam ni davao šansu, pored uobičajenog Asylum izmeta, zatim niza FFF-a, pa onda trista varijacija na "petoro prijatelja idu kombijem u šumu..." i sličnih budalaština, spadaju još i ovi:

MONSTER BRAWL, ATM, THE DEVIL INSIDE, UNDERWORLD: AWAKENING, SILENT HILL: REVELATION 3D, ABRAHAM LINCOLN: VAMPIRE HUNTER, THE POSSESSION, THE APPARITION, PARANORMAL ACTIVITY 4, HOUSE AT THE END OF THE STREET, THE RAVEN...

Sve nabrojane sam mudro izbegao, što i vama savetujem. Jedino ću od njih RAVENA da pogledam, čim skupim dovoljno hrabrosti (i vremena za bacanje).

Najgore "horor" đubre u 2012. koje nisam izbegao jeste – ovo dole. Ako je naslov podvučen, to znači da možete kliknuti na link i pogledati moj detaljniji rivju:

1. THE YELLOW WALLPAPER

USA, 11

*          1

Amaterska produkcija sa lošim glumcima, totalnim odsustvom smisla za ritam, sa lošom fotografijom (ovi kao da nisu čuli za drugo osvetljenje osim prirodnog svetla koje se zateklo na licu mesta) i sa najnespretnijom upotrebom tragikomično bombastičnog muzičkog skora koju sam ikada čuo. Ovaj skor kao da su odradili Parker i Stoun za neku epizodu SAUT PARKA u kojoj se parodiraju jeftini hororčići: to je toliko bučno i preterano u svojim napadnim pokušajima da proizvede stravu svojim preglasnim duvanjem u trube i gudanjem u žice da čovek ne može a da se ne smeje. Ali sve to brzo dosadi, i nije od vrste treša koji je zabavan za izrugivanje; nema tog pijanstva niti družine zajebanata koji OVE fekalije mogu da učine iole gledljivim. Izrazito nezanimljiv "zaplet" nema nikakve veze sa izvornom, klasičnom pričom (prototipom feminističkog horora koja, uprkos tome, nije loša), te stoga ne postoji baš ni najmanji razlog da se podvrgavate ovoj jevtinoj smejuriji.

2. DON'T GO IN THE WOODS

USA, 11

*           1+

Apsolutno bezvredno đubre bez trunke smisla na bilo kom smislu postojanja: glupo i kao "horor" i kao iritirajući "mjuzikl" i kao vanredno kretenski "vic" i kao kvazi-satira na muzičku industriju i, što je najgore, kao elementarna zabava, od koje ovde – ni traga.

3. TWIXT

USA, 12

*(*)    2-

            Ovo bi možda išlo među "razočaranja" – da je F. F. Kopola zapravo napravio neki film vredan pomena u poslednjih par decenija. On je karijeru započeo hororom DEMENTIA 13, a lako bi mogao da je okonča filmom koji se najbolje može nazvati DEMENTIA '12. Nažalost, Kopolina demencija je daleko manje inspirativna, skoro nimalo podsticajna za širu priču i teško da će bilo koga sem najzadrtijih i najdokonijih drka-drka-đon "teoretičara" nadahnuti za nešto nalik analizi, raspravi, diskusiji. TWIXT je ipak samo jedna zanemarljiva (i nepotrebna) fusnota u filmografiji nekadašnjeg velikana koji sada snima skoro-negledljive home-movies…

4. GUT

USA, 12

*(*)     2-

Jeftino i ružno snimljeno, u kućnoj radinosti, sa par glumaca, a "ideja" je jednako jeftina kao i sve ostalo u filmu ("normalan" porodični čovek postaje opsednut snuff snimkom koji mu pusti horror geek drugar), sa naravoučenijem: čuvaj se hororista, jer njihova sjebana gikovština će u vaš strejt porodični život uvesti neslućene dimenzije pornografije, snafa i užasa koji će da vam izedu i ženu i dete i vas same! Ubij gika dok još možeš, ne daj mu da te smara tim horor kasetama i dvd-ima! Kraj je unikatno ravno-promašeno-bezveznjački.

5. ZOMBIE 108

 TAIW, 12

*(*)       2-

Sasvim tipičan Made in Taiwan filmić – nekoherentan i na nivou zapleta i na nivou ideja i na nivou pojedinih scena. To je sve nabacano jedno preko drugog, a ništa nije bitno, pa šta se zalepi za zid, super, šta otpadne, nema veze, vozi Miško.  

Na početku imamo najmanje dve uzajamno neskladne verzije početka zombi apokalipse (dal je kriv nesavesni genetski inženjering, il je cunami na nuklearku?) ali ionako nije bitno zašto se pošast desi samo u jednom kvartu grada, kao što nije bitno zašto nam je glavni junak – odurni debeli krimogeni skot, kao što nije bitno da li će glavna (?) junakinja da nađe svoju nestalu ćerčicu (neće, al nema veze), kao što nije bitno šta će usred svega toga subplot sa Leatherface (!) manijakom koji otima žene i drži ih u podrumu kao sex robinje... 

6. THE BARRENS

USA, 12

*(*)     2-

Ovaj kvazi-hororčić Darena Lina Bausmena (pozniji nastavci SAW franšize) užasno me je nervirao tokom gledanja i bio sam na ivici da ga ugasim na pola: izdržao sam, ali je samo par nedelja kasnije počeo milostivo da mi iščezava iz pamćenja (odbrambeni mehanizam!). Krcat je klišeima po pitanju likova i situacija, izrazito je usiljen i neubedljiv, dozlaboga je predvidiv a pokušaji strave su jadni i kilavi.  Poor man's Jack Torrance prisili ženu i teen ćerku da odu na kampovanje. Ćerka istog trenutka kad kroči na tlo kampa nađe sebi dečka u prvom momku koga tu vidi (ne kažu džaba: od probiračice nema jebačice!), i njih dvoje samo 10 minuta kasnije već idu u žbunje... 

7. PIRANHA 3DD

USA, 12

*(*)     2-

            Ako ste mislili da je nemoguće napraviti film još mrtviji u mozgu nego što je to bila PIRANHA 3D – razmislite ponovo! Ovaj nastavak je skoro potpuno đubre u svakom zamislivom smislu reči. Apsolutno sve u njemu je ostalo na nivou skice, ama baš ništa nije razrađeno: kao da je neko jedne večeri u kafani nabacao na salveti neke idejice, a već sutra ih, direktno sa salvete, ekranizovao. Sve je nekonsekventno, sve je nebitno, likovi, odnosi, motivacije, situacije, nigde nema ni trunka duha ili barem senke pokušaja da se fanovi meraklijski zabave spektaklom i set-pisovima (kao kod Aže). Naravno da niko od ovoga ne očekuje suptilnu kritiku konzumerizma i hedonizma savremenog potrošačkog društva, pa čak ni dobar horor, ali fuck, ovo je loše čak i kao treš.

8. HELLGATE

USA/THAI, 12

**        2-

Prilično lejm hororčić: jedini razlog što sam mu dao šansu je to što u njemu veliku sporednu ulogu igra Vilijam Hart (ALTERED STATES), pa rekoh, glumac tog kalibra ne bi baš igrao u tamo nekom dreku.  Radi se o čoveku (kilavi Keri Elvs) kome žena i ćerka stradaju u saobraćajnoj nesreći. To je jedna od onih danas modernih: BAMMM! niotkuda, dok sediš na semaforu i ćakulaš sa ženicom i detetom – koji, btw, toliko užasno glume da je prava sreća što zaginu već na početku. Ubrzo potom ga kliše-sablasti spopadaju na jeftine, deja-vu načine, iz zidova, ogledala i drugih "neočekivanih" mesta...

9. ROSEWOOD LANE

USA, 12

**        2-

Naš omiljeni pedofil, Viktor Salva, vraća se sa novim horor-trilerom. U njemu, istina, nema golišavih tinejdžera i dece, ali je zato glavni zlikovac – suprajz! – teen paperboy koji se iz nejasnih razloga okomi na ulicu iz naslova a naročito na Rouz Mek Govan, tek doseljenu u kuću u čijem se podrumu njen otac nedavno nasmrt strmeknuo niz stepenice. Njena glavna muka je u tome što je njen nemezis maloletan, pa je niko ne uzima za ozbiljno kada pokušava da policiju ubedi u to da je ona dobra, a dečačić – zao (autobiografska fantazija V. Salve? "Nisam ja ništa kriv, on me spopada!"). Nažalost, premisa je neverovatno besmislena, a njena imbecilnost nije iskupljena nikakvim pomena vrednim scenama saspensa koje je Salva do sada pouzdano umeo da proizvede. Demonizacija tog dečaka izvedena je toliko tragikomično i jadno da je zaista teško u ovoj nakaradnosti prepoznati rukopis čoveka koji je ipak potpisao neke vredne i zanimljive horore (CLOWNHOUSE, JEEPERS CREEPERS pa i solidan triler NATURE OF THE BEAST). Patetična smejurija! A tek twist u poslednjem minutu što nema veze s mozgom... Jaooo...

10. IN THEIR SKIN

CAN, 12

**        2-

            Kritičarski precenjen "home-invasion" flick mene je ostavio (skoro) ladnim: kao prvo, porodica dobričina prilično je antipatična, a stvarima nimalo ne pomaže Selma Bler u još jednoj od svojih trejdmark "emo"-paćeničkih uloga – ovde kao majka familije čije je detence nedavno stradalo.Kao najvažnije – motivacija psiho-familije koja se nametne u letnjikovcu-zimnikovcu gde se ovi naši povuku izrazito je nerazrađena, pa otud ovaj pokušaj FUNNY GAMES sa matorcima deluje krajnje usiljeno i isprazno (a takav je još više zato što ovi, neubedljivo, sa sobom vuku i svog teen-psiho sinčića)! Šta psiho familija zapravo hoće od ove druge, ne-baš-tako-psiho familije, nijednog trena u filmu nije jasno, a ni manifestacije njihove torture nisu ništa originalno ili (ehhh) zabavno, čak i ako ste ovde došli zbog mučenja. Štaviše, bilo mi je neprijatno koliko je to njihovo 'terorisanje' – kretensko! Jedna od imbecilnijih scena sastoji se u tome da psiho tata & mama nateraju normalne tatu & mamu da se taslače pred njima I PRED NJIHOVIM TEEN SINKOM, koji sve to odgleda sa smorenim been there – done that etitjudom. A hormoni? A poslovična teen uspaljenost? Niđe veze! Nebuloza!

11. DEMONS NEVER DIE

UK, 12

**        2

Skoro potpuno protraćen Robert Šijan (MISFITS) u generičkom, zaboravljivom britanskom slešeru o tajanstvenom ubici koji tamani suicidalnu omladinu. Rado bih kazao još nešto, ali već mi je potpuno izvetreo iz sećanja.

12. CASSADAGA

USA, 11

**        2

Đubroviti poster obećava nešto kao poor man's HELLRAISER, a pošto ga kao reditelj potpisuje lik koji je napravio prilično solidnu adaptaciju Barkerove priče DREAD, očekivao sam solidan hororčić od ovoga. Avaj, ništa slično tome. Sve je ovde krš, počev od prologa u kome majka grdi dečaka što se oblači u suknju, a on sebi makazama odseče pače (verujte, to zvuči zabavnije nego što je prikazano), pa preko premise o čoveku (to je isti onaj klinac, sada odrastao, samo bez pačeta) koji pravi marionete u prirodnoj veličini od tela žena koje otima (verujte, ovo zvuči mnogo zabavnije nego što je prikazano) sve do krajnje uninvolving storije o gluvoj (!) curi i njenim priključenijima s kojima Lujza Flečer nema baš nikakve veze, ali se potonja baba ipak pojavi u par minuta da nas podseti da je još živa. "Iznenađenje" vezano za identitet ubice je nepostojeće – istog trena kad se pojavio znao sam da je on taj, a izrazito glup rasplet morate videti jedino ako ste ljubitelj kretenskih antiklimaktičnih usiljenih krajeva.

13. ASYLUM BLACKOUT

FRA/UK, 11

**        2

Oho, francuski horor! Nestala struja - pobegli ludaci! Mrak, crnilo, brutalnost? Retro ugođaj? Šolderov ALONE IN THE DARK, pa na kub? Pih! Potpuno protraćen potencijal: likovi su kreteni za koje nas nije briga, situacije u koje zapadaju su usiljene a nezanimljive, čak dosadne, pretnja je difuzna, neodređena, kilava, nikakva, bez profilisanog negativca ili grupe, bez trunke smislene motivacije, bez fokusa, upamtljivih set-pisova, brutalnosti... Bilo kakvog entertainment value-a nema ni za lek, sve je to odrađeno krajnje mlakonjavo i besciljno, pa zato, ako vam je baš do ludaka koji vršljaju kad nestane struja – bolje još jednom obnovite masterpis ALONE IN THE DARK, a ovo slobodno zaobiđite.

14. WRONG TURN 5

USA, 12

**        2

            Posle neočekivano podnošljivog četvrtog dela, isti reditelj dolazi sa daleko ispraznijim i bezveznijim nastavkom. Nizak budžet je previše očigledan, "napušteno selo" (jer su SVI otišli na nekakav jebeni koncert, ni žive duše nema u selu – prc!) očigledan je soundstage, a i sve ostalo što se tu zbiva krajnje je usiljeno i neuverljivo čak i za standarde ove predugačke sage o kanibalskim hilbilijima. To se uglavnom odnosi i na make-up efekte – isto kao i u IV delu, i ovde su full-body lutke previše krute i tvrde u scenama klanja i komadanja, što i to malo pokušaja eksplicitnosti čini prilično promašenim kad su "žrtve" manekeni iz izloga robnih kuća!

            Inače, na Poov rođendan (u subotu) dodeljujem Zlatne Gulove za najveće doprinose hororu u prošloj godini, a odmah zatim sledi i lista najboljih horora 2012-te!

HIDEAWAYS (2012)

**(*)

3-

             Malo je falilo da ovo preskočim, a onda shvatih da se zapravo radi o novom filmu Agnes Merlet, rediteljke čiji je prethodni, DOROTHY MILLS, bio sasvim prijatan, atmosferičan i vizuelno kulturan polu-horor. Ako vam je taj film promakao, bacite pogled na moju kritiku: vredan je pažnje.

            HIDEAWAYS takođe ima određenih elemenata horora, ali manje od DOROTI: u pitanju je svojevrsna filmska bajka, odnosno bizarno romantični film mračne fantastike sa jakim frojdovskim momentima. Stoga je horor tu prisutan u smislu u kome i sam donekle potiče iz bajki, pa time deli i neke motive i situacije iz modernih, bajkama nadahnutih horora, kao što je npr. KERI (ali sa manje strave i krvi, sa većim odmakom od realnog sveta).

            Sve počinje od Primarne scene: klinac vidi snošaj svojih roditelja, i od tada svaki put kad se seksualno uzbudi – postane slep na tačno 37 minuta. Njegov sin nasledi još čudniji "dar": kad je uplašen, sva elektrika oko njega prestane da funkcioniše. Ali najgore prolazi njegov sin, Džejms, sa još sumnjivijim "darom" – da u trenucima fizičke ugroženosti oko sebe širi auru smrti: praktično, da oduzima život svemu što se nađe u krugu oko njega.

            Već u prologu, kao dečak, on nehotice ubije 5-6 krava kad ove kidišu na njega, a onda i svog oca koji je krenuo da ga tuče zbog toga. Završi u sirotištu gde, predvidivo, ne treba da prođe dugo pre nego što grupica siledžija pretera u svom iživljavanju nad slabašnim žgoljavkom, i njegova nekontrolisana moć pokulja na njih…Preživi samo njegov dotadašnji prijatelj, ali donekle obogaljen…

            Shvativši da je živa pošast za svakog ko mu priđe, Džejms se osami u jednoj šumi i tu živi kao poludivlji samac u kolibi doslovno okruženoj smrću: tlo je pretvoreno u pepeo, a okolo je crno drveće i kosturi divljači koja je primakla preblizu. To tako traje do njegove 18. godine, tj. dok ne izraste u Harija Tredveja (COCKNEYS VS ZOMBIES) koji prefinjenom mimikom i govorom celog tela unosi dušu u ovaj lik.

            Onda u njegov neživot uđe devojka koju igra Rejčel Hard-Vud (hm, s tim prezimenom mora da su je kidali od zajebancije u školi! Anyway, možda je neko prepozna kao curicu iz nove verzije PETRA PANA). Ona je teško bolesna, a odbegla je iz obližnjeg sanatorijuma pošto je krišom načula da ima još vrlo malo vremena da poživi. 

Da li će ova ljubav da izleči nju i njega – ili će im oboma ubrzati propast? Proverite sami. Reći ću samo da ne očekujete diznijevski hepi-end. Ako je kraj ovog filma uopšte hepi, pre će biti da je feministički hepi.

            HIDEAWAYS je topliji i emotivniji film od DOROTI. Takođe je dinamičniji, uzbudljiviji, sa relativno više akcije i set pisova. Zaplet je originalniji i manje predvidiv. Vizuelna kultura je na istom (visokom) nivou, sa odlično odabranim lokacijama, scenografijom, kostimima, šminkom i nenapadnim specijalnim efektima koji svi doprinose građenju bajkovitog ugođaja.

            Ali – šta sve to znači? Koje je naravoučenije ove bajke? Da su muškarci nosioci uništiteljskih sila, a žene – životodavnih? Da je u ljubavi spas – ali i (moguće) prokletstvo? Da će prijatelj koga ne ubiješ na vreme postati tvoj neprijatelj? Da je bolje živeti sam u šumi nego pustiti da ti se žena meša u život (jer tog časa reci "Zbogom, miru; zbogom, harmonijo i tišino")? Da je bolje rađati ćerke nego sinove?

            Nesumnjiva je feministička agenda u HIDEAWAYS, možda manje eksplicitno sprovedena nego u DOROTI MILS, ali primetna onima sklonim da filmove gledaju sa uključenim mozgom. Izvesni problemi koje imam sa ovim, skicirani u gorenavedenim retoričkim pitanjima, kulminaciju imaju u završetku problematičnom i dramaturški i idejno (ali ne bih da spojlujem: ko razume – shvatiće).  

Da je neko (fon Trir?) snimio film sa obrnutim polnim predznacima (tj. da je devojka ta koja seje smrt, itd.) sad bi se sve orilo od hordi feministkinja i "liberala" protiv njegovog "ženomrzačkog" filma. Međutim, optužbe za "ženski šovinizam" nećete čuti povodom implikacija ovih SKRIVALACA. No, nema veze – ionako se većina neće ni zamarati tim pitanjima, i uživaće u simpatičnim protagonistima, lepim slikama i ženskasto-ljupkom gorko-slatkom mračno-romantičnom zapletu… 

Najveća HOROR razočaranja 2012.

            Gledam godišnje liste najboljih i najgorih horora na tamo nekim belosvetskim sajtovima, i shvatam da njihovi tvorci ne prave elementarnu razliku između LOŠEG i SLABOG filma. Odnosno, u isti koš trpaju horore koji su loši po svim zamislivim kriterijumima, i one koji su razočaravajući u odnosu na očekivanja (realna ili izmaštana, nebitno), ali sami po sebi nisu negledljivi, štaviše.

            Ja tu grešku neću da pravim. 

            Zato, sledi osvrt na ono najslabije u hororu 2012. (a slabosti je tu pretežno i bilo; kvaliteta skoro nimalo; samo u tragovima...), i to podeljen na dve liste: prvo sada idu razočaravajući, mada gledljivi horori (slabi u odnosu na ono što su mogli i morali), a u drugom delu nanizani su loši horori bez ikakvih iskupljujućih kvaliteta.

            O većini ovih već sam pisao na blogu, pa ko želi da se podseti, neka klikne na svaki podvučeni naslov, linkovan prema rivjuu.

TOP-10 HOROR RAZOČARANJA U 2012.

1. PROMETHEUS

USA, 12

**(*)     3-

            Najočekivaniji horor godine, od koga se očekivalo da pomete konkurenciju kao gomilu sitne dečurlije ("Bež'te, deco: stiže tatko!")

ispao je gromoglasan ćorak 

i povod za dosad neviđeno izrugivanje 

čitavom nizu besmislenosti 

u njegovom scenariju, od relativno sitnih budalaština 

pa do temeljnih premisa. 

Ukratko, bedna smejurija i tužno groteskan, 

besmislen, mada mestimično lepuškast i zabavnjikav filmić.

2. THEATRE BIZARRE

USA, 11

**(*)   2+

            Ričard Stenli snima film posle skoro 20 godina, pa makar on bio i kratki – i proizvodi ekvivalent treša srpske produkcije a la Milan ZOMBI ZONA Todorović.  

Tu su još Daglas Bak, Tom Savini, Karim Husain (koji se jedini provlači sa relativno dobrom epizodom) i još neki navodno opasni igrači u nepojmljivo misguided & lame omnibusu. 

Savršeno promašena "horor"-antologija, bez trunke horora u sebi. Staromodno, jalovo, napadno nezanimljivo u svojim povremenim nadobudno "pametnim" a zapravo infantilnim, kretenskim pokušajima da se bude drugačiji

3. V/H/S

USA, 12

**(*)    2+

            Tresla se gora (hajp: najstrašniji film ikada! usiranje od straha! strava i užas!!!) – rodio se iritantni, šuplji, bezvezni omnibus pretežno tupavih pričica – sa mestimično efektnim detaljima. 

U dva sata (!!!) trajanja ovog omnibusa može naći, možda, oko 5-6 minuta vrednih gledanja. Minut ovde, 15 sekundi onde, 40 sekundi tamo, i skrpi se neka šaka jada "horora"...

4. CABIN IN THE WOODS

USA, 12

**(*)  3-

            Ovo ćete videti na mnogim godišnjim listama najboljih (!) horora, ali ne i na mojoj, bar ne u vrhu. Okej, ima tu lepih slika, nešto malo golicanja, okrepljujućeg splatera i čudovišta (za one koji izdrže do kraja), ali ovaj pokušaj meta-horora je u suštini ipak bičevanje odavno mrtvog konja na prozaičan, neduhovit i isprazan način, sa sumnjivom poentom. Ovo je pokušaj da se napravi postmoderni intertextualni "teens in the woods" hororčić koji bi za taj podžanr uradio ono što je SCREAM za slasher. Pih, kažem ja na tu ispraznu tendenciju, i dvostruko pih za konkretni rezultat.

5. SADAKO

JAP, 12

**        2+

            RING-lite za post-RING 3-D klinčuriju koja će u bioskopu da bulji u svoje telefone dok čeka sledeću scenu u kojoj će Sadako da uradi BU! i zagrabi iz ekrana prema njihovim smorenim, ispraznim bićima i da uhvati – šta? Vazduh, eto šta! Niti je nastavak, niti je rimejk: niti je sikvel, niti je prikvel. Odnosno, jeste, sve to, pomalo. I znamo mit o Sadako i ukletom videu, i pravimo se da ne znamo, i da sve to prvi put gledamo…

6. LE MOINE

FRA, 11

**         2

            Klasik gotskog romana + ugledni francuski reditelj nekoliko dobrih trilera + Vinsent Kasel = jalova, šuplja, uninvolving dramica odlične fotografije i... ničeg više. To je anahrona fletlajn smaračina za koju mi uopšte nije jasno ZAŠTO POSTOJI, a naročito u ovom bezobličnom, bezličnom, bezukusnom obliku!  

7. JUAN OF THE DEAD

CUB, 11

**(*)  2+

            I ovo ćete često videti na tuđim Best-of listama. Pih. Samo za neprobirljive "gutaću sve sa zombijima" fanove. Ako vas neko lupi po tintari "argumentom" tipa: "Hej, budite nježni, ta to je prvi kubanski zombi film!" vi mu odvratite palicom za bejzbol od argumenta: "Hej, ako je tako, onda se nauživajte i u prvom srpskom zombi filmu! A onda u slast prožderite i prvi turkmestanski, prvi čileanski, prvi uzbekistanski zombi film..."

            Još jedna zombi komedija! Naslovni junak je ružno-antipatični lik, njegova družina ništa bolja, premisa sa ljudima koji lešinarski pokušavaju da eksploatišu globalnu katastrofu ima u sebi nešto alanfordovsko, ali nije tretirana ni približno sa bliskim duhom, inventivnošću ili idejnošću, Sve se svodi na nizanje gegova od kojih neki nisu loši, ali većini nedostaje PUNCH, ili dodatni twist, nego se svaka situacija, svaka dosetka završava prerano, samodovoljno, a bez punog impakta. Najbolji deo filma je odjavna špica, animirana, uz Sid Vicious obradu "My Way"!

8. THE BAY

USA, 12

**        2+

            Slabo-zanimljiv zaplet o epidemiji nekakvih mutiranih vodenih mekušastih gadarija u jednom malom mistu.

Rudimentarna "storija" (niz nepovezanih epizoda) ispričana na nepotrebno komplikovan i izrazito uninvolving način, iz previše vizura. Nema pravih glavnih junaka, nema emocionalne involviranosti = just a bunch of stuff that happened.

Lišen bilo kakve idejnosti, poente, podteksta osim vulgarnog: "čuvajmo svoju okolinu" + "ovo bi stvarno moglo da se desi!" – kad bi se zezali!

Ima tu nešto malo uspele groze i body horrora (zahvaljujući dobrim efektima maske i kreatura), i to je sve.

9. CITADEL

UK, 12

**(*)    2+

            Precenjena, patetična dramica sa promašenim pokušajem društvene kritike, i još promašenijim pokušajima "ozbiljnog" horora, za odrasle. Zaista ne vidim drugog razloga da neko ko pretenduje na rudimentarni ukus, mozak ili poznavanje filma ovo oceni većom ocenom. Pokušaj bavljenja aktuelnim društvenim problemima (tinejdžersko nasilje, zločini bez razloga, urban decay, sirotinja, ekonomska kriza i sl.) krajnje je naivan, površan, prostodušan i, ako ćemo pravo, kretenski. Sve to deluje kao daleko neinventivnija verzija filma HEARTLESS (2009)...

10. LOBOS DE ARGA aka GAME OF WEREWOLVES

SPA, 12

**(*)   2+

            Dobar budžet, slikovita lokacija, solidni efekti maske, pristojna premisa... a opet, sve je tako bledunjavo, zaboravljivo i isprazno. Meh! Likovi su konvencionalni i nezanimljivi, a takve su, uglavnom, i situacije u kojima se nalaze, pa nema baš mnogo prilike za istinski nadahnute a kamoli stvarno duhovite momente.

            No, sve ovo gore se još i može pogledati: u svakome od njih ima bar nešto zbog čega im možete dati šansu ako ste die hard fan bilo čega što se tu nudi – vukodlaka, zombija, splatera, nabildovanih albino vanzemaljaca, ili bar nekog od reditelja ili glumaca...

            Ovi što u nastavku slede (15 najgorih horora 2012-te) nemaju čak ni to!

SADAKO (2012)

**       

2+

             SADAKO je pokušaj da se RING franšiza vaskrsne kroz napadnije dodvoravanje tinejdžerskoj publici i kroz eksploataciju trenda 3-D filmmejkinga (ako je to uopšte prava reč).

            Pokušaj je više nego neuspeo, kako umetnički i žanrovski, tako i komercijalno, jer je ovaj RING-lite (diet), izgleda, bio previše kretenski čak i onima kojima je bio primarno namenjen.

            SADAKO je suviše šizofren da bi zadovoljio bilo koga, jer kao da je pravljen komitetski (što je pristup tipičniji za današnji Holivud) negoli japanski, gde se autorski pečat ipak malo lakše oseti i u komercijalnom filmu.

            Niti je nastavak, niti je rimejk: niti je sikvel, niti je prikvel. Odnosno, jeste, sve to, pomalo. I znamo mit o Sadako i ukletom videu, i pravimo se da ne znamo, i da sve to prvi put gledamo…

            Za razliku od, recimo, THING nastavka-rimejka-prikvela, ovaj se naslovom distancira od RING franšize, a opet, ime SADAKO neće značiti baš ništa onima koji RING serijal nisu gledali, ako takvih uopšte ima.

            Ovim, naravno, mislim, na japanske RINGOVE a ne na imbecilni američki serijal rimejk-sikvela, pošto se u njima zlokobna ukleta duša sa dugom crnom kosom što iskače iz TV-a i drugih aparata nije ni zvala SADAKO nego Samara.

            Znači, SADAKO ima problem identiteta. Definitivno se dešava danas, i napušta sad već davno vremenom pregažene VHS kasete: u skladu sa modernom tehnologijom, SADAKO sad iskače iz kompjutera i ekrančića mobilnih telefončića.

            A pošto je film rađen u 3-D, to znači da bukvalno – ISKAČE iz ekrana, navalila da grabi rukama ko gluv u gajde, a to se eksploatiše toliko uporno i usiljeno da misaon čovek ne može a da se ne nasmeje na te jadne pokušaje BU! efekata.

            RING, ako se sećate, uopšte nije bio zasnovan na BU! šokovima; njegova strava bila je pritajena, zlokobna misterija koja se kumulira i raste kroz relativno suzdržane scene strave prema žestokoj dvostrukoj kulminaciji (sa najavom i treće u finalnom kadru).

            Sva suptilnost i sva atmosferičnost ovde su bačeni kroz prozor, i SADAKO je zapravo mehanička Samsara beslovesno repetitivnih "šok" iskakanja sa ekrana koja, da stvari budu još gore, ne vode nikuda zanimljivo jednom kad ova zapravo pruži ručice (ili pramenove kose pretvorene u žive pipke) i kad bi trebalo da nešto zabavno i uradi sa svojom zgrabljenom žrtvom. 

            Umesto bilo kakve zrele i slojevite priče za odrasle (iz izvornog Nakatinog RINGA), ovde imamo nedokuvanu, nedomišljenu, kretensku priču o performans-umjetniku (?) sa izgledom i imidžom pevača boy-banda koji baci grdno ženskinje u bunar…

…a onda izvrši samoubistvo lajv, onlajn, na svom sajtu, kako bi time nekako (ne zna se baš tačno kako) oživeo duh Samare i dao joj snagu da ova, ni manje ni više, nego – uništi vascelo čovečanstvo! Zašto? ZATO!

            A ona, šta će – kud će, nego krene da radi baš to, ali peške, grabeći jednu po jednu bezličnu, uzajamno zamenjivu tinejdžerku što zabasa na net u potragu za fantomskim videom koji gledaoca navodi na "samoubistvo". 

            Paralelno s tim pratimo napadno dosadnu istragu bezličnog pajkana i njegovog grotesknog comic relief "pomoćnika", koji jedu dragoceno vreme filma prosipajući neke od najkretenskijih dijaloga u istoriji japanskog horora i istražujući ono što mi sve vreme već znamo, jer svaka prilika za misteriju ili tajanstvenost ovde je u korenu ubijena, i gledalac –čak i onaj sa jeftinijom ulaznicom- u svakom trenu zna mnogo više od bilo kog lika u filmu.

            I tako, pošto su iscrpli sve predmete koje su mogli da bace prema ekranu radi 3-D efekta (staklo pršti, leptirići lete, laptop samoubice vitla se kroz vazduh, Sadako grabi šakama…) ova patetična SADAKO nešto malo kao oživi jedino u završnih 15-20 minuta, kada kretenski zaplet ode duboko, duuuboookooo u apsurd i besmisao, ali na onaj simpatičan način zbog kojih smo voleli japanske horor filmove pre RINGA.

            Naravno, ama baš ništa od tih dešavanja nema blage veze s mozgom, ali prijatna je (onima koji to vole) razuzdana iracionalnost gde je primarnost data originalnim, neviđenim slikama nad zapletom i logikom i nekim, makar internim, smislom. Osim toga, ovaj ružno slikani film tek pred kraj pruži nešto ozbiljnijeg eye-candyja.

            Zašto SADAKO na kraju ima nekakve bizarno iskrivljene noge kao džinovski skakavac? Nemam pojma, ali izgleda gadno (i groteskno; i apsurdno)!

            Kako i zašto se SADAKO umnoži i klonira u nekoliko desetina skakutavih Samarićanki? Ko bi to znao, ali the more – the merrier! (Valjda je svaka žena ubijena i bačena u bunar pretvorena u Sadako – ali kako i zašto se to desilo, i zašto baš sad, na kraju filma – ko to zna?)

            Kakve veze sa svim ovim imaju beli CGI leptirići koji sve vreme lepršaju kroz film sve do završnog kadra? Niko se nije potrudio da to objasni, niti se iz viđenog da naslutiti, ali nema veze – kad je već 3-D, onda neka ima stalno nešto da nam mrda pred očima!

            Sve je ovde odrađeno mehanički, čak je i vizuelnost uglavnom svedena i sirotinjska, kao da se ne radi o skupom bioskopskom filmu (možda to ima veze sa 3-D tehnikom snimanja, ali samo donekle), jer tokom većeg dela trajanja ovo izgleda kao jeftini direct-to-video pridukt.

            Likovi su bezlični, gluma slaba, dijalozi očajni, muzika neupečatljiva, a efekti su OK za japanske standarde, ali sve je odrađeno bez duše, bez šmeka, tek da drži vodu kao tek još jedan bezlični zaboravljivi repertoarski uradak bez pretenzija a kamoli ambicija da se uopšte takmiči sa klasikom ili, daleko bilo, da i sam postane novi klasik.

            SADAKO je pokazatelj dekadencije japanskog horora i pogledati ga mogu samo najzadrtiji poklonici J-horora (jer ionako ništa bitno nije iskrslo tokom cele 2012. godine, ili barem još nije doprlo do zapadnih obala) i RING serijala, bez obzira što je ovo, uglavnom, skrnavljenje, trivijalizacija i kretenizacija svega što je valjalo u originalu.

            Reditelj ovoga je nekakav odradek iz srednje lige i nema veze sa Hideom Nakatom. Potonji najavljuje povratak sablasnom hororu a la RING, ali imajući u vidu da je posle (japanskog) RING 2 potpisivao isključivo budalaštine, neke od njih nesnosno dosadne (KAIDAN), neke negledljivo kretenske (TOKYO LABYRINTH), ne mogu baš reći da drhtim od anticipacije, mada ću mu svakako dati (još jednu) šansu.